Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u pet upravnih postupaka koji su trajali devet godina. Povreda je nastala zbog neefikasnog i pogrešnog postupanja Okružnog suda. Nalaže se Upravnom sudu hitno okončanje postupaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milutina Tanovića iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. juna 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Milutina Tanovića i utvrđuje da je u postupcima koji su se vodili pred Okružnim sudom u Užicu u predmetima U. 46/02, U. 47/02, U. 49/02, U. 50/02 i U. 51/02 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Upravnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za izvršenje presude Okružnog suda u Užicu U. 49/02 od 29. novembra 2002. godine, kao i postupci u predmetima Ui. 258/10, Ui. 259/10, Ui. 260/10 i Ui. 19/11, okončali u najkraćem roku.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milutina Tanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Užicu u predmetu U. 48/02.

4. Odbacuje se ustavna žalba Milutina Tanovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 9691/07 od 30. jula 2008. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Už. 478/08 od 22. januara 2009. godine, posedovnog lista br. 134 i 156 „Uprave za katastar elaborat nepokretnosti za KO Drijetanj Užice“ iz 1948. godine, rešenja Narodnog odbora sreza užičkog u Titovom Užicu broj 5753/54 od 23. oktobra 1954. godine, rešenja Narodnog odbora opštine Bela Zemlja bez broja od 29. oktobra 1956. godine, rešenja Skupštine opštine Titovo Užice broj 01-12-315 od 28. decembra 1963. godine, rešenja Skupštine opštine Titovo Užice broj 03-8425/1 od 19. septembra 1966. godine, rešenja Skupštine opštine Titovo Užice broj 01-10092 od 24. juna 1965. godine i rešenja Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije broj 04-465-110/82 od 4. oktobra 1982. godine.

5. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Milutin Tanović iz Užica podneo je 30. marta 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv svih akata navedenih u izreci.

2. U postupku prethodnog ispitivanja podneska utvrđeno je da inicijalni podnesak podnosioca, označen kao ustavna žalba, ne sadrži obavezne elemente ustavne žalbe propisane članom 85. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), zatražio od podnosioca da uredi podnesak kako bi ovaj sud mogao da postupa po njemu kao po ustavnoj žalbi.

Postupajući po dopisu Ustavnog suda od 15. jula 2009. godine, podnosilac je 30. jula 2009. godine dostavio Sudu podnesak u kome je naveo da podnosi ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na nasleđivanje, zajemčenih odredbama čl. 32, 58. i 59. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je takođe naveo: da su osporena rešenja Vrhovnog suda Srbije doneta u postupku poništaja posedovnih listova, a ne u upravnom sporu po njegovoj tužbi podnetoj protiv Republičkog geodetskog zavoda zbog ćutanja administracije; da on nije ni podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije, te stoga ona nije mogla biti odbačena, kao ni njegova žalba izjavljena tom sudu; da iz navedenog proizlazi da je on podneo jedan zahtev, a da je sud odlučivao o drugom zahtevu, koji nije ni postavljen. Prema tvrdnji podnosioca, Skupština opštine Užice pet godina nije odlučila o njegovom zahtevu da oglasi ništavim rešenja Narodnog odbora i Skupštine opštine Titovo Užice, te je podnosilac 7. marta 2002. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije „zbog ćutanja administracije“. Podnosilac navodi da još uvek nisu donete presude u sporovima pune jurisdikcije koji se vode pred Okružnim sudom u Užicu u predmetima U. 46/02, U. 47/02, U. 48/02, U. 49/02, U. 50/02 i U. 51/02, iako je proteklo više od sedam godina od podnošenja tužbe, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporene akte i da utvrdi pravo svojine podnosioca „na svim spornim nepokretnostima obuhvaćenim neispravnim i nezakonitim ispravama i rešenjima“.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) istovetna je navedenoj ustavnoj odredbi, a prema odredbi stava 2. istog člana Zakona, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Upravnog suda Ui. 258/10, Ui. 259/10, Ui. 260/10 i Ui. 19/11, Uvp. I 230/10 i Uvp. I 326/10, kao i spise predmeta Okružnog suda u Užicu U. 46/02, U. 47/02, U. 48/02, U. 49/02, U. 50/02 i U. 51/02, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. marta 2002. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije protiv Skupštine opštine Užice i „Geodetske uprave za nepokretnost u katastarskom elaboratu Užica“, zbog ćutanja uprave. U tužbi je navedeno da se podnosi zbog nedonošenja rešenja od strane Skupštine opštine Užice, po zahtevu za oglašavanje ništavim ustavnom žalbom osporenih rešenja Narodnog odbora sreza užičkog u Titovom Užicu broj 5753/54 od 23. oktobra 1954. godine, rešenja Narodnog odbora opštine Bela Zemlja bez broja od 29. oktobra 1956. godine, rešenja Skupštine opštine Titovo Užice broj 01-12-315 od 28. decembra 1963. godine, rešenja Skupštine opštine Titovo Užice broj 03-8425/1 od 19. septembra 1966. godine, rešenja Skupštine opštine Titovo Užice broj 01-10092 od 24. juna 1965. godine i rešenja Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije broj 04-465-110/82 od 4. oktobra 1982. godine. Tužba podnosioca ustavne žalbe zavedena je pod brojem U. 908/02, a kako se tužbom u upravnom sporu može osporavati samo jedan upravni akt, Vrhovni sud je odlučio da odvojeno raspravlja o tužbi u odnosu na svako pojedino rešenje. Nakon izdvajanja novoformiranih predmeta iz predmeta U. 908/02, Vrhovni sud Srbije je 8. maja 2002. godine doneo rešenje kojim se oglasio nenadležnim i svaki od tih predmeta ustupio na nadležnost Okružnom sudu u Užicu.

4.1. U predmetima U. 46/02, U. 47/02, U. 49/02, U. 50/02 i U. 51/02 Okružni sud u Užicu je identično postupao, tako što je 29. novembra 2002. godine doneo presudu kojom se tužba podnosioca uvažava i nalaže tuženom organu da donese rešenje kojim će odlučiti o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za oglašavanje osporenog rešenja ništavim. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno: da je tuženi organ zaključkom od 13. marta 2001. godine odbacio zahtev podnosioca koji se odnosi na osporeno rešenje, nalazeći da nije nadležan da odlučuje o zahtevu; da je Ministarstvo finansija i ekonomije, rešavajući o žalbi podnosioca, donelo rešenje 07 broj 465-02/01 od 29. avgusta 2001. godine kojim se poništava zaključak prvostepenog organa i predmet vraća na ponovno odlučivanje; da je nadležno ministarstvo ocenilo da je tuženi organ pravilno utvrdio da nije nadležan za odlučivanje, ali ne zbog toga što osporena rešenja nisu upravni akti, nego zbog toga što je za odlučivanje nadležna Skupština opštine Užice; da tuženi organ još uvek nije doneo novo rešenje, kojim se zahtev dostavlja nadležnom organu radi odlučivanja, zbog čega je sud uvažio tužbu podnetu zbog ćutanja uprave.

Podnosilac ustavne žalbe je 7. februara 2003. godine, na osnovu odredbe člana 63. Zakona o upravnim sporovima, podneo zahtev da sud donese rešenje koje će zameniti rešenje upravnog organa.

Tuženi je podneskom od 18. januara 2006. godine dostavio obaveštenje Okružnom sudu u Užicu, u skladu sa članom 255. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, u kome je naveo da nema pravnog osnova da se prihvati zahtev podnosioca ustavne žalbe za oglašavanje osporenih rešenja ništavim, jer su rešenja doneta u skladu sa propisima koji su bili na snazi, a zemljište kojim je nadležni organ raspolagao nije se vodilo na ime podnosioca, niti nekog njegovog pretka.

Okružni sud u Užicu je 15. decembra 2006. godine doneo rešenje kojima se odbacuje tužba protiv Skupštine opštine Užice „za poništaj“ osporenog rešenja. Sud je u obrazloženju ovog rešenja naveo da je obaveštenje tuženog organa zasnovano na članu 255. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku i da je njime postupljeno po presudi tog suda od 29. novembra 2002. godine, kojom je uvažena tužba podneta zbog ćutanja uprave. Pored toga, sud je ocenio da obaveštenje tuženog organa ne predstavlja upravni akt - jer njime nije odlučeno o pravu podnosioca, kao i da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje u sporu pune jurisdikcije.

Podnosilac je 18. januara 2007. godine izjavio „žalbu“ protiv rešenja Okružnog suda u Užicu kojim se njegova tužba odbacuje, o kojoj su nadležni sudovi odlučivali kao o zahtevu za vanredno preispitivanje pravnosnažnog rešenja.

Vrhovni sud Srbije je našao da su rešenjima Okružnog suda u Užicu donetim u predmetima U. 47/02, U. 50/02 i U. 51/02 učinjene bitne povrede pravila postupka, te je presudama od 9, odnosno 17. septembra 2009. godine uvažio zahtev podnosioca, ukinuo rešenja Okružnog suda u Užicu i predmete vratio istom sudu na ponovno odlučivanje. Taj sud je našao da je Okružni sud u Užicu odlučivao u predmetu u kome je već pravnosnažno odlučeno, umesto da formira novi predmet po zahtevu podnosioca za izvršenje već donete presude.

Upravni sud je, odlučujući o zahtevu za vanredno preispitivanje rešenja Okružnog suda u Užicu U. 46/02 od 15. decembra 2006. godine, presudom Uvp. I 230/10 od 15. decembra 2010. godine uvažio zahtev i preinačio navedeno rešenje, tako što je naložio Skupštini opštine Užice da odluči o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za oglašavanje ništavim rešenja Narodnog odbora sreza užičkog u Titovom Užicu broj 5753/54 od 23. oktobra 1954. godine, u roku od 30 dana od dana prijema presude. Budući da nadležni upravni organ u ostavljenom roku nije doneo odluku, podnosilac ustavne žalbe je 14. februara 2011. godine podneo Upravnom sudu tužbu zbog neizvršenja presude tog suda Uvp. I 230/10 od 15. decembra 2010. godine, na osnovu člana 43. Zakona o upravnim sporovima.

Odlučujući o zahtevu za vanredno preispitivanje rešenja Okružnog suda u Užicu U. 49/02 od 15. decembra 2006. godine, Upravni sud je presudom Uvp. I 326/10 od 24. decembra 2010. godine uvažio zahtev i ukinuo navedeno rešenje, ocenjujući da je Okružni sud u Užicu odlučivao o zahtevu podnosioca za izvršenje presude U. 49/02 od 29. novembra 2002. godine, u istom predmetu u kome je već doneo navedenu presudu.

Radi odlučivanja o zahtevima podnosioca ustavne žalbe, Upravni sud je formirao predmete Ui. 258/10, Ui. 259/10, Ui. 260/10 i Ui. 19/11, dok zahtev za izvršenje presude Okružnog suda u Užicu U. 49/02 od 29. novembra 2002. godine još nije zaveden u upisnik Ui. Upravnog suda. Ustavni sud je utvrdio da do 7. aprila 2011. godine, kada su spisi dostavljeni Ustavnom sudu, Upravni sud nije doneo odluku o zahtevima podnosioca ustavne žalbe.

4.2. U predmetu U. 48/02 Okružni sud u Užicu je 29. novembra 2002. godine doneo rešenje kojim je naložio podnosiocu ustavne žalbe da uredi tužbu, tako što će kao tuženog označiti Ministarstvo finansija i ekonomije i staviti zahtev za poništaj rešenja tog ministarstva 07 broj 465-02-00170/2001 od 29. avgusta 2002. godine. U obrazloženju tog rešenja sud je, pored ostalog, naveo da je zahtev podnosioca za oglašavanje ništavim rešenja Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije opštine Titovo Užice broj 04-465-110/82 od 14. oktobra 1982. godine odbijen rešenjem Opštinske uprave opštine Užice-Odeljenje za urbanizam, građevinske i stambeno-komunalne poslove 07 broj 465-4/01 od 24. maja 2001. godine i da je Ministarstvo finansija i ekonomije rešenjem 07 broj 465-02-00170/2001 od 29. avgusta 2002. godine potvrdilo prvostepeno rešenje. Sud je stoga zaključio da se tužba ne podnosi zbog ćutanja uprave, već protiv upravnog akta donetog u drugom stepenu, pa je u skladu sa tim naložio podnosiocu da tužbu uredi. Podnosilac ustavne žalbe je 6. decembra 2002. godine uredio tužbu i označio kao tuženog Ministarstvo finansija i ekonomije, nakon čega je Okružni sud u Užicu doneo rešenje kojim se oglasio nenadležnim za rešenje ove pravne stvari i predmet ustupio Vrhovnom sudu Srbije.

Odlučujući o tužbi podnosioca protiv rešenja Ministarstva finansija i ekonomije 07 broj 465-02-00170/2001 od 29. avgusta 2002. godine, Vrhovni sud Srbije je presudom U. 3116/03 od 12. maja 2004. godine odbio tužbu, jer je našao da je u upravnom postupku pravilno utvrđeno da osporeno rešenje Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije opštine Titovo Užice, čije oglašavanje ništavim je podnosilac zahtevao, ne sadrži nedostatke koji su po izričitoj zakonskoj odredbi predviđeni kao razlog ništavosti, niti su ispunjeni uslovi za oglašavanje ništavim predviđeni članom 257. stav 1. tačke 1. d 5. Zakona o opštem upravnom postupku. Sud je prihvatio stav tuženog organa da se u konkretnom slučaju radi o svojinskopravnim odnosima, te da podnosilac u sudskom postupku pred nadležnim sudom može da osporava pravo raspolaganja predmetnom parcelom pravnom licu kome je ona dodeljena.

5. Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od ustavnih garantija navedenog prava kojima se obezbeđuje da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o pravima i obavezama nekog lica, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor koji je iz njega proistekao po svojoj prirodi predstavljaju jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem upravnog postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava u upravnom sporu, Ustavni sud je ispitivao da li su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period u kome je odlučivano o zahtevu podnosioca ustavne žalbe. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni upravni postupak započeo 1997. godine, podnošenjem zahteva za oglašavanje ništavim osporenih rešenja, ali da podnosilac ustavne žalbe nije blagovremeno koristio mogućnost da pokrene upravni spor zbog nedonošenja rešenja po njegovom zahtevu. Iz navedenog razloga, Ustavni sud nije razmatrao period koji je prethodio podnošenju tužbe zbog nepostupanja Skupštine opštine Užice. Naime, odredbom člana 24. stav 1. Zakona o upravnom sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji se primenjivao u vreme podnošenja zahteva, bilo je propisano da, ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, niti u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena. Saglasno stavu 2. istog člana Zakona, na isti način je mogla postupiti stranka i kad po njenom zahtevu nije doneo rešenje prvostepeni organ protiv čijeg akta nije dozvoljena žalba. Polazeći od toga da je podnosilac ustavne žalbe tek 7. marta 2002. godine pokrenuo upravni spor zbog ćutanja uprave, Ustavni sud je počev od tog datuma ocenjivao opravdanost trajanja postupka u kome je odlučivano o zahtevima podnosioca ustavne žalbe.

6.1. Polazeći od utvrđenih činjenica o toku postupka koji se vodio pred Okružnim sudom u Užicu u predmetima U. 46/02, U. 47/02, U. 49/02, U. 50/02 i U. 51/02, a koji je nastavljen pred Upravnim sudom, Ustavni sud je utvrdio da period u kome se odlučuje o zahtevima podnosioca ustavne žalbe, koji je merodavan za ocenu Ustavnog suda, traje već devet godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja suda koji vodi postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi mogla opravdati njegovo dugo trajanje. Ustavni sud je takođe ocenio da odluka u predmetnom postupku ima veliki značaj za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na njegove tvrdnje da je nepokretna imovina na koju se odnose osporena rešenja pripadala njegovom ocu, da je oduzeta protivno zakonu i da bi u slučaju vraćanja, pripala podnosiocu kao zakonskom nasledniku.

Ustavni sud je utvrdio da je neprimereno dugo trajanje ovog postupka prevashodno posledica nedelotvornog i pogrešnog postupanja Okružnog suda u Užicu. Naime, taj sud je u svim navedenim predmetima 29. novembra 2002. godine doneo presudu kojom se tužba podnosioca uvažava i nalaže tuženom organu da odluči o zahtevu podnosioca za oglašavanje osporenog rešenja ništavim. Okružni sud u Užicu je, međutim, naredne četiri godine čekao da nadležni upravni organ donese odluku, iako je podnosilac još 7. februara 2003. godine podneo zahtev na osnovu člana 63. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima, kojim je tražio da sud donese rešenje koje će zameniti rešenje upravnog organa. Pogrešno postupanje Okružnog suda u Užicu ogleda se u tome što je, umesto da formira novi predmet po zahtevu za izvršenje presude, nastavio da odlučuje u upravnom sporu u kome je već doneo presudu kojom se tužba uvažava, da bi potom u istom predmetu doneo rešenje kojim se tužba odbacuje.

Ustavni sud je utvrdio da je o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za izvršenje presuda Okružnog suda u Užicu nastavio da odlučuje Upravni sud u predmetima Ui. 258/10, Ui. 259/10, Ui. 260/10 i Ui. 19/11, kao i u predmetu koji će biti formiran po zahtevu za izvršenje presude Okružnog suda u Užicu U. 49/02 od 29. novembra 2002. godine.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac istom tužbom obuhvatio više upravnih akata i da je tužbu podneo nenadležnom sudu - što je iziskivalo razdvajanje postupka i ustupanje predmeta nadležnom sudu, ali da su navedene procesne greške podnosioca neznatno doprinele produženju postupka.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je postupcima koji su se vodili pred Okružnim sudom u Užicu u predmetima U. 46/02, U. 47/02, U. 49/02, U. 50/02 i U. 51/02 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Upravnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za izvršenje presude Okružnog suda u Užicu U. 49/02 od 29. novembra 2002. godine, kao i postupci u predmetima Ui. 258/10, Ui. 259/10, Ui. 260/10 i Ui. 19/11 okončali u najkraćem roku. Ustavni sud je, na osnovu iste zakonske odredbe, u tački 5. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Takva odluka Suda je doneta u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, s obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije zahtevao pravično zadovoljenje u vidu naknade nematerijalne štete.

6.2. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Užicu u predmetu U. 48/02, Ustavni sud je utvrdio da predmetni upravni spor nije bio posebno složen, da je od podnošenja tužbe do donošenja presude proteklo manje od dve godine i da je tužilac u toku postupka uredio tužbu kako bi nadležni sud mogao po njoj da postupa, što je uslovilo produženje postupka. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je zahtev podnosioca za oglašavanje ništavim osporenog rešenja pravnosnažno odbijen jer nije imao uporište u zakonu, Ustavni sud je utvrdio da u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Užicu u predmetu U. 48/02 podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud u tački 3. izreke odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije U. 478/08 od 22. januara 2009. godine odbačena je kao nedozvoljena žalba koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 8691/07 od 30. jula 2008. godine, koje je takođe osporeno ustavnom žalbom. Vrhovni sud Srbije je odluku o odbacivanju žalbe obrazložio time da je odredbom člana 18. Zakona o upravnim sporovima propisano da se protiv odluke donete u upravnom sporu žalba može izjaviti samo ako je to predviđeno zakonom. Imajući u vidu da je ova žalba izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije donetog na osnovu odredbe člana 27. Zakona o upravnim sporovima kojim nije, za konkretnu pravnu stvar, propisana mogućnost izjavljivanja žalbe protiv odluke suda u upravnom sporu, isti sud je žalbu odbacio, na osnovu člana 50. stav 4. u vezi člana 47. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.

Ocenjujući dopuštenost ustavne žalbe izjavljene protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Už. 478/08 od 22. januara 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da navedenim osporenim rešenjem, koje je procesnog karaktera, podnosiocu nije moglo biti povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava. U pogledu istaknute povrede prava na nasleđivanje, Ustavni sud nalazi da se odluke donete u upravnom sporu – s obzirom na njegovu pravnu prirodu, ne mogu dovesti u vezu sa pravom na nasleđivanje zajemčenim članom 59. Ustava. Ustavni sud je takođe ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Naime, prema Zakonu o upravnim sporovima iz 1996. godine, upravni spor je, po pravilu, bio jednostepen, a žalba protiv odluke donesene u upravnom sporu, saglasno odredbi člana 18. stav 1. Zakona, bila je dozvoljena samo ako je to predviđeno zakonom u određenim stvarima. Odredbama člana 50. navedenog zakona bilo je propisano da se žalba predaje sudu čija se odluka pobija žalbom, a da je nedozvoljenu žalbu mogao rešenjem da odbaci taj sud ili sud koji odlučuje o žalbi, što nesumnjivo ukazuje na devolutivni karakter tog pravnog sredstva. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju mogućnost izjavljivanja žalbe nije bila propisana posebnim zakonom, a da je rešenje protiv koga je žalba izjavljena, prema tadašnjoj organizaciji sudova, doneo najviši sud u Republici Srbiji, Ustavni sud je ocenio da nisu bili ispunjeni uslovi za dopuštenost žalbe u ovom upravnom sporu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je u tački 4. izreke odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije U. 9691/07 od 30. jula 2008. godine odbačena je kao neuredna tužba koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv Republičkog geodetskog zavoda. Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe izjavljene protiv navedenog osporenog rešenja, Ustavni sud je pošao od stava da se u upravnom postupku, donošenjem odluke o tužbi u upravnom sporu smatra da je iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe. Ukoliko je dozvoljena žalba protiv odluke donete u upravnom sporu ili zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, donošenjem odluke o ovim pravnim sredstvima smatraće se da je iscrpljeno poslednje delotvorno pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe. Polazeći od iznete ocene o dozvoljenosti žalbe protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 9691/07 od 30. jula 2008. godine, a imajući u vidu da se zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne sudske odluke, prema odredbi člana 18. stav 2. tada važećeg zakona, mogao podneti samo protiv odluke suda čija nadležnost u upravnom sporu nije određena za celu teritoriju republike članice, Ustavni sud je ocenio da je rok za izjavljivanje ustavne žalbe protiv navedenog osporenog rešenja počeo da teče danom njegovog dostavljanja podnosiocu ustavne žalbe. Iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu proizlazi da je podnosilac navedeno osporeno rešenje primio 13. novembra 2008. godine, a u svakom slučaju pre 22. januara 2009. godine, kada je Vrhovni sud Srbije odbacio žalbu protiv tog rešenja. S obzirom na to da je ustavna žalba izjavljena 30. marta 2009. godine, dakle po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona.

9. Ustavnom žalbom su osporeni i sledeći akti: posedovni list br. 134 i 156 „Uprave za katastar elaborat nepokretnosti za KO Drijetanj Užice“ iz 1948. godine, rešenje Narodnog odbora sreza užičkog u Titovom Užicu broj 5753/54 od 23. oktobra 1954. godine, rešenje Narodnog odbora opštine Bela Zemlja bez broja od 29. oktobra 1956. godine, rešenja Skupštine opštine Titovo Užice broj 01-12-315 od 28. decembra 1963. godine, rešenje Skupštine opštine Titovo Užice broj 03-8425/1 od 19. septembra 1966. godine, rešenje Skupštine opštine Titovo Užice broj 01-10092 od 24. juna 1965. godine i rešenje Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije broj 04-465-110/82 od 4. oktobra 1982. godine. Ocenjujući ispunjenost procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv navedenih akata, Ustavni sud je pošao od toga da je ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu zajemčenih ljudskih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Iz navedenih odredaba člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi može ostvarivati samo u odnosu na pojedinačne akte i radnje državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, ako su ovi akti doneti, odnosno radnje preduzete nakon stupanja na snagu Ustava. Imajući u vidu da su navedeni osporeni akti sačinjeni, odnosno doneti pre stupanja na snagu Ustava, Ustavni sud je u tački 4. izreke odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

10. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević