Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u ostavinskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja u ostavinskom postupku. Podnosilac je osporavao obim zaostavštine, ali Sud je ocenio da se žalba svodi na ispitivanje zakonitosti, što nije u njegovoj nadležnosti, i da odluke nisu proizvoljne.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4755/2010
17.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Momčila Mihajlovića iz Kladova, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. novembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Momčila Mihajlovića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Negotinu - Sudska jedinica u Kladovu O. 878/10 od 21. maja 2010. godine i rešenja Višeg suda u Negotinu Gž. 374/2010 od 27. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Momčilo Mihajlović iz Kladova je 6. novembra 2010. godine, preko punomoćnika Lisavete Obradović, advokata iz Kladova, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Negotinu - Sudske jedinice u Kladovu O. 878/10 od 21. maja 2010. godine i rešenja Višeg suda u Negotinu Gž. 374/2010 od 27. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Povreda prava na pravično suđenje obrazlaže se time da je osporenim drugostepenim rešenjem sud odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca ustavne žalbe, čime je postalo pravosnažno osporeno prvostepeno rešenje kojim je za jedinog naslednika pok. Milana Mihajlovića, po osnovu zaveštanja, oglašena njegova supruga Slobodanka, a da sudovi nisu prihvatili predlog podnosioca ustavne žalbe da „naslednu učesnicu Slobodanku“ upute na parnicu radi utvrđivanja koliki je njen udeo u zajedničkoj imovini stečenoj sa ostaviocem, što je imalo za posledicu i to da nisu pravilno utvrdili „obim“ zaostavštine.

Od Ustavnog suda se zahteva da poništi osporene odluke i „naredi da se ostavinski postupak ponovo sprovede pred drugim nepristrasnim sudijom koji će ostavinski postupak da prekine, a naslednu učesnicu, suprugu ostavioca, uputi na parnicu“.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odreda člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a ne da kao viši sud u odnosu na redovne sudove koji su doneli pojedinačne akte koji se ustavnom žalbom osporavaju, umesto i nakon tih sudova, rešava sporne pravne odnose i da svojim odlukama zamenjuje odluke redovnih sudova. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, iz navoda ustavne žalbe, kao i uvidom u osporene akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće:

Osporenim rešenjem o nasleđivanju Osnovnog suda u Negotinu – Sudske jedinice u Kladovu O. 878/10 od 21. maja 2010. godine, za jedinog naslednika na zaostavštini iza smrti pok. Milana Mihajlovića bivšeg iz Kladova, oglašena je, po osnovu pismenog zaveštanja pred svedocima, sačinjenog 20. maja 2000. godine i proglašenog 12. jula 2000. godine od strane Opštinskog suda u Kladovu, supruga ostavioca - Slobodanka Mihajlović, i to na imovini bliže označenoj u izreci rešenja.

U obrazloženju osporenog rešenja se ističe da je u toku ostavinskog postupka najpre doneto rešenje kojim je sud prekinuo postupak raspravljanja zaostavštine pok. Milana i uputio nasledne učesnike, među njima i podnosioca ustavne žalbe, na parnicu da kao tužioci u parničnom postupku protiv supruge ostavioca dokažu ništavost zaveštanja od 20. maja 2000. godine. Dalje se navodi da je delimičnom presudom tog suda P. 385/07 od 19. oktobra 2007. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Negotinu Gž. 83/08 od 17. aprila 2008. godine, pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je testament ništav zbog poslovne nesposobnosti ostavioca, a da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1899/08 od 29. oktobra 2008. godine odbijena kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv pravnosnažne drugostepene presude. Takođe, navodi se da je presudom tog suda P. 385/07 od 5. februara 2009. godine odbijen i tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud utvrdi da je označeno zaveštanje bez pravnog dejstva, odnosno ništavo, da se utvrdi da zaostavštinu sačinjavaju i sve pokretne stvari popisane 11. avgusta 2000. godine, a koje se nalaze u kući ostavioca u Kladovu, kao i novčana dinarska sredstva, te da se zaostavština raspravi po Zakonu o nasleđivanju. Istom presudom je odbijen kao neosnovan i eventualni tužbeni zahtev da je testamentom povređen nužni nasledni deo tužilaca. Ova presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Negotinu Gž. 529/09 od 14. oktobra 2009. godine.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Negotinu Gž. 374/2010 od 27. septembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba koju je protiv navedenog prvostepenog rešenja izjavio podnosilac ustavne žalbe i rešenje o nasleđivanju je potvrđeno.

U obrazloženjima kako osporenog prvostepenog, tako i drugostepenog ostavinskog rešenja, sudovi ističu i sledeće: da je ostavilac u zaveštanju naveo da je određene nepokretnosti sticao u braku sa suprugom, te da joj po osnovu sticanja u braku priznaje pravo na ½ tih nepokretnosti; da supruga ostavioca nije postavila zahtev da se iz zaostavštine izdvoji njena polovina po osnovu sticanja u braku; da je njeno pravo po osnovu sticanja u braku osporavao ovde podnosilac ustavne žalbe, ali je ocenjeno da on nema pravni interes za vođenje parnice protiv supruge ostavioca, imajući u vidu da joj je zaveštanjem ostavljena celokupna imovina, pošto je u testamentu određeno da joj zaveštalac ostavlja u svojinu i u nasleđe posle njegove smrti celokupnu svoju imovinu koja je označena u testamentu, kao i ostalu nepokretnu i pokretnu imovinu koja se bude zatekla u momentu njegove smrti; da i kada supruga ostavioca ne bi imala svojinska prava po osnovu sticanja u braku, ona bi imala ista prava po osnovu nasleđivanja, jer je zaveštanjem određeno da nasleđuje celokupnu imovinu ostavioca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 114. stav 2. Zakona o nasleđivanju (''Službeni glasnik RS'', br. 46/95 i 101/03) propisano je da je naslednik na osnovu zaveštanja onaj kome je zaveštalac ostavio celokupnu imovinu ili deo te imovine određen prema njegovoj celini, dok je odredbom člana 122. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku (''Službeni glasnik SRS'', br. 25/82 i 48/88 i ''Službeni glasnik RS'', br. 46/95 i 18/05) predviđeno da kad sud utvrdi kojim licima pripada pravo na nasleđe, oglasiće ta lica za naslednike rešenjem o nasleđivanju.

5. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, nezadovoljan ishodom pravosnažno okončanog ostavinskog postupka i prethodno vođenih parničnih postupaka u kojima je pokušao da ospori zaveštanje, od Ustavnog suda zapravo traži da još jednom ispita zakonitost osporenih rešenja i da redovnom sudu naredi na koji način će rešiti sporni odnos. Imajući u vidu da su svi navodi ustavne žalbe isticani i u žalbi koju je podnosilac izjavio protiv osporenog prvostepenog rešenja i da ih je nadležni drugostepeni sud detaljno ocenio, primenjujući pri tom merodavno materijalno i procesno pravo na način koji se ne može smatrati proizvoljnim ili arbitrernim, Ustavni sud je utvrdio da se ustavna žalba ne zasniva na ustavnopravnim razlozima kojima bi, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava iz člana 32. stav 1. Ustava, bila dovedena u sumnju pravičnost osporenih odluka.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u ostavinskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti