Odbačena ustavna žalba protiv rešenja o odbačaju zahteva za zaštitu zakonitosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda kojim je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti. Osporeni akt je procesne prirode i njime nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Čokeše iz Mišićeva, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. februara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Miloša Čokeše izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 422/10 od 1. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Čokeša iz Mišićeva je 4. novembra 2010. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 422/10 od 1. septembra 2010. godine, navodeći kao povređena prava iz čl. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. i 57. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navode činjenice vezane za tok i ishod parničnog postupka koji je podnosilac ustavne žalbe vodio pred Opštinskim sudom u Subotici, koji je pravnosnažno okončan presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 623/03 od 20. juna 2003. godine, kojom je prvostepena presuda preinačena tako što mu je pored iznosa naknade nematerijalne štete dosuđenog prvostepenom presudom, po istom osnovu dosuđen dodatni iznos, kao i troškovi žalbenog postupka. Dalje se navodi da je u izvršnom postupku koji je podnosilac ustavne žalbe vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 81/04, navedena presuda izvršena, ali da je, nakon donošenja presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3918/03 od 25. februara 2004. godine, kojom je usvojena revizija tužene i kojom su preinačene drugostepena i prvostepena presuda Okružnog i Opštinskog suda u Subotici, tako što je njegov tužbeni zahtev u celini odbijen kao neosnovan, tužena Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podnela predlog za protivizvršenje, koji je usvojen rešenjem tog suda I. 81/04 od 16. marta 2006. godine, te je naloženo podnosiocu ustavne žalbe da, sada kao izvršni dužnik, vrati iznos primljen po osnovu prethodno sprovedenog izvršenja. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je osporavao zakonitost dozvoljenog protivizvršenja, ali su izjavljena pravna sredstva odbijena kao neosnovana. I u ustavnoj žalbi detaljno iznosi razloge za svoje stanovište o nedozvoljenosti protivizvršenja. Protiv poslednjeg u nizu akata donetih u ovom izvršnom postupku – rešenja Višeg suda u Subotici Gž. 178/10 od 18. januara 2010. godine, kojim je odbijena njegova žalba izjavljena protiv prvostepenog rešenja o izvršenju i to rešenje potvrđeno, podnosilac ustavne žalbe se obratio Republičkom javnom tužiocu sa predlogom da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti, a po dobijanju obaveštenja da Republički javni tužilac nije našao osnova za izjavljivanje ovog pravnog leka, podnosilac ustavne žalbe ga je lično izjavio. Osporavajući rešenje Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 422/10 od 1. septembra 2010. godine, kojim je podneti zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen kao nedozvoljen, podnosilac ustavne žalbe se poziva na to da je osporeni akt donet uz bitnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku, osporavajući sprovedeni opšti izbor sudija, a potom ponavlja prethodno iznete navode vezane za zastupanje tužene i za nedozvoljenost protivizvršenja.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna članu 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da se njome osporava pojedinačni akt ili radnja državnog organa ili imaoca javnog ovlašćenja kojima je odlučivano o nekom pravu ili obavezi podnosioca ustavne žalbe, jer su samo takav akt i radnja podobni da povrede neko od njegovih Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, jedan od uslova za dopuštenost ustavne žalbe je i da su prava i slobode na čiju povredu ili uskraćivanje se poziva u ustavnoj žalbi, s obzirom na svoju Ustavom utvrđenu sadržinu, u pravnoj vezi sa pravima i obavezama o kojima je odlučivano osporenim aktom, odnosno radnjom.

Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je načelo zabrane diskriminacije (član 21.) i zajemčena su prava: na sudsku zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25.), na zabranu ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada (član 26.), na slobodu i bezbednost (član 27.), na postupanje sa licem lišenim slobode (član 28.), garantovana su dopunska prava u slučaju lišenja slobode bez odluke suda (član 29.) i prava i slučaju određivanja pritvora (član 30.), zajemčeno je pravo na pravično suđenje (član 32.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), sloboda kretanja (član 39.) i pravo na utočište (član 57.).

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe Ustavni sud je utvrdio da se ustavnom žalbom osporava pojedinačni akt kojim je kao nedozvoljen odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti koji je, kao izvršni dužnik, izjavio podnosilac ustavne žalbe, jer pravni lek nije izjavljen iz Zakonom o parničnom postupku propisanog razloga. Dakle, reč je o aktu koji je po svojoj prirodi procesnog karaktera, što znači da njime nije odlučivano o pravima o obavezama podnosioca ustavne žalbe, već samo o tome da li su ispunjeni Zakonom propisani razlozi za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka.

Polazeći od navedenog, te činjenice da je o podnetom zahtevu odlučivao nadležni sud i da se nijedan navod ustavne žalbe ne odnosi na osporavanje odluke suda o tome da pravni lek nije izjavljen iz Zakonom propisanog razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke da ovaj Sud ispituje istaknute povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Ustavni sud nalazi da nisu ispunjene pretpostavke ni za ispitivanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, jer se nijednim navodom ustavne žalbe ne ukazuje da je osporeno rešenje o odbačaju zahteva za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljenog, posledica diskriminacije podnosioca ustavne žalbe po bilo kom osnovu. Pored toga, Ustavni sud ističe da se ostala prava i slobode čija povreda je označena u ustavnoj žalbi, s obzirom na njihovu Ustavom utvrđenu sadržinu, ne mogu dovesti ni u pravnu ni u logičku vezu sa osporenim aktom kojim je odlučivano o tome da li je dozvoljen vanredni pravni lek izjavljen protiv pravnosnažne sudske odluke donete u izvršnom postupku.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

4. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbačena ustavna žalba protiv rešenja o odbačaju zahteva za zaštitu zakonitosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti