Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u privatizacionom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Vrhovnog suda Srbije. Sud je pogrešno protumačio ugovorne odredbe, arbitrerno isključujući primenu zakona o restituciji nakon raskida ugovora o privatizaciji.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-476/2009
14.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radoslava Zorića iz Novog Sada i Darka Puljanića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radoslava Zorića i Darka Puljanića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 517/08 od 18. decembra 2008. godine i utvrđuje povreda prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u ostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije Prev. 517/08 od 18. decembra 2008. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji Agencije za privatizaciju podnetoj protiv presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 3797/06 od 20. jula 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radoslav Zorića iz Novog Sada i Darko Puljanić iz Beograda, preko punomoćnika Vere Marković, advokata iz Beograda, podnescima od 30. marta 2009. godine i 22. februara 2011. godine, podneli su Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 517/08 od 18. decembra 2008. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, načela iz člana 142. stav 2. i člana 197. stav 1. Ustava, kao i člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i slobodama.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog toga što je Vrhovni sud Srbije, prilikom odlučivanja o reviziji u parničnom postupku u kome je odlučivano o tužbi za povraćaj prodajne cene, nepravilno primenio član 19. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koji je stupio na snagu nakon raskida ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, zaključenog između podnosilaca ustavne žalbe i Agencije za privatizaciju, te da suprotno zaključku Vrhovnog suda Srbije ugovarači nisu otklonili primenu odredbe o restituciji iz člana 132. Zakona o obligacionim odnosima; da je ovakvom arbitrernom odlukom suda povređeno načelo iz člana 142. stav 2. Ustava da sud sudi na osnovu Ustava i zakona, kao i zabrana povratnog dejstva zakona iz člana 197. stav 1. Ustava; da je pravo na pravično suđenje povređeno i pristrasnošću Vrhovnog suda Srbije, koja proizlazi iz činjenice da su dvoje sudija - predsednik već Stojan Jokić i sudija Slobodan Spasić, ranije kao sudije Višeg trgovinskog suda učestvovali u odlučivanju o žalbi podnosilaca na presudu o raskidu predmetnog ugovora o privatizaciji, a "zatim u istoj pravnoj stvari u istom sastavu sudili u višoj instanci - Vrhovnom sudu". U ustavnoj žalbi se takođe navodi da je osporenom presudom povređen i član 58. st. 1. i 2. Ustava, kao i član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i slobodama, jer je Vrhovni sud Srbije podnosioce lišio imovine velike vrednosti, iako za to nije imao ni jedan zakonski osnov, niti je postojao utvrđeni javni interes za oduzimanje imovine. Predlaže se da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi da su povređena ustavna prava podnosilaca i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su, kao konzorcijum, 5. marta 2003. godine zaključili ugovor o kupoprodaji 69, 832% društvenog kapitala AD "Merkur" iz Bačke Palanke metodom javne aukcije, overen u Opštinskom sudu u Novom Sadu Ov. broj 287/03 od 5. marta 2003. godine i isplatili ugovornu cenu. Ovaj ugovor je zatim, po tužbi Agencije za privatizaciju Republike Srbije, raskinut presudom Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2512/03 od 5. marta 2004. godine, zbog neizvršenja obaveza kupca u pogledu investiranja u subjekt privatizacije, kao i u pogledu predaje bankarske garancije Agenciji za privatizaciju na iznos obaveze investiranja, koja presuda je potvrđena presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu P. 3087/04 od 27. maja 2004. godine.

Konzorcijum je, nakon toga, dopisima od 19. avgusta 2004. godine i 12. maja 2005. godine upućenim Agneciji za privatizaciju, tražio povraćaj plaćene kupoprodajne cene, do čega nije došlo, te je 10. avgusta 2005. godine Trgovinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv Agencije za privatizaciju radi povraćaja prodajne cene. Trgovinski sud u Beogradu je presudom P. 3221/2005 od 8. marta 2006. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tužena Agencija za privatizaciju da tužiocu Konzorcijumu Zorić Radoslava i Puljanić Darka isplati iznos od 14.338.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. marta 2003. godine pa do isplate i da vrati tužiocu obveznice stare devizne štednje bliže navedene u stavu drugom izreke, s tim da se tuženi ove svoje obaveze može osloboditi ako tužiocu plati iznos od 224.268 evra, sa zateznom kamatom euro banking offered rate počev od 10. avgusta 2005. godine pa do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate i obavezao tužioca na naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 113.625 dinara, sa obrazloženjem da Agencija za privatizaciju nije prodavac društvenog kapitala, da ona prodajnu cenu ne zadržava, već je uplaćuje na račun budžeta, te "da tuženom nedostaje stvarna pasivna legitimacija, jer tužbeni zahtev može u konkretnom slučaju biti upravljen eventualno prema Republici Srbiji, ukoliko sredstva u međuvremenu već nisu raspoređena za namene iz člana 60. Zakona o privatizaciji".

Rešavajući o žalbi tužioca, Viši trgovinski sud u Beogradu je presudom Pž. 3797/06 od 20. jula 2008. godine preinačio ožalbenu presudu Trgovinskog suda u Beogradu, tako što je u celini usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da naknadi tužiocu parnične troškove u iznosu od 254.720 dinara, sve u roku od osam dana od dana prijema presude. U obrazloženju presude se navodi da u prvostepenom postupku nije bilo povreda parničnog postupka i da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, ali da je prvostepena odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, što žalbu čini osnovanom. Viši trgovinski sud je našao da je Agencija za privatizaciju pasivno legitimisana u ovom sporu, o čemu je dao obrazložene razloge, kao i da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi neposredno iz zakona. Pored ostalog, u obrazloženju se navodi: da je prethodni spor o raskidu ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala presuđen primenom člana 124. i dr. Zakona o obligacionim odnosima, te da i u ovom sporu treba primeniti isti zakon, tj. odredbe člana 132, koji uređuje dejstava raskida ugovora; da navodi žalbe koji se odnose na nesavesnost, odnosno krivicu tužioca kao kupca nisu prihvatljivi, jer prema odredbi člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima strana koje je izvršila ugovor makar i delimično ima pravo da joj se vrati ono što je dala, a ukoliko je ta strana drugoj pričinila bilo kakvu štetu, biće obavezna da tu štetu naknadi, kako propisuje odredba člana 132. stav 1. Zakona; da navodi iz žalbe o obezvređivanju akcijskog, prethodno društvenog kapitala subjekta privatizacije nisu od značaja za odluku u sporu u situaciji kada Agencija nije istakla zahtev za naknadu štete; da nisu osnovani navodi žalbe prema kojima važeći propisi o privatizaciji isključuju povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorne cene, jer je reč o odredbi člana 19. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 45/05), koja je stupila na snagu 8. juna 2005. godine, a na sporni odnos, odnosno dejstva raskida se primenjuje propis koji je važio u vreme raskida, a ne kasniji propis; da ni jedan propis iz vremena kada je ugovor raskinut, odnosno kada je pravosnažnom presudom utvrđeno da je ugovor raskinut, nije isključivao povraćaj datog u slučaju raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala, već je navedeni člana 132. Zakona o obligacionim odnosima to pravo priznavao kupcu društvenog kapitala iz raskinutog ugovora.

Protiv drugostepene presude tužena je izjavila reviziju, koju je Vrhovni sud Srbije, osporenom presudom Prev. 517/08 od 18. decembra 2008. godine, usvojio, preinačio presudu Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 3797/06 od 30. jula 2008. godne, tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca Konzorcijum kupaca Radoslav Zorić iz Novog Sada i Darko Puljanić iz Beograda i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 3221/05 od 8. marta 2006. godine, te obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 370.000 dinara. U obrazloženju presude se navodi: da je osporena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava; da je drugostepeni sud pravilno zaključio da legitimacija stranaka proizlazi iz samog ugovora o prodaji društvenog kapiata u kome su one ugovorne strane, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo kada je sporni odnos razrešio primenom odredba člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i usvojio tužbeni zahtev. U obrazloženju revizijske presude se dalje navodi: da su prema odredbi člana 10. Zakona o obligacionim odnosima, strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji; da je tužilac po otkupu aukcijske dokumentacije bio upoznat sa sadržinom formularnog ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, zatim je učestvovao na aukciji i izlicitirao najvišu cenu, čime je potvrdio prihvatanje uslova iz formularnog ugovora; da su ugovorom parnične stranke otklonile primenu odredbe člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, predvidevši uslove i rokove pod kojima kupac ima pravo da raskine ugovor, u kom slučaju Agencija ima obavezu da vrati kupcu pun iznos kupoprodajne cene; da će se u smislu tačke 6.3. ugovora kupac smatrati savesnom stranom u situaciji kada postoji povreda izjave i garancije od strane Agencije, u kom slučaju kupac, pridržavajući se rokova iz ugovora, može zahtevati povraćaj kupoprodjane cene; da u svim drugim situacijama, a prvenstveno ako kupac ne ispuni ugovorne obaveze i Agencija iskoristi svoje pravo da raskine ugovor, uz pismeno obaveštenje kupcu sa otkaznim rokom, kupac nema pravo na povraćaj kupoprodajne cene, jer se tada smatra nesavesnom stranom koja ne može ni raskinuti ugovor, a samim tim se ni pozivati na pravne posledice raskida ugovora. Sa izloženog, Vrhovni sud Srbije je našao da je osnovan revizijski navod da su posledice raskida predmetnog ugovora regulisane klauzulom 6.3. i klauzulom 7.2. ugovora i da je ovako regulisan odnos stranaka u slučaju raskida ugovora zasnovan na odredbi člana 20. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno drugačije nego što je to uređeno odredbom čalna 132. istog zakona. Navedene klauzule o pravnim posledicama raskida spornog ugovora nisu protivne prinudnim propisima, već su, naprotiv, u skladu sa ciljem i svrhom privatizacije, jer je drugačije regulisanje pravnih posledica raskida ugovora, utvrđivanje kratkih rokova i ograničenja rokova kod ugovora o privatizaciji u cilju zaštite javnog interesa, subjekta privatizacije i zaposlenih u njemu, kao i u cilju pravne sigurnosti u postupku prelaska društvenog kapitala u privatni kapital, a isto kao nužnost proizlazi iz odredbe člana 14. Zakona o privatizaciji, koji propisuje da se privatizaicje ima završiti u roku od četiri godine. Pravo na restituciju zbog raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala može se voljom ugovornih strana ograničiti mimo opštih pravila iz člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, što je u konkretnom slučaju i ugovorom stranaka učinjeno. Pravo na restituciju kupoprodajne cene kupac ima u slučaju da je on raskinuo ugovor pod uslovima iz klauzule 6.3. ugovora. Kako tužilac kao kupac nije raskinuo ugovor, već je naprotiv to učinila tužena Agencija, u tom slučaju tužilac nema pravo na povraćaj kupoprodajne cene. Iz navedenih razloga revizijski sud je preinačio drugostepenu presudu kao u prvom stavu izreke osporene presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a stavom 2. da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Kako su odredbama člana 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i slobodama, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Član 142. stav 2. i član 197. stav 1. Ustava sadrže odredbe načelnog karaktera, kojima se ne štite konkretna ljudska ili manjinska prava ili slobode, već se principi utvrđeni u ovim odredbama posredno štite kroz garatovanje prava na pravično suđenje, te se u okviru postupka ustavnosudske zaštite po osnovu ustavne žalbe povreda ovih načela posebno ne razmatra.

Za ocenu navoda ustavne žalbe u pogledu povrede navedenih Ustavnih prava od značaja su, pored ostalog, i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 38/01), koji je bio na snazi u vreme potpisivanja ugovora, članom 41. je bilo propisano: da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o: ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane (stav 1.); da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije prodate metodom javnog tendera i javne aukcije smatra se zaključenim kad ga potpišu kupac, subjekt privatizacije i Agencija (stav 2.); da sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije uplaćuju se na uplatni račun budžeta Republike Srbije (stav 3.); da ugovor iz stava 1. ovog člana mora biti sudski overen tek kada se prethodno pruže dokazi iz člana 12. stav 3. ovog zakona i saglasnost ministarstva nadležnog za poslove finansija (stav 4.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je ovim zakonom određeno, ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi što drugo (član 20.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora, da svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi, da je strana koja vraća novac dužna platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila (član 132. st. 1. do 5.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je važio u vreme donošenja osporene presude, članom 66. stav 1. je propisano da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje): 1) ako je sam stranka, zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke, ako je sa strankom u odnosu saovlašćenika, saobveznika ili regresnog obveznika, ili ako je u istom predmetu saslušan kao svedok ili veštak; 2) ako je akcionar, član privrednog društva ili član zadruge kad je jedna od stranaka njegov poverilac ili dužnik; 3) ako mu je stranka ili zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke srodnik po krvi u pr`avoj liniji, a u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, ili mu je bračni odnosno vanbračni supružnik (sadašnji ili bivši), srodnik po tazbini do drugog stepena, bez obzira da li je brak prestao ili nije; 4) ako je staralac, usvojilac ili usvojenik stranke, zakonski zastupnik ili punomoćnik, ili ako između sudije i stranke, zakonskog zastupnika ili punomoćnika stranke postoji zajedničko domaćinstvo; 5) ako između sudija i lica iz ovog stava teče neka druga parnica ili između njih postoji sukob interesa; 6) ako je u istom predmetu sudelovao u postupku posredovanja (medijacije), u postupku pred nižim sudom ili drugim organom, ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici; 7) ako je u stečajnom postupku povodom koga je došlo do spora učestvovao kao stečajni sudija ili član stečajnog veća, a stavom 2. istog člana je propisano da sudija može biti izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (izuzeće).

5. Ceneći navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud Srbije osporenu presudu zasnovao na pravnom stavu da su posledice raskida predmetnog ugovora o prodaji društvenog kapitala regulisane klauzulama 6.3. i 7.2. ugovora, u skladu sa odredbom člana 20. Zakona o obligacionim odnosima, te da su na taj način parnične stranke ugovorom otkonile primenu odredbe člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav ne predstavlja ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje primene materijalnog prava u konkretnom slučaju. Naime, po shvatanju Ustavnog suda, ugovor o prodaji društvenog kapitala, kao ugovor propisan Zakonom o privatizaciji, je ugovor sui generis, čija priroda i cilj, kao i ekonomske i društvene implikacije, prevazilaze okvire klasičnih obligacionopravnih ugovora, te su odredbama navedenog zakona, kao i ugovora o prodaji društvenog kapitala, koji je po svojoj prirodi formularni ugovor, predviđena određena odstupanja od načela obligacionopravnih odnosa utvrđenih Zakonom o obligacionim odnosima. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, na ugovor o prodaji društvenog kapitala u pitanjima koja nisu uređena Zakonom o privatizaciji, niti odredbama samog ugovora, treba primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Klauzulom 6.3. zaključenog ugovora, na koju se ukazuje u obrazloženju osporene presude, uređene su posledice povrede izjava i garancija iz klauzule 6.1. ugovora od strane Agencije ili subjekta privatizacije, usled kojih kupac nije u mogućnosti da stekne pravo svojine nad prodajnim kapitalom, kada kupac ima pravo da pod uslovima i u roku iz te klauzule raskine ugovor, s tim da će u tom slučaju na dan ili pre dana isteka otkaznog roka Agencija vratiti kupcu pun iznos plaćene kupoprodajne cene, a kupac preneti Agenciji prodajni kapital, nakon čega ni jedna od ugovornih strana neće imati nikakvih obaveza prema drugoj ugovornoj strani. Klauzulom 7.2. istog ugovora je predviđeno da Agencija i subjekt privatizacije, bez obzira na druga zakonom predviđena obeštećenja na koja imaju pravo, mogu, pod uslovima i u roku iz te klauzule, raskinuti ugovor zbog povrede izjava i garancija kupca iz klauzlule 7.1. ugovora (koje se odnose na ispunjenost uslova za zaključivanje ugovora o kupovini društvenog kapitala), s tim da će u tom slučaju na dan ili pre dana isteka otkaznog roka kupac platiti Agenciji ugovornu kaznu u iznosu koji je jednak visini depozita, a kupac bez odlaganja preneti prodajni kapital Agenciji. Depozit, saglasno odredbama Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom ("Službeni glasnik RS", br. 45/01, 45/02, 19/03 i 98/04), predstavlja novčani iznos, prvoklasnu bankarsku garanciju ili obveznice po osnovu neisplaćene devizne štednje građana, koji je zainteresovano lice uplatilo, odnosno položilo, radi obezbeđenja učešća na aukciji, odnosno nadmetanjima, s tim da se depozit kupca uračunava u prodajnu cenu. Ugovor o prodaji kapitala u konkretnom slučaju je raskinut sudskim putem, pravnosnažnom presudom donetom po tužbi Agencije za privatizaciju, zbog neizvršavanja obaveza kupca u pogledu investiranja u subjekt privatizacije i predaje bankarske garancije za ovezbeđenje ovog investiranja. Citiranim odredbama ugovora, na koje se pozvao Vrhovni sud Srbije, nije uređeno pitanje pravnih posledica raskida ugovora zbog neizvršenja, već prava stranaka u slučaju neispunjenja preuzetih garancija propisanaih tim ugovornim odredbama. Stoga se i ugovorno isključenje primene obligacionopravnih pravila tiče samo prava i obaveza uređenih ugovornim odredbama 6.3. i 7.2. U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji nije bilo mesta proširenju ugovorne volje stranaka mimo taksativno određenih slučajeva u kojima se isključujue primena pravila obligacionog prava, a samim tim nije bilo mesta ni stanovištu Vrhovnog suda da je tim odredbama ugovora isključena i primena odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima.

U pogledu navoda ustavne žalbe o retroaktivnoj primeni Zakona o privatizaciji, Ustavni sud ukazuje da Vrhovni sud Srbije osporenu presudu nije zasnovao na odredbi člana 19. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2005. godine, te Ustavni sud te navode nije uzeo u razmatranje.

U vezi sa navodima ustavne žalbe o sastavu veća Vrhovnog suda Srbije koje je donelo osporenu presudu, a kojima se dovodi u pitanje nepristrasnost suda, Ustavni sud ukazuje da su Zakonom o parničnom postupku izričito propisani slučajevi u kojima je sudija isključen od vršenja sudijske dužnosti zbog postojanja okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost, ali da se u ovom slučaju ne radi ni o jednom od slučajeva iz člana 66. stav 1. navedenog zakona. Takođe, po oceni Ustavnog suda, u ovom slučaju nema drugih okolnosti koje dovode u sumnju nepristrasnost sudije, a koje bi mogle biti razlog za fakultativno izuzeće sudije, te je Sud ocenio da se ovde ne može govoriti o povredi prava na nepristrasan sud.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 517/08 od 18. decembra 2008. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude, kako bi nadležan sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o reviziji. Stoga je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na činjenicu da zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje Ustavni sud poništava osporenu presudu Prev. 517/08 od 18. decembra 2008. godine, to je, po oceni Ustavno suda, zahtev podnosioca ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava, za sada preuranjen, zbog čega je ustavni sud ustavnu žablu u ovom delu odbacio kao neosnovanu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u privatizacionom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti