Sudska praksa

Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o pritvoru i dužini krivičnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu. Razlozi za produženje pritvora ocenjeni su kao ustavnopravno prihvatljivi. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na složenost predmeta i činjenicu da odugovlačenje nije posledica neažurnosti suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi N. M. iz D. M, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. M. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 143/10 (inicijalno predmet P. 1462/00 ranijeg Opštinskog suda u Leskovcu) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. M. iz D. M. je 13. juna 2012. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz L, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 143/10 (inicijalno predmet P. 1462/00 ranijeg Opštinskog suda u Leskovcu).

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi navela da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je parnica, pokrenuta protiv njene majke još 2000. godine, a u koju je ona stupila u 2006. godini, kao zakonski naslednik, posle smrti majke, pravnosnažno okončana nakon više od 12 godina. Podnositeljka smatra da postupak nije bio činjenično i pravno složen, a da je zbog jednog ukidanja i vraćanja predmeta na ponovni postupak, te odugovlačenja sudova, postupak trajao van granica razumnog roka. Predložila je da joj Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, te podnela zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), zahtevao od Osnovnog suda u Leskovcu dostavljanje spisa predmeta P. 143/10 (inicijalno predmet P. 1462/00 ranijeg Opštinskog suda u Leskovcu), te je nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv majke podnositeljke ustavne žalbe, a sada pok. S.M. iz V. B, kao tužene (koja je bila druga žene pok. oca tužioca), tužilac P.M. iz V. B. podneo je 15. maja 2000. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud), radi utvrđenja prava svojine i državine po osnovu nasleđa i sticanja u porodičnoj zajednici, te redukcije ugovora o doživotnom izdržavnju. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 1462/00.

Do donošenja prve prvostepene presude 1. oktobra 2004. godine, bilo je zakazano 13 ročišta za glavnu raspravu, a održano je četiri. Na održanim ročištima izvršen je uvid u spise nekoliko parničnih i vanparničnih predmeta predmeta. Preostala ročišta su odlagana, i to: tri puta zbog izostanka ili traženja odlaganja tužioca ili njegovog punomoćnika, jednom zbog ponovljenog naloga tužiocu da precizira tužbeni zahtev, dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jednom jer tužena nije bila uredno pozvana, a dva ročišta jer je izostala tužena iako je uredno pozvana odnosno jer je podnesak predala neposredno pred ročište. Tokom 2003. godine nije bilo zakazano nijedno ročište, a tužena S.M. je urgirala za zakazivanje ročišta.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 1462/00 od 1. oktobra 2004. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Pismeni otpravak presude je izrađen i uručen strankama u aprilu 2005. godine. Punomoćnik tužioca je 20. aprila 2005. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude, a tužena dala odgovor 12. maja 2005. godine. Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2188/05 od 21. juna 2006. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet vraćen sudu na ponovno suđenje, da se dopuni dokazni postupak, detaljno saslušaju stranke u odnosu na nepokretnu imovinu koja je sporna i izvršni uvid u spise predmeta parnične, ostavinske i vanparnične koji su od uticija na raspravljanje spornih pitanja.

Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen pred Opštinskim sudom pod brojem P. 1618/06, ali je rešenjem toga suda od 30. juna 2006. godine postupak prekinut jer je preminula tužena. Punomoćnik ćerke pok. tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, je podneskom od 3. oktobra 2006. godine istakao da ćerka stupa u parnicu na mesto tužene i tražio da se postupak nastavi. Opštinski sud je rešenjem P. 1618/06 od 17. juna 2007. godine odlučio da se postupak nastavi, te da se predmet zavede pod novim brojem - P. 1782/07.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude na osnovu odricanja , postupak se vodio, najpre, pred Opštinskim sudom, a zatim, po izvršnoj reorganizaciji pravosuđa, pred Osnovnim sudom u Leskovcu pod brojem P. 143/10. Pred nadležnim prvostepenim sudovima je bilo zakazano 24 ročišta, ali je održano sedam. Na održanim ročištima saslušana su tri svedoka, tužilac i tužena u svojstvu parnične stranke i izvršen uvid u više spisa iz raznih postupaka u kojima su stranke bili učesnici. Tužilac je konačno precizirao tužbeni zahtev 2. aprila 2010. godine. Preostalih 17 ročišta za glavnu raspravu nije održano jer je tužena dva puta predlagala odlaganje ročišta, i još dva puta, radi pokušaja mirenja, zajedno sa suprotnom stranom, a jednom jer je izostala sa ročišta iako je uredno pozvana, pa ročište nije održano, te četiri puta zbog izostanka ili predloga tužioca i njegovog punomoćnika da se ročište ne održi. Razlozi za ostala neodržana ročišta su u nedostavljanju spisa na traženje suda i jednom jer tužena nije bila uredno pozvana.

Presudom na osnovu odricanja Osnovnog sud a u Leskovcu P. 143/10 od 5. juna 2012. godine, protiv koje nije bilo žalbi, okončan je ovaj postupak. Navedena presuda je uručena punomoćniku tužene 11. juna 2012. godine, a punomoćniku tužioca 14. juna 2012. godine.

4. Odredbom Ustava , koj om se jemči prav o na čiju povredu podnosi teljka ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 11/09 ), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 15 . maja 2000. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu protiv pok. majke podnositeljke ustavne žalbe, kao tužene, da je podnositeljka stupila u ovu parnicu 3. oktobra 2006. godine, te da je parnica pravnosnažno okončana istekom roka za žalbu protiv presude na osnovu odricanja Osnovnog suda u u Leskovcu P. 143/10 od 5. juna 2012. godine.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je 12 godina i mesec i po dana.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno raspravljanog spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka od preko 12 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, ali da složenost postupka ne može biti opravdanje za dvanaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Takođe, nema nikave sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja bilo od važnosti za podnositeljku ustavne žalbe, koja je u parnicu stupila šest godina nakon njenog pokretanja. U pogledu njenog ponašanja, Ustavni sud je ocenio da na strani podnositeljke ima izvesnog doprinosa dužini trajanja postupka, s obzirom na to da četiri ročišta nisu održana po njenom predlogu, odnosno zajedničkom predlogu sa drugom stranom, a i da je jedno ročište nije održano jer je ona izostala, iako je uredno bila pozvana. Takođe, po predlogu da se postupak nastavi, jer ona preuzima parnicu, ona i njen punomoćnik nisu imali proaktivan stav, niti urgirali za zakazivanje ročišta iako je sud postupak nastavio tek posle osam meseci. I na strani suprotne strane bilo je doprinosa trajanju postupka, a zbog traženja odlaganja ročišta iz različitih razloga i neblagovremenog postupanja po nalozima suda.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka, pored ponašanja podnositeljke, kao i tužioca, od značajnog uticaja bilo i nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda - prevashodno ranijeg Opštinskog suda u Leskovcu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na više perioda izuzetne neaktivnosti suda: u 2003. i 2009. godini nije bilo održano nijedno ročište, a čak tokom pet godina postupka održavano je samo po jedno ročište. Takođe, zbog sprečenosti sudija prvostepenog suda dva ročišta nisu održana, a Opštinski sud je o nastavku postupka, posle označavanja zakonskog naslednika i predloga za stupanje u parnicu podnositeljke, odlučio tek nakon osam meseci. Ovom sudu je trebalo i šest meseci za izradu pismenog otpravka prve prvostepene presude i njeno uručenje strankama, dok na strani nadležnog drugostepenog suda nije bilo odgovornosti za trajanje postupaka po žalbi van granica razumnog roka, posmatrajući od dana izjavljivanja žalbe.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 143/10 (inicijalno predmet P. 1462/00 ranijeg Opštinskog suda u Leskovcu) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra , u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe la podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete , a posebno dužinu trajanja parnice i momenat sticanja podnositeljkinog svojstva stranke u postupku, od kada i ima pravo na naknadu štete, jer se radi o ličnom neprenosivom pravu, ali i njen doprinos trajanju postupka i vrstu spora . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. ta čka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu