Odbacivanje ustavne žalbe kao neosnovane u sporu o iseljenju iz stana

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne presude o iseljenju, zaključivši da podnosilac ponavlja navode iz redovnog postupka i u suštini traži preispitivanje zakonitosti, što nije u nadležnosti Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepečvić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Bukve iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Miroslava Bukve izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 510/10 od 23. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Bukva iz Beograda, preko punomoćnika Vlastimira Jankovića, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 10. novembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 510/10 od 23. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako se članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantuje pravo na imovinu, čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije u članu 58. stav 1, ocena eventualne povrede ili uskraćivanja ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši se u odnosu na odredbe Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je 13. januara 2011. godine, Ustavnom sudu dostavio dodatnu dokumentaciju za koju je smatrao da je od značaja za odlučivanje o podnetoj ustavnoj žalbi.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, pa je podnosilac ustavne žalbe obavezan da se iseli iz označenog stana i istovremeno je odbijen protivtužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da sud utvrdi da je stekao svojstvo zakupca na neodređeno vreme na predmetnom stanu. Podnosilac ustavne žalbe navodi da su sudske odluke zasnovane na činjenici da mu je predmetni stan dodeljen na određeno vreme ugovorom od 2. decembra 1991. godine, da je ovaj ugovor raskinut, pa su se stekli uslovi za njegovo iseljenje. Smatra da bi mu sporni stan bio dodeljen u zakup i to na neodređeno vreme da prethodno, 1992. godine, Savezno ministarstvo inostranih poslova nije donelo nezakonito rešenje kojim mu je prestao radni odnos, te da mu je nepravilnom ocenom odlučnih činjenica i pogrešnom primenom materijalnog prava osporenom presudom povređeno pravo na mirno uživanje imovine.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno navedenoj odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da postupa kao instancioni sud i da ispituje zakonitost pojedinačnih akata koji se ustavnom žalbom osporavaju, već samo da utvrđuje postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Stoga i navodi ustavne žalbe ne mogu biti istovetni navodima iznošenim u prethodno korišćenim pravnim sredstvima u redovnom postupku ispitivanja zakonitosti osporenih odluka, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, ukazuje na njegovu povredu ili uskraćivanje, jer samo formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

3. U postupku predhodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Prvi opštinski sud u Beogradu presudom P. 1775/07 od 29. januara 2008. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog Republike Srbije i obavezao tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana broj 1 u ulici Višnjički venac broj 65 u Beogradu, dok je u stavu drugom izreke odbijen protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca kojim je tražio da sud utvrdi da je stekao svojstvo zakupca na nedoređeno vreme na spornom stanu, što je tuženi-protivtžilac dužan da prizna i trpi, kao i da sud utvrdi da je u odnosu na tuženog-protivtužioca bez dejstva rešenje o davanju stana u zakup Savezne Vlade broj 36 – 323/97 od 12. marta 1997. godine. U stavu trećem i četvrtom izreke ove presude odlučeno je o troškovima parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 510/10 od 23. septembra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog-protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom, drugom i trećem izreke, dok je prvostepenu presudu preinačio samo u odnosu na stav četvrti izreke kojim je odlučivano o troškovima postupka umešača.

U obrazloženju osporene presude se nakon detaljne analize i ocene činjeničnog stanja utvrđenog u toku prvostepenog postupka, kao i relevantnih odredaba Zakona o stambenim odnosima koji se primenjivao u vreme kada je spor nastao, Zakona o obligacionim odnosima i odredaba opštih akata tužioca, zaključuje: da je tužiocu sporni stan, na kome je nosilac stanarskog prava bilo treće lice, dodeljen samo na privremeno korišćenje i to po odredbama Zakona o obligacionim odnosima, a ne Zakona o stambenim odnosima; da je stan dat na korišćenje pod određenim, strogo preciziranim uslovima; da je ugovor koji je bio pravni osnov za korišćenje spornog stana otkazan saglasno odredbama tog istog ugovora; da tuženi-protivtužilac na osnovu zaključenog ugovora nije stekao status zakupca društvenog stana na neodređeno vreme; da je zato pravilna i zakonita odluka prvostepenog suda o usvajanju tužbenog zahteva, a odbijanju protivtužbenog zahteva. Drugostepeni sud posebno detaljno obrazlaže iz kojih razloga su neosnovani žalbeni navodi vezani za pravne posledice poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa tuženog-protivtužioca.

4. Polazeći od prethodno iznetih stavova u vezi nadležnosti Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi i uslova za dopuštenost ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac u ustavnoj žalbi zapravo ponavlja navode koje je iznosio u žalbi koju je izjavljivao protiv prvostepene presude donete u ovom parničnom postupku, a koje je detaljno ocenio nadležni redovni sud, dajući u osporenoj presudi jasne i obrazložene razloge. Stoga Ustavni sud nalazi da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi zajemčenog prava na imovinu, već se podnosilac ustavne žalbe na povredu ovog ustavnog prava poziva samo formalno, a u suštini, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, od Ustavnog suda traži da još jednom ispita zakonitost osporene presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

5. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe kao neosnovane u sporu o iseljenju iz stana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti