Odluka Ustavnog suda o neadekvatnoj naknadi za povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavne žalbe, utvrdivši da naknada od 400 evra, dosuđena od strane redovnih sudova zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, nije adekvatna. Sud je odredio ukupnu naknadu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4738/2018
01.04.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Dragana Kolarić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . N . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. aprila 2021. godine, doneo je,

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. N . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 792/18 od 8. marta 2018. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih članom 32. stav 1 . i članom 35. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. N . iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 20. aprila 2018. godine, preko punomoćnika B . R , advokata iz Nov og Sada, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 792/18 od 8. marta 2018. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na jadnaku zaštitu prava, zajemčenih člana 32. stav 1, članom 35. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac u krivičnom postupku kao okrivljeni pravnosnažno oslobođen optužbe za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja; da je za vreme krivičnog postupka u dva navrata bio lišen slobode, odnosno da je protiv njega određen pritvor, u ukupnom trajanju od 134 dana; da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenje slobode (neosnovanog pritvora) i da je podnosiočev tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen; da je Apelacioni sud u Novom Sadu utvrdio da podnosilac nema pravo na naknadu štete, jer je on sam skrivio određivanje pritvora ; da član 35. st av 1 . Ustava utvrđuje da lice koje je nezakonito lišeno slobode ima pravo na naknadu štete od Republike Srbije, dakle Ustav kao akt najviše pravne snage ne predviđa nikakva ograničenja prava na naknadu štete; da su ograničenja propisana Zakonikom o krivičnom postupku, prema kojem , naknada štete ne ppip ada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode; da ograničenja koja su propisana zakonom treba najuže tumačiti; da u konkretnom slučaju podnosilac svojim postupcima nije navodio organ gonjenja da vodi postupak protiv njega, niti je nedozvoljenim radnjama uticao na ishod postupka; da u parničnom postupku nije utvrđeno da se podnosilac skrivao niti da je postojala opasnost od bekstva; da sama promena boravišta ne može ukazivati n a to da se podnosilac krio ili da je u bekstvu; da je navedena promena nastala usled porodičnih problema, nakon kojih se okrivljeni preselio na adresu na kojoj i danas živi; da usled toga sudski pozivi nisu stizali podnosiocu ustavne žalbe, te isti nije ni imao saznanja da je za njim raspisana poternica.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu parničnu presudu. Tražio je troškove na ime sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M. N , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde, radi naknade nematerijalne štete usled neosnovanog lišenja slobode (neosnovanog pritvora), u ukupnom trajanju od 134 dana.

Osnovni sud u Novom Sadu je presudom P. 4638/16 od 15. decembra 2017. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 792/18 od 8. marta 2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostaloga , navedeno: da je protiv podnosioca ustavne žalbe vođen krivični postupak z bog krivično g dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja; da je podnosiocu ustavne žalbe u toku krivičnog postupka dva puta određen pritvor, prvi put zbog opasnosti od bekstva, jer je ocenjeno da podnosilac nije prijavio promenu mesta boravka u krivičnom postupku, a drugi put jer se nije odazivao na pozive suda (pritvor je trajao od 17. oktobra 2011. do 14. novembra 2011. godine i od 21. decembra 2012. do 5. aprila 2013. godine); da je pravnosnažnom krivičnom presudom podnosilac oslobođen optužbe za krivično delo koje mu je stavljeno na teret ; da je odredbom člana 537 . stav 2 . (greška suda, treba odredbom člana 560. stav 3.) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasniku PC“ , br. 46/06 .... 122/08), važećeg u vreme lišenja slobode , bilo propisano da naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode; da prema tome kada je krivični postupak okončanom oslobađajućom odlukom, naknada štete se ne priznaje licu koje je nedozvoljenim postupkom doprinelo određivanju pritvora; da se pod nedozvoljenim postupkom smatraju radnje usmerene na izbegavanje postupka, odnosno radnje kojim se otežava sprovođenje postupka, kao što je neodazivanje pozivima suda i propuštanje da se prijavi promena adrese boravka; da su to bili razlozi za određenje pritvora u ovom slučaju; da je podnosilac svesnim i voljnim ponašanjem izazvao potrebu da se prema njemu odredi pritvor, pa je bez obzira na ishod krivičnog postupka, on isključen iz prava na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode; da u određivanju pritvora nije bilo nezakonitog rada državnog organa u smislu člana 172. Zakona o ob ligacionim odnosima; da je podnosilac skrivio razloge za pritvor, izostancima i promenom mesta boravka koju nije prijavio.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 1. Ustava utvrđeno je da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.);

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku ( Glava XXXIV) („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), koji je bio merodavan u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da lice koje je bez osnova osuđeno za krivično delo ili je bez osnova lišeno slobode ima pravo na rehabilitaciju, pravo na naknadu štete od države, kao i druga pr ava utvrđena zakonom (član 14.); da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je bilo u pritvoru a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem, ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena (član 560. stav 1. tačka 1)); da naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode (član 560. stav 3.); da će se u postupku za naknadu štete u slučajevima iz st. 1. i 2. ovog člana shodno primenjivati odredbe ove glave (član 560. stav 4.).

Odredbama člana Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da na obligacione odnose koji se uređuju drugim saveznim zakonima primenjuju se odredbe ovog zakona u pitanjima koja nisu uređena tim zakonom (član 23.); da pravno lice odgovora za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga u ustavnoj žalbi, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene mater ijalnog odnosno procesnog prava.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde, radi naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode (neosnovanog pritvora). Predmetnom parničnom postupku prethodio je krivični postupak koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe kao optuženog , a koji postupak je pravnosnažno okončan presudom krivičnog suda kojom s e podnosilac ustavne žalbe oslobođa optužbe. Tokom trajanja krivičnog postupka podnosilac ustavne žalbe je bio u pritvoru ukupno 134 dana .

Osporenim parničnim presudama je odbijen podnosiočev tužbeni zahtev iz dva razloga: 1) što podnosilac nije dokazao da je šteta nastala nezakonitim i nepravilnim radom organa, te da nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima da tužena podnosiocu ustavne žalbe naknadi nematerijalnu štetu i 2) što je tužilac zbog svog nedozvoljenog postupanja bio u pritvoru, pa nema pravo na naknadu štete, u smislu članu 560. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku.

Ustavni sud najpre ukazuje da lice koje je bez osnova lišeno slobode ima pravo na naknadu štete od države, u smislu člana 14. i člana 560. stav 1. tačka 1) ZKP. Šta se podrazumeva pod neosnovanim lišenjem slobode određeno je u samom ZKP . Pod licem neosnovano lišenim slobode smatra se i lice koje je bilo u pritvoru a pravnosnažnom presudom je oslobođen o od optužbe . Ustavni sud ocenjuje da su navedene odredbe ZKP lex specialis koje derogiraju primenu opšte odredbe iz člana 172. stav 1. ZOO. Na normativnom planu to je potvrđeno odredbom članom 23. ZOO kojom je propisano da se na obligacione odnose koji se uređuju drugim saveznim zakonima primenjuju odredbe ovog zakona u pitanjima koja nisu uređena ovim zakonom . Kao što je ranije navedeno, tokom trajanja krivičnog postupka podnosilac je bio u pritvoru 134 dana i predmetni krivični postupak je pravnosnažno okončan presudom krivičnog suda kojom je podnosilac ustavne žalbe oslobođen optužbe . Prema tome, podnosilac ustavne žalbe spada u zakonsku kategoriju lica neosnovano lišenih slobode (neosnovano pritvorenih lica) i njemu kao takvom licu načelno pripada pravo na naknadu štete, u smislu odredaba člana 14. i člana 560. stav 1. tačka 1) ZKP i u ovoj vrsti spora tužilac nema teret dokazivanja nepravilnosti i nezakonitosti rada državnog rada, niti njegove krivice.

Međutim, opšta zakonska negativna pretpostavka, koja isključuje pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, jeste da je pritvoreno lice svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode. Naknada štete ne pripada licu koje je krivo što je lišeno slobode. Zakonska odrednica „nedozvoljeni postupci kojima je okrivljeni prouzrokovao lišenje slobode“ je opšteg karak tera i upravo zbog toga je zadatak parničnog suda da u ovoj vrsti spora konkretizuje i jasno odredi nedozvoljeno postupanje tužioca (okrivljenog lica) koje je prouzrokovalo određenje pritvora. Nedozvoljen postupak pritvorenog lica mora biti posebno dokazan, ne može se parnični sud osloniti samo na razloge navedene u rešenju o određenju pritvora. Šta se smatra ovim doprinosom predstavlja činjenično pitanje u svakom konkretnom slučaju, pri čemu nije dovoljna apstraktna mo gućnost doprinosa, već se u ovom sporu mora utvrditi postojanje konkretnih radnji lica koje su doprinele lišenju slobode. Polazeći od navedenog, Ustavni sud ukazuje da su parnični sudovi u svojim presudama dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za odbijanje podnosiočevog tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog pritvora i da je u parničnim presudama konkretizovano i jasno određeno nedozvoljeno postupanje podnosioca koje je prouzrokovalo određenje pritvora. Naime, podnosilac ustavne žakbe, kada mu je prvi put određen pritvor, nije kao okrivljeni prijavio promenu mesta boravka u toku trajanja krivičnom postupku zbog čega je postojala opasnost od bekstva , a prilikom određenja pritvora podnosiocu po drugi put, podnosilac nije se odazivao na pozive suda.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Apelacionog sud a u Novom Sadu Gž. 792/18 od 8. marta 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe ni su povređen a prav a na pravično suđenje i na naknadu štete , zajemčena članom 32 . stav 1. i članom 35. stav 1. Ustava , te je ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, svakome je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Iz navedene sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima može doći , pre svega , nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama od strane suda poslednje instance . U prilog tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava podnosilac je uz ustavnu žalbu dostavio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1707/16 od 8. decembra 2016. godine. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je u navedenoj revizijskoj presudi utvrđeno da je tamo tužilac kao okrivljeni bio sve vreme dostupan državnim organima , a što ovde nije slučaj, znači ne postoji suštinski indentitet/bitna sličnost činjeničnog i pravnog stanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalb u u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neadekvatnoj naknadi za povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti