Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko devet godina. Povreda je pripisana neaktivnosti prvostepenog suda. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je ostatak žalbe, koji se odnosio na pravilnost presude, odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. M . iz Z, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Zrenjaninu u predmetu K. 296/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M . iz Z . je 13. juna 2012. godine, preko punomoćnika M . O . P, advokata iz N . S, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu K. 296/10 od 17. decembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 845/11 od 7. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, posebnih prava okrivljenog, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 5, člana 34. stav 3. i člana 36. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je pred Višim (ranije Okružnim) sudom u Zrenjaninu protiv njega vođen krivični postupak koji je pravnosnažno okončan tek „11 godina od navodno učinjenih krivičnih dela“, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ističe i povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 33. stav 5, člana 34. stav 3. i člana 36. st. 1. i 2. Ustava, navodeći, pored ostalog: da se osporene presude zasnivaju na iskazima dva svedoka iz prethodnog postupka; da su ti svedoci na glavnom pretresu dali „potpuno drugačije iskaze; da je „potpuno nejasno kako sud pored ovakvih iskaza donosi pobijane presude“; da je branilac podnosioca ustavne žalbe sudu predlagao da veštak neuropsihijatar izvrši veštačenje jednog od ova dva svedoka, ali da sud „nije dozvolio dokazivanje u tom pravcu“; da je podnosilac ustavne žalbe „i pre početka krivičnog postupka praktično već bio osuđen“; da „sud sam pravi selekciju i prihvata delove iskaza ovog svedoka koji idu u prilog optužnici pa samo tim navodima poklanja veru“ i „pri tom sud ničim ne obrazlaže na osnovu čega prihvata samo deo iskaza“. Podnosilac potom detaljno iznosi sadržinu datih iskaza i zaključuje da „celokupno obrazloženje presude ide jedino u pravcu pravdanja utiska i ubeđenja suda, i bazira se samo na pretpostavkama“, kao i da žalba koju je izjavio „nije bila delotvoran pravni lek, jer je i Apelacioni sud očigledno želeo samo da potvrdi prvostepenu presudu u delu postojanja krivične odgovornosti i ne dozvoli vraćanje na ponovni postupak“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu štete, te poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odgovor Višeg suda u Zrenjaninu Su. IX-48/2012-9 od 22. oktobra 2012. godine i spise predmeta istog suda K. 296/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Višim (ranije Okružnim) sudom u Zrenjaninu, koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporenih presuda.

Krivični postupak je pokrenut pred Okružnim sudom u Zrenjaninu donošenjem rešenja istražnog sudije da se protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, sprovede istraga (rešenje Ki. 114/01 od 14. decembra 2001. godine), zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 245. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ SRJ, dva krivična dela iznude iz člana 180. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ RS, krivičnog dela iznude iz člana 180. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ RS u sticaju sa krivičnim delom teške telesne povrede iz člana 53. stav 1. KZ RS i krivičnogdela neovlašćeno nabavljanje i držanje vatrenog oružja iz člana 33. stav 1. ZoOM RS. Tokom trajanja istražnog postupka Okružno javno tužilaštvo u Zrenjaninu je 22. januara 2002. godine podnelo Okružnom sudu u Zrenjaninu zahtev za proširenje istrage protiv podnosioca ustavne žalbe (i još dva lica) zbog postojanje osnovane sumnje da su izvršili krivično delo iznude iz člana 180. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ RS u sticaju sa krivičnim delom teške telesne povrede iz člana 53. stav 1. KZ RS.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Zrenjaninu je 22. februara 2002. godine protiv podnosioca ustavne žalbe (i još dva lica) podiglo optužnicu za ukupno sedam krivičnih dela. Podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 245. stav 1. KZ SRJ, krivično delo laka telesna povreda iz člana 54. stav 2. KZ RS i krivično delo prinude iz člana 62. stav 2. KZ RS.

Nakon podizanja optužnice, glavni pretres je prvi put zakazan (i održan) 4. aprila 2003. godine

Glavni pretres je potom zakazan još šest puta (svaki put je održan) i to: 9. maja 2003, 16. novembra 2004 , 1. septembra 2010 , 12. oktobra 2010 , 17. novembra 2010. i 10. i 17. decembra 2010. godine.

Viši sud u Zrenjaninu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, i nakon što je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe razdvojio postupak, 17. decembra 2010. godine doneo osporenu presudu K. 296/10 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika i krivično delo prinuda iz člana 62. stav 2. KZ RS i izekao mu jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci, dok je za krivično delo laka telesna povreda iz člana 54. stav 2. KZ RS odbio optužbu, jer je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Kž1. 845/11 od 7. aprila 2011. godine, preinačio prvostepenu presudu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela (podnosilac je oglašen krivim za krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 245. stav 1. KZ SRJ) i odluke o krivičnoj sankciji (podnosiocu je izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i osam meseci).

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. stav 5.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2.).

5. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od 14. decembra 2001. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage postupak pokrenut, do 7. aprila 2011. godine kada je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu Kž1. 845/11 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao devet godina i skoro četiri meseca, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo neprimerenom trajanju postupka, već da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snosi prvostepeni sud koji je vodio postupak, u kome je prvostepena presuda doneta tek 17. decembra 2010. godine, dakle nakon devet godina od pokretanja krivičnog postupka, za koje vreme je glavni pretres zakazan svega sedam puta. Ovakvo postupanje se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Takođe, Ustavni sud ukazuje da, iako se osporeni krivični postupak vodio protiv ukupno tri lica, zbog više krivičnih dela, navedena činjenica u okolnostima konkretnog slučaja nikako ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za ovako dugo trajanje krivičnog postupka.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog krivičnog postupka, kao i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe svojim postupcima nije doprineo njegovom odugovlačenju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, ni dokaze koji bi ukazivali da su mu povređena prava na pravično suđenje i na odbranu. Prema oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe u ovom delu zapravo se ukazuje na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenim presudama činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i u tom smislu se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što Sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da se povreda prava na pretpostavku nevinosti, kao jednog od prava kojim se, saglasno odredbi člana člana 34. stav 3. Ustava, jemči pravna sigurnost u kaznenom pravu, ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa osporenim presudama kojima je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim i osuđen, s obzirom na to da ne postoje ustavna jemstva da će se krivični postupak okončati u skladu sa očekivanjima bilo koje od stranaka koje u postupku učestvuju.

Konačno, u odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je iz samog osporenog akta utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo da protiv prvostepene presude izjavi žalbu, te da je o izjavljenoj žalbi nadležni sud odlučio. Polazeći od iznetog, te činjenice da se pravom na pravno sredstvo ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu, ako za to nije bilo osnova, Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Istovremeno, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi se potkrepile tvrdnje o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosioca, odnosno da je došlo do nejednakog postupanja prema podnosiocu u odnosu na druga lica u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti