Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog nepoštovanja prethodne odluke

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje jer je Vrhovni kasacioni sud odbacio reviziju kao neblagovremenu, ignorišući prethodno rešenje Ustavnog suda kojim je podnosiocu dat rok za njeno izjavljivanje. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda i predmet vraća na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. juna 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1275/16 od 21. decembra 2017. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1275/16 od 21. decembra 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7589/12 od 20. februara 201 4. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog povrede utvrđenih ustavnih prava.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 20. aprila 2018. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1275/16 od 21. decembra 2017. godine, kao i presud a Višeg suda u Beogradu Gž. 7589/12 od 20. februara 2014. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 62731/10 od 4. juna 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije , kao i povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava, te zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Podnosilac je istakao i povredu čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7589/12 od 20. februara 2014. godine, imajući u vidu stavove i praksu Vrhovnog kasacionog suda da u slučajevima kao što je konkretni revizija nije dozvoljena, izjavio ustavnu žalbu, koju je Ustavni sud odbacio, Rešenjem Už-5121/2014 od 20. oktobra 2015. godine, uz obrazloženje da je imao pravo da protiv osporenih parničnih presuda izjavi reviziju, kao i da je u obrazloženju Rešenja utvrđeno da ima pravo da u roku od 30 dana od prijema tog rešenja izjavi reviziju Vrhovnom kasacionom sudu protiv osporene drugostepene presude. Dalje je navedeno da je, postupajući po takvom nalogu Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe izjavio reviziju protiv označene drugostepene presude, ali da je Vrhovni kasacioni sud , osporenim rešenjem , odbacio njegovu reviziju kao neblagovremenu. Takođe, podnosilac je izneo razloge na kojima temelji svoje tvrdnje o povredi ustavnih načela i prava u odnosu na osporene presud e. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi p ovredu označenih načela i prava , kao i pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete. Podnosilac je istakao i zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je Drugom opštinskom sudu u Beogradu, 17. juna 2009. godine, tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, tražeći da sud obaveže tuženu da mu, na ime naknade nematerijalne štete nastale kao posledica diskriminatornog postupanja, isplati opredeljen novčani iznos. Rešenjem od P. 6114/09 od 21. septembra 2009. godine, Drugi opštinski sud se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, te je odbacio tužbu tužioca. Označeno rešenje ukinuto je u postupku po žalbi.

U ponovnom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu, kao nadležan sud nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, je, osporenom presudom P. 62731/10 od 4. juna 2012. godine, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž.7589/12 od 20. februara 2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca izjavljena protiv označene prvostepene presude.

Protiv označenih presuda podnosilac je izjavio ustavnu žalbu, koja je, Rešenjem Ustavnog suda Už-5121/2014 od 13. oktobra 2015. godine, odbačena, uz obrazloženje da podnosilac pre izjavljivanja ustavne žalbe nije protiv osporene drugostepene presude izjavio reviziju, na koju je imao pravo, saglasno odredbi člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije , te tako nije iskoristio zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku. U obrazloženju Rešenja, pored ostalog, Ustavni sud je istakao da je imao u vidu navod podnosioca ustavne žalbe da je Vrhovni kasacioni sud „u predmetu sa identičnim činjeničnim i pravnim osnovom doneo rešenje Rev. 348/13 od 11. jula 2013. godine kojim je reviziju tužioca odbacio kao nedozvoljenu iako je u skladu sa Zakonom o zabrani diskriminacije u postupcima povodom diskriminacije revizija uvek dozvoljena“, te je naglasio da postojanje takve odluke ne može da predstavlja dovoljan razlog da sam podnosilac ustavne žalbe zaključi da je revizija u konkretnom slučaju „nedelotvorno pravno sredstvo“. Ovo posebno imajući u vidu, kako je navedeno u obrazloženju, da je Odlukom Ustavnog suda Už-9399/2013 od 11. marta 2015. godine, pored ostalog, usvojena ustavna žalba podnosioca B.B. i utvrđeno da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 348/13 od 11. jula 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je navedeno revizijsko rešenje poništeno i određeno da isti sud donese novu odluku o izjavljenoj reviziji, a u toj odluci Ustavni sud je istakao da ne prejudicira kakva bi stvarni ishod revizijskog postupka trebalo da bude, ali da smatra da Vrhovni kasacioni sud ima obavezu da, saglasno odredbi člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije, u vezi sa odredbom člana 394. stav 3. Zakona o parničnom postupku, odluči u meri tumu o osnovanosti revizije podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju Rešenja Ustavnog suda navedeno je i da , imajući u vidu da je revizija u istovrsnim slučajevima postala delotvorno pravo sredstvo od Odluke Ustavnog suda Už-9399/2013 od 11. marta 2015. godine, Ustavni sud je stanovišta da stranka ne može da trpi štetne pravne posledice, te podnosilac ustavne žalbe može, na osnovu odredbe člana 394. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) , koji se primenjuje na konkretan postupak saglasno članu 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), u roku od 30 dana od prijema ovog rešenja, da izjavi reviziju Vrhovnom kasaciono m sud u protiv osporene drugostepene presude.

Podnosilac ustavne žalbe je, u skladu sa navedenim rešenjem Ustavnog suda, u roku od 30 dana od dana prijema tog akta (21. oktobra 201 5. godine), izjavio reviziju (19. novembra 201 5. godine) protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7589/12 od 20. fe bruara 2014. godine.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1275/16 od 21. decembra 2 017. godine odbačena je kao neblagovremena revizija tužioca izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7589/12 od 20. fe bruara 2014. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja, pored ostalog, navedeno je da je Vrho vni kasacioni sud ispitao blagovremenost izjavljene revizije u smislu odredbe člana 394. stav i člana 404. Za kona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), kao i da je navedenom odredbom člana 394. Zakona propisano da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude. Dalje je navedeno da je punomoćnik tužioca, advokat V.B, prema povratnici u spisima, pobijanu drugostepenu presudu primio 13. maja 2014. godine, a da je revizija podneta preko istog advokata 19. novembra 2015. godine , iz čega proizlazi da je protekao zakonski rok za podnošenje revizije od 30 dana, pa je revizija neblagovremena.

Prema stanovištu revizijskog suda iznetom u osporenoj odluci, nije od značaja to što je u obrazloženju Rešenja Ustavnog suda Už-5121/2014 od 13. oktobra 2015. godine (pogrešno je navedeno 20. oktobra), kojim je odbačena ustavna žalba podnosioca S. S . (ovde tužioca), navedeno da tužilac može da izjavi re viziju u roku od 30 dana od prijema tog rešenja, saglasno odredbi člana 394. stav 1. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da rok za izjavljivanje revizije od 30 dana od dana dostavljanja drugostepene presude predstavlja zakonski rok čijim protekom je izjavljena revizija neblagovremena, a odluke Ustavnog suda, u smislu odredbe člana 7. Zakona o Ustavnom sudu, su opšteobavezujuće svojom izrekom, a ne obrazloženjem,

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća načela i prava: načelo zabrane diskriminacije (član 21.), pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.) i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Pored toga, Ustavom je utvrđeno: da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166. stav 2.); da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, kao i da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom (član 171.).

U vezi sa istaknutim povredama čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud, budući da se sadržina navedenih članova Konvencije suštinski ne razlikuje od označenih odredaba Ustava, njihovu eventualnu povredu razmatra u odnosu na odgovarajuće ustavne odredbe .

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) propisano je da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1275/16 od 2 1. decembra 2017. godine, sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud , najpre , ukazuje na to da je revizijski sud blagovremenost revizije cenio od trenutka prijema drugostepene presude, a ne od trenutka prijema Rešenja Ustavnog suda Už-5121/2014 od 13. oktobra 2015. godine kojim je podnosiocu ostavljen rok za izjavljivanje reviziji, što je imalo za procesnu posledicu odbacivanje ove revizije kao neblagovremene, smatrajući da ovakvo uputstvo nije od značaja.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje na to da je članom 170. Ustava ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda , kao i da je članom 171. Ustava utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda i da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, a da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da su državni organi dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. Iz navedenog sledi da postoji ne samo zakonska, već i ustavna obaveza poštovanja i izvršavanja odluka Ustavnog suda, koje su po svojoj prirodi konačne, izvršne i opšteobavezujuće, kao je to utvrđeno članom 166. stav 2. Ustava.

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud nije postupio po nalogu iz Rešenja Ustavnog suda Už-5121/2014 od 13. oktobra 2015. godine, čime je postupio suprotno navedenoj ustavnoj i zakonskoj obavezi. Dovođenje drugog suda u pitanje ovlašćenja poverenih Ustavnom sudu da donosi konačne i obavezujuće odluke po pojedinačnim zahtevima, suprotno je osnovnim principima vladavine prava i pravne sigurnosti (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mehmet Hasan Altan protiv Turske, broj predstavke 13237/17, od 20. marta 2018. godine, stav 139.).

Ustavni sud, potom, ocenjuje da je u konkretnom slučaju za zaštitu ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, pored Zakona o parničnom postupku, od značaja i pouka o pravnom leku o mogućnosti izjavljivanja revizije u ovoj vrsti spora koja je data u Rešenju Ustavnog suda Už-5121/2014 od 13. oktobra 2015. godine. Naime, u trenutku kada je podnosilac podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7589/12 od 20. februara 2014. godine, odnosno 10. juna 2014. godine, koja je doneta u sporu protiv tužene Republike Srbije radi naknade nematerijalne štete zbog diskriminacije određene kategorije vojnih rezervista, Vrhovni kasacioni sud je zauzeo pravno stanovište da revizija u ovoj vrsti spora nije dozvoljena (rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 348/2013 od 11. jula 2013. godine). Navedeno je predstavljalo i razlog zbog koga se podnosilac direktno ustavnom žalbom obratio Ustavnom sudu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7589/12 od 20. februara 2014. godine, bez prethodnog izjavljivanja revizije najvišem sudu, u smislu odredbe člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije. Ovakvo pravno stanovište Vrhovnog kasacionog suda povodom dozvoljenosti revizije u ovoj vrsti spora, Ustavni sud je ocenio ustavnopravno neprihvatljivom u svojoj Odluci Už-9399/2013 od 11. marta 2015. godine i od dana donošenja navedene Odluke, revizija u ovoj vrsti spora postoje delotvorno pravno sredstvo koje se mora koristiti pre podnošenja ustavne žalbe.

Zatim, sam Vrhovni kasacioni sud je vremenom promenio svoje pravno stanovište o dozvoljenosti revizije u ovoj vrsti spora, tako što je utvrdio da je revizija u ovoj vrsti spora dozvoljena (rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 500/2014 od 26. novembra 2014. godine i Rev. 778/15 od 27. januara 2016. godine). Štaviše, Vrhovni kasacioni sud, pored dozvoljenosti revizije, utvrdio je i osnovanost revizije u ovoj vrsti spora. Doduše, ovakvo pravno stanovište najvišeg suda je objavljeno i postalo dostupno javnosti tek 2016. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe zbog (početnog) pravnog stanovišta najvišeg suda o nedozvoljenosti revizije u ovoj vrsti spora, ne može snositi štetne posledice u vidu gubitka prava da se o njegovoj reviziji odlučuje u meritumu, posebno imajući u vidu da je sam Vrhovni kasacioni sud promenio pravno stanovište o dozvoljenosti revizije u ovoj vrsti spora – utvrđujući njenu dozvoljenost. O tome da rizik bilo koje greške koju je počinio sud mora da snosi država i da se propusti ne smeju ispravljati na štetu pojedinaca izjasnio se i Evropski sud za ljudska prava u presudi Radchikov protiv Rusije, od 24. maja 2007. godine (videti stav 50. pomenute presude, broj predstavke 65582/01). U konkretnom slučaju, pravni način za otklanjanje štetnih posledica zbog neizjavljivanja revizije u roku od 30 dana od dana prijema drugostepene presude, a što je uzrokovano navedenom „greškom“ Vrhovnog kasacionog suda, jeste davanje pouke o pravnom leku u rešenju Ustavnog suda za izjavljivanje revizije u roku od 30 dana od dana prijema rešenja Ustavnog suda.

Sa druge strane, Ustavni sud ukazuje i na svoje pravno stanovište da se ustavnopravna zaštita ne pruža onim podnosiocima čiji je pristup najvišem sudu odbijen zbog njihove proceduralne greške (videti Odluku Už-2416/2010 od 5. decembra 2012. godine). Međutim, u konkretnom slučaju ne postoji takva proceduralna greška (propust) na strani podnosioca ustavne žalbe u izjavljivanju revizije. Podnosilac ustavne žalbe je u roku od 30 dana (zakonski rok za izjavljivanje ustavne žalbe i revizije) od dana prijema drugostepene presude preduzeo pravnu radnju u cilju zaštite svojih građanskih prava protiv nižestepenih presuda, ali tu radnju je preduzeo u formi podnošenja ustavne žalbe, zbog (početnog) ustavnopravno neprihvatljivog pravnog stanovišta najvišeg suda o nedozvoljenosti revizije u ovoj vrsti spora, i u roku od 30 dana od dana prijema rešenja Ustavnog suda, u skladu sa poukom datoj u navedenom rešenju Suda, podnosilac ustavne žalbe je podneo reviziju najvišem sudu.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje na opšti pravni princip da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila proceduralne zahteve predviđene zakonima. Zapravo, pravo na pristup sudu, odnosno pravo na pristup sudu pravnog leka je ugroženo kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležan sud odluči o njegovom ili njenom zahtevu u meritumu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Eṣim protiv Turske, broj 59601/09, od 17. septembra 2013. godine, st. 20. i 21.). Upravo u konkretnoj situaciji, a imajući u vidu sve navedeno, odbacivanje revizije podnosioca predstavlja očigledno vid preteranog formalizma.

Ustavni sud je ove stavove već izrazio u svojim odlukama Už-7367/2016 od 31. maja 2018. godine i Už-1772/2017 od 21. maja 2020. godine.

Polazeći od svega izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1275/16 od 21. decembra 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1275/16 od 21. decembra 2017. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o podnosiočevoj reviziji, odlučujući kao u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporeno rešenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi načela i prava iz člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava.

6. U odnosu na osporene presud e Višeg suda u Beogradu i Prvog osnovnog suda u Beogradu, Ustavni sud je, imajući u vidu da će o reviziji podnosioca biti ponovo odlučivano, ocenio da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravično suđenje i poništaj osporenog revizijskog rešenja dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija, te je odbio ovaj zahtev, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete „koja se sastoji u troškovima parničnog postupka koji su preduzeti nakon 26. jula 2011. godine“, Ustavni sud ukazuje, da će o konačnoj osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe biti odlučivano u revizijskom postupku, a samim tim i o troškovima postupka koji su akcesorne prirode. Iz navedenih razloga nema osnova da se odredi naknada materijalne štete u konkretnom slučaju, zbog čega je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu odbacio zahtev za naknadu materijalne štete, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. U pogledu navoda ustavne žalbe kojim je u jednoj rečenici, navedeno „da povreda prava na suđenje u razumnom roku postoji zbog dugogodišnjeg trajanja jednostavnog postupka koji je ex lege hitan“, Ustavni sud ocenjuje da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično zasnovani razlozi na kojima se zasniva tvrdnja o povredi tog ustavnog prava, već se podnosilac samo usputno i neobrazloženo, u vidu jedne rečenice pozvao na povredu ovog označenog ustavnog prava, ne iznoseći ni koliko dugo traje postupak, niti bilo kakve relevantne okolnosti koje bi ukazivale na eventualne propuste u radu i procesnu neefikasnost parničnih sudova, niti je postavljen zahtev za utvrđivanje označene povrede. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud se nije upuštao u ocenu da li je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku.

10. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

11. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. stav 1. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog nepoštovanja prethodne odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti