Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa pravičnog suđenja. Okružni sud je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke, što je dovelo do pravne nesigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Branimira Aleksića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. septembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Branimira Aleksića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 24/09 od 14. januara 2009. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Branimir Aleksić iz Beograda je 30. marta 2009. godine, preko punomoćnika - advokata Jovice Kosića iz Beograda, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 24/09 od 14. januara 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije zajemčenog odredbama člana 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije i povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da nakon okončanja štrajka 28. novembra 2004. godine, njegov poslodavac - Javno preduzeće JAT Airways nije postupio saglasno zaključenim pregovorima i donetoj odluci broj 2741 od 29. novembra 2004. godine; da se obratio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, podnošenjem tužbe radi isplate razlike zarade; da je Četvrti opštinski sud u Beogradu 13. oktobra 2008. godine doneo presudu P. 1513/06 kojom je odbio tužbeni zahtev podnosioca; da je Okružni sud u Beogradu postupajući po žalbi tužioca, 14. januara 2009. godine doneo osporenu presudu Gž. 24/09 u kojoj se neosnovano pozvao na nužnost postojanja saglasnosti osnivača, što je protivno članu 120. tada važećeg Zakona o radu, čl. 16. i 25. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, članu 32. Statuta tuženog i rešenju Vlade kao osnivača od 17. februara 2005. godine.

Podnosilac smatra da prema ugovoru o radu ima utvrđenu samo visinu osnovne zarade, koja je definisana u članu 6A. ugovora o radu sa datim koeficijentima i da se takva zarada može uvećati na ime stimulacije odlukom poslodavca, kako je to predviđeno u članu 6B. ugovora o radu. Shodno zaključenom ugovoru o radu, a primenom člana 32. Statuta JAT-a, generalni direktor JAT-a doneo je Odluku o stimulaciji i visini zarade broj 2741 od 29. novembra 2004. godine i utvrdio reperni iznos zarade za inženjera druge grupe u iznosu od 68.000,00 dinara. Dalje je naveo da Zakon o radu ne precizira, niti ograničava poslodavca da u politici zarada primeni sva merila koja odgovaraju njegovom shvatanju raspodele zarada kao bitnog elementa poslovanja. Podnosilac dalje ističe da je diskriminisan u svom pravu da dođe do pravične odluke, jer su u drugim pravnosnažno okončanim postupcima vođenim pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu usvojeni tužbeni zahtevi njegovih kolega, a reč je o istom činjeničnom i pravnom osnovu.

Iz navedenih razloga podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Okružnog suda u Beogradu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbama člana 21. st. 1. i 2. Ustava je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je tokom 2006. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv poslodavca Javnog preduzeća JAT Airways, radi isplate razlike zarade za novembar i decembar 2004. godine, navodeći da su 28. novembra 2004. godine generalni direktor tuženog i Samostalni sindikat inženjera vazduhoplovstva Srbije potpisali Sporazum broj 1342, nakon čega je generalni direktor tuženog doneo i Odluku broj 2741 od 29. novembra 2004. godine kojom je predviđeno da tužiocu pripada utuženi iznos, na ime razlike između zarade koju je primio za novembar i decembar 2004. godine i punog iznosa zarade koja mu pripada u skladu sa navedenim sporazumom i odlukom. Dalje je istakao da mu u označenom periodu zarada nije isplaćena u skladu sa ovom odlukom, te da je na ime razlike zarade poslodavac dužan da mu isplati iznos konačno opredeljen tužbenim zahtevom.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1513/06 od 13. oktobra 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime razlike zarade za novembar 2004. godine isplati iznos od 32.065,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 1. decembra 2004. godine pa do konačne isplate, a da mu na ime razlike zarade za decembar 2004. godine isplati iznos od 49.188,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 1. januara 2005. godine pa do konačne isplate, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka. U obrazloženju navedene presude je istaknuto da ni Vlada Republike Srbije, ni nadležno ministarstvo, nisu dali saglasnost na sporazume koje je u ime tuženog zaključio generalni direktor sa Samostalnim sindikatom inženjera vazduhoplovstva Srbije. Kako osnov tužbenog zahteva predstavlja odluka generalnog direktora tuženog broj 2741 od 29. novembra 2004. godine, doneta pri izvršenju sporazuma od 28. novembra 2004. godine, koji nije zaključen u skladu sa Uredbom o visini zarada u javnim preduzećima, to je isti ništav u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da direktor javnog preduzeća nema ovlašćenje da bez saglasnosti osnivača odredi pravo na stimulaciju određene kategorije zaposlenih preko dozvoljenog iznosa sredstava za tu godinu.

Odlučujući o žalbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 24/09 od 14. januara 2009. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1513/06 od 13. oktobra 2008. godine. U obrazloženju presude je navedeno činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud, uz konstataciju da je za obavljeni rad tužiocu za sporni period isplaćena zarada u skladu sa ugovorom o radu, a da Vlada nije dala saglasnost na sporazum zaključen između štrajkačkog odbora Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva Srbije i direktora tuženog, niti na odluku direktora tuženog od 29. novembra 2004. godine. Dalje je istaknuto da je navedeni pravni posao mogao proizvoditi pravno dejstvo samo da je njegov učesnik bila Vlada Republike Srbije, odnosno da je dala na njega saglasnost ili ga naknadno odobrila u smislu odredbe člana 88. Zakona o obligacionim odnosima, što ovde nije slučaj. Okružni sud je konstatovao da je prvostepeni sud, na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo. Razloge za ovakav stav Okružni sud je našao u tome da je za raspravljanje spornog odnosa merodavan Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i Uredba o visini zarada u javnim preduzećima, doneta u izvršavanju ovog zakona.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1314/05 od 23. februara 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca A. S. iz Beograda i obavezan je tuženi JAT Airways da isplati tužiocu utvrđene iznose na ime razlike zarade koju je primio za novembar i decembar mesec 2004. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Postupajući po žalbi tuženog JAT Airways, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 2691/06 od 5. jula 2006. godine kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1314/05 od 23. februara 2006. godine. Drugostepeni sud je u obrazloženju presude istakao, između ostalog, da je preduzeće JAT Airways moralo da se pridržava sporazuma od 28. novembra 2004. godine, kao i odluke njegovog generalnog direktora od 29. novembra 2004. godine.

Okružni sud u Beogradu je potvrđivao presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu kojima su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca koji su se nalazili u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama ili je preinačavao presude istog suda kojima su takvi zahtevi odbijeni (parnični postupci Četvrtog opštinskog suda u Beogradu: P. 1273/05; P. 1314/05; P. 1258/05; P. 1316/05; P. 1234/05.)

4. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim članom 32. stav 1. Ustava, jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. U tom smislu, pravilnu primenu materijalnog prava pre svega je nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i pogrešna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da svakako ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Polazeći od navedenog, za ocenu osnovanosti navode ustavne žalbe od značaja su odredbe sledećih propisa:

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", broj 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu, da se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca, da zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona, kao i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarade (član 81.); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu, za prekovremeni rad, rad na dan praznika koji je neradni dan, noćni rad i rad u smenama, a da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu (član 82.).

Važeći Zakon o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) donet je 15. marta 2005. godine, odnosno posle nastanka spornog odnosa.

Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/00 i 25/02), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da je javno preduzeće preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina (član 1. stav 1.); da su delatnosti od opšteg interesa, u smislu ovog zakona, delatnosti koje su kao takve određene zakonom u oblasti, između ostalog, vazdušnog saobraćaja (član 2. stav 1.); da delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća (član 3. stav 1.); da javno preduzeće osniva Republika Srbija i da pravo osnivača iz stava 1. ovog člana ostvaruje Vlada Republike Srbije (član 4. st. 1. i 2.); da javno preduzeće za svaku kalendarsku godinu donosi godišnji program poslovanja i dostavlja ga osnivaču javnog preduzeća radi davanja saglasnosti najkasnije do 1. decembra tekuće godine za narednu godinu, da se Program smatra donetim kada na njega saglasnost da osnivač javnog preduzeća, da program, pored ostalog, naročito sadrži: planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirani način raspodele dobiti javnog preduzeća, elemente za celovito sagledavanje politike cena proizvoda i usluga, kao i politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću, koji se utvrđuju u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju utvrđuje Vlada za godinu za koju se Program donosi, kao i da Vlada, do donošenja Programa, može da uredi uslove i način obračuna ukupnog iznosa sredstava za zarade u javnim preduzećima i preduzećima čiji je osnivač javno preduzeće (član 22.).

Na osnovu ovlašćenja iz člana 22. stav 5. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Vlada je donela Uredbu o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", br. 127/03 i 126/04). Ovom uredbom, koja je takođe bila na snazi u vreme nastanka spornog pravnog odnosa, bilo je propisano da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima koja su osnovala javna preduzeća (u daljem tekstu: preduzeća) obračunavaju i isplaćuju u skladu sa ovom uredbom počev od isplata za mesec januar 2004. godine (član 1.). Članom 2. Uredbe propisano je šta čini ukupan iznos sredstava za zarade isplaćen za mesec decembar 2003. godine, a članom 3. da preduzeća do donošenja Programa poslovanja za 2004. godinu obračunavaju i isplaćuju zarade za januar i naredne mesece 2004. godine najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog u članu 2. ove uredbe. Odredbom člana 4. stav 2. Uredbe bilo je predviđeno da preduzeće čiji je osnivač Republika ukupan iznos sredstava za obračun i isplatu zarada može da uveća uz saglasnost Vlade, na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija, ministarstva nadležnog za poslove rada i ministarstva nadležnog za odgovarajuću oblast. Članom 9. Uredbe bilo je propisano da će se, ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiti umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata. Odredbe člana 10. Uredbe predviđale su da su upravni odbor i direktor preduzeća odgovorni za isplatu u skladu sa ovom uredbom, a da će osnivač preduzeća preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom, ako preduzeće vrši isplatu zarada suprotno odredbama ove uredbe. Takođe, vršenje isplate zarada suprotno odredbama ove uredbe bilo je sankcionisano kao privredni prestup (član 12. Uredbe).

5. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje sa stanovišta navoda ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za ocenu Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na primenu materijalnog prava i različito postupanje sudova i odlučivanje Okružnog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije, a kasnije ispitivao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, naročito primena materijalnog prava bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

6. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Beogradu, posebno Okružnog suda u Beogradu, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda.

Ipak, Ustavni sud konstatuje da je, za razliku od postupka koji je predmet ove ustavne žalbe, u nekoliko postupaka koji su se vodili pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom, ujedno i sudom poslednje instance, Okružni sud u Beogradu usvojio tužbene zahteve tužilaca - kolega sa posla podnosioca ustavne žalbe, bez obzira na činjenicu što su njihovi zahtevi bili zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na identična pravna pitanja. U obrazloženjima tih presuda je istaknuto, inter alia, da je preduzeće JAT Airways moralo da se pridržava sporazuma od 28. novembra 2004. godine, kao i odluke njegovog generalnog direktora od 29. novembra 2004. godine (presude Okružnog suda u Beogradu - Gž. 3823/06 od 18. oktobra 2006. godine, Gž. 2345/06 od 22. novembra 2006. godine, Gž. 2473/06 od 28. juna 2006. godine, itd).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, donosio različite presude koje su za posledicu imale to da je tužbeni zahtev nekih tužilaca za naknadu zarade pravnosnažno usvojen, bilo potvrđivanjem prvostepene presude ili njenim preinačavanjem, dok je u ovom konkretnom slučaju istovrsni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, postavljen prema istom tuženom, pravnosnažno odbijen kao neosnovan, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, našao da je različitom ocenom Okružnog suda u Beogradu datom povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakav njegov stav u skladu sa ocenom Evropskog suda u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, koju je Evropski sud doneo uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

U vezi prethodne ocene, Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav zauzeo i u predmetu Už-143/2007 kada je, pored ostalog, utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, kao sastavnog elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. U tom predmetu Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje sa stanovišta navoda ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za ocenu Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Nesporno je da, saglasno kako ranije, tako i sada važećim odredbama Zakona o radu, svaki zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, pri čemu se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Takođe, prema Zakonu o radu iz 2001. godine, čije su odredbe bile merodavne za odlučivanje o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da se pod pojmom "zarada" podrazumeva i uvećana zarada, pri čemu slučaj koji je bio predmet konkretnog spora pred sudom nije spadao u Zakonom propisane slučajeve kada zaposlenom pripada pravo na uvećanu zaradu, već je odredbom člana 82. stav 2. Zakona bila predviđena mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da je u konkretnom slučaju svojstvo tuženog imao ne bilo koji poslodavac, već javno preduzeće čiji je osnivač Republika i čije je poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarada, bilo regulisano prinudnim propisima - Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i Uredbom donetom u izvršavanju ovog zakona. Navedene odredbe Zakona i Uredbe su ograničavale tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da samostalno, bez saglasnosti nadležnog organa osnivača donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada i da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti Vlade. U tom slučaju se, po oceni Ustavnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi ustavne žalbe da "činjenica da je tuženi javno preduzeće ništa ne menja u njegovom poslovanju, odnosno pravima i dužnostima prema zaposlenima, jer je reč o ugovornom odnosu, odnosno ovlašćenju poslovodstva - generalnog direktora da stimuliše radnika i odredi visinu zarade".

Iz iznetog sledi da je u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću, odnos poslodavca i zaposlenog ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja. Po oceni Ustavnog suda, nije sporno da osnivač javnog preduzeća nema ovlašćenje da određuje visinu pojedinačne zarade ili stimulacije za svakog zaposlenog, ali kako od zbira pojedinačnih zarada i stimulacija zavisi ukupna masa zarada, to saglasno članu 4. stav 2. Uredbe, svako uvećanje pojedinačnih zarada i stimulacija podleže saglasnosti Vlade kada utiče na uvećanje propisane mase zarada, a što je bilo u konkretnom slučaju, jer uvećanje zarada nije bilo praćeno smanjenjem zarada drugim zaposlenim licima kod tuženog ili smanjenjem ukupnog broja zaposlenih, čime bi se jedino mogla očuvati ista projektovana masa zarada.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud ocenjuje da je osporena presuda Okružnog suda u Beogradu zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava i da se obrazloženje presude temelji na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari, te da materijalno pravo nije bilo primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je imao u vidu i to da je tokom prvostepenog parničnog postupka nesporno utvrđeno da je sporazum koji je generalni direktor tuženog zaključio sa Samostalnim sindikatom, a koji je bio osnov za donošenje odluke generalnog direktora o obračunu i isplati posebne stimulacije, izričito predviđao da se posebna stimulacija po osnovu ostvarenih rezultata u trećem kvartalu 2004. godine, isplaćuje samo zaposlenima koji su članovi tog sindikata i to prema spisku overenom od strane ovlašćenog lica Sindikata. Kako je navedeni osnov za obračun i isplatu posebne stimulacije, a time i za potraživanje naknade zarade po ovom osnovu, suprotan prinudnim propisima, u konkretnom slučaju odredbi člana 12. tada važećeg Zakona o radu, jer među zaposlenima kod tuženog stvara diskriminaciju po osnovu članstva u određenom sindikatu, stavljajući, suprotno izričitoj zakonskoj zabrani, podnosioca ustavne žalbe u povoljniji položaj od zaposlenih koji rade na istim poslovima, a nisu članovi sindikata koji je sa generalnim direktorom zaključio sporazum, to Ustavni sud nalazi da i ova okolnost dodatno ukazuje da primena materijalnog prava u osporenoj presudi nije dovela do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da sama činjenica da je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, povodom iste činjenične i pravne situacije donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ta okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio.

S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije bilo primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe, odnosno da je osporena odluka Okružnog suda u Beogradu zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud nalazi da objavljivanje ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Ocenjujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, iako je Okružni sud u Beogradu u identičnim situacijama različito postupao. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić