Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao skoro 15 godina, povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Povreda je nastala usled izuzetno neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. D, Lj. M, Lj. J, M. R, P. S. i T. N , svih iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 13. novembra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. D, Lj . M, Lj . J, M . R, P . S . i T . N . i utvrđuje da su presudama Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 117/12 od 11. aprila 2012. godine i Osnovnog suda u Kraljevu P1. 670/10 od 15. septembra 2011. godine, u delovima koji se odnose na isplatu razlike u otpremnini, povređen a prav a podnosi laca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčen a odredb ama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 117/12 od 11. aprila 2012. godine, u delu koji se odnosi na isplatu razlike u otpremnini i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 670/10 od 15. septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D, Lj . M, Lj . J, M . R, P . S. i T . N , svi iz K, podneli su 13. juna 20 12. godine, preko zajedničkog punomoćnika B. S, advokata iz K, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 117/12 od 11. aprila 2012. godine i Osnovnog suda u Kraljevu P1. 670/10 od 15. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad , zajemč enih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je Apelacioni sud u Kragujevcu prihvatio razloge prvostepenog suda, ističući da su isti dati u skladu sa Zakonom o radu, Kolektivnim ugovorom i Pravilnikom o radu tuženog, uprkos tome što u obrazloženju svoje odluke navodi da zarade podnosilaca, u momentu zaključenja ugovora o radu, nisu bile ugovorene u skladu sa odredbom člana 70. Kolektivnog ugovora tuženog, već u nešto većem iznosu od minimalne zarade; da se ugovorom o radu, saglasno članu 8. Zakona o radu, ne mogu utvrditi manja prava i nepovoljniji uslovi rada od onih koji su utvrđeni zakonom i opštim aktom; da ugovorima o radu, u konkretnom slučaju, nije bila ugovorena ni minimalna zarada, niti zarada u visini utvrđenoj članom 70. Kolektivnog ugovora tuženog, već zarada u manjim iznosima od ovih, iz kog razloga su odredbe ugovora o radu kojima su bile utvrđene zarade podnosilaca, saglasno odredbi člana 9. stav 2. Zakona o radu, ništave; da je, prema tome, zarade podnosilaca u spornom periodu trebalo obračunavati po članu 70. Kolektivnog ugovora tuženog, iz kog razloga su sudovi bili u obavezi da prihvate "treću varijantu" veštačenja; da je potvrđivanjem prvostepene presude Apelacioni sud u Kragujevcu prekršio odredbe čl. 8. i 9. stav 2, člana 104. stav 1. i člana 107. st. 3. i 4. Zakona o radu, na koji način je povredio pravo podnosilaca na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava; da je pogrešnom primenom čl. 195. i 196. Zakona o radu pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosilaca za isplatu razlike u otpremnini, čime je povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa; da ovo potraživanje podnosilaca nije zastarelo, kako to pogrešno tvrde redovni sudovi, s obzirom na to da im je radni odnos prestao 17. oktobra 2008. godine, a da su tužbu podneli 2. marta 2009. godine; da postoji različito postupanje sudova kada je u pitanju relevantnost poremećaja u poslovanju za isplatu zarada, kao i u pogledu zahteva za isplatu razlike između isplaćene otpremnine i otpremnine koja je trebalo da bude isplaćena u skladu sa zakonom, zbog čega podnosioci smatraju da im je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 117/12 od 11. aprila 2012. godine i podnosiocima dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Stavom I tačka 1. izreke osporene presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 670/10 od 15. septembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca S. D, Lj . M, Lj . J, M . R, P . S . i T . N , ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se prema tuženom "S." a.d. iz K. utvrdi da je do 1. jula 2006. godine, tačka 10. ugovora o radu, koje su tužioci zaključili sa tuženim 26. maja 2006. godine, bila ništava; stavom I tačka 2. izreke utvrđeno je da je navedena odredba (tačka 10.) ugovora o radu ništava počev od 1. jula 2007. godine (u odnosu na tužilju Lj. J. počev od 1. januara 2007. godine); u st. II - VII izreke obavezan je tuženi da svim tužiocima isplati razliku u zaradi za period od 3. marta 2006. do 20. oktobra 2008. godine, u iznosima opredeljenim u navedenim delovima izreke, sa zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate, zatim zateznu kamatu zbog docnje u isplati naknade troškova za ishranu u toku rada, minulog rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2006. i 2007. godinu i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2008. godinu, sa zateznom kamatom počev od 21. novembra 2008. godine do konačne isplate, dok je kao neosnovan odbijen deo tužbenog zahteva tužilaca za isplatu razlike u zaradi za period od 3. marta 2006. do 20. oktobra 2008. godine, u iznosima preko dosuđenih do traženih, kao i zahtev za isplatu razlike u otpremnini, sa zateznom kamatom počev od 21. oktobra 2008. godine do konačne isplate; stavom VIII izreke tuženi je obavezan da tužiocima, kao solidarnim poveriocima, naknadi troškove parničnog postupka.

U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su tužioci sa tuženim, 26. maja 2006. godine, zaključili ugovore o radu kojima je u tački 10. bila ugovorena osnovna zarada u mesečnom iznosu, sa pripadajućim porezima i doprinosima koji se plaćaju iz zarade; da su u momentu zaključenja ugovora o radu ugovorene zarade bile nešto veće od minimalne zarade; da je tuženi u spornom periodu imao poremećaj u poslovanju, što je ishodovalo zaključenje ugovora o radu od 26. maja 2006. godine i određivanje visine zarada u tački 10. koje nije bilo u skladu sa odredbom člana 70. Kolektivnog ugovora tuženog (u daljem tekstu: KU tuženog), već u nešto većem iznosu od minimalne zarade; da prvostepeni sud nalazi da ugovaranje minimalne zarade nije protivno zakonu, s obzirom da na to upućuje odredba člana 111. Zakona, niti da je to u suprotnosti sa KU tuženog, jer na to upućuje odredba člana 85. stav 3. kojom je propisano da su objektivni razlozi za isplatu minimalne zarade poremećaj u poslovanju preduzeća, odnosno nedostatak posla u organizacionom delu ili celom preduzeću; da, s tim u vezi, sud ne nalazi da je ugovaranje zarade u nešto većem iznosu od minimalne zarade nezakonito; da ugovorena zarada ne može biti niža od minimalne zarade, zbog čega je ocenjeno da je tačka 10. ugovora o radu tužilaca saglasna zakonu sve dok iznos tako ugovorene zarade ne padne ispod iznosa minimalne zarade, od kog momenta je ta odredba ništava i ne proizvodi pravno dejstvo; da kako iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je ugovorena zarada za tužilju Lj. J. pala ispod iznosa minimalne zarade počev od 1. januara 2007. godine, a zarade ostalih tužilaca počev od 1. jula 2007. godine, to je prvostepeni sud utvrdio da je tačka 10. ugovora o radu, počev od navedenih datuma, ništava; da je u pogledu isplate zarada tužiocima sud prihvatio "prvu varijantu" obračuna sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke M.V. kao pravilnu i zakonitu, jer ta varijanta, počev od dana zaključenja ugovora o radu (26. maja 2006. godine), jedino odgovara poremećenim uslovima poslovanja kod tuženog i volji ugovarača, utoliko što u momentu kada tako ugovorena zarada padne ispod minimalne zarade ona biva uvećana za procenat za koji je bila veća od iznosa minimalne zarade u momentu zaključenja ugovora o radu; da sud nije mogao primeniti "drugu varijantu" obračuna, s obzirom na to da se u istoj koristi ugovorena osnovna zarada za najjednostavniji posao sa koeficijentom 1, čime se ignoriše činjenica zaključenja ugovora o radu od 26. maja 2006. godine, kao i poremećaj u poslovanju kod tuženog, a da je "treća varijanta", na osnovu koje su tužioci opredelili tužbene zahteve, neprimenjiva, imajući u vidu da prati minimalnu cenu rada po času, koja uopšte nije predviđena ni ugovorima o radu, ni KU tuženog; da su na osnovu rešenja od 17. oktobra 2008. godine, tužiocima otkazani ugovori o radu zbog prestanka potrebe za njihovim radom, po kom osnovu im je radni odnos prestao 20. oktobra 2008. godine; da je u tački 2. navedenih rešenja konstatovano da je tužiocima isplaćena otpremnina u određenom iznosu; da tužioci ova rešenja nisu u skladu sa ostavljenom pravnom poukom osporili pred sudom, zbog čega su ista postala pravnosnažna; da imajući to u vidu, sud nalazi da su tužioci prekludirani u pravu da potražuju veći iznos otpremnine od onog koji im je isplaćen na osnovu pravnosnažnih rešenja o otkazu ugovora o radu; da bi tužioci, bez nastupanja pomenute prekluzije prava, uspeli sa ovakvim zahtevom, imajući u vidu da je članom 142. stav 2. KU tuženog propisano da se i u slučaju kada je zaposleni primao minimalnu zaradu kao osnovica za obračun otpremnine uzima zarada obračunata u skladu sa članom 70. KU tuženog.

Odlučujući o žalbama tužilaca i tuženog, Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž1. 117/12 od 11. aprila 2012. godine, kojom je žalbe odbio i prvostepenu presudu Osnovnog suda u Kraljevu P1. 670/10 od 15. septembra 2011. godine potvrdio u delu odluke o glavnoj stvari, dok je delimičnim usvajanjem žalbe tužilaca prvostepenu presudu ukinuo u delu odluke o troškovima parničnog postupka (stav VIII izreke), u kom delu je predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju osporene drugostepene presude su ponovljeni razlozi koje je za prvostepenu presudu izneo Osnovni sud u Kraljevu, uz konstataciju da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.) .

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa podnosilaca, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se z arada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 105. stav 1.); da se z arada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade (član 106. stav 1.); da se o snovna zarada određuje na osnovu uslova, utvrđenih pravilnikom, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu, a radni učinak na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama, dok se opštim aktom utvrđuju elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka (član 107. st. 1, 2 i 3.); da z aposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, te da ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111.); da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (član 158. stav 1.); da p rotiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (član 195. st. 1. i 2.).

Odredbama Kolektivnog ugovora "S." a.d. K. iz 2006. godine (KU tuženog), koje su od značaja za konkretan spor, bilo je propisano: da se osnovna zarada zaposlenog određuje na osnovu uslova utvrđenih Pravilnikom o sistematizaciji poslova potrebnih za rad na poslovima na kojima je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu, da se osnovna zarada utvrđuje kao proizvod iznosa osnovne zarade po radnom času za najjednostavniji posao (koeficijent 1), koeficijenta posla sadržanog u tabelarnom prikazu koji čini sastavni deo ovog KU i prosečnog mesečnog fonda ostvarenih časova rada (član 70.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni radni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, da ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj za mesec u kojem se vrši isplata, da se minimalna zarada uvećava za minuli rad iz člana 84. tačka 4. ovog KU, da su objektivni razlozi za isplatu minimalne zarade poremećaj u poslovanju preduzeća, odnosno nedostatak posla u organizacionom delu ili celom preduzeću (član 85.); da se zaposlenom koji predstavlja višak zaposlenih može otkazati ugovor o radu tek nakon isplate otpremnine, u skladu sa odredbama Zakona o radu, da ukoliko je zaposleni u posmatranom periodu bio na bolovanju, plaćenom odsustvu ili je primio minimalnu zaradu, pa mu je time zarada bila umanjena, kao osnovica za obračun otpremnine primenjuje se pripadajuća zarada, u skladu sa članom 70. ovog KU (član 142.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da su podnosi ocima ustavne žalbe kao tužiocima u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom povređen a prav a na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčen a odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava , u delovima osporenih presuda kojima je odlučeno o zahtevima podnosilaca za isplatu razlike u otpremnini.

Podnosiocima je radni odnos kod tuženog prestao na osnovu člana 179. tačka 9) Zakona o radu, na način što je, nakon izvršenih organizacionih promena, presta la potreba za njihovim radom. Saglasno odredbi člana 158. stav 1. Zakona o radu, podnosiocima je radni odnos mogao prestati samo pod uslovom da im tuženi prethodno ispla ti otpremnin u u visini koju ova odredba propisuje. U toku parničnog postupk a je utvrđeno da iznos i koji su isplaćen i podnosi ocima ne odgovaraju stvarnoj visini otpremnine koj u je tuženi poslodavac bio u obavezi da im isplati na osnovu odredbe člana 142. stav 2. KU tuženog. Imajući u vidu navedeno, kao i to da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, Ustavni sud smatra da su obrazloženja osporenih presuda zasnovana na proizvoljnoj primeni merodavnog materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, činjenice da je podnosi ocima prilikom prestanka radnog odnosa samo delimično isplaćena otpremnina , te da u zakonom predviđenom roku ni su traži li poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa kojim je utvrđena njena visina, ne isključuju niti dovode do prestanka prava podnosilaca da zahteva ju isplatu neisplaćenog dela otpremnine. Ovo stoga što isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje se , u smislu člana 60. stav 4. Ustava, niko ne može odreći . S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da podnosi oci imaju pravo na isplatu pripadajućeg a neisplaćenog dela otpremnine, iako ni su pokrenu li postupak za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa (videti odluke Ustavnog suda Už-2594/2009 od 12. jula 2012. godine, Už-3281/2010 od 22. novembra 2012. godine, Už-798/2009 od 17. novembra 2011. godine i Už-794/2011 od 4. decembra 2013. godine, objavljene na veb-sajtu Ustavnog suda).

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da su presudama Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 117/12 od 11. aprila 2012. godine i Osnovnog suda u Kraljevu P1. 670/10 od 15. septembra 2011. godine, u delovima koji se odnose na isplatu razlike u otpremnini, povređena prav a podnosi laca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zbog čega je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Prilikom ocene da li je u predmetnom parničnom postupku došlo do povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad kada je u pitanju odlučivanje redovnih sudova povodom zahteva podnosilaca za isplatu razlike u zaradi za period od 3. marta 2006. do 20. oktobra 2008. godine, Ustavni sud je pošao od toga da minimalna zarada, u suštini, predstavlja minimum prava svakog zaposlenog u pogledu očuvanja njegove egzistencije i egzistencije njegove porodice, iz kog razloga je reč o zakonom ustanovljenoj zaštiti ekonomski slabije strane u radnopravnom odnosu. S tim u vezi, Ustavni sud je shvatanja da zaposleni koji je u jednom mesecu ostvario standardni radni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, ne može od svog poslodavca primiti iznos zarade koji je niži od iznosa minimalne zarade objavljenog u posmatranom periodu, bez obzira na to u kakvom je stanju poslovanje konkretnog poslodavca.

Ustavni sud konstatuje da je u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je zarada podnosilaca, u pretežnom delu spornog perioda, na osnovu ugovora o radu od 26. maja 2006. godine, iznosila više od iznosa minimalne zarade koji su u tom periodu utvrđivani i na zakonom propisani način objavljivani. Osnov za ugovaranje zarade u iznosima manjim od iznosa koji su bili propisani KU tuženog (tačka 10. ugovora o radu svih podnosilaca) bio je poremećaj u poslovanju kod tuženog poslodavca. U jednom delu spornog perioda zarada podnosilaca je iznosila manje od utvrđenog iznosa minimalne zarade, zbog čega su sudovi stali na stanovište da je tačka 10. ugovora o radu u tom periodu bila bez pravnog dejstva i tuženog obavezali da podnosiocima isplati razliku do iznosa minimalne zarade uvećane za procenat za koji je njihova zarada bila veća od minimalne zarade na dan zaključenja ugovora o radu (26. maj 2006. godine). Stoga je Ustavni sud mišljenja da je, u konkretnom slučaju, zakonski minimum zaštite prava iz radnog odnosa, kada je u pitanju isplata zarade realizovan, te da tuženi poslodavac nije postupio protivno svojoj zakonskoj obavezi da zaposlenima isplati najmanje iznos minimalne zarade, tim pre, što je zarada podnosilaca u uslovima poremećnog poslovanja bila ugovorena u iznosima većim od minimalne zarade.

6.1. Razmatrajući navode o istaknutoj povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio da se presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1195/09 od 18. juna 2009. godine, kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 1004/08 od 2. februara 2009. godine, na koje se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, ne zasniva na istom činjeničnom i pravnom osnovu kao i osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 117/12 od 11. aprila 2012. godine. Naime, u parničn om postup ku koji je okončan naveden om "uporednom" presud om, sudovi su utvrdili da je tuženi "S." a.d. K, u periodu od 1. avgusta 1998. do 31. maja 2001. godine, usled poremećaja u poslovanju, tužilji R.M iz Kraljeva isplaćivao manju zaradu od zarade utvrđene KU, a bez prethodne izmene ugovora o radu. U parničnom postupku koji prethodi ustavnoj žalbi utvrđeno je da su podnosioci, u periodu od od 3. marta 2006. do 20. oktobra 2008. godine, zaradu u manjem iznosu od iznosa utvrđenih KU tuženog primali na osnovu ugovora o radu od 26. maja 2006. godine, koji su nastali kao rezultat poremećenog poslovanja tuženog. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su i tvrdnje podnosilaca o povredi prva na jednaku zaštitu prava neosnovane, iz razloga što potraživanja tužilje R.M potiču iz perioda kada je na snazi bio Zakon o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", broj 55/96), koji je predviđao mogućnost poslodavca da u slučajevima negativnog poslovanja zaposlenima isplaćuje tzv. garantovanu zaradu, ali i njegovu obavezu da zaposlenima, nakon konsolidacije poslovanja, isplati razliku između garantovane zarade i zarade koju je bio u obavezi da isplati prema kolektivnom ugovoru. Potraživanja podnosilaca ustavne žalbe datiraju iz perioda primene važećeg Zakona o radu iz 2005. godine, prema kome se minimalna zarada isplaćuje samo ukoliko je ugovorena, u kom slučaju ne postoji obaveza poslodavca na isplatu razlike do pune zarade.

Rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2381/11 od 8. juna 2011. godine, na koja se podnosioci takođe pozivaju u ustavnoj žalbi, po oceni Ustavnog suda, ne može biti dokaz o različitom postupanju sudova najviše instance, s obzirom na to da se ovakvom vrstom odluke sudski postupak ne okončava, već nalaže ponovno suđenje pred prvostepenim sudom.

Imajući u vidu sve napred izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporen im presud ama, u delovima koji se odnose na isplatu razlike zarade, ni su povređen a prav a podnosi laca na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, kao ni pravo na jednaku zaštitu prava, zbog čega je ustavnu žalbu u tim delovima odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude u delu koji se odnosi na isplatu razlike u otpremnini i određivanjem da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku o žalbi podnosilaca izjav ljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 670/10 od 15. septembra 2011. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u tački 2. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti, pored mnogih drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br oj 103/13), doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti