Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava od strane Apelacionog suda. Takođe, utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od preko 20 godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miše Filipa i Katarine Filip, oboje iz Stare Pazove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miše Filipa i Katarine Filip i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8755/10 od 8. juna 2011. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8755/10 od 8. juna 2011. godine, u delu prvog stava izreke kojim je usvojena žalba tužilje-protivtužene M.Č. i preinačena ožalbena presuda, kao i u stavu drugom izreke kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka, te se određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilje-protivtužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Staroj Paz ovi P. 395/05 od 1. oktobra 2008. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Miše Filipa i Katarine Filip i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Komisijom za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevima za vraćanje zemljišta Opštine Stara Pazova u predmetu broj 460-108/91-II i parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 395/05.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miša Filip i Katarina Filip, oboje iz Stare Pazove, podneli su 11. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Dragana Vujovića, advokata iz Stare Pazove, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupcima navedenim u tački 3. izreke, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Podnosioci su podneskom od 21. avgusta 2013. godine osporili navedenu drugostepenu presud u i u odnosu na odredbu člana 58. Ustava i zatražili da im se utvrdi naknada nematerijaln e štet e zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i da im se naknade troškovi sastava ove ustavne žalbe.

Podnosioci ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu, kao i činjenice koje se odnose na osporeni sudski postupak, pored ostalog, navode: da je osporena drugostepena presuda doneta suprotno odgovarajućim odredbama "Zakona o zemljišnim knjigama Kraljevine Jugoslavije i Zakona o načinu i uslovima priznanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda iz 1991. godine", budući da su oni pravni sledbenici njihovog oca koji je bio zemljišnoknjižni vlasnik oduzete predmetne nepokretnosti i da je ta nepokretnost trebalo njima da se vrati; da su upravni postupak i parnični postupak za vraćanje zemljišta trajali od 1991. do 2011. godine, te da je prvostepena presuda doneta 2008. godine, a pismeni otpravak te presude je strankama u postupku dostavljen tek u martu 2010. godine. Imajući u vidu navedeno, podnosioci predlaž u da se utvrdi povreda označenih prava i da se poništi osporena drugostepena presuda , kao i da im se utvrdi pravo na naknad u nematerijalne štete i troškova za sastav ove ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevima za vraćanje zemljišta Opštine Stara Pazova broj 460-108/91-II i spise predmeta Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 395/05, kao i u osporeni akt i dostavljenu dokumentaciju, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Katarina Filip podnela je 10. maja 1991. godine Komisiji za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevima za vraćanje zemljišta u Opštini Stara Pazova (u daljem tekstu: Komisija) zahtev za povraćaj zemljišta oduzetog i otkupljenog od sada pok. Petra Filipa iz Stare Pazove, na osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama.

Komisiji se 13. februara 1992. godine zahtevom za povraćaj navedenog zemljišta oduzetog i otkupljenog od pok. Petra Filipa iz Stare Pazove obratila i njegova ćerka M.Č.

Postupajući po navedenim zahtevima, Komisija je donela rešenje broj 460-108/91-II od 12. marta 1991. godine kojim je utvrdila osnovanost zahteva za vraćanje oduzetog zemljišta i utvrdila pravo svojine u korist pravnih sledbenika ranijeg vlasnika pok. Petra Filipa iz Stare Pazove, i to Miše Filipa, Katarine Filip, K.F. i M.Č. na drugom odgovarajućem zemljištu. Postupajući po žalbi, Ministarstvo finansija je donelo rešenje broj 461-02-6456/92 od 8. jula 1993. godine kojim je poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, Komisija je donela rešenje broj 460-108/91-II od 7. oktobra 1993. godine, protiv koga je izjavljena žalba. Rešavajući o žalbi, Ministarstvo finansija je 27. decembra 1995. godine donelo rešenje broj 461-02-6456/92 kojim je ponovo poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

U toku navedenog upravnog postupka Ministarstvo finansija donelo je rešenje broj 461-02-006456/92-13 od 12. maja 1998. godine, kojim je naloženo Komisiji da sprovede postupak i donese rešenje u roku od 15 dana od dana prijema tog rešenja, sa obrazloženjem da Komisija nije u ponovnom postupku donelo rešenje u zakonom propisanom roku.

U ponovnom postupku, Komisija je donela rešenje broj 460-108/91-II od 23. aprila 1999. godine, koje je u postupku po žalbi Ministarstvo finansija svojim rešenjem broj 461-02-6456/92-13 od 21. novembra 2000. godine po treći put poništilo i predmet vratilo prvostepenom organu na ponovni postupak. Postupajući po tužbi kojom je M.Č. osporila zakonitost drugostepenog rešenja, Vrhovni sud Srbije je presudom U. 490/01 od 28. novembra 2001. godine odbio tužbu.

U ponovnom postupku, Komisija je donela zaključak broj 460-108/91-II od 14. oktobra 2004. godine kojim je prekinula postupak za povraćaj zemljišta oduzetog i otkupljenog od pok. Petra Filipa i naložila M.Č. da pokrene postupak pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi, u roku od 15 dana od konačnosti ovog zaključka, radi utvrđivanja sporne činjenice od koga je oduzeto zemljište koje je predmet povraćaja. Postupajući po žalbi, Ministarstvo finansija je donelo rešenje broj 461-02-006456/92-13 od 18. aprila 2005. godine kojim je odbilo žalbu izjavljenu protiv navedenog zaključka.

Postupajući po nalogu iz zaključka Komisije broj 460-108/91-II od 14. oktobra 2004. godine, M.Č. je 9. juna 2005. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Staroj Pazovi protiv tuženih Miše Filipa i Katarine Filip, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i K.F, svih iz Stare Pazove, radi utvrđenja.

24. avgusta 2007. godine tuženi Miša Filip, Katarina Filip i K.F. su podneli protivtužbu protiv tužilje M.Č, radi utvrđenja.

U sprovedenom postupku pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi zakazano je ukupno deset ročišta, od kojih je devet održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka, dok jedno ročište nije održano bez krivice tuženih. U periodu od 7. februara 2006. do 7. februara 2007. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu.

Presudom Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 395/05 od 1. oktobra 2008. godine odlučeno je sledeće: u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene M.Č. kojim je tražila da se utvrdi da su odluka Sreskog narodnog odbora Stara Pazova broj 17443/1946 od 21. decembra 1946. godine o deobi zadruge Filip, kućni broj 180 iz Stare Pazove, deobni list o deobi zadruge Filip kućni broj 180 iz Stare Pazove broj 17443/46 od 23. decembra 1946. godine i za ljučak Sreskog suda u Staroj Pazovi kao zemljišno-knjižnog suda broj 6615/46 od 30. decembra 1946. godine, fiktivni pravni poslovi, da kao takvi nemaju dejstvo među ugovornim strankama, niti mogu da proizvedu pravno dejstvo što su tuženi-protivtužioci dužni priznati i trpeti posledice ovog utvrđenja, te da se utvrdi da je na osnovu rešenja Sreske komisije za zemljišni fond Stara Pazova broj 417 od 27. jula 1953. godine, a na osnovu Zakona o zemljišnom fondu , sada pok. Filip (Miše) Petru iz Stare Pazove, starešini domaćinstva Filip (Miše) Petru zadruge, otkupljeno poljoprivredno zemljište upisano u posedovni list 1147 K.O. Stara Pazova, katastarska parcela broj 4774/2, površine 17 kj. i 1445 kv. hv, što su tuženi dužni priznati i trpeti posledice ovog utvrđenja; u stavu drugom izreke usvojen je protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca i utvrđeno da je rešenjem Sreske (gradske) komisije za zemljišni fond Stara Pazova broj 417 od 27. jula 1953. godine, a na osnovu tada važećeg Zakona o zemljišnom fondu, otkupljeno poljoprivredno zemljište upisano u posedovnom listu 1147 K.O. Stara Pazova, i to katastarska parcela broj 4774/2, koja odgovara gruntovnoj parceli broj 817 oranica Zovica, upisana u ZK.UL. broj 4622 K.O. Stara Pazova, od Filip zadruge Miše starijeg iz Stare Pazove, kao zemljišnoknjižnog vlasnika ove nepokretnosti u momentu otkupa iste, što je tužilja-protivtužena M.Č. iz Stare Pazove dužna priznati, a koje priznanje će u suprotnom zameniti ova presuda; u trećem stavu izreke obavezana je tužilja-protivtužena da tuženima-protivtužiocima naknadi troškove parničnog postupka. Ova presuda je punomoćniku tuženih-protivtužiocima dostavljena 2. marta 2010. godine.

Protiv navedene prvostepene presude žalbu je izjavila tužilja-protivtužena M.Č.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8755/10 od 8. juna 2011. godine, u stavu prvom izreke, žalba tužilje-protivtužene je delimično odbijena a delimično usvojena, pa je presuda Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 395/05 od 1. oktobra 2008. godine u odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu (stav 2. izreke) potvrđena, dok je u preostalom delu odluke prvostepena presuda preinačena (st. 3, 4, 5, 6. izreke) tako što je usvojen deo tužbenog zahteva tužilje-protivtužene i utvrđeno da je na osnovu rešenja Sreske komisije za zemljišni fond Stara Pazova broj 417 od 27. jula 1953. godine pok. Petru Filipu, starešini domaćinstva Filip (Miše) Petra zadruge, otkupljeno poljoprivredno zemljište upisano u posedovni list 1147 K.O. Stara Pazova, katastarska parcela broj 4774/2 površine 17 kj. i 1445 kv.hv, što su tuženi-protivtužioci dužni priznati i trpeti posledice ovog utvrđenja, a odbijen je protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je rešenjem Sreske (gradske) komisije za zemljišni fond Stara Pazova broj 417 od 27. jula 1953. godine otkupljeno poljoprivredno zemljište upisano u posedovnom listu 1147 K.O. Stara Pazova, i to katastarska parcela broj 4774/2, koja odgovara gruntovnoj parceli katastarska čestica broj 817, oranica Zovica, upisanoj u ZK.UL. broj 4622 K.O. Stara Pazova, od Filip zadruge Miše starijeg iz Stare Pazove, kao zemljišnoknjižnog vlasnika ove nepokretnosti u momentu otkupa iste, što je tužilja-protivtužena M.Č. dužna priznati, a koje će priznanje u suprotnom zameniti ova presuda. Stavom drugim izreke navedene presude obavezani su tuženi Miša Filip, Katarina Filip i Kata Filip da tužilji M.Č. naknade troškove prvostepenog postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da se na osnovu o dluke Sreskog narodnog odbora Stare Pazove broj 17443/1946, tokom 1946. godine, domaćinstvo Filip Petra zadruge kućni broj 180 iz Stare Pazove deli na dve deobne grane, i to - prvu deobnu granu čini Petar Filip, supruga Mara i maćeha Mara, a drugu deobnu granu čini Miša Filip stariji, supruga Kata, sin Miša Filip mlađi, a na osnovu deobnog poravnanja posti gnutog pred Mesnim narodnim odborom u Staroj Pazovi 18. decembra 1946. godine; da je navedeni Odbor 23. decembra 1946. godine sačinio deobni list, tako da druga deobna grana dobija u vlasništvo katastarsku česticu broj 817, oranica u Zovici; da je zaključkom Sreskog narodnog zemljišno-knjižnog suda u Staroj Pazovi od 30. decembra 1946. godine broj DN. 6615/46 izvršena uknjižba nekretnina - poljoprivrednog zemljišta na osnovu deobnog lista, po kome se gruntovna parcela broj 817, oranica u Zovici, površine 18 jutara i 141 kv. hv, prenosi u novi gruntovni uložak broj 4622 K.O. Stara Pazova u korist Filip zadruge Miše starijeg, a koja parcela je identična katastarskoj parceli 4774/2, upisanoj u posedovni list 1147 K.O. Stara Pazova; da se tužilja M.Č. udala i iselila iz kuće svog oca Petra Filipa 14. novembra 1945. godine; da je Sreska (gradska) komisija za zemljišni fond u Staroj Pazovi donela rešenje broj 417 od 27. jula 1953. godine u predmetu otkupa zemljišta domaćinstva Filip (Miše) Petra zadruge broj 180 iz Stare Pazove, navodeći veličinu poseda prema gruntovnom stanju, prema katastru i prema faktičkom stanju obradivog i neobradivog zemljišta, gde je ukupno 35 katastarskih jutara 797 kv. hv, i navodeći ko sačinjava domaćinstvo zadruge; da je navedenim rešenjem domaćinstvu Filip Petra iz Stare Pazove ostavljeno na ime zemljo radničkog maksimuma obradivo zemljište od 17 kj. i 604 kv. hv i neobradivo zemljište od 348 kv. hv; da je otkupljeno zemljište površine od 17 kj. i 1445 kv. hv, i to katastarska parcela broj 4774/2 K.O. Stara Pazova i katastarska parcela broj 4519/2, obe u potezu Slankamen; da je Narodni odbor Sreza Stara Pazova 2. decembra 1955. godine uputio pismeni zahtev Narodnoj banci FNRJ da se na ime naknade za imovinu izdvojenu u poljoprivredni zemljišni fond opštenarodne imovine isplati Filip (Miše) Petra zadruzi iz Stare Pazove iznos od 892.896 dinara, koji je nakon obračuna i isplaćen starešini domaćinstva Filip (Miše) Petru; da je prvostepeni sud iz pravilno utvrđenih činjenica izveo pogrešan zaključak da je rešenjem Sreske komisije za zemljišni fond Stare Pazove od 27. jula 1953. godine otkupljena katastarska parcela broj 4774/2 iz posedovnog lista 1147 K.O. Stara Pazova, koju je deobom 1946. godine dobio i na svoje ime uknjižio Miša Filip stariji, jer u tom rešenju nije navedeno od koga se nepokretnost otkupljuje, te iz toga prvostepeni sud izvodi pogrešan pravni stav da je navedena parcela oduzeta Filip Miši starijem, a time je, po oceni drugostepenog suda, pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Po mišljenju drugostepenog suda, zaključak prvostepenog suda je pravno neosnovan iz razloga što je u rešenju Sreske (gradske) komisije za zemljišni fond Stara Pazova broj 417 jasno određeno da je predmet otkupa zemljište domaćinstva Filip (Miše) Petra zadruge, kućni broj 180 iz Stare Pazove, i da je na osnovu zemljišno-knjižnih i katastarskih podataka, kao i podataka dobijenih od Podkomisije za zemljišni fond, Komisija na održanoj raspravi ustanovila da domaćinstvo Filip (Miše) Petra zadruga, u smislu člana 21. stav 4. Zakona o zemljišnom fondu, sačinjavaju Petar Filip starešina domaćinstva, žena Mara, sin Miša, snaja Kata, unuk Miša i unuka Katarina, navodeći veličinu poseda domaćinstva prema gruntovnom, prema katastarskom i prema faktičkom stanju, te da posed domaćinstva Petra (Miše) Filipa zadruga iz Stare Pazove ima ukupno 35 kj. i 797 kv. hv, kao i da na osnovu utvrđenog stanja, a imajući u vidu i izjave starešine domaćinstva i članova domaćinstva, faktički poseduje sve površine zemljišta označene u posedovnom listu iako je izvršena formalna deoba jer priznaju da ne žive odvojeno, već da zajednički obrađuju ceo posed. U svom iskazu tuženi su potvrdili da su zajednički obrađivali zemlju, te da je rešenjem, na osnovu člana 3. Zakona o zemljišnom fondu, domaćinstvu Filip Petra ostavljen maksimum obradivog zemljišta, a da je u korist zemljišnog fonda, u smislu člana 22. Zakona o zemljišnom fondu, otkupljeno zemljište navedeno u tački 3. rešenja K.O. Stara Pazova, upisano u posedovni list 1147, kat. parc. 4774/2 i 4519/2, po kulturi njive, ukupne površine 17 kj. i 1.445 kv. hv. Rešenje od 27. jula 1953. godine dostavljeno je Filip Petru sa pravnom poukom u smislu člana 26. Zakona o zemljišnom fondu, sa pravom podnošenja tužbe nadležnom okružnom sudu i pravom žalbe Pokrajinskoj komisiji za zemljišni fond opštenarodne imovine. Činjenicu da je zemljište otkupljeno od Filip Petra, po nalaženju drugostepenog suda, potvrđuje i obračun naknade koji je izvršen i isplaćen za imovinu izdvojenu u poljoprivredni zemljišni fond opštenarodne imovine od 2. decembra 1955. godine starešini domaćinstva Filip (Miše) Petru, odnosno bivšem sopstveniku. U sprovođenju Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu iz 1953. godine tretiran je posed jednog domaćinstva kao celina, bez obzira u čijoj su svojini njegovi pojedini delovi.

Po pravnosnažno okončanom parničnom postupku vođenom pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 395/05, M.Č. je 15. avgusta 2011. godine podnela zahtev za nastavak prekinutog upravnog postupka, u vezi kojeg je Komisija donela zaključak broj 460-108/91-II od 27. decembra 2012. godine kojim je prekinuti upravni postupak nastavljen.

Komisija je donela novo rešenje broj 460-108/91-II od 27. decembra 2012. godine kojim je utvrdila osnovanost zahteva za vraćanje oduzetog zemljišta i utvrdila pravo svojine u korist pravnih sledbenika ranijeg vlasnika pok. Petra Filipa iz Stare Pazove, i to Miše Filipa sa 1/4 dela, Katarine Filip sa 1/4 dela, i M.Č. sa 2/4 dela na drugom odgovarajućem zemljištu. Navedeno rešenje je 1. aprila 2013. godine dostavljeno Miši Filipu, Katarini Filip i Č.M. U predmetu nema dokaza da je na navedeno prvostepeno rešenje uložena žalba nekog od učesnika u osporenom upravnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona i drugih propisa:

Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", br. 18/91, 20/92 i 42/98) propisano je: da će se zemljište oduzeto po osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu opštenarodne imovine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama ("Službeni list FNRJ" br. 22/53, „Službeni list SFRJ“, broj 10/65, „Službeni glasnik SRS“, br. 51/71 i 52/73 i „Službeni list SAPV“, broj 26/72) i zemljište konfiskovano zbog neizvršenja obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda po propisima o obaveznom otkupu vratiti u svojinu ranijem sopstveniku, odnosno njegovom pravnom sledbeniku, pod uslovima, na način i po postupku utvrđenim ovim zakonom (član 1. stav 1.); da u slučaju kada je oduzeto zemljište bilo u svojini porodične zadruge, odnosno u drugim oblicima zajedničke svojine, zahtev mogu podneti lica koji su bili članovi te zajednice, odnosno pravni sledbenici tih lica (član 3. stav 2.); da se strankama, u smislu ovog zakona, smatraju raniji sopstvenik s jedne strane, i opština i poljoprivredna, odnosno druga organizacija kod koje se oduzeto zemljište nalazi, odnosno koja je otuđila to zemljište iz društvene svojine (u daljem tekstu: organizacija), s druge strane (član 5.).

Uredbom za sprovođenje zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", br. 41/91, 44/91, 4/92, 8/97 i 103/03), propisano je: da se ranijim sopstvenikom, u smislu Zakona, smatra lice koje je bilo sopstvenik zemljišta u momentu kad je to zemljište postalo društvena svojina po osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama ili po osnovu konfiskacije zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda po propisima o obaveznom otkupu (u daljem tekstu: konfiskovano zemljište), kao i da se pravnim sledbenikom smatraju zakonski naslednici ranijeg sopstvenika i lica koja svoje pravo na oduzeto zemljište, kao univerzalni sukcesori, izvode iz prava ranijeg sopstvenika u momentu raspravljanja po odredbama Zakona (član 2.).

Zakonom o poljoprivrednom zemljišnom fondu opštenarodne imovine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama ("Službeni list FNRJ", broj 22/53) bilo je propisano: da u poljoprivredni zemljišni fond ulazi i postaje opštenarodna imovina obradivo poljoprivredno zemljište zemljoradnika preko 10 hektara (član 3.); da sopstvenici čije je zemljište na osnovu ovog zakona ili propisa narodne republike donetih na osnovu njega postalo opštenarodna imovina, imaju pravo na naknadu za to zemljište (član 5.); da obradivo zemljište sopstvenika, preko maksimuma određenog ovim zakonom ili propisa donetog na osnovu njega, koje postaje opštenarodna imovina, utvrđuje sreska komisija za poljoprivreni zemljišni fond (član 19. stav 1.); da će sreska komisija pribaviti na osnovu zemljišnih knjiga i drugim podesnim putem za svako domaćinstvo na području sreza čije obradivo zemljište prelazi maksimum određen ovim zakonom ili propisima donetim na osnovu njega, podatke o tome koliko domaćinstvo ima ukupnog obradivog zemljišta, da se u ukupnu količinu obradivog zemljišta domaćinstva uračunava kako obradivo zemljište starešine domaćinstva, tako i obradivo zemljište članova njegovog domaćinstva bez obzira na čije je ime pravo svojine na zemljištu upisano u zemljišne knjige, da je sreska komisija dužna da sasluša starešinu domaćinstva i ostale članove domaćinstva koji su sopstvenici zemljišta o količini njihovog obradivog zemljišta, kao i o tome za koje zemljište predlažu da budu izdvojeno za poljoprivredni zemljišni fond, a da domaćinstvo sačinjavaju lica koja zajednički obrađuju isto poljoprivredno gazdinstvo ili dele prihode od njega (član 21. st. 1. do 4.); da na osnovu pribavljenih podataka i utvrđenih činjenica sreska komisija donosi rešenje kojim određuje obradivo zemljište domaćinstva koja se izdvaja i kao opštenarodna imovina unosi u poljoprivredni zemljišni fond i utvrđuje visinu naknade za zemljište, zasade i zgrade (član 22. stav 1.); da rešenje sreske komisije o izdvajanju zemljišta za poljoprivredni zemljišni fond mora biti obrazloženo i da se to rešenje dostavlja ranijem sopstveniku zemljišta i narodnom odboru sreza (član 25.).

Odredbom člana 13. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list FNRJ“, broj 52/56, „Službeni list SFRJ“, br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i „Službeni list SRJ“, broj 24/94), koji je važio u vreme podnošenja predmetnog zahteva za vraćanje zemljišta, bilo je propisano da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja.

Važeći Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) ima odredbu identične sadržine (član 14.), a u članu 208. navedenog zakona je propisano: da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (stav 1.), da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, kao i da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (stav 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8775/10 od 8. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe povredu označenog ustavnog prava zasnivaju na tvrdnji da je drugostepeni sud u osporenoj preinačujućoj presudi arbitr erno primenio materijalno pravo na njihovu štetu.

Ustavni sud najpre konstatuje da, saglasno sopstvenoj praksi, u načelu, nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili propise i primenili materijalno pravo, osim ukoliko odluke sudova povređuju ili uskraćuju neko od ustavnih prava. Takav slučaj će postojati kada je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, odnosno kada je zanemario to pravo, zatim ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ili ako je došlo do grube povrede pravila postupka koja je bila od uticaja na odlučivanje suda.

Sledom izloženog, Ustavni sud ukazuje da je njegov zadatak u kontekstu zaštite prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u konkretnom slučaju, a imajući u vidu navode ustavne žalbe i sadržinu osporene presude, da oceni da li je Apelacioni sud u Novom Sadu, u postupku po žalbi tužilje-protivtužene M.Č, proizvoljno primenio merodavno materijalno pravo kojim je uređen povraćaj zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je pred Komisijom u predmetu broj 460-108/91-II, 10. maja 1991. godine započeo postupak za povraćaj zemljišta u smislu odredaba Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Podnosioci ustavne žalbe i njihova tetka M.Č. su bili stranke u ovom upravnom postupku u kome su zahtevali da im se vrati zemljište koje je rešenjem Sreske (gradske) komisije za zemljišni fond u Staroj Pazovi broj 417 od 27. jula 1953. godine otkupljeno od domaćinstva Filip (Miše) Petra zadruge broj 180 iz Stare Pazove, u korist poljoprivrednog zemljišnog fonda. U trenutku donošenja rešenja o otkupu, u domaćinstvu, čiji je starešina bio Petar Filip, živeli su i njegova žena Mara, njegov sin Miša Filip stariji sa suprugom Katom, kao i njegovi unuci Miša Filip mlađi i Katarina Filip, ovde podnosioci ustavne žalbe. S obzirom na to da se na jednoj od dve otkupljene parcele – katastarskoj parceli 4774/2, kao zemljišnoknjižni vlasnik vodio Miša Filip stariji, a ne njegov otac Petar Filip od koga je, kao od starešine domaćinstva, zemljište otkupljeno, u upravnom postupku je bilo sporno da li M.Č, kao ćerka starešine domaćinstva Filip Petra, koja je pri tome zbog udaje napustila domaćinstvo 1945. godine, ima pravo na vraćanje parcele čiji je raniji sopstvenik bio njen brat Miša Filip stariji, ili pravo na povraćaj ove parcele imaju samo podnosioci ustavne žalbe kao pravni sledbenici ranijeg sopstvenika. Komisija je donela više rešenja o zahtevima za povraćaj zemljišta, ali do 2004. godine upravni postupak nije pravosnažno okončan. Komisija je zaključkom broj 460-108/91-II od 14. oktobra 2004. godine prekinula postupak povraćaja zemljišta i naložila M.Č. da pokrene postupak o utvrđivanju sporne činjenice od koga je oduzeto zemljište koje je predmet povraćaja. Postupajući po nalog u Komisije, M.Č. je 9. juna 2005. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Staroj Pazovi protiv tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i K.F, radi utvrđenja da je rešenjem Sreske komisije iz 1953. godine sporna parcela otkupljena od Filip (Miše) Petra, dok su tuženi, 24. avgusta 2007. godine, podneli protivtužbu kojom su tražili da se utvrdi da je istim rešenjem sporna parcela otkupljena od njihovog pravnog prethodnika Filip Miše starijeg. U navedenom parničnom postupku doneta je osporena drugostepena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu kojom je preinačena prvostepena presuda Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 395/05 od 1. oktobra 2008. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev M.Č. kojim je tražila da se utvrdi da je sporna parcela oduzeta od Filip Petra, a odbijen protivtužbeni zahtev kojim su podnosioci tražili da se utvrdi da je ista parcela oduzeta od Filip Miše starijeg.

Ustavni sud nalazi da je za ocenu osnovanosti ustavne žalbe neophodno imati u vidu da je, u skladu sa odredbama čl. 21. i 22. Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu opštenarodne imovine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama, u ukupnu količinu obradivog poljoprivrednog zemljišta domaćinstva uračunavano ne samo obradivo zemljište starešine domaćinstva nego i obradivo zemljište članova domaćinstva, bez obzira na čije ime je pravo svojine na zemljištu bilo upisano u zemljišne knjige, a da je zatim sreska komisija donosila rešenje kojim je određivano obradivo zemljište koje se izdvajalo zato što je prelazilo zemljišni maksimum od 10 hektara i kao opštenarodna imovina unošeno u poljoprivredni zemljišni fond. Dakle, zemljište je uz naknadu oduzimano od domaćinstva, a sopstvenici tog zemljišta su mogli biti kako starešina domaćinstva, tako i članovi domaćinstva. Stoga, na osnovu odredaba Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, pravo na vraćanje zemljišta imaju ne samo starešina domaćinstva od koga je zemljište formalno oduzeto i njegovi pravni sledbenici, već i raniji sopstvenici, odnosno zemljišnoknjižni vlasnici zemljišta u vreme njegovog oduzimanja i njihovi pravni sledbenici.

Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Novom Sadu je prilikom donošenja osporene presude u potpunosti zanemario odredbe čl. 21. i 22. Zakona koje su bile osnov za oduzimanje zemljišta od domaćinstva Filip (Miše) Petra, kako i stoji u rešenju Sreske komisije iz 1953. godine. Ovo je imalo za posledicu da osporenom presudom bude utvrđeno da je parcela 4774/2 K.O. Stara Pazova oduzeta od starešine domaćinstva Filip (Miše) Petra (a ne od domaćinstva), što je kasnije posledično dovelo do toga da u upravnom postupku, koji je nastavljen nakon pravnosnažnog okončanja parničnog postupka, pravo na vraćanje predmetne parcele bude utvrđeno i u korist M.Č. sa 2/4, kao pravnog sledbenika starešine domaćinstva. Ustavni sud ovom prilikom mora da primeti, jer je to od značaja za suštinsku pravičnost konačnog rešavanja zahteva za povraćaj oduzetog zemljišta, da je Komisija prekinula upravni postupak i uputila M.Č. na pokretanje postupka pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi, radi utvrđenja sporne činjenice od koga je oduzeto zemljište koje je predmet povraćaja. Opštinski sud u Staroj Pazovi i Apelacioni sud u Novom Sadu su prihvatili odlučivanje o tužbenom i protivtužbenom zahtevu kojima je traženo utvrđenje navedene činjenice, i pored toga što se, u smislu odredaba člana 188. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), tužbom za utvrđenje ne može tražiti da sud utvrdi postojanje ili nepostojanje neke činjenice, već samo da utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitosti, odnosno neistinitosti neke isprave. Pri tome su parnični sudovi, kao i Komisija, smatrali da je činjenica od koga je oduzeto zemljište sporna, mada u rešenju Sremske komisije iz 1953. godine jasno piše da je zemljište oduzeto od domaćinstva Filip (Miše) Petra. Ono što je u konkretnom slučaju bilo sporno je to da li pravo na vraćanje parcele 4774/2 K.O. Stara Pazova ima i M.Č, kao pravni sledbenik starešine domaćinstva, ili samo podnosioci ustavne žalbe kao pravni sledbenici zemljišnoknjižnog vlasnika parcele. Sporno pravo na povraćaj zemljišta moglo je biti utvrđivano samo u upravnom postupku, na osnovu činjenica koje su utvrdili upravni organi. Ustavni sud ukazuje i na to da se o pravu stranaka na povraćaj zemljišta u ovom konkretnom slučaju izjasnio Vrhovni sud Srbije u presudi U. 490/01 od 28. novembra 2001. godine, u kojoj je naveo: „... Vrhovni sud nalazi da je pravilno postupio tuženi organ kada je osporenim rešenjem poništio prvostepeno rešenje o vraćanju zemljišta kako bi se u ponovnom postupku na pouzdan način utvrdilo koja površina oduzetog zemljišta je u vreme oduzimanja bila u vlasništvu Filip Petra, odnosno Filip Miše i Kate i nakon toga pravo na vraćanje zemljišta koje je bilo vlasništvo Petra utvrdilo u korist njegovih pravnih sledbenika među kojima je tužilja (M.Č.), a pravo na vraćanje zemljišta koje je bilo vlasništvo Filip (Petra) Miše starijeg utvrdilo u korist njegovih pravnih sledbenika – zainteresovanih lica u ovom upravnom sporu (Miše Filipa, Katarine Filip i Kate Filip). Po pravnom shvatanju Vrhovnog suda, pravo na vraćanje zemljišta po odredbi člana 1. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, imaju ne samo starešina domaćinstva od koga je zemljište oduzeto i njegovi pravni sledbenici, već i zemljišnoknjižni vlasnici oduzetog zemljišta u vreme oduzimanja i njihovi sledbenici. Ovo pravo ne bi imali samo u slučaju da je to protivno sporazumu ili odluci suda u postupku uređenja imovinskih odnosa između članova porodičnog domaćinstva nastalih unošenjem zemljišta u PZF, u skladu sa Uredbom o uređenju imovinskih odnosa nastalih unošenjem zemljišta u poljoprivredni zemljišni fond („Službeni list SFRJ“, broj 26/56) ".

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu u delu kojim je usvojena žalba tužilje-protivtužene i preinačena prvostepena presuda, kao i u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka koji zavise od odluke o glavnoj stvari, doneta proizvoljnom primenom merodovnog prava, kako materijalnog, tako i procesnog.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8755/10 od 8. juna 2011. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem navedene osporene drugostepene presude, i to u delu prvog stava izreke kojim je usvojena žalba tužilje-protivtužene M.Č. i preinačena ožalbena presuda i u drugom stavu izreke kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka, kako bi Apelacioni sud u Novom Sadu doneo novu odluku o žalbi tužilje-protivtužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 395/05 od 1. oktobra 2008. godine , pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je u postupku odlučivanja o zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jer je taj postupak prvo pred Komisijom, a zatim pred parničnim sudovima trajao 20 godina.

Ustavni sud najpre konstatuje da postupak vraćanja oduzetog zemljišta predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu i započinje podnošenjem zahteva organu uprave, a okončava se uvođenjem ranijeg vlasnika, odnosno njegovog naslednika u posed zemljišta koje je bilo oduzeto ili utvrđivanjem prava svojine na drugom odgovarajućem zemljištu .

Period ocene opravdanosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe Katarina Filip 10. maja 1991. godine Komisiji podnela zahtev za vraćanje oduzetog zemljišta, da je parnični postupak na koji su upućene stranke pravnosnažno okončan 8. juna 2008. godine, a da je konačnim rešenjem Komisije od 27. decembra 2012. godine utvrđena osnovanost zahteva za vraćanje oduzetog zemljišta, pored ostalih, i ovde podnosilaca ustavne žalbe , Ustavni sud je smatrao da je čitav navedeni period od značaja za ocenu osnovanosti ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak trajao preko 20 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja nadležnih organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog zahteva za podnosioca, Ustavni sud je ocenio da, u konkretnom slučaju, ovako dugo trajanje postupka ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede navedenog zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje Komisije, najpre u delu postupka u kome je odlučivala o osnovanosti zahteva podnosilaca ustavne žalbe za vraćanje zemljišta, a do donošenja zaključka Komisije kojim je predmetni upravni postupak prekinut. Ustavni sud je, naime, utvrdio da je do donošenja navedenog zaključka proteklo skoro 14 godina i da je u tom periodu čak tri puta poništavano prvostepeno rešenje. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets v. Ukraine, od 6. septembra 2005. godine) . Pored toga, Komisiji je trebalo preko tri godine da nakon drugog poništaja njenog rešenja i vraćanja predmeta tom organu na ponovni postupak, u ponovnom postupku donese novo rešenje, i to tek pošto je Ministarstvo finansija donelo rešenje kojim je naložilo Komisiji da sprovede postupak i donese rešenje u roku od 15 dana od dana prijema tog rešenja. Nedelotvorno postupanje upravnih organa se ogleda i u tome što su doneli pravosnažno rešenje o prekidu upravnog postupka i uputili stranke da pokrenu parnični postupak radi utvrđenja činjenice koju je trebalo utvrditi u upravnom postupku.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je parnični postupak u kome se prvenstveno odlučivalo o tužbenom i protivtužbenom zahtevu za utvrđenje činjenica trajao skoro šest godina. Suštinski propusti sudova u parničnom postupku su bliže navedeni u tački 5. obrazloženja.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u ovom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i u tom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Budući da su podnosioci u dopuni ustavne žalbe od 21. avgusta 2013. godine prvi put u odnosu na osporenu drugostepenu presudu istakli povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, i zatražili da im se utvrdi naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da su podnosioci istakli nove zahteve. Polazeći od svog stava prema kojem se blagovremenost naknadnog podneska u kojem se ističe novi zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, po pravilu vezuje za datum predaje tog podneska, Ustavni sud je ocenio da su navedeni zahtevi neblagovremeni, jer su podneti nakon proteka roka propisanog članom 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu u delu u kom su istaknuti zahtevi za utvrđenje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava i za naknadu nematerijalne štete, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić