Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu podnosioca zbog trajanja upravnog postupka dužeg od deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada od 1.300 evra, ali je meritorni zahtev za rešavanje stambenog pitanja odbijen, jer kao penzioner dohodovne ustanove ne ispunjava uslove budžetskih propisa.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4743/2022
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Zoran Lončar i dr Ranka Vujović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. I. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. I. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za tradiciju, standard i veterane – Odeljenje za stambene poslove – Grupa za utvrđivanje prava u predmetu UP-1 broj 258-2/2010 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo D. I. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. I. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 28. aprila 2022. godine, preko punomoćnika Đ. T, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 1323/18 od 10. marta 2022. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za tradiciju, standard i veterane – Odeljenje za stambene poslove – Grupa za utvrđivanje prava u predmetu UP-1 broj 258-2/2010.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosiocu 2001. godine prestala služba u Z. „M.“ Batajnica (u daljem tekstu: Z. „M.“), po potrebi službe, sa pravom na penziju, gde mu je prethodno utvrđeno pravo na rešavanje stambenog pitanja po Pravilniku te vojne ustanove; da je pravo na rešavanje stambenog pitanja kao penzionisano civilno lice, nakon što je navedeni zavod 2008. godine prestao da bude dohodovna ustanova i prešao na budžet, trebalo da ostvari u skladu sa Pravilnikom o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane; da je suprotan stav upravnih organa i Upravnog suda da podnosilac nema pravo na stambeno obezbeđenje na teret Ministarstva odbrane posledica proizvoljnog i netačnog tumačenja prava.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže se trajanjem postupka u periodu od 2011. do 2022. godine, u toku koga su tri puta uvažavane tužbe podnosioca i predmet vraćan na ponovno odlučivanje, iako je podnosilac penzionisano civilno lice, bez konačnog stambenog obezbeđenja, što je bio razlog da se postupak ubrza.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i naloži Upravnom sudu da ponovo odluči o tužbi. Tražena je i naknada nematerijalne štete u iznosu od 5.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za tradiciju, standard i veterane – Odeljenje za stambene poslove – Grupa za utvrđivanje prava UP-1 broj 258-2/2010 i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. aprila 2010. godine podneo zahtev za rešavanje stambenog pitanja davanjem stana u zakup na neodređeno vreme.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za tradiciju, standard i veterane – Odeljenje za stambene poslove – Grupa za utvrđivanje prava (u daljem tekstu: prvostepeni organ) UP-1 broj 258-2/2010 od 9. septembra 2011. godine odbijen je navedeni zahtev. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da je odredbom člana 2. stav 2. Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane iz 2005. godine propisano da pravo na rešavanje stambenog pitanja imaju, između ostalih, civilna lica koja su penzionisana po osnovu rada u Ministarstvu, ako su do prestanka službe podnela zahtev za rešavanje stambenog pitanja, a on nije bio rešen do prestanka službe, dok se prema odredbi stava 4. tog člana Pravilnika isti ne primenjuje na civilna lica zaposlena u ustanovama koje posluju na način da stiču sredstva i ostvaruju dobit. Polazeći od navedenih odredaba Pravilnika, a imajući u vidu da je podnosilac penzionisan 30. novembra 2001. godine u Z. „M.“, koja je u to vreme bila ustanova koja je sticala sredstva i ostvarivala dobit, prvostepeni organ je ocenio da podnosilac nema pravo na rešavanje stambenog pitanja u Ministarstvu odbrane.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za tradiciju, standard i veterane – Odeljenje za stambene poslove (u daljem tekstu: drugostepeni organ) UP-2 broj 215/2011 od 18. januara 2012. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda U. 1992/12 od 8. novembra 2012. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Po nalaženju Upravnog suda, u pobijanom rešenju nisu dati razlozi za zaključak da podnosilac ne spada u krug lica iz člana 2. stav 4. u vezi sa stavom 2. tog člana Pravilnika i da Z. „M.“ predstavlja ustanovu koja stiče sredstva i ostvaruje dobit, niti su u tom smislu navedeni odgovarajući propisi.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je doneo rešenje UP-2 broj 215-6/2011 od 27. marta 2013. godine kojim je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 9. septembra 2011. godine.

Presudom Upravnog suda U. 6592/13 od 12. juna 2015. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je našao da tuženi organ u pobijanom rešenju nije postupio po nalogu iz presude tog suda od 8. novembra 2012. godine, jer se nije pozvao na propis po kome je Z. „M.“ bio samodohodovna ustanova, a od 2008. godine to više nije, niti je cenio navode žalbe da je to sada budžetska ustanova Ministarstva odbrane i da o ranije podnetoj molbi podnosioca za rešavanje stambenog pitanja od 24. maja 2001. godine nije odlučeno, čemu u prilog je dostavljen zaključak Z. „M.“ od 14. septembra 2001. godine.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje UP-2 broj 127-2/2015 od 28. avgusta 2015. godine kojim je odbijena žalba podnosioca. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je podnosilac u momentu penzionisanja bio zaposlen u ustanovi Ministarstva odbrane koja posluje na način da stiče sredstva i ostvaruje dobit, te je u to vreme ispunjavao uslove za rešavanje stambenog pitanja po propisima o stambenom obezbeđenju u Z. „M.“, a ne po propisima o stambenom obezbeđenju u Ministarstvu odbrane i Vojsci; da nije od značaja na drugačije odlučivanje činjenica da je Z. „M.“ 2008. godine prešao na budžet Ministarstva odbrane na osnovu Uredbe o transformaciji vojnih ustanova koje obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost po principu sticanja i raspodele dobiti i o pravima i obavezama civilnih lica na službi u Vojsci Srbije zaposlenih u tim ustanovama („Službeni vojni list“, broj 25/08) i da civilna lica zaposlena u tom zavodu sada imaju pravo na rešavanje stambenog pitanja u skladu sa Pravilnikom o rešavanju stambenih potreba zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije („Službeni vojni list“, broj 14/14), ranije Pravilnikom o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane iz 2005. godine, jer je podnosilac penzionisan kao civilno lice u momentu kada je Z. „M.“ bio dohodovna ustanova, te pravo na rešavanje stambenog pitanja po važećem Pravilniku imaju samo civilna lica zaposlena u toj ustanovi, a ne i penzionisana civilna lica iz te ustanove; da nije od značaja ni činjenica da je zaključkom Z. „M.“ od 14. septembra 2001. godine prihvaćena molba podnosioca tada kao zaposlenog civilnog lica za dodelu stana, jer je taj zaključak donet na osnovu Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u Z. „M.“ Batajnica int. broj 05/1548-5, koji je važio samo za rešavanje stambenih pitanja civilnih lica na službi u tom zavodu, kao dohodovnoj ustanovi, te navedeni zaključak nije donet na osnovu propisa o stambenom obezbeđenju u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije.

Presudom Upravnog suda U. 14114/15 od 9. novembra 2017. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Ovo iz razloga što je to rešenje potpisao v.d. pomoćnika ministra odbrane, a iz uvoda tog rešenja ne proizlazi ovlašćenje tog lica za donošenje i potpisivanje rešenja, čime su učinjene bitne povrede odredaba ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Drugostepeni organ je 20. decembra 2017. godine doneo rešenje UP-2 broj 127-6/2015 kojim je, po četvrti put, odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 9. septembra 2011. godine. Navedeno rešenje sadrži identično obrazloženje kao i prethodno poništeno rešenje drugostepenog organa od 28. avgusta 2015. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 1323/18 od 10. marta 2022. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po oceni Upravnog suda, pravilno je postupio tuženi organ kada je odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, dajući pri tom razloge koje je u svemu kao pravilne i na zakonu zasnovane prihvatio i taj sud.

Rešenjem Upravnog suda R4 U 6/22 od 11. marta 2022. godine odbijen je kao neosnovan prigovor podnosioca podnet 12. januara 2022. godine radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda U. 1323/18.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene odredbe Ustava, relevantne su i odredbe sledećih propisa:

Odredbom član 14. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja.

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) je, pored ostalog, propisano da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku.

Odredbama Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane („Službeni vojni list“, br. 38/05, 16/08, 26/08 i 39/08) bilo je propisano: da se podnosilac zahteva za rešavanje stambenog pitanja, popunjavanjem propisanog obrasca, opredeljuje za jedan od načina ostvarivanja tog prava (član 1. stav 2.); da se zaposlenima u Ministarstvu, u smislu ovog pravilnika, smatraju, pored ostalih, civilna lica zaposlena u Ministarstvu (član 2. stav 1.); da pravo na rešavanje stambenih pitanja ovim pravilnikom imaju, pored ostalih, i civilna lica koja su penzionisana po osnovu rada u Ministarstvu, ako su do prestanka službe podnela zahtev iz člana 1. stav 2. ovog pravilnika, a on nije bio rešen do prestanka službe (član 2. stav 2.); da se ovaj pravilnik ne primenjuje na lica primljena po ugovoru odnosno na određeno vreme kao i na civilna lica zaposlena u ustanovama Ministarstva koja posluju na način da stiču sredstva i ostvaruju dobit (član 2. stav 4.);

5. Razmatrajući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud konstatuje da podnosilac tvrdnju o povredi tog prava u ustavnoj žalbi izričito dovodi u vezu sa trajanjem postupka od 2011. do 2022. godine, što obuhvata period od donošenja prvostepenog rešenja od 9. septembra 2011. godine do donošenja osporene presude Upravnog suda od 10. marta 2022. godine. Krećući se u granicama tih navoda i razloga ustavne žalbe, Ustavni sud je u ovom predmetu ispitivao navedeni period od deset godina i šest meseci u odnosu na koji podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova u upravnom sporu, kao i značaja predmeta postupka za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da se u postupku nisu postavljala složena činjenična i pravna pitanja, da je predmet bio od materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, koji nije doprineo trajanju postupka, već je podneo i prigovor radi ubrzavanja poslednjeg upravnog spora.

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u upravnom sporu, Ustavni sud konstatuje da je u osporenom postupku doneto jedno prvostepeno i četiri drugostepena rešenja, kao i četiri presude Upravnog suda. Drugostepeni organ je doprineo dužem trajanju osporenog postupka time što su dva konačna rešenja poništena u upravnom sporu iz razloga što u jednom nije postupio u skladu sa primedbama Upravnog suda, a drugo rešenje je donelo lice za koje iz uvoda tog rešenja ne proizlazi da je ovlašćeno za njegovo donošenje i potpisivanje. Ipak, najveći deo postupka je vođen pred Upravnim sudom, što je prevashodno doprinelo njegovom prekomernom trajanju. Izuzev prvog upravnog spora koji je okončan za nepunih devet meseci, svaki naredni je trajao značajno duže, odnosno drugi i treći upravni spor svaki duže od dve godine, a poslednji četiri godine i nepuna dva meseca, što se ne može opravdati, posebno imajući u vidu da je ispitivana zakonitost rešenja drugostepenog organa koje sadrži isto obrazloženje kao i prethodno poništeno rešenje tog organa. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je Upravni sud u trenutku prijema kasnijih tužbi trebalo da ima u vidu koliko je postupak u predmetu prethodno trajao i da stoga takvim tužbama da prioritet u radu. Sud smatra da je potrebno ukazati i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i presudu Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove naknade štete, posebno dužinu trajanja osporenog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Podnosilac ustavne žalbe smatra da, kao lice kome je pravo na rešavanje stambenog pitanja u Z. „M.“ utvrđeno 2001. godine po propisima te vojne ustanove, ima pravo da, nakon odlaska u penziju i prelaska navedene vojne ustanove na budžetsko finansiranje 2008. godine, rešava stambeno pitanje u skladu sa propisima Ministarstva odbrane.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud nalazi da su u osporenoj presudi Upravnog suda dati dovoljni i jasni razlozi zasnovani na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog prava. Naime, pravo na rešavanje stambenog pitanja po odredbama Pravilnika Ministarstva odbrane imaju civilna lica zaposlena u Z. „M.“ od 1. novembra 2008. godine, kada je završena transformacija navedene vojne ustanove, koja je tada prestala da bude dohodovna ustanova i prešla na budžet, a ne i civilna lica koja su penzionisana po osnovu rada u toj ustanovi pre tog datuma, odnosno u vreme dok je ta ustanova poslovala po principu sticanja sredstava i ostvarivanja dobiti. Pri tome, na drugačije odlučivanje o zahtevu podnosioca nije mogla uticati činjenica da mu je dok je bio zaposlen u Z. „M.“ utvrđeno pravo na rešavanje stambenog pitanja po propisima te vojne ustanove, imajući u vidu da se u to vreme rešavanje stambenog pitanja zaposlenih u toj ustanovi obezbeđivalo iz sopstvenih sredstava te ustanove, a ne iz budžetskih sredstava, kao što je bio slučaj sa civilnim licima zaposlenim u Ministarstvu odbrane, te podnosilac, kome pravo na rešavanje stambenog pitanja kao zaposlenom nije bilo utvrđeno na osnovu propisa Ministarstva odbrane, to pravo nije mogao da ostvaruje po propisima Ministarstva ni kao penzionisano civilno lice.

Povodom pozivanja na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Sud ukazuje na to da se radi o načelu u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, a čija povreda može biti samo akcesorne prirode, što znači da može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog konkretnog ustavnog prava ili slobode, što u ovom predmetu nije bio slučaj.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 1323/18 od 10. marta 2022. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti