Nepristrasnost suda i učešće sudija u odlučivanju o pritvoru i žalbi

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu podnosioca u delu koji se odnosi na nepristrasnost suda. Činjenica da su sudije apelacionog suda prethodno odlučivale o pritvoru ne predstavlja, sama po sebi, povredu prava, jer u tim odlukama nisu prejudicirale krivicu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4743/2017
04.03.2021.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P , D. R . i J . M , svih iz Srpskog Krstura, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. P . izjavljena protiv presud a Višeg suda u Zrenjaninu K. 26/16 od 17. avgusta 2016. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 115/17 od 22. marta 2017. godine zbog povred e prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba S. P . odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba D. R . i J . M . izjavljena protiv presuda Višeg suda u Zrenjaninu K. 26/16 od 17. avgusta 2016. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 115/17 od 22. marta 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P , D. R . i J . M , svi iz Srpskog Krstura, podneli su Ustavnom sudu, 5. juna 2017. godine, preko punomoćnika V. J . Đ , advokata iz Subotice, ustavnu žalbu protiv presuda označenih u izreci , zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci S. P . i D . R . u ustavnoj žalbi su istakli i povredu posebnih prava okrivljenog i z člana 33. st. 1. i 2. Ustava.

Podnosilac D. R . je, preko istog punomoćnika, dopunio ustavnu žalbu podneskom od 25. maja 2020. godine, tako što je u odnosu na iste osporene akte dodatno istakao povredu prava iz člana 25. stav 2. i člana 28. st. 1. i 2. Ustava.

Ustavnom žalbom se osporavaju presude kojima je podnosilac ustavne žalbe S. P . pravnosnažno oglašen krivim zbog četiri krivična dela razbojništva, podnosilac D . R . zbog tri krivična dela razbojn ištva, a podnosilac J. M . zbog jednog krivičnog dela razbojništva, sva iz člana 206. stav 2. Krivičnog zakonika .

Povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije podnosioci zasnivaju na tvrdnji da su osporene presude zasnovane na dokazima koji nisu izvedeni na glavnom pretresu – iskazima osumnjičenih, ovde podnosilaca S . P . i D . R, u pretkrivičnom postupku od 20. i 21. februara 2013. godine, zbog čega su onemogućen i da se o tim iskazima izjasn e i odbran e, navodeći da su to jedini dokazi u odnosu na podnosioca J. M , te dodatno istučući da je zapisnik o saslušanju S . P . sačinjen od strane policijskih službenika nedozvoljen dokaz, jer je osumnjičeni saslušan bez prisustva izabranog branioca, a iskaz mu je iznuđen primenom sile. Podnosioci osporavaju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ukazuju na povredu člana 419. Zakonika o krivičnom postupku , a podnosilac S. P . ukazuje i na to da je sud potpuno neosnovano odbio da izvede njegove dokazne predloge , opisane u tač. 10. i 16. ustavne žalbe.

Podnosilac ustavne žalbe S. P . u okviru prava iz člana 32. stav 1. Ustava dodatno ističe povredu prava na nepristrasan sud, kao element a prava na pravično suđenje , navodeći da je Apelacioni sud u Novom Sadu koji je doneo osporenu presudu bio nepropisno sastavljen od sudija koji su u prethodnoj fazi post upka odlučivali o žalbama okrivlje nih protiv rešenja o produženju pritvora protiv podnosilaca ustavne žalbe, i koji su stoga morali biti izuzeti jer su u r ešenjima o pritvoru prejudicirali odluku o krivici podnosilaca obrazlažući razloge za pritvor po tački 3. člana 211. stav 1. ZKP , pri čemu su u osporenoj presudi, obrazlažući razloge za pooštravanje kazne na koje su osuđeni prvostpenom presudom, ponovili stav iz rešenja o pritvoru, da su okrivljeni „iskazali naročitu upornost, bezobzirnost i sklonost ka vršenju krivičnih dela....očigledno je da ranije osude nisu uticale na optužene da ne vrše krivična dela“ .

Povredu prava iz člana 33. stav 2. Ustava Republike Srbije podnosilac S . P . obrazlaže tvrdnjama da je dana 20. februara 2013. godine u Policijskoj upravi Zrenjanin i pred istražnim sudijom 22. febr uara 2013. godine saslušan u svojstvu osumnjičenog, bez prisustva izabranog branioca. U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosiolac S . P . u po licijskoj stanici u Novom Kneževcu dao punomoćje advokatu V . J . Đ, da su policijski službenici u Novom Kneževcu odbili da saslušaju osumnjičenog u prisustvu izabranog branioca, već su ga, nakon što mu je u 15.50 sati saopšteno da je osumnjičen za krivično delo razbojništva odveli u Policijsku upravu u Zrenjaninu radi saslušanja i preduzimanja radnje pr epoznavanja, iako je advokat insistirao da se saslušanje obavi u Novom Kneževcu i da se osumnjičenom u njegovom prisustvu saopšti za koja i koliko dela se tereti i na osnovu kojih dokaza. Tada je advokat V. J . Đ . podnosiocu ustavne žalbe rekao da ne može da ide sa njim u Zrenjanin, ali da će napisati žalbu protiv rešenja o zadržvanju . Kako je podnosilac ustavne žalbe S . P . u PU Zrenjanin saslušan bez prisustva izabranog branioca, a u prisustvu branioca koji mu je nametnut po službenoj dužnosti, njemu je povređeno pravo iz člana 33. stav 2. Ustava, kojim se garantuje okrivljenom da ga brani advokat po njegovom izboru.

Povredu prava iz člana 33. stav 1. Ustava podnosilac S. P . obrazlaže tvrdnjom da su mu policajci Policijske uprave u Novom Kneževcu uskratili pravo da bude upoznat sa dokazima koji ga terete i delom koje mu se stavlja na teret dok je njegov izabrani branilac bio prisutan, te da nije saslušan u roku od osam sati od donošenja rešenja o zadržavanju, niti je izveden pred sud.

Podnosilac ustavne žalbe D. R . je takođe istakao i povredu prava iz člana 33. st. 1. i 2. Ustava, navodeći da su policijski službenici u Novom Kneževcu doneli rešenje o njegovom zadržavanju ali da ga nisu tu saslušali u prisustvu branioca kojeg su mu postavili, jer su znali da će se on braniti ćutanjem, već su ga, kao i S . P , odvezli u Zrenjanin, usput ga navodeći kako da da iskaz , pri čemu mu nisu saopšteni činjenični navodi dela i do tada prikupljeni dokazi, niti mu je omogućeno da sebi angažuje branioca po sopstvenom izboru.

U dopuni ustavne žalbe je navedeno da je podnosilac D. R . nakon podnošenja ustavne žalbe saznao za dokaze da ga je policija zlostavljala, jer je takve dokaze Vlada Republike Srbije poslala Evropskom sudu za ljudska prava u predmetu 6097/16. Podnosilac je u dopuni ustavne žalbe naveo da su ga policajci zlostavljali da bi od njega iznudili iskaz, koji je korišćen kao dokaz protiv njega u predmetnom kriivčnom postupku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu K. 26/16 od 17. avgusta 2016. godine podnosilac ustavne žalbe S. P . je oglašen krivim zbog četiri krivična dela razbojništva iz člana 206. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od pet godina; podnosilac ustavne žalbe D. R . je oglašen krivim zbog tri krivična dela razbojništva iz člana 206. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od četiri godine; podnosilac ustavne žalbe J. M . zbog učinjenog krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 115/17 od 22. marta 2017. godine, koju je donelo veće u sastavu: sudija S. L, predsednik veća, i sudije Lj . B . i S . T, prvostepena presuda je preinačena samo u delu odluke o kazni u odnosu na podnosioce S. P . i D . R . tako što su podnosioci ustavne žalbe za učinjena krivična dela osuđeni na kazne zatvora u dužem trajanju, i to: S . P . na sedam godina, a D . R . na šest godina zatvora, i u preostalom delu prvostepena presuda je u odnosu na podnosioce ustavne žalbe potvrđena.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je optuženi S . P , prema izveštaju o lišenju slobode Policijske uprave u Zrenjaninu Ku. 508/13 LS, lišen slobode 20. februara 2013. godine u 15.50 časova, kada je poučen da nije dužan ništa da izjavi, kao n da ima pravo da uzme branioca koga sam izabere; da je saslušan u svojstvu osumnjičenog u PU Zrenjanin istog dana u 21,20 časova, dakle u roku koji je propisivao član 229. stav 6. Zakonika o krivičnom post upku; da je bio poučen o svojim pravima i pravu da može angažovati branioca, koje on nije iskoristio, već mu je postavljen branilac po službenoj dužnosti, sa kojim mu je omogućen poverljiv razgovor. U obrazloženju osporene presude je nadalje navedeno da je osumnjičeni S. P . pred istražnim sudijom Višeg suda u Zrenjaninu saslušan 22. februara 2013. godine, kada je na zapisniku konst atovano da je on angažovao advokata I. K . u čijem prisustvu je saslušan, nakon što je advokatu V . J . Đ . otkazao punomoćje.

U obrazloženju osporene presude je navedeno da načelo materijalne istine pri utvrđivanju činjenica ne obavezuje sud da izvede svaki dokaz, kao što ga ni odsustvo predloga ne oslobađa od dužnosti da izvede sve potrebne dokaze na glavnom pretresu, a razloge za odbijanje dokaznih predloga odbrane sud je obrazložio na strani 36. presude, te stoga nije učinio bitne povrede na koje se ukazuje u izjavljenim žalbama. Drugostepeni sud je takođe ocenio da se neosnovano žalbama branilaca optuženih prvostepena presuda pobija zbog povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1 ) ZKP, navodima da su zapisnici o saslušanju osumnjičenih pred organima unutrašnjih poslova morali biti izuzeti iz spisa predmeta, jer to što su optuženi u daljem toku postupka menjali svoju odbranu, stvar je njihove procene na koji način će se braniti, a prvostepeni sud je cenio njihove odbrane u sklopu ostalih dokaza koji su izvedeni na glavnom pretresu, kako u pogledu nanetih povreda kod optuženih tako i u pogledu načina davanja njihove odbrane pred policijskim službenicima, pa je prvostepeni sud sve odlučne činjenice potpuno utvrdio.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 719/17 od 20. decembra 2017. godine odbijeni su kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, u odnosu na povredu prava iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi sa stavom 4. ZKP, dok su u preostalom delu odbačeni. U obrazloženju presude je navedeno da imajući u vidu da se zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih ukazuje na fakultativan razlog za izuzeće sudija, po nalaženju tog suda pobijane presude nisu donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je dalje naveo da su svi dokazi čiju zakonitost okrivljeni osporavaju (iskazi osumnjičenih S. P . i D . R . od 20. i 21. februara 2013. godine i S . D . u policiji) izvedeni na glavnom pretresu održanom 25. aprila 2016. godine kada su okrivljeni ponovili svoju odbranu sa glavnog pretresa od 8. septemebra 2014. godine, odsnosno 9. marta 2015. godine, kada su se okrivljeni izjasnili o svojim iskazima od 20. i 21. februara 2013. godine i kod istražnog sudije 22. februar a 2013. godine, a ostali učesnici u postupku na tim glavnim pretresima nisu imali pitanja, kako je to konstatovano u zapisnicima o glavnom pretresu. Što se tiče zapisnika o saslušanju maloletnog S . D, sud nije zasnovao presudu na to m iskazu i njegovu odbranu nije prihvatio.

U presudi Vrhovnog kasacionog suda je navedeno i da je uvidom u spise utvrđeno da je rešenje o zadržavanju okrivljenom S. P . uručeno 20. februara 2013. godine u 15.00 časova , a saslušan je u 21,20 časova , dakle u roku od osam sati, te je stoga zapisnik o njegovom saslušanju sačinjen u skladu sa odredbom člana 229. stav 6. ZKP. Iz zapisnika o saslušanju osumnjičenog PU Zrenjanin od 20. februara 2013. godine proizlazi da je okrivljeni S. P . upozoren da ima pravo da angažuje branioca po svom izboru, da mu je omogućen poverljiv razgovor sa braniocem koji mu je postavljen po službenoj dužnosti, da mu je omogućeno da odbranu iznese na jeziku koji razume, kao i da sve što izjavi može biti upotrebljeno protiv njega; da je advokat V. J . Đ . odbio da prisustvuje saslušanju u Zrenjaninu sa obrazloženjem da ne može da se zadržava tako dugo. Vrhovni kasacioni sud je konstatovao da izabrani branilac ne može diktirati organu postupka kada i gde u okviru zakonskog roka će osumnjičeni biti saslušan, te je, imajući u vidu da je izabrani branilac odbio da ide u Zrenjanin i da je osumnjičeni pristao da iznese odbranu u prisustvu postavljenog branioca, kao i da je okrivljeni pred istražnim sudijom otkazao punomoćje advokatu V. J . Đ . i angažovao advokata koji mu je prethodno bio p ostavljen po službenoj dužnosti, ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi zahteva da je okrivljenom bio nametnut advokat I. K, te stoga zapisnicima od 20. i 2 2. februara 2013. godine nisu povređene odredbe člana 89. stav 9. ZKP.

Rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 3479/13 od 21. novembra 2013. godine, kojim su odbijene žalbe branilaca okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, izjavljene protiv rešenja o produženju pritvora prema njima, doneto je u veću čiji je jedan od članova bila sudija S . L. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da, imajući u vidu okolnosti izvršenja krivičnih dela za koje su okrivljeni opravdano sumnjivi, te da su ranije osuđivani za imovinska, odnosno krvična dela sa elementima nasilja, a u ovom postupku su opravdano sumnjivi da su učinili više imovinskih krivičnih dela sa elementima nasilja (S. P . – opravdano sumnjiv da je izvršio četiri razbojništva, D . R . – opravdano sumnjiv da je izvršio tri krivična dela razbojništva , sve u kratkom vremenskom periodu od mesec dana ), kao i ostale pojedinačno navedene okolnosti u odnosu na svakog od okrivljenih (R . je nezaposlen u teško m materijalno m položaju, a P. i M . su za ranije izvršena kriv ična dela protiv imovine izricane uslovne osude ), predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će okrvljeni na slobodi u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, zbog čega se produženje pritvora prema njima pokazuje kao nužna mera radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 1699/14 od 2 0. novembra 2014. godine, kojim je odbijen a žalb a branio ca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe S . P , izjavljena protiv rešenja o produženju pritvora prema podnosiocima ustavne žalbe, doneto je u veću čiji je jedan od članova bio sudija Lj. B . U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je okrivljeni S . P . opravdano sumnjiv da je u kratkom vremenskom periodu od nepunih mesec dana u kontinuitetu izvršio četiri krivična dela razbojništva, pri čemu je ranije osuđivan za istovrsna krivična dela, što ukazuje na to da se radi o specijalnom povratniku, te navedene okolnosti u međusobnoj povezanosti predstavljaju ocobite okolnsti koje ukazuju na visok stepen doslednosti i upornosti u izvršenju krivičnih dela, i koje ukazuju da će okrivljeni ukoliko bi se našao na slobodi, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo. S tim u vezi, sud je konstatovao da se za postojanje ovog zakonskog osnova za produženje pritvora ne traži postojanje apsolutne izvesnosti da će okrivljeni ukoliko bi se našao na slobodi u kratkom vremenskom periodu izvršiti novo krivično delo, već je dovoljno postojanje realne mogućnosti sa visokim stepenom izvesnosti, zasnovane na obrazloženim okolnostima koji imaju težinu i značaj osobitih okolnosti, kao u konkretnom slučaju.

Rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 1175/16 od 29. avgusta 2016. godine, kojim su odbijene žalbe branilaca okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe S. P . i D . R, izjavljene protiv rešenja o produženju pritvora prema njima, doneto je u veću sastavljenom od svih sudija koje su donele osporenu drugostepenu presudu. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da imajući u vidu okolnsti izvršenja krivičnih dela za koje su okrivljeni opravdano sumnjivi, te da su ranije osuđivani za imovinska, odnosno krvična dela sa elementima nasilja, a u ovom postupku su opravdano sumnjivi da su učinili više imovinskih krivičnih dela sa elementima nasilja (S. P . – opravdano sumnjiv da je izvršio četiri razbojništva, D . R . – opravdano sumnjiv da je izvršio tri krivična dela razbojništva, sve u kratkom vremenskom periodu kraćem od mesec dana, što ukazuje na upornost u vršenju krivičnih dela), kao i okolnost da je R. nezaposlen u teškom materijalnom položaju, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će okrvljeni na slobodi u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, zbog čega se produženje pritvora prema njima pokazuje kao nužna mera radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

U obrazloženju navedenog rešenja veće je u odnosu na okrivljenog S. P . pritvorski razlog iz člana 211. stav 1. tačka 3 ) ZKP obraz ložilo i konstatacijom da su prema navodima optužnice imenovani okrivljeni, kao i ostali, opravdano sumnjivi da su ušli u kuću oštećenih sa fantomkama na glavi, pletenim rukavicama i baterijskim lampama, da su pronašli oštećene u spavaćoj sobi, gde je od udarca okrivljenog M.J. oštećeni B.M. pao na pod, a ostali okrivljeni su ga vezali kaišem, a prema oštećenoj A.M, koja je spavala, su primenili silu, nakon čega su izvršili premetačinu kuće tražeći novac i nakit, a koje okolnosti sve zajedno predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na to da će okrivljeni S. P, ako se nađe na slobodi ponoviti izvršenje krivičnog dela, odnosno na staviti sa vršenjm krivičnih dela, bez obzira na činjenicu da je prethodno samo jedanput osuđen za lakše krivično delo.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosioci pozivaju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, janvo raspravi i opdluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (član 33. stav 1.); da s vako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (član 33. stav 2.) .

Odredbom člana 37. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i dr .) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da će sudija ili sudija porotnik biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili je odlučivao o potvrđivanju optužnice ili je učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak, ako ovim zakonikom nije drugačije propisano.

Odredbom člana 37. stav 2. ZKP propisano je da sudija ili sudija-porotnik može biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od navoda ustavne žalbe kojima se ukazuje na to da je osporena drugostepena presuda doneta od strane sudija koje su morale biti izuzete od odlučivanja u žalbenom postupku, s obzirom na to da su učestvovale u odlučivanju u prethodnom toku postupka ocenjujući osnovanost izjavljenih žalbi okrivljenih protiv rešenja o produženju pritvora, čime podnosilac ustavne žalbe S. P . ističe povredu prava na nepristrasan sud, kao element a prava na pravično suđenje.

Ustavni sud najpre ukazuje na to da je ustavna garancija prava na nepristrasan sud iz člana 32. stav 1. Ustava, kojom se obezbeđuje „nezavisnost“ sudije u odnosu na stranke i druge učesnike u postupku u svakom konkretnom predmetu, uređena odredbama člana 37. ZKP, kao poseban institut procesnog prava – izuzeće sudija.

Ustavni sud ističe da ratio legis instituta izuzeća sudije jeste da obezbedi da sudija, koji je inače apstraktno sposoban da vrši sudijsku funkciju u bilo kom krivičnom postupku, ne učestvuje u postupku povodom određene krivične stvari zbog postojanja određenog razloga koji dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost. To može da bude određeni lični interes sudije u samoj stvari, postojanje određenog odnosa sa strankama i drugim učesnicima krivičnog postupka ili vršenje u istom krivičnom postupku sudijskih ili nesudijskih funkcija. Navedeni razlozi za izuzeće sudije su predviđeni u članu 37. tač. 1) do 4) ZKP, a njihovo postojanje ima za posledicu obavezno izuzeće sudije.

Pored razloga za obavezno izuzeće – isključenje, propisanih napred navedenom odredbom člana 37. stav 1. ZKP, odredbom člana 37. stav 2. ZKP propisano je da sudija ili sudija-porotnik može biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost. U slučaju fakultativnog izuzeća, razlog za izuzeće određen je na apstraktan način i njegovo postojanje nije samo po sebi dovoljno da dovede do izuzeća sudije, već je neophodno u svakom konkretnom predmetu sprovesti test nepristrasnosti i oceniti da li istaknuti razlozi imaju takav značaj da opravdavaju izuzeće sudije u konkretnom slučaju.

Nepristrasnost podrazumeva odsustvo predrasuda prema strankama, odnosno odsustvo unapred utvrđenog stava. Shodno praksi Evropskog suda za ljudska prava, postojanje nepristrasnosti u smislu prava na pravično suđenje mora biti utvrđeno primenom subjektivnog testa, koji podrazumeva uzimanje u obzir ličnih uverenja i ponašanja određenog sudije, kao i objektivnog testa, kojim se utvrđuje da li sam sud i njegov sastav nude dovoljne garancije koje isključuju sve legitimne sumnje u njegovu nepristrasnost (videti p resudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Piersackprotiv Belgije, predstavka broj 8692/79, od 1. oktobra 1982. godine , stav 30.).

Kada je reč o subjektivnom testu, podnosioci ustavne žalbe u ovom predmetu nisu izneli takve tvrdnje niti su dostavili dokaze koji bi ukazali na ličnu pristrasnost članova sudskog veća Apelacionog suda u Novom Sadu koje je donelo osporenu drugostepenu presudu. Stoga Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju , nema razloga za sumnju u ovom pogledu, s obzirom na to da se lična nepristrasnost pretpostavlja dok se ne dokaže suprotno ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Le Compte, Van Leuven i De Meyere, od 23. juna 1981. godine u serija A broj 43, str. 25, stav 58 .).

Što se tiče objektivnog testa, činjenica da je neki sudija nastupao u različitim svojstvima u istom predmetu može u određenim okolnostima kompromitovati nepristrasnost suda. Stoga se u svakom konkretnom slučaju mora utvrditi postoje li, sasvim odvojeno od ponašanja sudije, proverljive činjenice koje mogu izazvati sumnju u njegovu nepristrasnost. To podrazumeva da je pri odlučivanju postoji li u nekom predmetu opravdani razlog za bojazan da neki sudija pojedinac ili neko telo sastavljeno od sudija nije nepristrasno, utisak okrivljenog može biti važan, ali nije odlučan. Ono što je odlučno jest e to , može li se ta bojazan s matrati objektivno opravdanom (videti: Ferrantelli and Santangelo protiv Italije, od 7.avgusta 1996., Reports 1996-III, stav 58.) i mora se ceniti u svakom konkretnom slučaju posebno . S vaki sudija u pogledu koga postoji opravdana sumnja da nije nepristrasan mora da se izuzme, kako bi se, na taj način, održalo poverenje građana u sudske organe u demokratskom društvu.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe S. P . svoju sumnju u nepristrasnost veća koje je donelo osporenu drugostepenu presudu vidi u okolnosti da su iste sudije koje su donele osporenu presudu Kž1. 115/17 u više navrata u toku prvostepenog postupka odlučivale o osnovanosti njegovih žalbi izjavljenih protiv rešenja o produženju prit vora prema njemu, smatrajući da su sudije na taj način „prejudicirali odluku o krivici okrivljenog S. P .“.

S tim u vezi, Ustavni sud posebno ističe da je žalbeno veće u identičnom sastavu i u istom krivičnom postupku odbilo žalbu podnosioca ustavne žalbe kao neosnovanu (najpre kao sudsko veće koje je rešenjem Kž2. 1175/16 od 29. avgusta 2016. godine odlučivalo o žalbi kojom je podnosilac ustavne žalbe osporavao rešenje o produženju pritvora prema njemu, a potom i kao žalbeno veće koje je donelo osporenu drugostepenu presudu), kao i da je dvoje sudija članova veća koje je donelo osporenu drugpostepenu presudu ukupno tri puta učestvovalo u odbijanju žalbe okrivljenog izjavljene protiv rešenja o produženju pritvora prema njemu .

Ustavni sud najpre ukazuje na to da činjenica da je sudija ranije u istom predmetu donosio odluke u vezi sa pritvorom, sama po sebi , ne može opravdati sumnju u njegovu nepristrasnost ( videti presudu Hauschildt protiv Danske, predstavka broj 10486/83, od 24. maja 1989, stav 50.). Pitanje koje se odnosi na postojanje razloga za određivanje/produženje pritvora nije isto kao pitanje koje se odnosi na postojanje krivice okrivljenog. Naime, Ustavni sud podseća na to da je prilikom donošenja rešenja o produženju pritvora neophodno navesti relevantne razloge zbog kojih nadležni sud smatra da je dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru neophodno radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pri čemu postojanje osnovane sumnje da je određeno lice izvršilo krivično delo koje je predmet postupka predstavlja uslov sine qua non za zakonitost zadržavanja u pritvoru, te se stoga ne može govoriti o postojanju predrasuda i povredi načela nepristrasnosti, ukoliko se sud, odlučujući o postojanju razloga za određivanje/produženje pritvora protiv okrivljenog, odnosno kao u konkretnom slučaju, odlučujući o osnovanosti žalbe izjavljene protiv rešenja o produženju pritvora, striktno držao opisa postojanja opr avdane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret u krivičnom postupku radi čijeg nesmetanog vođenja je bilo nužno produženje pritvora prema njemu.

Ipak, posebne okolnosti u svakom konkretnom slučaju mogu biti takve da opravdavaju i drugačiji zaključak . U ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud smatra da značaj posebnih okolnosti koje bi eventualno mogle da dovedu u sumnju nepistrasnost članova veća Apelacionog suda u Novom Sadu prilikom donošenja osporene drugostepene presude, predstavlja najpre činjenica da su sudije S . L . i Lj . B . u tri navrata u toku prvostepenog kriv ičnog postupka cenili postojanje razloga za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, kada je kao glavni argument za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru, pored njegove ranije osuđivanosti za jedno krivično delo protiv imovine (krivično delo krađa u pokušaju) ukazivano na okolnosti pod kojima je izvršeno jedno od krivičnih dela koje je bilo predmet postupka (rešenje Kž2. 3479/13 ) pa je navedeno da su okrivljeni M.J. i S. P . opravdano sumnjivi da su ušli u kuću oštećenih, noseći preko glave fantomke i napali oštećene u spavaćoj sobi izvršivši premetačinu kuće, zahtevajući od oštećenih da im predaju novac i nakit , dok je u rešenj ima Kž2. 1699/14 i Kž2. 1175/16 , pored činjenic e da je u predmetnom krivičnom po stupku podnosilac ustavne žalbe opravdano sumnjiv da je u kratkom vremenskom periodu, kraćem od jednog meseca, izvršio četiri krivična dela razbojništva, sud ocenio da navedene okolnosti ukazuju na visok s tepen doslednosti i upornosti da „izvršenjem krivičnih dela, za koja su opravdano sumnjivi , pribave protivpravnu imovinsku korist“ , što u povezanosti sa imovnim stanjem okrivljenog i njegovom ranijom osuđivanošću za krivično delo protiv imovine ukazuje na opravdanost njegovog daljeg zadržavanja u pritvoru po navedenom zakonskom osnovu. Pored navedenog, Ustavni sud smatra da sumnju u nepristrasnost članova sudskog veća koje je donelo osporenu drugostepenu presudu dodatno može da izazove činjenica da su sudije u identičnom sastavu donoseći rešenje Kž2. 1175/16 od 29. avgusta 2016. godine , obrazlažući postojanje pritvorskog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP pored ranije osuđivanosti podnosioca ustavne žalbe za krivično delo protiv imovine, i kontinuitet izvršenja četiri krivična dela, za koja postoji opravdana sumnja da su izvršena u kratkom periodu od mesec dana, smatrale da način izvršenja jednog od četiri krivična dela razbojništva koja su mu stavlj ena na teret, ukazuje na opasnost da će boravkom na slobodi ponoviti krivično delo, odnosno da će „nastaviti sa vršenjem krivičnih dela protiv imovine“. Ustavni sud je utvrdio da se u rešenju Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 1175/16, iako je sud opisao način izvršenja jednog od četiri krivična dela za koja je podnosilac ustavne žalb e kasnije oglašen krivim osporenom presudom Višeg suda u Zrenjaninu K. 26/16 od 17. avgusta 2016. godine, sudsko veće odlučujući o osnovanosti žalbe protiv rešenja o produženju pritvora potpuno dosledno i precizno kretalo isključivo u granicama postojanja opravdane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe učestvovao u izvršenju krivičnih dela koja su bila predmet postupka, pa tako i krivičnog dela na štetu B.M. i A.M. koje je detaljnije opisano u navedenom rešenju.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da sudije koje su odbijale kao neosnovane žalbe izjavljene protiv rešenja o produženju pritvora nisu ulazile u ocenu kvaliteta do tada prikupljenih dokaza izvan granica opravdane sumnje, te je stoga ocenio neosnovanim navode ustavne žalbe da su navedenim rešenjima sudije prejudicirale odluku o krivici podnosioca ustavne žalbe, čime su dovele u sumnju svoju nepristrasnost za odlučivanje o žalbi kojom je podnosilac ustavne žalbe osporavao prvostepenu presudu.

Sledom iznetog, Ustavni sud smatra da ocene sudija S. L, Lj . B . i S . T . J . o postojanju pritvorskog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP , onako kako su iznete u navedenim rešenjima ne predstavljaju okolnosti koje, sagledane kroz njihovo učešće u istom predmetu kao članova žalbenog veća Apelacionog suda u Novom Sadu koje je odlučivalo o žalbi protiv prvostepene presude, izazivaju sumnju u pristrasnost u smislu člana 37. stav 2. ZKP (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Perote Pellon protiv Španije, broj predstavke 45238/99, od 25. jul 2002, st. 46 .–48.).

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da učestvovanjem sudija S . L, Lj . B . i S . T . J . u postupku donošenja osporene drugostepene presude nije povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe S . P . na nepristrasan sud, kao sastavnog elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Što se tiče ostalih navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje podnosi oca S . P, kao i navoda ustavne žalbe podnosilaca D. R . i J . M . o povredi prava na pravično suđenje, kojima oni osporavaju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenu dokaza koji su izvedeni u krivičnom postupku , Sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe, ponavljajući navode svojih odbrana iz krivičnog postupka, od Ustavnog suda traže d a postupa instanciono, i da umesto i nakon redovnih sudova ceni pravilnost ocene izvedenih dokaza. Imajući u vidu da je te iste navode u postupku po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude već cenio Apelacioni sud u Novom Sadu, o čemu osporena presuda sadrži detaljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati argumentovanim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Stoga Ustavni sud smatra da nisu ispunjene pretpostavke za odlučivanje o ostalim navodima ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 33. st. 1. i 2. Ustava podnosioca ustavne žalbe S. P , Ustavni sud je uvidom u osporene presude utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe identičnim navodima osporavao prvostepenu presudu u redovnom žalbenom postupku, o kojim navodima se Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi dovoljno detaljno i jasno izjasnio , dajući za to svoje razloge zbog kojih je navode o povredi prava na odbranu okrivljenog ocenio neosnovanim, a koje ovaj sud ne smatra očigledno proizvoljnim i arbitrernim i na njih u potpunosti upućuje.

U odnosu na istaknutu povredu posebnih prava okrivljenog iz člana 33. st. 1. i 2. Ustava, koju ističe podnosilac ustavne žalbe D. R , Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi razlozi kojima se ukazuje na povredu prava na odbranu tvrdnje podnosioca da ga policijski službenici u Novom Kneževcu nisu saslušali u prisustvu branioca kojeg su mu postavili, jer su znali da će se on braniti ćutanjem, već su ga, kao i S. P, odvezli u Zrenjanin, usput ga navodeći kako da da iskaz .

Razmatrajući navode iz dopune ustavne žalbe od 25. maja 2020. godine, kojima podnosilac D. R . ukazuje na povredu prava iz člana 25. stav 2. i člana 28. st. 1. i 2. Ustava, tvrdeći da je njegov iskaz od 20. februara 2013. godine iznuđen primenom sile od strane policijskih službenika, Ustavni sud ukazuje da se blagovremenost naknadnog podneska u kojem se ističe novi zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, vezuje za datum predaje tog podneska.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu podnosiocu dostavljena pre 5. juna 2017. godine – kada je izjavljena ustavna žalba. Imajući u vidu datum podnošenja dopune ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu podnosioca S. P . u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, dok je ustavnu žalbu podnosilaca D. R . i J . M . u celini odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Nepristrasnost suda i učešće sudija u odlučivanju o pritvoru i žalbi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti