Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, usvaja žalbu u delu koji se odnosi na pravo na pravično suđenje, poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Jovan Ćirić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. K . iz Bora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. januara 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Lj. K . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P1. 196/14.

2. Usvaja se ustavna žalba Lj. K . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2466/15 od 25. februara 2016. godine povređen o prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava.

3. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2466/15 od 25. februara 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1659/15 od 9. oktobra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. K . iz Bora je , 15. juna 2016. godine, preko punomoćnika V . Ž, advokata iz Zaječara, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2466/15 od 25. februara 2016. godine, zbog povrede načela vladavine prava, načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, utvrđenih odredbama člana 3. stav 1, člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P1. 196/14.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je proizvoljan zaključak Vrhovnog kasacionog suda po kome podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da predmetna novčana potraživanja iz radnog odnosa nisu obuhvaćena usvojenim Planom reorganizacije tuženog, odnosno da se tužbeni zahtev zasniva na tom aktu, kao jedinom mogućem okviru namirenja; da to iz razloga što je u samom Planu reorganizacije naznačeno da će stečajni sudija doneti zaključak o priznatim i osporenim potraživanjima, te da postoji mogućnost da većina stečajnih poverilaca pokrene spor za utvrđenje osporenih potraživanja; da su Planom reorganizacije bila predviđena sredstva za namirenje naknadno utvrđenih potraživanja, za koja je bio obezbeđen isti tretman kao i za priznata potraživanja; da je podnosilac ustavne žalbe, nakon što mu je zaključkom stečajnog sudije osporeno potraživanje, pokrenuo spor pred Privrednim sudom u Zaječaru; da je spor za isplatu istih potraživanja već bio pokrenut pred tadašnjim Opštinskim sudom u Boru, ali je usled otvaranja stečajnog postupka nad tuženim isti prekinut; da iz toga nesumnjivo proizilazi da su predmetna novčana potraživanja bila obuhvaćena usvojenim Planom reorganizacije, kao i zaključkom stečajnog sudije o osporenim potraživanjima; da je Apelacioni sud u Beogradu u 35 potpuno identičnih slučajeva pravnosnažno usvojio tužbene zahteve tužilaca, koji su takođe bivši zaposleni kod tuženog, čija je potraživanja iz radnog odnosa stečajni sudija osporio istim zaključkom; da dužina trajanja predmetnog parničnog postupka od sedam godina, računajući period od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Boru, ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije imao suđenje u razumnom roku, naročito ako se uzme u obzir da složenih činjeničnih i pravnih pitanja nije bilo i da je za utvrđivanje osnovanosti tužbenog zahteva trebalo samo primeniti Kolektivni ugovor tuženog, uz izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 800.000 dinara, kao i da mu dosudi troškove za sastav ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Boru P1. 196/14 i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 23. oktobra 2009. godine podneo Opštinskom sudu u Boru tužbu protiv tuženog privrednog društva „G.“ d.o.o. Bor, radi isplate razlike u zaradi za period od 15. aprila 2008. do 30. septembra 2009. godine, kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2009. godinu. Predmet je zaveden pod brojem P1. 952/09.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 1. decembra 2009. godine. Nadležnost Opštinskog suda u Boru je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo Osnovni sud u Boru. Predmet je dobio broj P1. 68/10.

Rešenjem od 18. februara 2010. godine, koje je postalo pravnosnažno 22. marta 2010. godine, određen je prekid postupka zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad tuženim. Tužilac je 12. avgusta 2010. godine predložio nastavak postupka, što je sud dozvolio rešenjem od 16. avgusta 2010. godine. Osnovni sud u Boru se istim rešenjem oglasio stvarno i mesno nadležnim, odredivši da se predmet nakon pravnosnažnosti ustupi Privrednom sudu u Zaječaru. To je učinjeno 10. septembra 2010. godine. Predmet je u Privrednom sudu u Zaječaru zaveden pod brojem P. 630/10.

Podnosilac ustavne žalbe je 18. avgusta 2010. godine podneo Privrednom sudu u Zaječaru tužbu protiv tuženog „G.“ d.o.o, u stečaju, radi utvrđenja potraživanja iz radnog odnosa koja su mu osporena zaključkom stečajnog sudije Privrednog suda u Zaječaru St. 35/10 od 29. juna 2010. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 585/10. U toj tužbi je, pored ostalog, navedeno da je po istom osnovu tužilac već pokrenuo spor pred Osnovnim sudom u Boru, koji je prekinut usled otvaranja stečajnog postupka nad tuženim. Predloženo je da se postupci po obe tužbe spoje nakon što Osnovni sud u Boru dozvoli nastavak postupka i oglasi se stvarno i mesno nenadležnim za postupanje.

Spajanje postupaka u predmetima P. 630/10 i P. 585/10 izvršeno je na ročištu održanom 6. oktobra 2010. godine. Na sledećem ročištu (27. oktobra 2011. godine), stečajni upravnik tuženog je obavestio postupajućeg sudiju da je u stečajnom postupku koji se pred istim sudom vodi u predmetu St. 35/10 potvrđeno usvajanje plana reorganizacije tuženog, iz kog razloga je stečajni postupak obustavljen. S tim u vezi, Privredni sud u Zaječaru se rešenjem P. 630/10 od 22. novembra 2010. godine oglasio stvarno i mesno nenadležnim za dalje postupanje, odredivši da se predmet nakon pravnosnažnosti ustupi Osnovnom sudu u Boru.

Predmet je u Osnovnom sudu u Boru primljen 18. januara 2011. godine i zaveden je pod brojem P1. 59/11. Do prvog presuđenja je zakazano osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je jedno odloženo na molbu punomoćnika tužioca. Obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje. Veštak je dostavio osnovni nalaz i mišljenje, kao i jednu dopunu. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 4. aprila 2012. godine.

Presudom Osnovnog suda u Boru P1. 59/11 od 4. aprila 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Žalbu je 29. maja 2012. godine izjavio tuženi. Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž1. 2386/14 od 6. avgusta 2014. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje. U međuvremenu je od prvostepenog suda traženo da izvrši ispravku ožalbene presude.

U obrazloženju ukidajućeg rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud propustio da utvrdi da li je i u kom obimu prijavljeno potraživanje tužioca, kao stečajnog poverioca, zasnovano na započetoj parnici pred sudom opšte nadležnosti, da li je i u kom obimu potraživanje osporeno i da li je nakon dostavljanja spisa Privrednom sudu, kao stečajnom sudu, eventualno doneta pravnosnažna odluka o osporenom potraživanju; da je prvostepeni sud, takođe, propustio da utvrdi da li je potraživanje tužioca obuhvaćeno usvojenim planom reorganizacije i u kom obimu, dakle, po kom osnovu i u kojoj visini, te da li je u skladu sa planom isplaćeno traženo novčano potraživanje, imajući pri tome u vidu obaveštenje Agencije za privredne registre od 4. avgusta 2009. godine, koja je vršila kontrolu i nadzor u postupku privatizacije.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 196/14. Prva tri ročišta za glavnu raspravu (23. oktobra, 26. novembra i 17. decembra 2014. godine) nisu mogla biti održana zbog štrajka advokata. Do presuđenja je održano četiri ročišta za glavnu raspravu. Dostavljene su dve dopune veštačenja, a na predlog tužioca je saslušan stečajni upravnik tuženog, u svojstvu svedoka, na okolnost izvršenja plana reorganizacije kada je reč o zaposlenima čija su potraživanja u stečajnom postupku osporena.

Uz podnesak od 9. marta 2015. godine, tužilac je dostavio izvod iz plana reorganizacije tuženog, kao i izveštaj stečajnog upravnika sa listom osporenih potraživanja, ukazujući: da je po planu reorganizacije tuženi, kao stečajni dužnik, bio u obavezi da obezbedi sredstva za isplatu priznatih i naknadno utvrđenih osporenih potraživanja iz trećeg isplatnog reda u visini od 100% dinarskog iznosa, sa obračunatom kamatom po eskontnoj stopi NBS, od dana pravnosnažnosti rešenja o usvajanju plana reorganizacije do isplate, kao i trenutno osporena, a naknadno utvrđena potraživanja, u koja spada i njegovo potraživanje, u slučaju da stečajni poverioci uspeju u sporu za isplatu; da potraživanja istog isplatnog reda, odnosno potraživanja iz iste klase poverilaca koja naknadno budu utvrđena, saglasno usvojenom planu reorganizacije, imaju isti tretman kao i priznata potraživanja u određenoj klasi; da je njegovo potraživanje osporeno i kao takvo evidentirano u planu reorganizacije; da zakonodavac nije isključio, niti zabranio mogućnost da se usvojenim planom reorganizacije predvidi da i naknadno utvrđena potraživanja, koja su bila osporena, mogu da se naplate nakon dobijanja pravnosnažnih sudskih odluka, tačnije nakon usvajanja plana reorganizacije; da je takva zakonska mogućnost dala pravni legitimitet svim poveriocima koji su pokrenuli parnične postupke za osporena potraživanja, da sa tim postupcima nastave.

Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 20. maja 2014. godine.

Presudom Osnovnog suda u Boru P1. 196/14 od 20. maja 2014. godine tuženi je obavezan da tužiocu isplati razliku u zaradi za period od maja 2008. do februara 2010. godine, kao i regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2009. godinu.

U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da iz nalaza veštaka nesumnjivo proizlazi da je tuženi obračun zarade vršio nepravilno, što je uslovilo nastanak razlike, s tim da sud prihvata prvu varijantu koja se zasniva na obračunu po Kolektivnom ugovoru i ceni rada za najjednostavniji rad, prema koeficijentu posla iz člana 32. Kolektivnog ugovora; da je navedenom odredbom Kolektivnog ugovora bilo propisano da osnovna zarada za najjednostavniji posao ne može biti manja od minimalne zarade na nivou Republike Srbije i da zaposleni ima pravo na regres u visini jedne prosečne zarade u privredi Republike Srbije, prema poslednjem objavljenom podatku; da je Kolektivni ugovor, kao preuzeti opšti akt, nastavio da se primenjuje i posle isteka godinu dana od dana potpisivanja ugovora o prodaji imovine od 15. aprila 2008. godine, na šta ukazuje i odredba člana 89. stav 1. Kolektivnog ugovora, kojom je bilo propisano da se taj opšti akt zaključuje na period od tri godine, kao i član 150. Zakona o radu, po kome je poslodavac sledbenik dužan da opšti akt poslodavca prethodnika primenjuje najmanje godinu dana; da kada, kao u konkretnom slučaju, poslodavac sledbenik ne zaključi novi kolektivni ugovor ili ne donese pravilnik o radu, preuzeti opšti akt se primenjuje i dalje; da je tuženi Pravilnik o radu doneo 5. oktobra 2009. godine, koji je počeo da se primenjuje osam dana po njegovom objavljivanju na oglasnoj tabli, iz čega proizlazi da se do njegovog stupanja na snagu primenjivao preuzeti Kolektivni ugovor; da je zbog svega iznetog, sud odlučio kao u stavu prvom izreke, dosudivši tužiocu i zateznu kamatu, saglasno odredbama čl. 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima; da ugovori o radu, na koje se poziva tuženi, ne mogu biti osnov za obračun zarade u utuženom periodu, imajući u vidu da su zaključeni u novembru 2009. godine, nakon stupanja Pravilnika o radu na snagu; da je sud prihvatio obračun regresa koji je veštak izvršio, budući da tuženi nije ispunio zakonsku obavezu isplate regresa do kraja juna 2009. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1. 1659/15 od 9. oktobra 2015. godine ožalbenu presudu preinačio i tužbeni zahtev tužioca u celini odbio kao neosnovan.

U obrazloženju drugostepene preinačujuće presude je, pored ostalog, navedeno: da je rešenjem Privrednog suda u Zaječaru St. 35/10 od 12. februara 2010. godine nad tuženim otvoren stečajni postupak; da je rešenjem istog suda St. 35/10 od 29. oktobra 2010. godine postupak obustavljen, imajući u vidu da je rešenjem od 21. septembra 2010. godine potvrđeno usvajanje plana reorganizacije, koji je stečajni upravnik podneo 9. jula 2010. godine; da je prvostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, prihvatajući prvu varijantu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, u kojoj je obračun izvršen primenom Kolektivnog ugovora iz 2004. godine, sa izmenama i dopunama iz 2006. godine, koji je, po oceni prvostepenog suda, kao preuzeti opšti akt, bio u primeni sve do donošenja Pravilnika o radu od 5. oktobra 2009. godine, dakle i nakon isteka roka od godinu dana od zaključenja ugovora o privatizaciji tuženog; da se takav zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti zbog pogrešne primene materijalnog prava; da je odredbom člana 167. stav 1. Zakona o stečaju bilo propisano da se po donošenju rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije, sva potraživanja i prava poverilaca i drugih lica i obaveze stečajnog dužnika određene planom reorganizacije uređuju isključivo prema uslovima iz plana reorganizacije, da je usvojeni plan reorganizacije izvršna isprava i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena; da nakon usvajanja plana reorganizacije poverioci čija su potraživanja u celini priznata i koji su svrstani u određene klase poverilaca nemaju više pravni interes da dalje vode parnicu radi isplate novčanog potraživanja; da poslovi i radnje koje preduzima stečajni dužnik moraju biti u skladu sa usvojenim planom reorganizacije, a stečajni upravnik je dužan da vrši nadzor nad njegovom primenom; da nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije predstavlja razlog za pokretanje stečajnog postupka koji se sprovodi bankrotstvom stečajnog dužnika; da se svi stečajni poverioci čija su potraživanja dospela do usvajanja plana reorganizacije mogu namiriti samo u skladu sa tim aktom jer on ima dejstvo kako prema poveriocima koji za njega nisu glasali, tako i prema poveriocima čija potraživanja njime nisu obuhvaćena; da su poverioci koji svoja potraživanja nisu prijavili u stečajnom postupku lišeni mogućnosti prinudnog namirenja prema usvojenom planu reorganizacije, kao izvršnoj ispravi; da imajući u vidu pravnu prirodu i cilj reorganizacije (nastavak privredne aktivnosti i očuvanje pravnog subjektiviteta), takvi poverioci nisu lišeni mogućnosti namirenja na osnovu presude izdejstvovane u parničnom postupku vođenom protiv stečajnog dužnika nad kojim je postupak stečaja okončan usvajanjem plana reorganizacije, ali samo pod uslovima i na način koji su određeni za klasu poverilaca u koju bi se to potraživanje moglo svrstati.

U obrazloženju ove presude je dalje navedeno: da je veštačenjem ekonomsko-finansijske struke utvrđeno da je tuženi u toku trajanja postupka stečaja delimično isplatio potraživanja zaposlenih na ime zarada, a utvrđeno je i pravo na isplatu regresa za 2009. godinu; da iz obaveštenja Agencije za privredne registre broj 38/04-0408 od 4. avgusta 2009. godine, koja je vršila kontrolu i nadzor u postupku privatizacije, kao i proveru izvršenja ugovora o kupoprodaji, sledi da je tuženi svim zaposlenima isplatio razliku u odnosu na zatečenu zaradu, saglasno članu 4. tačka 4.12. Ugovora, za period od 15. aprila 2008. do 15. aprila 2009. godine; da tužilac tužbom traži isplatu novčanih potraživanja koja su dospela do usvajanja plana reorganizacije; da do okončanja postupka tužilac nije dokazao da se radi o poveriocu čije potraživanje planom reorganizacije nije obuhvaćeno, odnosno da se njegovo potraživanje zasniva na tom aktu, kao jedinom mogućem okviru namirenja, već se tužbeni zahtev isključivo zasniva na činjeničnoj i pravnoj situaciji koja je postojala pre nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka i u vreme primene odredaba ugovora o radu i opštih akata; da kako sud po službenoj dužnosti vodi računa o pravilnoj primeni materijalnog prava, a kod činjenice da je postupak stečaja nad tuženim obustavljen usled donošenja rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije, što predstavlja relevantnu činjeničnu građu, to se zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti, pa je ožalbena presuda preinačena.

Posebnu reviziju tužioca od 26. novembra 2015. godine, Vrhovni kasacioni sud je tretirao kao običnu, imajući u vidu noveliranu odredbu člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku. Tužilac je u reviziji ponovio navode iz podneska od 9. marta 2015. godine, dostavljajući još jednom kao dokaz izvod iz Plana reorganizacije.

Osporenom presudom Rev2. 2466/15 od 25. februara 2016. godine Vrhovni kasacioni sud je reviziju odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude su ponovljeni svi razlozi koje je za preinačujuću drugostepenu presudu dao Apelacioni sud u Nišu.

Osporena revizijska presuda je punomoćniku tužioca uručena 16. maja 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o stečaju („Službeni glasnik“ broj 104/09) (u daljem tekstu: ZOS), relevantnim za konkretan spor, bilo je propisano: da se reorganizacija sprovodi ako se time obezbeđuje povoljnije namirenje poverilaca u odnosu na bankrotstvo,a posebno ako postoje ekonomsko opravdani uslovi za nastavak dužnikovog poslovanja, da se reorganizacija sprovodi prema planu reorganizacije koji se sačinjava u pisanoj formi, da se plan reorganizacije može podneti istovremeno sa predlogom za pokretanje stečajnog postupka ili nakon otvaranja stečajnog postupka u skladu sa ovim zakonom (član 155. st. 1 – 3.); da plan reorganizacije, pored ostalog, sadrži detaljnu listu poverilaca sa podelom na klase poverilaca i kriterijume na osnovu kojih su klase formirane, visinu novčanih iznosa ili imovinu koja će služiti za potpuno ili delimično namirenje prema klasi poverilaca, uključujući i obezbeđene i neobezbeđene poverioce, kao i sredstva rezervisana za poverioce osporenih potraživanja, postupak za izmirenje potraživanja i vremensku dinamiku plaćanja (član 156. stav 1. tač. 3) i 4)); da se po donošenju rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije, sva potraživanja i prava poverilaca i drugih lica i obaveze stečajnog dužnika određene planom reorganizacije uređuju isključivo prema uslovima iz plana reorganizacije, da je usvojeni plan reorganizacije izvršna isprava i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena, da poslovi i radnje koje preduzima stečajni dužnik moraju biti u skladu sa usvojenim planom reorganizacije, da je stečajni dužnik dužan da preduzme sve mere propisane usvojenim planom reorganizacije, da donošenjem rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije prestaju sve posledice otvaranja stečajnog postupka, a u nazivu stečajnog dužnika briše se oznaka „u stečaju“ (član 167. st. 1 – 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14), koji se ovde primenjivao nakon ukidanja prvostepene presude i vraćanja predmeta na ponovni postupak, propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da će sud da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano (član 7. st. 1. i 2.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231.); da će d rugostepeni sud da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, osim ako se pobija presuda na osnovu priznanja, presuda zbog odricanja, presuda zbog propuštanja, presuda zbog izostanka, kao i presuda doneta bez održavanja glavne rasprave, odnosno ako se radi o presudi u sporu male vrednosti (član 383. stav 4.).

5. Ispitujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi bez osnova. Predmetni parnični postupak je vođen pred tri sudske instance i okončan je za šest godina i četiri meseca. Međutim, u periodu od podnošenja tužbe do momenta kada je Privredni sud u Zaječaru ustupio predmet Osnovnom sudu u Boru (period od jedne godine i tri meseca), kao i u periodu nakon ukidanja presude Osnovnog suda u Boru P1. 59/11 od 4. aprila 2012. godine i vraćanja predmeta na ponovni postupak (period od četiri meseca), postojale su objektivne smetnje za vođenje postupka koje se ne mogu staviti na teret sudu, kao ni parničnim strankama. Najpre se radilo o otvaranju stečaja nad tuženim i usvajanju plana reorganizacije, što je uzrokovalo prekid postupka i višestruko ustupanje predmeta između nadležnih sudova, a potom o štrajku advokata u drugoj polovini 2014. godine, zbog kojeg su suđenja, po pravilu, odlagana.

Prema tome, Ustavni sud zaključuje da efektivno trajanje osporenog parničnog postupka iznosi nešto manje od pet godina, s tim da je u tom periodu drugostepeni sud jednom ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak Navedeno trajanje postupka, uzimajući u obzir i činjenicu ukidanja prvostepene odluke, po oceni Ustavnog suda, objektivno se ne može smatrati nerazumno dugim, prema kriterijumima i standardima usvojenim kako u praksi Ustavnog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava.

Stoga je S ud u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Što se tiče navoda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da se ustavnom žalbom, u suštini, ukazuje na proizvoljnost zaključka Vrhovnog kasacionog suda da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da se predmetno novčan o potraživanj e iz radnog odnosa zasniva na Planu reorganizacije tuženog, čije je usvajanje potvrđeno rešenjem Privrednog suda u Zaječaru St. 35/10 od 21. septembra 2010. godine.

Ustavni sud ukazuje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po pravnom sredstvu. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, prilikom ocene da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde pravičnog suđenja, potrebno je voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96, od 29. januara 1999. godine), pri čemu sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu u predmetu Georgiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93, od 29. maja 1997. godine). Obaveza suda da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90, od 19. aprila 1994. godine), a što se posebno odnosi na obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/977, od 19. decembra 1997. godine).

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da Plan reorganizacije tuženog sadrži odeljak o novčanim sredstvima koja su rezervisana za namirenje naknadno utvrđenih potraživanja prema stečajnom dužniku, tačnije onih potraživanja koja je stečajni sudija zaključkom osporio, po kom osnovu su stečajni poverioci pokrenuli spor pred nadležnim sudom. S tim u vezi, podnosilac ustavne žalbe smatra da je predmetno potraživanje obuhvaćeno Planom reorganizacije, s obzirom na to da je stečajni sudija Privrednog suda u Zaječaru isto osporio zaključkom St. 35/10 od 29. juna 2010. godine, po kom osnovu je on podneo tužbu Privrednom sudu u Zaječaru. Po mišljenju Ustavnog suda, suštinski je reč o istim navodima koje je podnosilac ustavne žalbe isticao kako u podnesku od 9. marta 2015. godine, tako i u reviziji podnetoj protiv preinačujuće presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1659/15 od 9. oktobra 2015. godine.

Ustavni sud konstatuje da je u pravcu utvrđivanja navedene činjenice u postupku pred prvostepenim sudom (da je predmetno potraživanje zasnovano na usvojenom Planu reorganizacije), podnosilac ustavne žalbe, uz podnesak od 9. marta 2015. godine, dostavio izvod iz Plana reorganizacije, a na njegov predlog izveden je i dokaz saslušanjem stečajnog upravnika tuženog, koji je donošenje Plan a reorganizacije predložio. Međutim, sadržinom Plana reorganizacije Osnovni sud u Boru se u obrazloženju prvostepene presude uopšte nije bavio. Ocena pomenutih dokaza (Plana reorganizacije i iskaza stečajnog upravnika) je, po shvatanju Ustavnog suda, na taj način potpuno izostala u prvostepenom postupku.

Apelacioni sud u Nišu je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe odbio kao neosnovan, nalazeći da on nije dokazao da je predmetno potraživanje zasnovano na usvojenom Planu reorganizacije. Takvo stanovište je Vrhovni kasacioni sud u celini prihvatio.

Po shvatanju Ustavnog suda, o tome da li je neka pravno relevantna činjenica utvrđena, parnični sud može izvesti zaključak tek pošto izvrši savesnu i brižljivu ocenu dokaza koji je parnična stranka u pravcu dokazivanja te činjenice predložila. Prvostepeni sud je, kako je već izneto, propustio da izvrši takvu ocenu kada je reč o dokazima predloženim na okolnost da li je predmetno potraživanje obuhvaćeno usvojenim Planom reorganizacije. Drugim rečima, izostala je ocena prvostepenog suda o tome koje se činjenice mogu utvrditi iz priloženog Plana reorganizacije (njegovog izvoda) i iskaza stečajnog upravnika koji je donošenje tog dokumenta predložio, te da li su one dovoljne za zaključak da je predmetno potraživanje obuhvaćeno Planom reorganizacije. Takvu ocenu nije izvršio ni Apelacioni sud u Nišu, što je, po mišljenju Ustavnog suda, moglo biti učinjeno samo na raspravi pred drugostepenim sudom, imajući u vidu da sadržina navedenih dokaza nije inkorporirana u činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud. To posebno iz razloga što je pitanje odnosa predmetnog potraživanja i usvojenog Plana reorganizacije Apelacioni sud u Nišu rešavao kroz ocenu pravilne primene materijalnog prava po službenoj dužnosti, dakle, bez isticanja odgovarajućeg prigovora jedne od parničnih stranaka. Apelacioni sud u Nišu je, međutim, bez otvaranja rasprave pred drugostepenim sudom izveo zaključak da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao navedenu činjenicu, gubeći iz vida da su u pravcu njenog dokazivanja predlož eni dokaz i koje prvostepeni sud nije ocenio. Sledom izloženog, Ustavni sud nalazi da preinačujuća drugostepena presuda ne sadrži obrazloženje kojim se zadovoljavaju standardi pravičnog suđenja, uspostavljeni praksom Evropskog suda za ljudska prava, kao i praksom Ustavnog suda.

Podnosilac ustavne žalbe je u reviziji ponovio argumentaciju iz podneska koji je prvostepenom sudu dostavio 9. marta 2015. godine, a u kome je, pored ostalog, ukazao na to da Plan reorganizacije sadrži odeljak o sredstvima rezervisanim za poverioce osporenih potraživanja, u koje spada i on. Uz reviziju je još jednom kao dokaz dostavljen izvod iz Plana reorganizacije. Međutim, Vrhovni kasacioni sud takve navode nije uzeo u obzir, već se saglasio sa ocen om da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je predmetno potraživanje zasnovano na usvojenom Planu reorganizacije, koju Apelacioni sud u Nišu, kako je napred izneto, nije adekvatno obrazlož io. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je na taj način osporenom revizijskom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao jedan od eleme nata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odluč io kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2466/15 od 25. februara 2016. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1659/15 od 9. oktobra 2015. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi načela i prava iz čl. 3, 21, 36. i 60. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava .

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti, pored mnogih drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti