Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o pritvoru
Kratak pregled
Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora, ne nalazeći povredu prava na slobodu, zabranu diskriminacije i pretpostavku nevinosti. Deo žalbe koji se odnosi na pravo na pravično suđenje odbačen je kao preuranjen.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Kljajevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2010. godine, doneo je
O D L U K U
1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gorana Kljajevića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala Kv.P. 53/08 od 26. februara 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje za postupanje u predmetima sa elementima organizovanog kriminala Kž. II o.k. 46/08 od 19. aprila 2008. godine i protiv „radnji zadržavanja u pritvoru bez pravnog osnova nakon proteka zakonskog roka u kome je vanpretresno veće Okružnog suda u Beogradu bilo dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora“.
2. Odbacuje se ustavna žalba Gorana Kljajevića izjavljena protiv akata i radnji navedenih u stavu 1. izreke u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
O b r a z l o ž e nj e
1. Goran Kljajević iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 21. aprila 2008. godine, preko punomoćnika Danice B. Kljajević, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.P. 53/08 od 26. februara 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž. II o.k. 48/08 od 19. marta 2008. godine, kao i protiv „radnji zadržavanja u pritvoru bez pravnog osnova nakon proteka zakonskog roka u kome je vanpretresno veće Okružnog suda u Beogradu bilo dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora“, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 30. stav 1, člana 31. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, člana 33. stav 2. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije i načela utvrđenog odredbama člana 21. Ustava.
Podnosilac ustavne žalbe je 4. decembra 2008. godine Ustavnom sudu dostavio podnesak uz koji je priložio rešenje Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž. II o.k. 146/08 od 30. jula 2008. godine, kojim je prema njemu ukinut pritvor.
U ustavnoj žalbi se navodi:
- da je podnosilac ustavne žalbe lišen slobode 12. aprila 2006. godine, da mu je pritvor više puta produžavan i da su njegovi branioci protiv rešenja o određivanju pritvora i svakog rešenja o produženju pritvora izjavljivali žalbe;
- da nije jednak pred Ustavom i zakonom sa ostalim građanima samo zato što je obavljao funkciju predsednika Trgovinskog suda u Beogradu, da država različito postupa prema njemu u odnosu na druge građane u bitno jednakoj situaciji i da su razlozi za produženje pritvora prema njemu vanprocesnog karaktera i da sud nije trajanje pritvora sveo na najkraće neophodno vreme imajući u vidu razloge pritvora i da razloge za dalje produženje pritvora sud obrazlaže profesionalnim svojstvom u kome se nalazio i njegovim službenim dužnostima, kao i navodnim pribavljanjem protivpravne imovinske koristi trećim licima, a koji su razlozi sadržani u činjeničnom opisu krivičnih dela koja mu se optužnicom stavljaju na teret i pored ostalih predstavljaju elemente tih krivičnih dela;
- da nema osnovnog garanta jednakosti građana pred zakonom, nezavisnog i nepristrasnog suda obrazovanog na osnovu zakona, jer mu je povređeno pravo na prirodnog sudiju;
- da njegovo lišenje slobode nije određeno u postupku predviđenim zakonom, jer u osporenom rešenju o produženju pritvora Kv. P. 53/08 od 26. februara 2008. godine nije navedeno od kog trenutka tj. datuma se pritvor produžava niti do kog trenutka po ovom rešenju pritvor može da traje, već da je samo paušalno navedeno da se pritvor produžava za najviše dva meseca, zatim da je predmetna optužnica stupila na pravnu snagu 15. novembra 2006. godine, da je zakonski rok za preispitivanje postojanja razloga za pritvor vezan za dan stupanja optužnice na pravnu snagu i pada uvek istog datuma, svaka dva meseca od stupanja optužnice na pravnu snagu, u skladu sa odredbom člana 146. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, te da je stoga veće bilo dužno da po službenoj dužnosti ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da o tome donese odgovarajuće rešenje do 15. januara 2008. godine, a ne 26. februara 2008. godine, da je posledica toga da se podnosilac ustavne žalbe nalazi u pritvoru bez pravnog osnova, bez ikakve sudske odluke, s obzirom da mu pritvor nije produžen, a samim tim ni određen u skladu sa navedenom odredbom Zakonika o krivičnom postupku, što nije ispravljeno ni osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž. II o.k. 46/08 od 19. aprila 2008. godine, iako je žalbom na navedeno ukazivano;
- da njegovo pritvaranje, kao ni dalje trajanje pritvora, nije neophodno radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka i da se u osporenim rešenjima ne navodi zašto je pritvor uopšte neophodan da bi se predmetni krivični postupak vodio;
- da mu je u pritvorskim uslovima sasvim nemoguće da priprema odbranu, imajući u vidu prostorne uslove, opremljenost pritvorske ćelije, prisustvo u maloj prostoriji više ljudi, uz spise predmeta čija analiza iziskuje brojnu pravnu i ekonomsku literaturu, a koji zajedno sa prikupljenim dokazima imaju više od 50.000 strana, kao i da je odbijen zahtev njegovih branilaca da mu se u ćeliju dostave fotokopije spisa predmeta i računar, te da se fotokopiranje spisa protivzakonito uslovljava plaćanjem sudske takse za te kopije;
- da iz svega navedenog proizlazi da mu je povređena i pretpostavka nevinosti, posebno jer prema njemu pritvor traje već dve godine i devet dana, čime se pretvorio u svojevrsnu kaznu, čime ga donosioci osporenih rešenja praktično već proglašavaju krivim, sve bez postojanja osnovane sumnje.
Predložio je da Ustavni sud nakon sprovedenog postupka utvrdi da su mu navedenim aktima i radnjama povređena i uskraćena ljudska prava, da poništi pojedinačne akte kojima su povrede izvršene i naredi njegovo puštanje na slobodu, sa uklanjanjem štetnih posledica i da odloži izvršenje osporenih pojedinačnih akata i radnji.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporena rešenja i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:
Protiv podnosioca ustavne žalbe u toku je krivični postupak pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu u predmetu K.Po. 1-63/2010 (ranije Kp. 11/06). Krivični postupak se vodi protiv ukupno 33 optuženih lica po optužnicama Specijalnog tužilaštva Kt.S. 6/06 od 11. oktobra 2006. godine (24 tačke), Kt.S. 21/06 od 21. juna 2007. godine (devet tačaka), Kt.S. 20/06 od 7. juna 2007. godine (jedna tačka), Kt.S. 6/06 od 12. novembra 2007. godine, ispravljene 28. decembra 2007. godine (dve tačke), Kt.S. 20/06 od 1. jula 2008. godine (sedam tačaka), Kt.S. 19/06 od 8. septembra 2008. godine (5 tačaka) i Kt.S. 20/06 od 20. februara 2009. godine (jedna tačka), zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivična dela zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika, primanje mita iz člana 367. stav 1. Krivičnog zakonika, zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika, kršenje zakona od strane sudije iz člana 360. stav 1. Krivičnog zakonika i druga krivična dela.
Podnosiocu ustavne žalbe je određen pritvor rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Ki.P. 14/08 od 15. aprila 2006. godine, koji mu se računa od 12. aprila 2006. godine kada je lišen slobode, na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tač. 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku.
Pritvor mu je produžavan tokom trajanja istražnog postupka.
Nakon podizanja optužnice 11. oktobra 2006. godine, pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžen na osnovu odredbe člana 142. stav. 2. tač. 1), 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku rešenjima Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje: Kv.P. 249/06 od 11. oktobra 2006. godine; Kv.P. 273/06 od 10. novembra 2006. godine; Kv.P. 299/06 od 8. decembra 2006. godine; Kv.P. 43/07 od 8. februara 2007. godine; Kv.P. 85/07 od 19. marta 2007. godine; Kv.P. 144/07 od 18. maja 2007. godine; Kv.P. 205/07 od 18. jula 2007. godine i Kv.P. 248/07 od 27. avgusta 2007. godine.
Na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tač. 1) i 5) Zakonika, pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžen rešenjima Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje: Kv.P. 309/07 od 26. oktobra 2007. godine i Kv.P. 380/07 od 26. decembra 2007. godine.
Na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 5) Zakonika, pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžen rešenjima Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje: Kv.P. 53/08 od 26. februara 2008. godine; Kv.P. 127/08 od 24. aprila 2008. godine; Kv.P. 191/08 od 24. juna 2008. godine i Kv.P. 228/08 od 16. jula 2008. godine.
Vrhovni sud Srbije je rešenjem Kž. II o.k. 146/08 od 30. jula 2008. godine prema podnosiocu ustavne žalbe ukinuo pritvor.
Okružni sud u Beogradu je u osporenom rešenju Kv.P. 53/08 od 26. februara 2008. godine, obrazlažući razloge za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, između ostalog, naveo: „...da je optuženom Goranu Kljajeviću potrebno produžiti pritvor na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku...jer je osnovano sumnjiv da je krivična dela izvršio kao organizator kriminalne grupe, a pre svega kao nosilac visoke pravosudne funkcije...i da na postojanje posebno teških okolnosti izvršenja krivičnih dela ukazuje postojanje osnovane sumnje da je optuženi pribavio veliku imovinsku korist“. Takođe je navedeno da je krivično veće imalo u vidu činjenicu da se optuženi nalazi duže vreme u pritvoru, ali da izneta činjenica „u ovom trenutku“ ne umanjuje kvalitet i značaj navedenih okolnosti koje opravdavaju produženje pritvora po osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku.
Vrhovni sud Srbije je navedene razloge za produženje pritvora ocenio osnovanim i u osporenom rešenju Kž. II o.k. 46/08 od 19. aprila 2008. godine istakao da „prvostepeni sud u pobijanom rešenju daje jasne, argumentovane i za Vrhovni sud prihvatljive razloge“.
4. Odredbama člana 21. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.), da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.), da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.) i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.).
Članom 27. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, a da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.
Odredbom člana 30. stav 1. Ustava zajemčeno je da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka.
Članom 31. Ustava utvrđeno je, pored ostalog, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.) i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Prema članu 33. stav 2. Ustava, zajemčeno je svakom ko je okrivljen za krivično delo pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane.
Odredbom člana 34. stav 3. Ustava utvrđeno je da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.
Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da se svako smatra nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom nadležnog suda (član 3. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st.1. do 3.).
Odredbama člana 142. stav 2. istog Zakonika bilo je propisano da ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, a ne postoje uslovi za pritvor iz stava 1. ovog člana, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pritvor se protiv tog lica može odrediti, pored ostalog: ako je za krivično delo propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog načina izvršenja ili drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)).
Ostalim relevantnim odredbama Zakonika o krivičnom postupku bilo je propisano: da posle predaje optužnice sudu, do završetka glavnog pretresa, pritvor se može, po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu, odrediti ili ukinuti samo rešenjem veća, da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, da žalba na rešenje iz stava 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja i da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. st. 1. do 4.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.).
Odredbom člana 368. stav 1. tačka 1) Zakonika bilo je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je sud bio nepropisno sastavljen ili ako je u izricanju presude učestvovao sudija ili sudija-porotnik koji nije sudelovao na glavnom pretresu ili koji je pravnosnažnom odlukom izuzet od suđenja.
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine zajemčenih prava iz člana 27. stav 1. Ustava, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, te odredaba Zakonika o krivičnom postupku, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
U krivičnom postupku koji se protiv podnosioca ustavne žalbe vodi pred Višim sudom Beogradu – Posebno odeljenje u predmetu K-Po 1-63/2010 (ranije pred Okružnim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje u predmetu KP. 11/06), podnosilac ustavne žalbe nalazio se u pritvoru od 12. aprila 2006. godine do 30. jula 2008. godine. Pritvor mu je određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki.P. 14/06 od 15. aprila 2006. godine, a ukinut rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. II o.k. 146/08 od 30. jula 2008. godine. Tokom trajanja mere pritvora, podnosiocu ustavne žalbe je pritvor kontrolisan i produžavan rešenjima krivičnog vanpretresnog veća Okružnog suda u Beogradu. Protiv svih rešenja o produženju pritvora podnosilac ustavne žalbe je izjavljivao žalbe Vrhovnom sudu Srbije, koji je o istima odlučivao tako što je izjavljene žalbe odbijao kao neosnovane, a u tri navrata (14. marta 2007, 13. avgusta 2007. i 14. jula 2008. godine) uvažavao žalbe, ukidao rešenja i vraćao predmet prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Činjenica da je prvostepeno rešenje u tri navrata bilo ukinuto po žalbi ne znači da je dalje trajanje pritvora bilo nezakonito, jer vremensko trajanje pritvora od stupanja optužnice na pravnu snagu do završetka glavnog pretresa Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku nije ograničeno, a nadležni sud je osnovanost daljeg pritvora utvrđivao u Zakonikom propisanom roku od dva meseca.
Po oceni Ustavnog suda, iz priloženih dokaza nesumnjivo proizlazi da je veće Okružnog suda u Beogradu, po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, ispitivalo da li još postoje razlozi za pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe i donosilo rešenja o produženju pritvora, nalazeći da ti razlozi i dalje postoje.
Ustavni sud je u Odluci Už - 314/2007 od 23. aprila 2009. godine izneo stav da pritvor nastaje donošenjem rešenja o određivanju pritvora i okončava se donošenjem rešenja o ukidanju pritvora, dok se rešenjem o produženju pritvora kontroliše da li i dalje postoje razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru; da je rok od dva meseca rok u kome je sud po službenoj dužnosti u obavezi da kontroliše pritvor, i to od dana pravnosnažnosti poslednjeg rešenja koje je doneto o pritvoru, a ne i rok maksimalnog trajanja pritvora po rešenju o produženju pritvora; da sud koji je ovlašćen da produži pritvor može da ga produžava u granicama određenim Zakonikom, kao i da se, nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, do završetka glavnog pretresa, pritvor rešenjem ne produžava na unapred tačno određeno vreme, jer se potreba daljeg trajanja pritvora ne zna nikad unapred.
U skladu sa iznetim, imajući u vidu citirane odredbe Ustava i Zakonika o krivičnom postupku, kao i navode podnosioca ustavne žalbe koji smatra da njegovo lišenje slobode nije određeno u postupku koji je predviđen zakonom, niti je trajanje pritvora bilo u skladu sa zakonom jer “zakonski rok od dva meseca za preispitivanje postojanja razloga za pritvor je vezan za dan stupanja optužnice na pravnu snagu i pada uvek istog datuma, svaka dva meseca od stupanja optužnice na pravnu snagu, te da je stoga veće bilo dužno da donese odgovarajuće rešenje do 15. januara 2008. godine, a ne 26. februara 2008. godine“, kao i da rešenje mora da sadrži vremensko određenje od kada je pritvor produžen i do kada najduže može da traje, Ustavni sud je mišljenja da je postupak u kome su doneta osporena rešenja kojima je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen, zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju krivičnog procesnog prava, kao i da je lišenje slobode podnosioca ustavne žalbe sprovedeno iz razloga i u postupku predviđenim Zakonikom. Ovo iz razloga što je rok od dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, rok u kome je sud po službenoj dužnosti u obavezi da kontroliše pritvor i to od dana pravnosnažnosti poslednjeg rešenja koje je doneto o pritvoru, a ne i rok maksimalnog trajanja pritvora. Sud koji je ovlašćen da produži pritvor može ga produžavati u granicama određenim Zakonikom, u konkretnom slučaju do završetka glavnog pretresa. Pritvor se u ovoj fazi krivičnog postupka rešenjem ne produžava na unapred tačno određeno vreme, već samo do dalje odluke suda o ovoj procesnoj meri, jer se potreba trajanja pritvora ne može znati nikad unapred.
Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi iz ustavne žalbe da su podnosiocu povređena prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava.
6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 30. stav 1. i člana 31. st. 2. i 3. Ustava i citiranih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, Sud je utvrdio da osporenim rešenjima sudova u krivičnom postupku nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koja se pozvao.
Odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 142. stav 2. Zakonika utvrđeni su sledeći uslovi za određivanje pritvora prema nekom licu: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i da pritvor može biti određen samo na osnovu odluke suda.
Ustavni sud je u Odluci Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose „na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor prethodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Dakle, sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta. U daljem toku krivičnog postupka više se ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi“.
Sledom navedenog, Sud smatra da su za ocenu navoda ustavne žalbe relevantne samo odredbe člana 31. st. 2. i 3. Ustava, kojima se utvrđuje da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor određen. Ustavni sud konstatuje da je period koji je od značaja za postupanje Ustavnog suda, ratione temporis, počeo dana 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda. Međutim, kako se „trajanje lišavanja slobode računa od dana hapšenja-početka pritvora, sve do donošenja prvostepene presude“ (stav Evropskog suda za ljudska prava iznet u presudi B. v. Austria, od 28. marta 1999. godine, Serija A, br. 175, stav 39), Sud je ocenio da se za opravdanost dužine trajanja pritvora mora uzeti u obzir i trajanje pritvora na dan 8. novembra 2006. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe bio u pritvoru skoro šest meseci.
Nadležni sud je dužan da ne samo u razumnom roku, već i sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima. Prilikom svake kontrole pritvora sud utvrđuje da li su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru, i da li se ista svrha (obezbeđenje prisustva okrivljenog, odnosno nesmetano vođenje krivičnog postupka) može ostvariti blažom merom. Sud pri tom mora nastojati da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme. Nema sumnje da je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak, koji se u konkretnom slučaju vodi protiv podnosioca ustavne žalbe pred Okružnim sudom u Beogradu, veoma složen, kako zbog brojnosti optuženih i brojnosti krivičnih dela za koja postoji osnovana sumnja da su ih optuženi izvršili, tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja nadležni sud treba da raspravi i oceni i na osnovu kojih treba da potom donese odluku. Osporena rešenja o produženju pritvora doneta su u zakonito sprovedenom postupku, zasnovana su na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može produžiti pritvor i dati su razlozi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru. Ustavni sud se prilikom zauzimanja ovog stava rukovodio i stavom Evropskog suda za ljudska prava da se državama u slučajevima procesuiranja organizovanog kriminala moraju obezbediti i odgovarajući pravni instituti, uključujući i produženo trajanje pritvora kada je to neophodno, kako bi one tu svoju obavezu mogle ispuniti na odgovarajući način (Shabani protiv Švajcarske od 5. novembra 2009. godine, tačka 63). Najzad, Sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 309/07 od 26. oktobra 2007. godine, pritvor podnosiocu produžen na osnovu člana 142. stav 2. tač. 1) i 5) Zakonika, a da je prestao osnov za dalje zadržavanje podnosioca u pritvoru u smislu člana 142. stav 2. tačka 2) Zakonika, kao i da je rešenjem Kv.P. 53/08 od 26. februara 2008. godine pritvor produžen samo na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 5) Zakonika, jer je sud našao da više ne postoje ni razlozi propisani tačkom 1) navedenog člana Zakonika. Kada je nadležni sud utvrdio da su prestali svi zakonski osnovi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru, pritvor je ukinut i on je pušten na slobodu, iako je postupak protiv njega još uvek u fazi glavnog pretresa.
7. Navodi podnosioca ustavne žalbe da je diskriminisan, jer „nije jednak pred Ustavom i zakonom sa ostalim građanima samo zato što je obavljao funkciju predsednika Trgovinskog suda u Beogradu i da se iz obrazloženja rešenja zaključuje da je za predsednike sudova pritvor obavezan“, Ustavni sud ocenjuje da se takvim navodima ne dovodi u pitanje opravdanost zadržavanja podnosioca ustavne žalbe u pritvoru. Naime, pored osnovane sumnje da je neko učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret, što je conditio sine qua non za inicijalno pritvaranje, mora uvek postojati razlog zašto se određeno lice lišava slobode na bilo koji vremenski period. To može biti i način izvršenja krivičnog dela ili druge posebno teške okolnosti krivičnog dela, koje razloge treba uzeti u obzir, jer Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda dozvoljava da se povisi prag mogućnosti "mešanja" u pravo na slobodu u ovom smislu (videti, među mnogim drugim, presudu Evropskog suda za ljudska prava Kemmache broj 3 protiv Francuske od 24. novembra 1994, stav 42.). Razume se, sud će uvek u ovakvim slučajevima vagati interese društva, odnosno države sa interesima pojedinca. To, drugim rečima, znači da će sud procenjivati u svakom konkretnom slučaju sve okolnosti koje govore u prilog zaštite istinskih društvenih vrednosti i interesa države, sa jedne strane, sa interesima pojedinca u smislu njegove lične slobode, sa druge strane. Po mišljenju Ustavnog suda, ova pretežnost javnog interesa nije ni u jednom trenutku bila neopravdana ili proizvoljna za sve vreme trajanja lišenja slobode, a na šta ukazuje podnosilac ustavne žalbe. U konkretnom slučaju sud je produžio pritvor na osnovu člana 142. stav 2. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku, kumulativno utvrđujući postojanje pritvorskih razloga. Ustavni sud nalazi da je nadležni sud u svojoj, na zakonu zasnovanoj odluci, obrazložio izneseno stanovište, koje nije posledica proizvoljnog tumačenja i arbitrerne primene merodavnog prava. Sledom navedenog, Ustavni sud nije utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju diskriminisan u ostvarenju nekog ustavnog ili zakonskog prava, zbog bilo kog ličnog svojstva.
8. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 34. stav 3. Ustava, Sud je utvrdio da osporenim rešenjima sudova u krivičnom postupku nije povređeno naznačeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca.
Naime, podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pretpostavku nevinosti obrazlaže time „da iz svega navedenog proizlazi da mu je povređena i pretpostavka nevinosti, posebno jer prema njemu pritvor traje već dve godine i devet dana, čime se pretvorio u svojevrsnu kaznu, čime ga donosioci osporenih rešenja praktično već proglašavaju krivim, sve bez postojanja osnovane sumnje“. Ustavni sud je ocenio da ovi navodi podnosioca u suštini predstavljaju njegovu subjektivnu ocenu zasnovanu isključivo na dužini trajanja mere pritvora, kao i da su odluke suda donete u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, bez izjašnjavanja unapred o postojanju krivice podnosioca za krivična dela koja su predmet optuženja.
9. Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i povredu prava na odbranu iz člana 33. stav 2. Ustava, jer „u pritvorskim uslovima uz boravak u maloj prostoriji sa još četiri odnosno pet lica, nema praktično nikakvih, a pogotovu ne odgovarajućih uslova za pripremu odbrane u predmetu koji ima za sada sigurno više od 50.000 strana, koje ni fizički ne mogu stati u pritvorsku ćeliju, a za koji je predmet, da bi odbrana bila pripremljena na kvalitetan način, neophodna strukturalno-komparativna te pravna analiza, koje nije moguće vršiti u pritvorskim uslovima“. Ocenjujući ove navode podnosioca, Ustavni sud je, pre svega, pošao od činjenice da je pravo okrivljenog da dobije primereno vreme i adekvatne uslove za pripremu odbrane samo jedan od više segmenata prava na odbranu i da se ovo pravo ne može posmatrati izolovano, već uzimanjem u obzir prava kao celine. Sa druge strane, nesporno je da kada se okrivljeni nalazi u pritvoru, mora mu biti obezbeđeno adekvatno vreme za odbranu i mogućnost za sastajanje i poverljivo komuniciranje sa braniocem lično ili telefonom ili pismenim putem, s tim što je dopušteno da ta komunikacija bude nadgledana od strane službenih lica. Međutim, vreme i uslovi za pripremu odbrane se ne iscrpljuju samo direktnim kontaktima okrivljenog i njegovog branioca u pritvorskim uslovima, već ih treba posmatrati šire.
Krivični postupak koji se protiv podnosioca ustavne žalbe vodi pred Posebnim odeljenjem za borbu protiv organizovanog kriminala Višeg suda u Beogradu je svakako veoma složen i iziskuje značajno vreme za pripremu odbrane. U vreme podnošenja ustavne žalbe podnosilac se nalazio u pritvoru i njegovo opštenje sa braniocem se, pored ostalog, odvijalo u pritvorskim uslovima koji, bez sumnje, ne prate u potpunosti standarde razvijenih evropskih zemalja. Međutim, kako podnosilac ustavne žalbe u ovom postupku ima branioca koga je sam izabrao, sa kojim pristupa suđenjima i uz njegovu pomoć se brani, te kako se priprema odbrane ne vrši samo u direktnim kontaktima okrivljenog i njegovog branioca, koji podnosiocu nisu ni bili uskraćeni, već se uloga branioca sastoji i u tome da prikupi i sredi materijal koji je neophodan za odbranu, stvori i razradi plan odbrane i prouči propise, to po stavu Ustavnog suda, sve ove radnje koje se odnose na pravnu stranu odbrane, a u velikoj meri i na utvrđivanje činjenica, branilac okrivljenog priprema i bez direktnog kontakta sa branjenikom, sve u cilju pružanja najbolje moguće pravne pomoći branjeniku u ostvarivanju njegovih prava i zakonom zaštićenih interesa. Dakle, osnovna dužnost branioca jeste da pomogne okrivljenom u njegovoj odbrani, da pronađe, izloži i protumači one dokaze, činjenice i okolnosti koje idu u korist okrivljenom, te da iznese sve što smatra celishodnim da bi postigao cilj odbrane u svrhu zaštite prava okrivljenog, koje se sve radnje preduzimaju ne samo u ličnim kontaktima, već u velikoj meri u samostalnom radu, i to bez obzira na činjenicu da li je okrivljeni u pritvoru ili ne.
Sledom navedenog, a imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao da su mu kontakti sa braniocem, dok je bio u pritvoru, eventualno bili uskraćeni ili onemogućeni, te da njihova komunikacija nije mogla biti poverljiva, već se pritužuje da u pritvoru nije mogao da priprema odbranu, jer u ćeliju u kojoj je bio smešten, zbog njene veličine, nije mogao da unese spise predmeta koji imaju više od 50.000 strana, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na odbranu zajemčeno odredbom člana 33. stav 2. Ustava.
Ustavni sud je cenio i ostale navode podnosioca u vezi sa istaknutom povredom prava na odbranu, ali smatra da nisu od značaja za drugačiju odluku Suda.
10. Iz navoda ustavne žalbe kojima se osporavaju radnje državnih organa koje se sastoje u „zadržavanju u pritvoru bez pravnog osnova nakon proteka zakonskog roka u kome je vanpretresno veće Okružnog suda u Beogradu bilo dužno da i bez predloga stranaka ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora“, proizlazi da se navedene radnje osporavaju kao posledica osporenih pojedinačnih akata. S obzirom na to da je Sud ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena Ustavom zajemčena prava osporenim aktima, to ni osporenim radnjama nije došlo do povrede ili uskraćivanja navedenih Ustavom zajemčenih prava.
11. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) i odlučio kao u stavu 1. izreke.
12. Povodom osporavanja pojedinačnih akata i radnji u vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.
Iz navedenih odredaba Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom.
Ustavni sud je ocenio da će podnosilac ustavne žalbe imati mogućnost da, ukoliko bude smatrao da je u postupku učestvovao sudija koji se po zakonu morao izuzeti, odnosno da je predsednik veća bio pristrasan, imati mogućnost da osporava sastav suda u eventualnoj žalbi protiv prvostepene presude koja bude doneta u krivičnom postupku koji se vodi, ako oceni da odredbe Zakonika o krivičnom postupku nisu bile pravilno primenjene, a da je to bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravične presude. Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosilac pre podnošenja ustavne žalbe, u vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje, nije iscrpeo sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, odnosno da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, zbog čega ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
13. Sledom iznetog, Ustavni sud je u navedenom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu i rešio kao u stavu 2. izreke.
14. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić