Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu u delu koji se odnosi na dužinu trajanja postupka, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog osmogišnjeg trajanja radnog spora i dosuđuje naknadu štete. Deo žalbe protiv meritornih odluka sudova se odbija kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. T. i A. I, obe iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbij e, na sednici Veća održanoj 3. jula 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba K. T. i A. I. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4883/06 povređeno pravo podnosi teljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. T. i A. I, obe iz B, podnele su 12. oktobra 2011. godine, preko zajedničkog punomoćnika Š. P, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1892/10 od 1. juna 2011. godine, Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1929/10 od 4. juna 2010. godine i Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4883/06 od 25. oktobra 2007. godine, zbog povreda prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4883/06.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi : da je prema odredbama člana 48. Pojedinačnog kolektivnog ugovora od 15. oktobra 2001. godine (u daljem tekstu: PKU), koji je tuženi "L. B." B. zaključenjem Ugovora o kupoprodaji B. f. c. prihvatio kao opšti akt, višku zaposlenih mogao prestati radni odnos samo na osnovu sporazuma, uz isplatu otpremnine u propisanom iznosu; da je tuženi sa podnositeljkama 31. decembra 2002. godine zaključio sporazume o prestanku radnog odnosa, prema kojima podnositeljke nisu imale pravo na otpremninu; da su predmetni sporazumi suprotni odredbama člana 48. PKU, kao i odredbama člana 101. stav 1. tačka 8) i člana 117. Zakona o radu, iz kog razloga su ništavi; da su podnositeljke samim činom izdavanja restorana "K." u zakup (20. decembra 2002. godine) postale višak zaposlenih; da je nakon toga svako sporazumevanje o prestanku radnog odnosa na poslovima konobara u pomenutom restoranu bilo ništavo, imajući u vidu da su u pitanju poslovi koji više nisu postojali; da i u situaciji u kojoj se zaposleni i poslodavac sporazumeju o prestanku radnog odnosa, zaposlenom pripada otpremnina iz člana 48. PKU; da je predmetnim sporazumima izigrano pravo podnositeljki iz radnog odnosa da im radni odnos kao višku može prestati samo na osnovu sporazuma i uz isplatu otpremnine; da je stav redovnih sudova o suprotnosti člana 48. PKU Zakonu o radu protivan načelu ustavnosti i zakonitosti, s obzirom na to da o ustavnosti i zakonitost propisa i opštih akata može odlučivati samo Ustavni sud; da sudovi nisu cenili obaveznost akata koje je tuženi prihvatio u postupku privatizacije, pre svega Socijalni program kojim je propisana obavezna primena zatečenih opštih akata, kao i zabrana otpuštanja u periodu od pet godina, osim dobrovoljnog, na osnovu sporazuma i uz isplatu otpremnine; da je predmetni parnični postupak trajao u periodu od 12. septembra 2003. godine do 12. septembra 2011. godine, na koji način je podnositeljkama povređeno i pravo na pravično suđenje u razumnom roku, te zbog činjenice da je u donošenju osporene revizijske presude, kao član veća, učestvovala sudija L.Đ, koja je prethodno bila predsednik veća Okružnog suda u Novom Sadu koje je donelo rešenje Gž. 4848/05 od 18. maja 2006. godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i utvrdi pravo podnositeljki na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4883/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnositeljke ustavne žalbe su 12. septembra 2003. godine, u svojstvu tužilaca, podnele Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog "L. B. f. c." a.d. iz B, radi isplate otpremnine i stimulativne naknade. Predmet je dobio broj P. 7158/03.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 3. decembra 2003. godine. U periodu do prvog presuđenja, Opštinski sud u Novom Sadu je zakazao ukupno šest ročišta, od kojih dva nisu održana, oba na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka. U dokaznom postupku izvedeno je saslušanje tužilja i svedoka N.D, N.P, I.M. i M.L. Podneskom od 7. februara 2005. godine tužilje su, pored postojećeg zahteva za isplatu, istakle i zahtev za utvrđenje prava na otpremninu po osnovu sporazumnog prestanka radnog odnosa i prava na stimulativnu naknadu po godini staža do ostvarivanja prava na penziju. Na ročištu održanom 11. marta 2005. godine glavna rasprava je zaključena.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7158/03 od 11. marta 2005. godine usvojen je u celini tužbeni zahtev tužilja za utvrđenje prava na otpremninu i stimulativnu naknadu, dok je tužbeni zahtev za isplatu ovih potraživanja delimično usvojen. Ova presuda je punomoćniku tužilja uručena 16. avgusta 2005. godine, a tuženom 11. avgusta 2005. godine.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4848/05 od 18. maja 2005. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7158/03 od 11. marta 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Drugostepeni postupak je trajao u periodu od 11. oktobra 2005. godine do 19. juna 2006. godine.

U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 4883/06. Do narednog presuđenja Opštinski sud u Novom Sadu je održao još dva ročišta za glavnu raspravu, na kojima je ponovo izveden dokaz saslušanjem tužilja, dok su dva ročišta odložena. Punomoćnik tužilje je podneskom od 19. juna 2007. godine izvršio preinačenje tužbe, na taj način što je umesto postojećeg zahteva za utvrđenje prava na otpremninu i stimulativnu naknadu postavio zahtev za utvrđenje ništavosti sporazuma o prestanku radnog odnosa tužilja od 30. decembra 2002. godine. Zahtev za isplatu otpremnine i stimulativne naknade je ostao neizmenjen. Na ročištu održanom 25. oktobra 2007. godine glavna rasprava je zaključena.

Opštinski sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu P. 4883/06 od 25. oktobra 2007. godine, kojom je u stavu I izreke odbacio tužbu za utvrđenje ništavosti sporazuma od 30. decembra 2002. godine kao nedozvoljenu, a u stavu II izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja za isplatu otpremnine i stimulativne naknade. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tuženi sa tužiljama 30. decembra 2002. godine zaključio sporazume o prestanku radnog odnosa; da u članu 1. ovih sporazuma stoji da tužiljama prestaje radni odnos kod tuženog zaključno sa 31. decembrom 2002. godine, a u članu 2. da zaposlenom prestaju sva prava i obaveze iz radnog odnosa i po osnovu radnog odnosa; da se u sporazumima, takođe, navodi da su sporazum pročitali i poslodavac i zaposleni, te da ga, u znak prihvatanja, svojeručno potpisuju; da je 1. januara 2003. godine SUR "K." sa tužiljama zaključio ugovore o radu na neodređeno vreme za obavljanje poslova konobara; da je direktor tuženog I.M. uputio 14. januara 2003. godine dopis sindikalnoj organizaciji tuženog, kojim je tu organizaciju obavestio da su tužilje 31. decembra 2002. godine prestale sa radom kod tuženog, na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa, te da su odmah nakon toga, 1. januara 2003. godine, zaključile ugovor o radu sa zakupcem restorana "K.", koji se obavezao da će ugovori o radu važiti najmanje do 31. decembra 2006. godine, te da ukoliko zakupac ne bude poštovao navedene odredbe ugovora o zakupu i iz neopravdanih razloga otkaže ugovore o radu tužiljama, da se tuženi obavezuje da ponovo zasnuje radni odnos sa tužiljama; da restoran "K.", kao organizaciona jedinica tuženog, ne postoji nakon 31. decembra 2006. godine; da je u spornom periodu kod tuženog na snazi bio PKU iz oktobra 2001. godine, koji je u članu 48. propisivao da zaposlenom ne može prestati radni odnos zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena protiv njegove volje, već samo na osnovu saglasnosti zaposlenog, odnosno na osnovu njegovog zahteva; da zaposleni kome radni odnos prestaje na takav način ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini od 36 mesečnih zarada ostvarenih u prethodnom mesecu, kao i na stimulativnu naknadu za godine staža preostale do pune starosne penzije; da sud smatra da ne postoji pravni interes tužilja za utvrđenjem ništavosti predmetnih sporazuma, s obzirom na to da se ostvarenje prava, u konkretnom slučaju, može postići i kondemnatornom tužbom; da je iz tog razloga sud odbacio tužbu kao nedozvoljenu u delu kojim je traženo utvrđenje ništavosti sporazuma o prestanku radnog odnosa; da, osim toga, sporazumi ne ispunjavaju uslove ništavosti iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima; da sud smatra da su odredbe člana 48. st. 1. i 2. PKU tuženog suprotne Zakonu o radu i da, saglasno članu 176. tog zakona, ne može ostati na snazi ni odredba stava 3, koja proizlazi iz st. 1. i 2.; da je tuženi tužiljama, nakon što je ukinuta organizaciona jedinica u kojoj su radile, ponudio zaključenje sporazuma, te da tužilje ničim nisu dokazale da je bilo mana volje prilikom zaključenja tih sporazuma, zbog čega je tužbeni zahtev za isplatu odbijen kao neosnovan.

Ova presuda je punomoćniku tužilja uručena 11. januara 2008. godine, a tuženom 9. januara 2008. godine.

Po žalbi tužilja postupao je najpre Okružni sud u Novom Sadu, kome su spisi parničnog predmeta prosleđeni 18. februara 2008. godine. Rešenjem Gž. 955/08 od 9. aprila 2009. godine Okružni sud u Novom Sadu je vratio predmet Opštinskom sudu u Novom Sadu, sa nalogom da se izvrše ispravke određenih slovnih grešaka u prvostepenoj presudi. Predmet je drugostepenom sudu ponovo dostavljen 13. jula 2009. godine.

Nakon 1. januara 2010. godine predmet je prešao u nadležnost Apelacionog suda u Novom Sadu, koji je delimično preuzeo nadležnost Okružnog suda u Novom Sadu. Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1929/10 od 4. juna 2010. godine žalba tužilja je odbijena, a presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4883/06 od 25. oktobra u celini potvrđena.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su, prema činjeničnom stanju koje je utvrdio prvostepeni sud, tužilje bile zaposlene kod tuženog, na radnom mestu konobara u restoranu "Karaš", sve do 31. decembra 2002. godine; da je tuženi 20. decembra 2002. godine, kao zakupodavac, zaključio ugovor o zakupu restorana "Karaš" sa zakupcem M.L, koji se obavezao da zasnuje radni odnos sa zaposlenima kod tuženog koji su radili u tom restoranu; da su u momentu preuzimanja restorana, zaposlene u njemu bile tužilje; da se zakupac obavezao da sa tužiljama zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme, najmanje do 31. decembra 2006. godine, uz neto zarade u iznosu od najmanje 10.000 dinara, te da ugovore neće otkazati pre isteka navedenog roka, osim u slučaju ostvarivanja uslova za penziju ili zbog učinjene povrede radne obaveze; da su ugovori o radu sa tužiljama zaključeni 1. januara 2003. godine; da su pojedine radnice, koje su takođe bile konobari u restoranu "K.", dobile otpremnine od tuženog, budući da im je radni odnos prestao kao višku zaposlenih; da je pre potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa I.M. obavio razgovor sa tužiljama, te da prilikom potpisivanja sporazuma na njih nije vršen pritisak; da je 30. decembra 2002. godine tuženi sa tužiljama zaključio sporazume o prestanku radnog odnosa; da su tužilje 1. januara 2003. godine sa SUR "K." zasnovale radni odnos na radnom mestu konobara; da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da tužilje nemaju pravni interes za utvrđenje ništavosti sporazuma od 30. decembra 2002. godine, zbog čega im je tužba odbačena kao nedozvoljena; da su tužilje imale pravni interes da se utvrdi ništavost sporazuma o prestanku radnog odnosa, budući da bi sa utvrđenjem ništavosti polagale pravo na isplatu predmetnih potraživanja; da je ugovor, saglasno odredbama člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, ništav ukoliko je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima; da je drugostepeni sud stanovišta da u konkretnom slučaju nije ispunjen nijedan od osnova za utvrđenje ništavosti spornih sporazuma, budući da su se tužilje svojim potpisom saglasile sa prestankom radnog odnosa kod tuženog, te da su sporazumi zaključeni na osnovu odredbe člana 99. tada važećeg Zakona o radu; da zaposlenima kojima je na takav način prestao radni odnos ne pripada novčana naknada iz člana 117. Zakona o radu; da protivno navodima žalbe, tužilje nisu proglašene viškom zaposlenih, u smislu odredaba člana 114. Zakona o radu, iz kog razloga ne mogu da uživaju prava iz člana 117. tog zakona; da se neosnovano u žalbi navodi da za zaključenje spornih sporazuma ne postoji osnov, kao i da im nedostaje predmet; da su sporazumi o prestanku radnog odnosa zaključeni 30. decembra 2002. godine, kada su tužilje još uvek bile u radnom odnosu kod tuženog, uz njihovu slobodnu i ozbiljnu volju, pri čemu tužilje nisu dokazale postojanje nedozvoljenih pobuda i motiva tuženog za zaključenje tih sporazuma; da je zbog navedenih razloga tužbeni zahtev tužilja trebalo da bude odbijen kao neosnovan, ali zbog činjenice da su samo tužilje izjavile žalbu protiv prvostepene presude, takvo preinačenje bi bilo na njihovu štetu, dok su pravne posledice suštinski iste.

Spisi parničnog predmeta su 10. juna 2010. godine vraćeni Osnovnom sudu u Novom Sadu, koji je 1. januara 2010. godine preuzeo nadležnost Opštinskog suda u Novom Sadu.

Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev2. 1892/10 od 1. juna 2011. godine, kojom je revizija tužilja izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1929/10 od 4. juna 2010. godine odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene revizijske presude su ponovljeni razlozi koje je za osporenu drugostepenu presudu dao Apelacioni sud u Novom Sadu, uz konstataciju da je drugostepena presuda jasna, obrazložena, neprotivrečna i da sadrži sve razloge o odlučnim činjenicama.

Revizijski postupak je trajao od 13. oktobra 2010. godine do 31. avgusta 2011. godine. Osporena revizijska presuda je punomoćniku tužilja uručena 12. septembra 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, na čij e povred e se ukazuje ustavnom žalb om, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. st. 1. i 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09 i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sudija ne može da vrši sudijsku dužnost (isključenje), pored ostalog, ako je u istom predmetu učestvovao u postupku medijacije ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici ili je doneo odluku koja se pobija ili je zastupao stranku kao advokat (član 67. stav 1. tačka 6)); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.) .

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), važnim za konkretan spor, bilo je propisano: da radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog (član 99.); da p oslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, pored ostalog, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla (član 101. stav 1. tačka 8)); da je u slučaju otkaza ugovora o radu u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) ovog zakona, poslodavac dužan da isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (član 117. stav 1.); da se k olektivni ugovor može zaključiti kao opšti, posebni i pojedinačni (član 132.); da se p ojedinačni kolektivni ugovor zaključuje kod poslodavca (član 135.); da o dredbe kolektivnog ugovora koji je na snazi, na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koje nisu u suprotnosti sa ovim zakonom, ostaju na snazi do zaključivanja kolektivnog ugovora u skladu sa ovim zakonom (član 176.).

Član 48. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog od 15. oktobra 2001. godine propisivao je: da zaposlenom ne može prestati radni odnos zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena protiv njegove volje (stav 1.); da zaposlenom može prestati radni odnos samo na osnovu njegove saglasnosti, odnosno na osnovu njegovog zahteva (stav 2.); da zaposleni kome prestaje radni odnos na način iz prethodnog stava ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini od 36 mesečnih zarada ostvarenih u prethodnom mesecu, kao i na stimulativnu naknadu za godine staža preostale do pune starosne penzije (stav 3.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), koje su od značaja za konkretan spor, propisano je: da je ništav ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da je u govor rušljiv kad ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno (član 111.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 12. septembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je okončan donošenjem osporen e presud e Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1892/10 od 1. juna 2011. godine , koja je punomoćniku podnositeljki uručena 12. septembra 201 1. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud ratione temporis nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parni čni postupak traja o sedam godina i osam meseci. Navedeno trajanje može ukazivati na činjenicu da postupak u predmetnoj parnici nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio činjenično i pravno složen, jer je, u suštini, trebalo samo dati odgovor na pitanje da li podnositeljke imaju pravo na otpremninu i u slučaju sporazumnog prestanka radnog odnosa.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosi teljke ustavne žalbe ima le legitiman interes da sud o nj ihovim zahtev ima odluči u okviru standarda razumnog roka, imajući u vidu da je predmet spora bila isplata potraživanja iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnositeljki ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da one nisu doprinele produžavanju trajanja osporenog parničnog postupka .

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedovoljno efikasno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda . Ovde se naročito ima u vidu: da je u postupku pred prvostepenim sudom u tri navrata izveden dokaz saslušanjem tužilja i da su se sva tri puta tužilje izjašnjavale o istim okolnostima; da je Opštinski sud u Novom Sadu obe svoje presude (P. 7158/03 od 11. marta 2005. godine i P. 4883/06 od 25. oktobra 2007. godine) strankama dostavio nakon isteka zakonom propisanog roka za pismenu izradu presuda; da je Okružni sud u Novom Sadu tek nakon godinu i po dana od pokretanja drugostepenog postupka vratio predmet Opštinskom sudu u Novom Sadu kako bi se izvršile ispravke slovnih grešaka u presudi P. 4883/06 od 25. oktobra 2007. godine, što je posledično dovelo do toga da je žalbeni postupak povodom navedene presude trajao više od dve godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljkama ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4883/06, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpe le podnosi teljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka , te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Što se tiče navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnositeljke, u suštini, ukazuju da su redovni sudovi pogrešno utvr dili činjenično stanje, te da je merodavno materijalno pravo proizvoljno primenjeno.

Stoga, Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosi ocu osigurao pravo na pravično suđenje garant ovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u konkretnoj pravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporen ih presuda, zbog čega smatra da podnositeljkama nije povređeno Ustavom garantovano pravo na pravično suđenje. Naime, po shvatanju Ustavnog suda, prestanak radnog odnosa na osnovu sporazuma zaključenog između poslodavca i zaposlenog, za koji je utvrđeno da nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i da prilikom njegovog zaključenja nije bilo mana volje na strani zaposlenog, može proizvesti samo one pravne posledice koje prevashodno propisuju odredbe Zakona o radu. Ustavni sud ovde ima u vidu da je odredbama člana 48. PKU tuženog od 15. oktobra 2001. godine, koji se primenjivao u vreme kada je Zakon o radu iz 2001. godine stupio na snagu (21. decembra 2001. godine), bila isključena mogućnost prestanka radnog odnosa zaposlenima kod tuženog po osnovu tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena. Tačnije, radni odnos po navedenom osnovu mogao je prestati zaposlenom samo na osnovu njegove saglasnosti ili zahteva (dobrovoljni odlazak), u kom slučaju se isplaćivala otpremnina u visini od 36 mesečnih zarada ostvarenih u prethodnom mesecu, kao i stimulativna naknada za godine staža preostale do pune starosne penzije. Prema tome, sporazumi o prestanku radnog odnosa, koje su podositeljke zaključile sa tuženim, po oceni Ustavnog suda, nisu mogli predstavljati njihov pristanak ili zahtev da im radni odnos prestane kao višku zaposlenih zbog nastalih promena kod tuženog, već njihovu jasno izraženu volju da im radni odnos prestane na osnovu člana 99. Zakona o radu iz 2001. godine. Takođe, Ustavni sud smatra da je ustavnopravno prihvatljivo tumačenje odredbe člana 176. Zakona o radu iz 2001. godine, po kome primena odredaba člana 48. PKU, usled njihove suprotnosti sa odgovarajućim odredbama tog zakona, nije mogla da se nastavi nakon stupanja zakona na snagu. Ustavni sud nalazi da su navedene odredbe zakonom propisanu mogućnost poslodavca da u situaciji kada zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla otkaže ugovor o radu, opteretile i uslovile izričitim pristankom zaposlenog, što, po mišljenju Ustavnog suda, nije bila intencija zakonodavca prilikom redigovanja člana 101. navedenog zakona.

Navode ustavne žalbe, da je podnositeljkama pravo na pravično suđenje povređeno i time što je sudija L.Đ. učestvovala kao član veća u donošenju osporene revizijske presude, a prethodno bila predsednik veća Okružnog suda u Novom Sadu koje je donelo rešenje Gž. 4848/05 od 18. maja 2006. godine, Ustavni sud, takođe, smatra neosnovanim. Saglasno odredbi člana 67. stav 1. tačka 6) Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, sudija je ex lege morao biti izuzet od postupanja samo ukoliko je učestvovao u donošenju odluke koja se pobija u postupku po nekom pravnom sredstvu (redovnom ili vanrednom). Imajući u vidu da predmet revizijskog ispitivanja nije bilo rešenje Gž. 4848/05 od 18. maja 2006. godine, u čijem je donošenju učestvovala sudija L.Đ, već presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1929/10 od 4. juna 2010. godine, Ustavni sud nalazi da se na pristrasnost i neobjektivnost članova veća revizijskog suda ustavnom žalbom neosnovano ukazuje.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1892/10 od 1. juna 2011. godine, Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1929/10 od 4. juna 2010. godine i Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4883/06 od 25. oktobra 2007. godine podnosi teljkama ni je povređen o prav o na pravičn o suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud odbio ustavnu žalbu u tom delu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke .

Ocenjujući postojanje povrede prava iz člana 60. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljke svoju tvrdnju o povredi ovih prava bliže ne obrazlažu, već je, u stvari, izvode iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da pravo podnositeljki na pravično suđenje nije povređeno, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz člana 60. Ustava.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti