Ustavni sud o naknadi štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečaju

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Tužba za novčano obeštećenje podneta redovnom sudu smatra se ustavnom žalbom nakon izmene zakona.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. oktobra 2024. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos koji je podnositeljki eventualno isplaćen po osnovu pravnosnažne presude Osnovnog suda u Boru Prr. 7/22 od 6. decembra 2022. godine, ispravljene rešenjem istog suda Prr. 7/22 od 5. septembra 2023. godine, kao i za sve druge iznose koji su eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 255/11. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

2. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. D. S. iz Bora je, 12. oktobra 2022. godine, preko punomoćnika O. R, advokata iz Novog Sada, na osnovu člana 26. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), Osnovnom sudu u Boru podnela tužbu protiv Republike Srbije – Privrednog suda u Zaječaru radi isplate novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 3. istog zakona propisano da se tužba za novčano obeštećenje koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona, po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Osnovni sud u Boru je dostavio ovaj predmet Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnositeljka je u predmetnoj tužbi, koja se u smislu citiranih odredaba Zakona ima smatrati ustavnom žalbom (u daljem tekstu: ustavna žalba), istakla da je zbog predugog trajanja stečajnog postupka izjavila prigovor radi ubrzavanja postupka, koji je usvojen rešenjem Privrednog suda u Zaječaru i podnositeljki je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Istovremeno je navela, da je u predmetnom stečajnom postupku blagovremeno prijavila svoja potraživanja po osnovu neisplaćenih zarada, koje su joj priznata. Podnositeljka je zahtevala da joj na ime novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Zaječaru St. 255/11 bude dosuđen iznos od 3.000 evra i da joj budu isplaćeni troškovi postupka.

2. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i spise predmeta nadležnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom AD „I.“ Bor, otvoren je rešenjem Privrednog suda u Zaječaru St. 255/2011 od 28. decembra 2011. godine.

Stečajni dužnik AD „I.“ Bor, u stečaju, je preduzeće sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom.

Rešenjem Privrednog suda u Zaječaru R4.St. 255/22 od 20. maja 2022. godine usvojen je prigovor podnositeljke ustavne žalbe, kao i predlagaču Lj.Z. iz Orljana i utvrđeno je da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se kod tog suda vodi nad stečajnim dužnikom AD „I.“ Bor - u stečaju, u predmetu St. 255/11 i naloženo je stečajnim organima da u roku od četiri meseca od dana prijema ovih rešenja preduzmu sve neophodne mere i radnje u cilju okončanja stečajnog postupka. Istim rešenjem je obavezana Republika Srbija da na ime troškova postupka isplati predlagačima iznos od 13.500,00 dinara.

Iz obrazloženja rešenja proizlazi da je podnositeljki ustavne žalbe, kao stečajnom poveriocu, priznato potraživanje prema stečajnom dužniku u iznosu od 1.329.865,35 dinara, te da je podnositeljki isplaćen iznos od 158.176,00 dinara na ime namirenja u I isplatnom redu, te da u predmetnom stečajnom postupku koji traje deset godina nije bilo ažurnosti u oglašavanju prodaje imovine, pa iako je unovčena celokupna imovina još nije došlo do namirenja stečajnih poverilaca.

Presudom Osnovnog suda u Boru Prr. 7/22 od 6. decembra 2022. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Prr. 7/22 od 5. septembra 2023. godine, u sporu vođenom radi novčanog obeštećenja protiv Republike Srbije – Privrednog suda u Zaječaru, u stavu prvom izreke je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje pa je tužena obavezana da tužilji na ime naknade neimovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, isplati iznos nenaplaćenog potraživanja u predmetu St. 255/11 Privrednog suda u Zaječaru u iznosu od 50.000,00 dinara, dok je deo tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa a do traženih 351.900,00 dinara, odbijen kao neosnovan. U drugom stavu izreke navedene presude obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 19.500,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužilje, Viši sud u Zaječaru je doneo rešenje Gžrr. 30/23 od 13. decembra 2023. godine kojim se ukida presuda Osnovnog suda u Boru Prr. 7/22 od 6. decembra 2022. godine, ispravljena rešenjem istog suda Prr. 7/22 od 5. septembra 2023. godine, u odbijajućem delu stava prvog izreke, kao i odluka o parničnom troškovima iz stava drugog izreke i spisi predmeta se vraćaju istom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je navedeno da je predmet tužbenog zahteva bila naknada na ime novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu St. 255/11 Privrednog suda u Zaječaru, pri kome je punomoćnik tužilje ostao i u završnoj reči, te da je izreka ožalbene presude nejasna i u suprotnosti sa razlozima iste koji se odnose i na materijalnu i na nematerijalnu štetu. Punomoćniku tužilje je ovo rešenje uručeno 12. januara 2024. godine, a Osnovni sud u Boru je dostavio spise Ustavnom sudu na dalju nadležnost, nakon obaveštenja upućenog tužilji.

3. Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Odredbom člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za novčano obeštećenje koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

4. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 26. stav 1. ovog zakona proizlazi da se novčano obeštećenje (neimovinska šteta) zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužba podnositeljke u kojoj je istaknut zahtev za novčano obeštećenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatra ustavnom žalbom.

Ustavni sud ukazuje da je podnositeljki pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Zaječaru R4 St. 255/22 od 20. maja 2022. godine već utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku. Saglasno tome, Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari, u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučivao o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, odnosno o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine).

Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane nadležnih sudova, zbog neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Dakle, Ustavni sud nalazi da se u situaciji kada je podnositeljki utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje pravnosnažno dosuđeno, odnosno utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, o zahtevu podnositeljke za naknadu nematerijalne štete mora odlučivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije, a koju prihvata i Ustavni sud.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnositeljki povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoja potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – stečajnog dužnika koji je privredno društvo sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom (videti Odluku Už-12826/2023 od 8. februara 2024. godine), te imajući u vidu da je podnositeljki pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Boru Prr. 7/22 od 6. decembra 2022. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Prr. 7/22 od 5. septembra 2023. godine, delimično usvojen tužbeni zahtev na ime naknade nematerijalne štete u iznosu od 50.000,00 dinara, Ustavni sud je, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio joj pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos koji je podnositeljki eventualno isplaćen po osnovu pravnosnažne presude Osnovnog suda u Boru Prr. 7/22 od 6. decembra 2022. godine, ispravljene rešenjem istog suda Prr. 7/22 od 5. septembra 2023. godine, kao i za sve druge iznose koji su eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi Privrednim sudom u Zaječaru u predmetu St. 255/11. Naknada nematerijalne štete isplaćuje se na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova parničnog postupka koji je pred nadležnim sudom vođen do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužba podnositeljke u smislu citiranih izmena Zakona smatra ustavnom žalbom, Ustavni sud je zahtev podnositeljke za naknadu troškova parničnog postupka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je pred ovim sudom u toku veliki broj postupaka po ustupljenim predmetima - ustavnim žalbama podnosilaca sa zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog kašnjenja u naplati potraživanja prema preduzećima sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, a koji se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i koji su podnosili posebne, pojedinačne ustavne žalbe preko istih advokata, pri čemu su i ove ustavne žalbe dodatno veštački fragmentisane tako što su podnošene posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete, a posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Ustavni sud smatra da ovakav način fragmentisanja postupaka ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.) .

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je podnositeljki ustavne žalbe odlukom nadležnog suda kojom je usvojen njen prigovor radi ubrzavanja postupka pravnosnažno već dosuđen odgovarajući novčani iznos na ime troškova postupka za zastupanje od strane advokata. Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnositeljke ustavne žalbe, koja će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 2. izreke.

6. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.