Odluka Ustavnog suda o pravu na naknadu iz ugovora o osiguranju

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, potvrđujući stav redovnih sudova da primalac lizinga nema aktivnu legitimaciju za tužbu protiv osiguravajućeg društva. Prava iz ugovora o osiguranju pripadaju vlasniku predmeta lizinga (davaocu lizinga), a ne ugovaraču osiguranja (primaocu lizinga).

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Radulovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. oktobra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miloša Radulovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 871/13 – Kv. 4930/13 od 21. novembra 201 3. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 5448/13 od 12. decembra 201 3. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Radulović iz Beograda je, 1 4. januara 201 4. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u izreci, zbog povrede načela i prava iz čl. 18. i 31. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalb i navodi: da mu je osporenim rešenjima produžen pritvor, koji mu je određen 21. avgusta 2013. godine; da ne postoje razlozi, propisani odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP), za produženje pritvora; da sudovi u konkretnom slučaju nisu obrazložili, niti dali argumentovane i pouzdane razloge iz kojih proizlazi da će okrivljeni dovršiti ili ponoviti krivično delo, jer postoje samo osnovi sumnje da je izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret, a koji proizlaze iz iskaza samo jednog oštećenog, jer drugi oštećeni nije ni saslušan; da su osporena rešenja u direktnoj suprotnosti s pretpostavkom nevinosti iz člana 3. ZKP; da sud nije smeo kao razlog za zadržavanje da navede opasnost da će okrivljeni ponoviti delo, zato što je u kratkom vremenskom intervalu izvršio dva dela sa elementima nasilja, jer se ne radi o dva odvojena krivična dela, već se radi o krivičnim delima u sticaju, za koje se vodi isti krivični postupak, i zbog kojih mu je pritvor i određen; da se ne može govoriti o opasnosti od ponavljanja krivičnog dela, jer je okrivljeni neosuđivano lice; da, navedenim propustima, sud nije sveo pritvor na najmanju moguću meru, čime su, prema navodima ustavne žalbe, povređena podnosiočeva „prava iz čl. 18. i 31. Ustava“.

Predloženo je poništenje osporenih rešenja i puštanje podnosioca na slobodu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvid om u osporena rešenja, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Višim sudom u Beogradu, u predmetu K. 871/13 se protiv podnosioca i njegovog rođenog brata u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio krivični postupak, po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 525/13 od 21. novembra 2013. godine, zbog krivičnih dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ) u vezi sa čl. 30. i 33. KZ i krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. u vezi člana 33. KZ.

Rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 597/13 od 23. avgusta 2013. godine podnosiocu je određen pritvor iz razloga predviđenih odredbom člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP), koji mu se računa od 21. avgusta 2012. godine, kada je lišen slobode.

Podnosiocu je, pre donošenja osporenih rešenja, pritvor poslednji put produžen rešenjem krivičnog veća Višeg suda u Beogradu Ki. 597/13 – Kv. 4494/13 od 21. oktobra 2013. godine, na osnovu odredbi člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) ZKP.

Nakon podignute optužnice Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 525/13 od 21. novembra 2013. godine, u kojoj je stavljen predlog da se prema okrivljenima produži pritvor iz razloga predviđenih odredbama člana 211. stav 1 . tač. 2 ) i 3 ) ZKP, krivično veće je po službenoj dužnosti, u smislu odredbe člana 216. stav 3. ZKP, ispitalo da li i dalje stoje razlozi za pritvor prema okrivljenima, pa je donelo osporeno rešenja. K. 871/13 – Kv. 4930/13 od 21. novembra 2013. godine, kojim je podnosiocu pritvor produžen najduže do 30 dana, po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP.

Odlučujući o žalbama branilaca okrivljenih, izjavljenim protiv prvostepenog rešenja, Apelacioni sud u Beogradu je 12. decembra 2013. godine doneo osporeno rešenje K ž2. 5448/13, kojim je izjavljene žalbe odbio kao neosnovane.

Prema podacima sa internet stranice „Portal sudova Srbije“ (www.portal.sud.rs), podnosiocu ustavne žalbe je pritvor produžavan do 17. juna 2014. godine, kada je zamenjen merom zabrane napuštanja stana. Prvostepena nepravnosnažna presuda, kojom se podnosilac oglašava krivim, donesena je 27. novembra 2015. godine.

4. Odredbama člana 18. Ustava, kojim je utvrđeno načelo neposredne primene zajemčenih prava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (stav 1.); da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima (stav 2.); da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (stav 3.); da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (stav 4.).

Odredbama člana 31. Ustava, utvrđeno je: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.) .

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti.

5. Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe kojima u odnosu na osporena rešenj a podnosilac ističe povredu prava na ograničeno trajanje pritvora, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju primerenu hitnost u vođenju postupka.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da se protiv podnosioca ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu vodio krivični postupak zbog krivičnog dela ubistvo u pokušaju iz člana 113. u vezi sa čl. 30 . i 33 . KZ i krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344 . stav 1 . KZ u vezi člana 33 . KZ.

Ustavni sud dalje konstatuje da se podnosilac u trenutku podnošenja ustavne žalbe (14. januar 201 4. godine) nalazio u pritvoru nešto više od petnaest mesec i (računajući od 21. avgust 2012. godine, kada je lišen slobode.

Ustavni sud ukazuje da je prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor bio određen i produžavan na osnovu odred aba člana 142. stav 1. tač . 2) i 3) ZKP.

Ustavni sud dalje ukazuje da je osporenim rešenjem pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen samo na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tač ka 3) ZKP, a da je Viši sud u Beogradu, ispitujući po službenoj dužnosti da li i dalje stoje razlozi za pritvor prema okrivljenom, otklonio pritvorski osnov iz tačke 2) člana 211. stav 1. ZKP, nalazeći da ne stoje zakonski razlozi za dalje zadržavanje podnosioca kao okrivljenog u pritvoru po tom osnovu, imajući u vidu činjenicu da su u dotadašnjem toku postupka ispitani svi predloženi svedoci, osim svedoka koji živi i radi u Brazilu, pa je nedostupan sudu, te više ne postoji bojazan da će okrivljeni, ukoliko bude pušten na slobodu, uticati na svedoke i na taj način ometati dalji tok postupka.

Viši sud u Beogradu je smatrao da i dalje stoje razlozi za produženje pritvora po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, obrazlažući svoj stav time što su okrivljeni osnovano sumnjivi da su kritičnom prilikom pokušali da liše života oštećenog iskazujući, prema navodima optužnog akta, naročitu upornost, pa imajući u vidu i činjenicu da se okrivljenima u osporenom krivičnom postupku stavlja na teret i izvršenje krivičnog dela nasilničko ponašanje, konkretno, da im se stavlja na teret da su u izuzetno kratkom vremenskom razmaku izvršili dva krivična dela sa elementima nasilja, to, po nalaženju veća, navedene činjenice, u međusobnoj povezanosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni, svaki ponaosob, ukoliko budu pušteni na slobodu, u kratkom vremenskom periodu dovršiti pokušano krivično delo ili ponoviti isto, zbog čega i dalje stoji navedeni zakonski osnov.

Odlučujući o žalbama izjavljenim protiv osporenog rešenja o produženju pritvora, Apelacioni sud u Beogradu je prihvatio stav prvostepenog suda i odbio izjavljene žalbe, navodeći u obrazloženju da su ispunjeni zakonski razlozi predviđeni odredbom člana 211 . stav 1 . tačka 3 ) ZKP, imajući u vidu da su okrivljeni osnovano sumnjivi da su izvršili krivično delo iz člana 113. u vezi sa čl. 30 . i 33 . KZ i krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344 . stav 1 . KZ u vezi člana 33 . KZ, na način bliže opisan u optužnici Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 525/13 od 21. novembra 2013. godine, koja krivična dela su vremenski povezana, te da se u konkretnom slučaju radi o radnjama kontinuiranog nasilja koje su okrivljeni preduzeli i da su prema navodima optužnog akta okrivljeni iskazali naročitu upornost prilikom izvršenja krivičnog dela iz člana 113. u vezi sa čl. 30. i 33. KZ, pa je drugostepeni sud našao da je pravilan zaključak prvostepenog suda da napred navedene činjenice u svojoj međusobnoj povezanosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni svaki ponaosob, ukoliko bude pušten na slobodu, u kratkom vremenskom periodu dovršiti pokušano krivično delo ili ponoviti isto. Žalbeni navodi branilaca okrivljenih, kojima se ističe da razlozi koje je prvostepeni sud naveo u obrazloženju rešenja ne predstavljaju osobite okolnosti u smislu odredbe člana 211 . stav 1 . tačka 3 ) ZKP, koje bi ukazivale na opravdanost produženja pritvora prema okrivljenima, ocenjeni su kao neosnovani, imajući u vidu da je prvostepeni sud dao jasne i argumentovane razloge za svoj zaključak da je nužno i neophodno produžiti pritvor prema okrivljenima iz razloga predviđenih napred navedenim članom, a koje u svemu kao pravilne prihvata i veće ovog suda i koji se izjavljenim žalbama ne dovode u sumnju. Suprotno stavovima branilaca okrivljenih, u konkretnom slučaju nema mesta zameni ove mere blažom merom.

Ustavni sud smatra da su nadležni su dovi osporen a rešenj a zasnova li na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su postupa li u skladu sa odredbama ZKP kada su utvrdi li da postoje uslovi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označenom zakonskom osnovu. Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu su svoj e odluk e argumentovano obrazloži li, navodeći, pored opravdane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe učinio krivičn a del a koj a su mu optužnicom stavljena na teret, sve okolnosti koje su , u konkretnom slučaju, opravdavale dalje zadržavanje podnosioca u pritvoru iz razloga predviđenog odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP. Po oceni Ustavnog suda, dati razlozi su relevantni i dovoljni i nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja.

Konačno, Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe vođen sa primerenom hitnošću. Do trenutka podnošenja ustavne žalbe krivični postupak protiv podnosioca i saokrivljenog, njegovog rođenog brata Đ.R, je trajao nešto više od 15 meseci, za koje vreme je sprovedena istraga i podignuta optužnica.

Imajući u vidu izneto, kao i činjenicu da je predmet po kome se u konkretnom slučaju vodi krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu složen, kako zbog više krivičnih dela i više okrivljenih , tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja, Ustavni sud smatra da su nadležni sudovi sa dovoljnom pažnjom pristupali vođenju postupka, kao i da je, u okolnostima konkretnog slučaja, osnovanost daljeg zadržavanja podnosioca ustavne žalbe u pritvoru pažljivo i svestrano razmatrana.

Polazeći od svega do sada iznetog, a imajući u vidu da se zakonski osnov po kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazio u pritvoru tokom postupka menjao, odnosno da je sud otklonio zakonski osnov iz člana 211. stav 1. tačka 2) ZKP, upravo uvažavanjem izmenjenih okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi pažljivo razmatrali sve razloge za primenu mere pritvora u svetlu svih činjenica koje su im bile na raspolaganju, odnosno da je trajanje pritvora sud sveo na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora i u skladu sa zakonom.

6. Podnosilac ustavne žalbe navodi i da je povređeno ustavno načelo iz člana 18. Ustava, odnosno da zajemčena ustavna prava nisu neposredno primenjena.

Po nalaženju Ustavnog suda, ustavne garancije iz člana 18. Ustava ne osiguravaju nezavisna i samostalna prava koja mogu biti predmet preispitivanja po ustavnoj žalbi, već se radi o pravima akcesorne prirode na koja se neko lice moža pozvati samo u vezi sa uživanjem nekog od ljudskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom (u konkretnom slučaju pravom na ograničeno trajanje pritvora). Naime, odredbe o ljudskim i manjinskim pravima i slobodama sadržane u Drugom delu Ustava, moraju se posmatrati kao celina, a osnovna načela, među kojima je i načelo neposredne primen e zajemčenih prava , moraju se dovesti u vezu sa sadržinom pojedinih prava i sloboda koje se jemče Ustavom. Drugim rečima, o povredi načela n eposredne primen e zajemčenih prava može se govoriti samo ukoliko je došlo do povrede ili uskraćivanja nekog od zajemčenih ustavnih prava.

S obzirom na to da u postupku po ustavnoj žalbi nije utvrđena povreda niti uskraćivanje zajemčenog prava na koje se podnosilac ustavne žalbe pozvao, Ustavni sud ocenjuje da u predmetnom krivičnom postupku nije povređeno ni ustavno načelo iz člana 18. Ustava.

Stoga je Ustavni sud našao da osporenim rešenj ima nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koja se pozvao, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić