Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Kao razlog navodi se neefikasnost prvostepenog suda. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 900 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4765/2010
23.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đerfi Ištvana i Đerfi Radmile, oboje iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2013. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đerfi Ištvana i Đerfi Radmile i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 3/09 (prvobitno pod brojem P. 491/01), podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đerfi Ištvan i Đerfi Radmila, oboje iz Sombora, su 8. novembra 2010. godine Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 3/09 (prvobitno pod brojem P. 491/01).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, dat hronološki prikaz radnji u predmetnom parničnom postupku, uz osvrt na sporno potraživanje tuženog kojem je sud još u januaru 1993. godine pružio zaštitu donošenjem presude zbog izostanka, a na osnovu koje paralelno teče i izvršni postupak protiv podnosilaca ustavne žalbe kao dužnika.

Predložili su da Ustavni sud poništi rešenje o dozvoli izvršenja Opštinskog suda u Somboru I. 594/93 i da se ukinu sve sprovedene radnje ili da se odredi prekid ili odlaganje tog izvršnog postupka do pravnosnažnog okončanja spora pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 3/09, da se naloži Apelacionom sudu u Novom Sadu da odmah odluči o njihovoj žalbi, da se preinači presuda Osnovnog suda u Somboru P. 3/09 i da se usvoji tužbeni zahtev, kao i da se obaveže Republika Srbija da podnosiocima ustavne žalbe naknadi nematerijalnu štetu po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog kršenja ustavnih prava, konkretno prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Opštinskog suda u Somboru P. 3/09, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 4. aprila 2001. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Somboru protiv tuženog A. M, radi smanjenja duga, ništavosti dela ugovora, utvrđenja i poništaja presude, koju su precizirali već podneskom od 11. aprila 2001. godine.

Predmet je zaveden pod brojem P. 491/01. Do donošenja prve po redu prvostepene presude Opštinskog suda u Somboru P. 491/01 od 18. septembra 2003. godine zakazana su četiri ročišta, od kojih dva nisu održana (ročište zakazano za 25. februar 2003. godine nije održano jer tuženom nije uredno dostavljen poziv, dok ročište zakazano za 22. maj 2003. godine nije održano na predlog podnositeljke ustavne žalbe iz zdravstvenih razloga). U ovoj fazi parničnog postupka sproveden je dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka, a na završnom ročištu tužioci su postavili i eventualni ("supsidijarni") tužbeni zahtev. Navedenom presudom su i primarni i eventualni tužbeni zahtev delom odbijeni, a delom je tužba povodom njih odbačena.

Okružni sud u Somboru je presudom Gž. 931/03 od 23. septembra 2004. godine, odlučujući o žalbi tužilaca, delimično uvažio i delimično odbio žalbu, te je prvostepenu presudu u pretežnom delu (osim u delu gde je odbačena tužba podneta radi poništaja presude zbog izostanka P. 2108/92) ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Nakon vraćanja spisa prvostepenom sudu, predmet je zaveden pod novim brojem P. 988/04.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude Opštinskog suda u Somboru P. 533/06 od 22. avgusta 2007. godine zakazano je sedam ročišta, od kojih jedno nije održano zbog odsustva postupajućeg sudije. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i veštanjem od strane veštaka finansijske struke.

Opštinski sud u Somboru je rešenjem P. 988/04 od 21. marta 2005. godine odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, kao i da će se postupak nastaviti na predlog jedne od parničnih stranaka, a nakon pravnosnažnosti rešenja tog suda P. 2108/92 od 7. decembra 2004. godine kojim je usvojen predlog tamo tuženih, ovde tužilaca, za ukidanje klauzule pravnosnažnosti. Navedeno rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž. 755/05 od 18. oktobra 2005. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da između istih parničnih stranaka već teče postupak u predmetu pod brojem P. 2018/92 u kome je traženo ukidanje klauzule pravnosnažnosti sa presude zbog izostanka od 22. januara 1993. godine kojom su ovde tužioci obavezani na isplatu određenog novčanog iznosa tuženom. Od ishoda postupka koji se vodi radi ukidanja klauzule pravnosnažnosti, zavisiće i celishodnost vođenja ovog postupka s obzirom na to da tužioci potražuju smanjenje obaveze vraćanja duga, te utvrđenje da su tužioci u celosti vratili dug tuženom i da je zbog toga izvršenje nedopušteno. Nakon što je parnica nastavljena, jer je pravnosnažno odbijen zahtev ovde tužilaca za ukidanje klauzule pravnosnažnosti sa presude zbog izostanka iz 1993. godine, spis je dobio nov broj P. 533/06, a presudom od 22. avgusta 2007. godine sud je ponovo odbio u celini i osnovni i eventualni zahtev tužilaca.

Odlučujući o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv navedene druge po redu prvostepene presude Opštinskog suda u Somboru, Okružni sud u Somboru je rešenjem Gž. 71/08 od 28. novembra 2008. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

Nakon vraćanja spisa prvostepenom sudu, predmet je zaveden pod novim brojem P. 3/09. Podneskom od 25. februara 2009. godine tužioci su tražili da sud odredi privremenu meru, tako što će odložiti sprovođenje izvršenja po rešenju istog suda I. 408/98 i rešenju I. 778/08, do pravnosnažnog okončanja predmetne parnice, a istovremeno su uz dotadašnji primarni i eventualni zahtev, postavili još dva dopunska eventualna tužbena zahteva. Opštinski sud u Somboru je rešenjem P. 3/09 od 30. marta 2009. godine odredio privremenu meru na način kako su to tužioci predložili.

Do donošenja treće po redu prvostepene presude Opštinskog suda u Somboru P. 3/09 od 22. aprila 2009. godine, zakazana su i održana dva ročišta za glavnu raspravu na kojim je ponovo sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka. Navedenom presudom su odbijeni i primarni i sva tri eventualna tužbena zahteva, a ukinuto je i rešenje o određivanju privremene mere od 30. marta 2009. godine.

Odlučujući o žalbi tužilaca i tuženog (žalio se na dosuđene troškove postupka), Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 5183/10 od 31. maja 2011. godine odbio žalbe stranaka i potvrdio prvostepenu presudu, čime je parnični postupak pravnosnažno okončan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čij u s e povred u podnosioci ustavne žalb e pozivaju, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je podnosioci ustavne žalbe pokrenuli predmetni parnični postupak, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09) , koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak pokrenut 4. aprila 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Somboru, i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5183/10 od 31. maja 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja i stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak u celini okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od dana podnošenja tužbe nadležnom sudu pa do okončanja postupka .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala deset godina i dva meseca, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo u toj meri složenih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi iziskivala obiman dokazni postupak i koja bi mogla predstavljati prihvatljiv, odnosno opravdan razlog za ovako dugo trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe ima i nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da sud o zahtevima koji su postavljeni u predmetnoj parnici odluči u okviru standarda razumnog roka, jer je od pitanja postojanja njihovog daljeg duga prema tuženom zavisilo i dalje sprovođenje izvršnog postupka u kome su oni imali svojstvo izvršnih dužnika i koje se sprovodilo javnom prodajom nepokretnosti u njihovom vlasništvu .

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da oni nisu značajnije doprineli trajanj u parničnog postupka . Ustavni sud ukazuje da samo jedno ročište nije održano na predlog podnositeljke ustavne žalbe, i to iz opravdanih razloga, što nije imalo bitan uticaj na dužinu postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje Opštinskog suda u Somboru. Naime, prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano nakon godinu dana od dana podnošenja tužbe. Zatim, Ustavni sud je utvrdio period neaktivnosti u trajanju od devet meseci u kome nije sprovedena nijedna procesna radnja, i to od 7. maja 2002. godine, kada je održano prvo ročište, do 25. februara 2003. godine, za kada je bilo zakazano naredno ročište. Uopšteno gledajući, ročišta za glavnu raspravu nisu zakazivana u razumnim ili makar prihvatljivim vremenskim intervalima. Takođe, u ovoj parnici drugostepeni sud je dva puta ukidao prvostepenu presudu, zbog očiglednih grešaka učinjenih u postupku pred sudom niže instance. Ustavni sud konstatuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka i ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ (broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Predmetni parnični postupak je bio u prekidu oko godinu dana, od 21. marta 2005. godine do 10. maja 2006. godine, kada je postupak nastavljen na predlog podnosilaca ustavne žalbe i suprotne parnične stranke. Ovaj period se ne može staviti na teret parničnom sudu. Naime, po oceni Ustavnog suda, prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka u kome se rešava o prethodnom pitanju, ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, već bi jedino neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka, prouzrokovalo povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videti presudu u predmetu ''Smoje protiv Hrvatske'', aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.).

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 3/09 (prvobitno pod brojem P. 491/01), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajuću ustavnu žalbu u delu u kojem se osporava pravnosnažno rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Somboru I. 594/93 i traži njegovo poništenje, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije od 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete, nakon stupanja na snagu Ustava. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se podnetom ustavnom žalbom osporava sudsko rešenje doneto pre stupanja Ustava na snagu, Ustavni sud je ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ispitujući procesne pretpostavke za izjavljivanje ustavne žalbe u delu u kojem se osporavala tada nepravnosnažna presuda Osnovnog suda u Somboru P. 3/09 od 22. aprila 2009. godine, Ustavni sud ukazuje da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe u redovnom postupku, s tim što se pod iscrpljenošću pravnih sredstava ne podrazumeva samo njihovo izjavljivanje, već donošenje odluke nadležnog suda o izjavljenom pravnom sredstvu. Kako iz navoda ustavne žalbe i dokumentacije koja je uz nju dostavljena proizlazi da u trenutku podnošenja ustavne žalbe nije bila doneta odluka o žalbi koju su podnosioci izjavili protiv navedene prvostepene presude, niti je naknadno osporena drugostepena potvrđujuća i time pravnosnažna presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Osnovnog suda u Somboru P. 3/09 od 22. aprila 2009. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u odnosnom delu tačke 1. izreke.

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti