Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede načela ne bis in idem

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osuđujuće presude za nasilje u porodici. Utvrđeno je da nije povređeno načelo ne bis in idem, iako je za isti događaj vođen i prekršajni postupak, koji je obustavljen zbog zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. S . izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 3114/11 od 22. juna 2012. godine u odnosu na istaknutu povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz Beograda je 17. juna 201 3. godine, preko punomoćnika N. Č , advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 3114/11 od 22. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 34. stav 4. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija).

Kako se pravo garantovano označenom odredb om Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava na pravično suđenje zajemčenog Ustavom, to Ustavni sud postojanje povrede ovog prava ceni u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je osporenom presudom oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika i izrečena mu je uslovna osuda. Podnosilac smatra da je osporena presuda „nepravilna i nezakonita u celosti“, da je „izreka presude protivrečna“ i da su „u njoj razlozi o odlučnim činjenicama nejasni i protivrečni u znatnoj meri i to između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava i zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika“, te posebno ističe: da je „optužni predlog a samim tim i izreka presude kontradiktorna u samom opisu navodnog sleda događaja“; da „oštećena nema nikakve povrede na vratu, ni krvne podlive ni otok, a što bi morala imati imajući u vidu njegovu snagu“; da „osporava pravnu kvalifikaciju i činjenični opis navodno učinjenog krivičnog dela“; da su „konstatovane povrede kod oštećene kontradiktorane, nejasane i netačane“ i „suprotne izvedenim dokazima“; da „ne spori da je kritičnog dana 25. januara 2012. godine došlo da svađe sa suprugom“, ali da je „hteo da izade iz kuhinje koja je uzana, uhvatio je za ruke kako bi sprečio udarce i kako bi je pomerio u stranu, a što je i učinio, i najnormalnije bez svađe izašao iz kuhinje i otišao u svoju sobu“; da su „netačni navodi da je „navodno savio glavu i udarao je pesnicama u vrat i drmao za ramena“; da „posebno osporava zakonitost i pravilnost donete presude, jer se ista zasniva na neodrživom, nejasnom i neprecizno obavljenom veštačenju od strane veštaka“; da su „povrede koje su nalazom date i konstatovane, a koje su prepisane u optužnom predlogu, u suprotnosti sa medicinskom dokumentacijom koja se nalazi u spisima predmeta“. Podnosilac postom iznosi sadržinu obavljenih veštačenja i iskaza saslušanog svedoka – policajca i zaključuje da „nije izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret“; te da je „svojim postupcima i radnjama samo želeo da odbije oštećenu od sebe“.

Podnosilac u ustavnoj žalbi posebno ističe da su „podovodom istog kritičnog događaja pokrenuta dva postupka, prekršajni i krivični“ i da je „dat sasvim suprotan opis učinjenih dela, a što se vidi iz zahteva za pokretanje prekršajnog postupka od 27. januara 2011. godine i da se u istom vidi da je dat opis događaja kako je to naveo okrivljeni u svojoj odbrani - vređanje od strane oštećene i upućivanje međusobnih psovki i slično“. Smatra da je sud bio dužan da proveri „da li je okrivljeni M. S . oglašen krivim i u prekršajnom postupku, da li obeležja prekršaja imaju obeležja i ovog krivičnog dela i da li je moguće da za isti kritični događaj okrivljeni može dva puta da bude oglašen krivim ili u jednom oslobođen ili oštećena oglašena krivom“, te dodaje da je u prekršajnom postupku ošte ćena bila prvookrivljena.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava, te poništi osporenu prvostepenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe su, povodom istog životnog događaja, pokrenuta dva sudska postupka, i to prvo prekršajni, a potom krivični postupak.

A) Činjenice koje se odnose na prekršajni postupak

U prekršajnom postupku, koji je pokrenut 27. januara 2011. godine pred Prekršajnim sudom u Beogradu, u predmetu Pr. 36872/11, podnosi ocu ustavne žalbe stavljeno je na teret da je 25. januara 2011. godine, nakon što mu je supruga Z.S. uputila uvredljive reči bliže navedene u zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka, istu uvredio rečima „lopužo, lopove, kurvo, đubre, pička ti materina“, a potom je rukama uhavtio u predelu ruku i gurao od sebe, usled čega je zadobila povrede u vidu masnice u predelu leve ruke, čime bi učinio prekršaj iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru.

Rešenjem Prekršajnog suda u Beogradu Pr. 36872/11 od 16. novembra 2011. godine je prekinuto vođenje prekršajnog postupka prodiv podnosioca ustavne žalbe i protiv okrivljene Z.S, jer je za isto delo protiv okrivljenih pokrenut krivični postupak, te je odlučeno da će se postupak nastaviti kada prestanu smetnje koje su izazvale prekid.

Prekršajni sud u Beogradu je 16. januara 2013. godine doneo rešenje kojim je obustavio prekršajni postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i Z.S. usled nastupanja apsolutne zastarelosti za vođenje postupka.

B) Činjenice koje se odnose na krivični postupak

U krivičnom postupku koji je vođen po optužnom predlogu Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 2410/11 od 11. maja 2011. godine, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 3114/11 utvrđeno je da je podnosilac ustavne žalbe „dana 25. januara 2011. godine, oko 15,10 časova u Beogradu, u ulici P. broj 6, pri čemu je mogao da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, primenom nasilja ugrozio spokojstvo i telesni integritet svoje supruge Z.S, svestan svoga dela čije je izvršenje hteo, na taj način što je nakon verbalnog sukoba sa oštećenom istoj prišao i jednom rukom joj savio glavu dok je drugom udario pesnicom u vrat i nastavio da je drma za ramena kada je oštećena pokušala da zaštiti lice, okrivljeni ju je stisnuo rukama za podlaktice, nakon čega je oštećena uspela da se otrgne i pozove policiju, kojom prilikom je oštećena zadobila laku telesnu povredu u vidu nagnječenja mekih tkiva sa krvnim podlivom leve podlaktice u donjoj trećini sa nadlanene strane, nagnječenje mekih tkiva sa krvnim podlivom desne podlaktice u srednjoj trećini sa nadlanene strane i nagnječenje mekih tkiva sa krvnim podlivom grudnog koša, što je okivljeni učinio svestan zabranjenosti svoga dela“. Osporenom p resudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 3114/11 od 22. juna 2012. godine, koja je postala pravnosnažna 29. aprila 2013. godine donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5555/2012, podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika i izrečena mu je uslovna osuda.

Iz obrazloženja drugostepene presude proizlazi, pored ostalog, da je Apelacioni sud u Beogradu pribavio spise Prekršajnog suda u Beogradu.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da niko ne može biti gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (član 34. stav 4.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st 1. i 2.) .

Odredbom člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 i 104/13) (u daljem tekstu: KZ) propisano je da će se, ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine.

Odredbom člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru („Službeni glasnik RS”, br. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 i 101/05) (u daljem tekstu: ZJRM) propisano je da ko vređanjem ili zloupotrebom drugog, vršenjem nasilja nad drugim, izazivanjem tuče ili učestvovanjem u njoj, ugrožava spokojstvo građana ili remeti javni red i mir - kazniće se novčanom kaznom do 30.000 dinara ili kaznom zatvora do 60 dana.

5. Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac ustavnu žalbu izjavljuje protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 3114/11 od 22. juna 2012. godine, a kao povređena prava ističe pravo na pravično suđenje, pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na jedanku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, niti pružio dokaze koji bi osnovano ukazivali na to da mu je osporenom presudom povređeno označeno ustavno pravo. Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe u ovom delu (da je, pored ostalog, osporena presuda „nepravilna i nezakonita u celosti“; da „oštećena nema nikakve povrede na vratu...“ i da su „konstatovane povrede kod oštećene kontradiktorane, nejasane i netačane“; da „nije izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret“; da je „svojim postupcima i radnjama samo želeo da odbije oštećenu od sebe“), zapravo imaju za cilj da ukažu na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenom osuđujućom presudom činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i da je podnosilac trebalo da bude oslobođen od optužbe, te da se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi ne ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, niti ceni zasnovanost utvrđenih činjenica u odnosu na izvedene i ocenjene dokaze, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava, ukazuje na njegovu povredu. Takođe, Ustavni sud ističe da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja relevantnih ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U vezi sa tvrdnjom podnosioca da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, Ustavni sud konstatuje da u ustavnoj žalbi nije naveden niti jedan razlog o povredi označenih prava. Ustavni sud je pri tome posebno imao u vidu da je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno okončan za nepunih dve godine, što se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, te da je u tom postupku podnosilac imao i iskoristio pravo na žalbu protiv prvostepene presude.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

6. Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao i da su „podovodom istog kritičnog događaja pokrenuta dva postupka, prekršajni i krivični“ i da je „dat sasvim suprotan opis učinjenih dela, a što se vidi iz zahteva za pokretanje prekršajnog postupka od 27. januara 2011. godine“, te da je sud bio dužan da proveri „da li je okrivljeni M . S . oglašen krivim i u prekršajnom postupku “, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje da se izneti navodi podnosioca isključivo mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, te je ocenu istih vršio u odnosu na odredbu člana 34. stav 4. Ustava, kojom je, pored ostalog, utvrđeno da niko ne može biti gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je postupak pravnosnažno obustavljen.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je Prekršajni sud u Beogradu, rešenjem Pr. 36872/11 od 16. novembra 2011. godine, prekinuo vođenje prekršajnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe, upravo iz razloga što je povodom istog događaja protiv njega pokrenut i krivični postupak, te je odlučio da će se postupak nastaviti kada prestanu smetnje koje su izazvale prekid. Prekršajni postupak nije naknadno nastavljen, već je po sili zakona, usled nastupanja apsolutne zastarelosti obustavljen 16. januara 2013. godine. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o žalbama podnosioca i njegovog branioca izjavljenim protiv prvostepene presude, pribavio spise Prekršajnog suda u Beogradu Pr. 36872/11.

Imajući u vidu izneto, te činjenicu da ni sam podnosilac ne ističe da su radnje izvršenja predkršaja i krivičnog dela iste, već eksplicitno navodi da je „suprotan opis učinjenih dela“, Ustavni sud je ocenio da nije došlo do povrede načela ne bis in idem.

S obzirom na sve napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno odredbom člana 34. stav 4. Ustava, te je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede načela ne bis in idem

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti