Odbijanje ustavne žalbe zbog neblagovremenog zahteva za naknadu troškova postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu podnetu protiv rešenja kojima je zahtev za naknadu troškova krivičnog postupka odbačen kao neblagovremen. Zahtev za naknadu troškova mora se podneti do zaključenja glavnog pretresa, a ne naknadno po pravnosnažnosti oslobađajuće presude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi B . S. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. S. izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Somboru K. 93/10 od 11. avgusta 2011. godine i Kv. 543/11 od 12. septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S. iz K. je 10. oktobra 20 11. godine, preko punomoćnika G. R, advokata iz V, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Somboru K. 93/10 od 11. avgusta 2011. godine i Kv. 543/11 od 12. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredb ama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, navodi :

- da se pred Osnovnim sudom u Somboru protiv njega vodio krivični postupka, koji je pravnosnažno okončan; da je presudom Osnovnog suda u Somboru K. 93/10 od 4. juna 2010. godine oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, koja je presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 5568/10 od 11. februara 2011. godine; da je 22. marta 2011. godine, n akon pravosnažnosti presude Osnovnog suda u Somboru K. 93/10, podneo zahtev za naknadu troškova postupka u skladu sa odredbom člana 194. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, koja predviđa da se zahtev može podneti u roku od godinu dana od dana pravosnažnosti presude ili rešenja, kojim je postupak okončan; da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Somboru K. 93/10 od 11. avgusta 2011. godine njegov zahtev odbačen kao neblagovremen, te da je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu, koja je odbijena osporenim rešenjem istog suda Kv. 543/11 od 12. septembra 2011. godine.

Podnosilac ističe da se stav nadležnog suda iznet u osporenim rešenjima (da se zahtev za naknadu troškova postupka može podneti samo do okončanja glavnog pretresa u krivičnom postupku), zasniva na pogrešnom tumačenju i primeni odredaba Zakonika o krivičnom postupku, čime je povređeno i pravo na pravično suđenje. Analizirajući odredbe Zakonika o krivičnom postupku koje uređuju pitanje troškova postupka, podnosilac izvodi zaključak da je blagovremeno podneo zahtev (jer se isti može podneti u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude). Dodaje da, iako se „troškovi postupka mogu dosuditi samo u krivičnom postupku, dok on traje“ ... „pravo na naknadu troškova u slučaju donošenj a oslobađajuće presude, nastaje tek po donošenju takve presude, po zaključenju glavnog pretresa, odnosno po pravosnažnosti presude (rešenja)“, tačnije, „da se ovaj slučaj ne odnosi i na okrivljenoga u slučaju kada je doneta oslobađajuća presuda“.

Iz svega navedenog, podnosilac zaključuje da ne postoji zakonsko uporište za donošenje osporenih rešenja, kojima je zahtev za naknadu troškova odbačen kao neblagovremen, te da je ovim povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, „što pre svega podrazumeva da se sudi na osnovu zakona i u skladu sa prihvatljivim tumačenjem odredaba zakona“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i svojom odlukom poništi osporena rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom postupku:

Pred Osnovnim sudom u Somboru je protiv podnosioca ustavne žalbe vođen krivični postupak, koji je pravnosnažno okončan 11. februara 2011. godine.

Na glavnom pretresu koji je održan i zaključen 4. juna 2010. godine, okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, i njegov branilac nisu postavili zahtev za naknadu troškova (nagradu branioca – advokata) koje je imao okrivljeni u postupku, a u završnoj reči su predložili donošenje oslobađajuće presude.

Presudom Osnovnog suda u Somboru K. 93/10 od 4. juna 2010. godine (koja je postala pravnosnažna donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 5568/10 od 11. februara 2011. godine), podnosilac ustavne žalbe je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 3. Krivičnog zakona Republike Srbije. Istom presudom je odlučeno da troškovi krivičnog postupka u iznosu od 18.020,00 dinara, a koji se odnose na putne troškove saslušanih svedoka i na veštačenje, padaju na teret budžetskih sredstava.

Branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe je 22. marta 2011. godine podneo Osnovnom sudu u Somboru opredeljeni zahtev za naknadu troškova koje je okrivljeni imao angažovanjem branioca u postupku.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Somboru K. 93/10 od 11. avgusta 2011. godine je navedeni zahtev odbačen kao neblagovremen. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da „u sudnici, do zaključenja glavnog pretresa, iako je predložio donošenje oslobađajuće odluke, branilac nije postavio zahtev za naknadu troškova“; da je po prijemu prvostepene presude branilac napisao odgovor na žalbu, ali da se nije žalio na odluku o troškovima postupka; da je prvosepena presuda „kojom nije odlučeno o troškovima branioca okrivljenog, jer isti nisu ni zahtevani do zaključenja glavnog pretresa, postala pravnosnažna“; da je „prilikom odlučivanja o zahtevu branioca za naknadu troškova, sud primenom člana 194. st. 1. i 2. Zakonika o krivičnom postupku, našao da je zahtev neblagovremen“; da „o troškovima iz člana 193. stav 2. tačka 7) Zakonika o krivičnom postupku (nagrada i nužni izdaci branioca) sud, prema odrebi člana 194. Zakonika o krivičnom postupku, odlučuje samo po zahtevu zainteresovane stranke i to u presudi, rešenju o kažnjavanju ili sudskoj opomeni ili rešenju kojim se obustavlja krivični postupak (stav 1.) ili posebnim rešenjem ukoliko nedostaju podaci o troškovima postupka (stav 2.), s tim što se odredba člana 194. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku odnosi samo na slučajeve kada je u presudi ili rešenju kojim se okončava postupak odlučeno ko snosi troškove postupka i na šta se oni odnose, ali nedostaju podaci o visini tih troškova , u kom slučaju je onaj kome ti troškovi pripadaju dužan da podatke o tome dostavi sudu u roku od godinu dana“; da se „u konkretnom pak slučaju, ova odredba ne može primeniti, jer okrivljenom naknada troškova nastalih angažovanjem branioca nije dosuđena presudom, budući da su i okrivljeni i branilac, koji su bili prisutni na glavnom pretresu zaključenom 4. juna 2010. godine, propustili da postave zahtev za naknadu troškova na glavnom pretresu“; da „stranka koja propusti da podnese zahtev za naknadu troškova na glavnom pretresu, takav zahtev više ne može postaviti (osim u slučaju rešenja o obustavi postupka gde takve mogućnosti za podnošenje zahteva za naknadu troškova nema)“; da „iako Zakonik o krivičnom postupku ne propisuje eksplicitno rok za prijavu troškova, on propisuje da se o troškovima odlučuje presudom, iz čega jasno sledi da se posle završenog glavnog pretresa troškovi ne mogu prijavljivati već se samo može opredeliti visina troškova, ali po već postavljenom zahtevu za naknadu troškova“.

Branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe je protiv osporenog prvostepenog rešenja izjavio žalbu, u kojoj je, pored ostalog, istakao da svaka presuda treba da sadrži odluku ko će snositi troškove postupka, o čemu sud odlučuje ex officio, a ne po zahtevu stranaka, da se troškovi krivičnog postupka mogu dosuditi samo u krivičnom postupku dok on traje, ali da pravo na naknadu troškova u slučaju donošenja oslobađajuće presude, nastaje tek po donošonju takve presude, po zaključenju glavnog pretresa, odnosno po pravnosnažnosti presude.

Krivično vanpretresno veće Osnovnog suda u Somboru je 12. septembra 2011. godine donelo osporeno rešenje Kv. 543/11, kojim je odbilo izjavljenu žalbu kao neosnovanu, našavši da je, pore ostalog, „pravilno odbačen zahtev branioca okrivljenog za naknadu troškova kao neblagovremen, shodno članu 194. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku“, kao i da se „odredba člana 194. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku odnosi samo na opredeljivanje visine troškova, a ne i na samo postavljanje zahteva, odnosno na situaciju kada je postavljen zahtev za naknadu troškova, a nije opredeljena visina troškova“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti podnete ustavne žalbe od značaja odredbe Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 70/01, 68/02 i „Službeni glasnik RS“, broj 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), koji je važio u vreme odlučivanja o spornom pravnom pitanju, a kojim su u celini bili uređeni troškovi krivičnog postupka.

Odredbom člana 193. stav 2. ovog Zakonika (u daljem tekstu: ZKP) bilo je propisano da troškovi krivičnog postupka obuhvataju: troškove za svedoke, veštake, tumače i stručna lica i troškove uviđaja (tačka 1)); troškove prevoza okrivljenog (tačka 2)); izdatke za dovođenje okrivljenog (tačka 3)); putne troškove službenih lica (tačka 4)); troškove lečenja okrivljenog za vreme dok se nalazi u pritvoru, kao i troškove porođaja, osim troškova koji se naplaćuju iz fonda za zdravstveno osiguranje (tačka 5)); troškove tehničkog pregleda vozila, medicinskih i bioloških analiza i prevoza leša do mesta obdukcije (tačka 6)); nagradu i nužne izdatke branioca, nužne izdatke privatnog tužioca i oštećenog kao tužioca i njihovih zakonskih zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njihovih punomoćnika (tačka 7)); nužne izdatke oštećenog i njegovog zakonskog zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njegovog punomoćnika (tačka 8)); paušalni iznos, za troškove koji nisu obuhvaćeni prethodnim tačkama (tačka 9)).

Prema odredbama člana 194. ZKP : u svakoj presudi i rešenju o kažnjavanju, rešenju o izricanju sudske opomene i rešenju kojim se obustavlja krivični postupak odlučiće se ko će snositi troškove postupka i koliko oni iznose (stav 1.); ako nedostaju podaci o visini troškova, posebno rešenje o visini troškova doneće istražni sudija, sudija pojedinac ili predsednik veća kada se ti podaci pribave, a podaci o visini troškova i zahtev za njihovu naknadu mogu se podneti najdocnije u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ili rešenja iz stava 1. ovog člana (stav 2.); kad je o troškovima krivičnog postupka odlučeno posebnim rešenjem, o žalbi protiv tog rešenja odlučuje veće (član 24. stav 6) (stav 3.).

Odredbom člana 197. stav 1. ZKP bilo je propisano da kad se obustavi krivični postupak ili kada se donese presuda kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija, izreći će se u rešenju, odnosno presudi da troškovi krivičnog postupka iz člana 193. stav 2. tač. 1) do 6) ovog zakonika, kao i nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i nagrada branioca, padaju na teret budžetskih sredstava. Izuzeci od pravila propisanog u navedenoj zakonskoj odredbi bili su propisani odredbama st. 3. i 4. ovog člana i odnosili su se na slučajeve kada je krivični postupak u kome je okrivljeni oslobođen ili je krivični postupak obustavljen ili je optužba odbijena, vođen po tužbi privatnog tužioca i kada je oštećeni odustao od predloga za gonjenje. Odredbom stava 6. istog člana bilo je predviđeno da ako zahtev za naknadu nužnih izdataka i nagrade iz stava 1. ne bude usvojen, ili sud o njemu ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, okrivljeni i branilac imaju pravo da potraživanja ostvaruju u parničnom postupku protiv Republike Srbije.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, te odredaba Zakonika koje uređuju troškove krivičnog postupka, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Prvo, nesporno je da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo koje mu je bilo stavljeno na teret, iz čega bi, saglasno odredbama člana 197. ZKP, sledilo da Zakonikom propisani troškovi krivičnog postupka, a koji obuhvataju i nužne izdatke i nagradu branioca, padaju na teret budžetskih sredstava.

Drugo, takođe je nesporno da je pravnosnažnim presudama odlučeno da troškovi krivičnog postupka, a koji se odnose na putne troškove saslušanih svedoka i na veštačenje, padaju na teret budžetskih sredstava, a što je u skladu sa citiranim odredbama člana 194. stav 1. i člana 197. stav 1. ZKP (da se, pored ostalog, u svakoj presudi odlučuje ko će snositi troškove postupka, odnosno da će se kada se donese presuda kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe, u presudi izreći da troškovi krivičnog postupka iz člana 193. stav 2. tač. 1) do 6) ovog zakonika, kao i nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i nagrada branioca, padaju na teret budžetskih sredstava ).

Treće, i konačno, nesporno je da podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac do završetka glavnog pretresa nisu postavili zahtev za naknadu troškova krivičnog postupka, već da su to učinili naknadno, 22. marta 2011. godine, po pravnosnažnosti presude, kao i da protiv odluke prvostepenog suda o troškovima postupka sadržanoj u oslobađajućoj presudi nisu izjavili žalbu.

Ustavni sud ocenjuje da se iz navedenog, kao ni iz citiranih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, ne može zaključiti da se zahtev za naknadu troškova krivičnog postupka može postaviti nakon završetka glavnog pretresa. Ovo iz razloga što se u svakoj presudi, pa i u presudi kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe, mora odlučiti o tome ko snosi troškove postupka, na šta se ti troškovi odnose i koliko oni iznose. Posebno rešenje o troškovima postupka nadležni sud će doneti samo u slučaju kada nedostaju podaci o visini troškova (član 194. stav 2. ZKP), a što, po oceni Ustavnog suda, znači da je prethodno zahtev za naknadu troškova postavljen, ali nije bio i opredeljen.

Kako u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac nisu podneli zahtev za naknadu troškova krivičnog postupka na glavnom pretresu do njegovog završetka, to, po oceni Ustavnog suda , takav zahtev nije ni mogao naknadno biti istaknut. Stoga suprotne tvrdnje podnosioca ustavne žalbe predstavljaju njegovo subjektivno i pravno neutemeljeno tumačenje odredaba Zakonika o krivičnom postupku koje regulišu pitanje troškova krivičnog postupka.

Saglasno iznetom, a imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi ne ukazuje na to da u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, o podnetom zahtevu podnosioca ustavne žalbe nije odlučivao nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.