Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za uspostavljanje isplate penzije, koji traje skoro 17 godina. Iako je podnosilac bio pasivan, pretežna odgovornost leži na neefikasnim organima uprave. Dosuđena je naknada od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. Đ . iz Prizrena , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. Đ . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 3539 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. Đ . iz Prizrena j e, 26. maja 2020. godine, preko punomoćnika R. G, advokata iz Novog Pazara, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 17. februara, 9. avgusta i 27. novembra 2021. godine , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. Ustava i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 3539. Podnosilac se istovremeno pozvao na povredu prava zajemčenih odredbama člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na odredbe Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da je zahtev za uspostavljanje isplate penzije podneo 10. juna 2005. godine, te da postupak nije pravnosnažno okončan. Podnosilac ustavne žalbe je postavio zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i za naknadu troškova po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Republičkog fon da za penzijsko i invalidsko osiguranje – služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 3539 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i njene dopune , na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 10. juna 2005. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje - služba Direkcije Fonda u Prištini zahtev za uspostavljanje isplate penzije priznate rešenjem broj 7016861985 od 14. maja 199 8. godine. Podnosilac je naveo da je isplata penzije vršena do 15. februara 1999. godine.

Podnosilac se 3. decembra 2013. godine obratio Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – služba Direkcije Fonda u Prištini , „urgencijom za postupanje u predmetu dosijea broj D. 3539“, navodeći: da je 10. juna 2005. godine predao zahtev sa pratećom dokumentacijom, zatim da je preporučenom pošiljkom od 8. aprila 2011. godine ponovo „obnovio zahtev“ , tako što je neophodnu dokumentaciju poslao na adresu Pariska 9, Beograd, kao i da je 28. maja i 7. juna 2013. godine lično predao zahtev sa neophodnom dokumentacijom ; da je 24. maja 2013. godine dobio poziv za dostavljanje dokaza, te da je postupajući po zahtevu, dostavio tražene dokaze na pisarnici službe 19. jula 2013 . godine, te da ovom urgencijom, moli da se , uzimajući u obz ir njegovo višestruko obraćanje, uzme njegov predmet u raz matranje.

Privremenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – služba Direkcije Fonda u Prištini broj 182.1.4-1025/2013 od 5. februara 2014. godine uspostavljena je isplata invalidske penzije podnosiocu ustavne žalbe počev od 10. juna 2004. godine.

Zaključkom Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – služba Direkcije Fonda u P rištini broj 182.6.2-18/2014 od 18. juna 2014. godine odbačena je kao neblagovremena žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog rešenja od 5. februara 2014. godine.

Protiv navedenog zaključka podnosilac je izjavio žalbu, koja je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda broj 01-02/182.6.4 12993/14 od 29. avgusta 2014. godine odbijena kao neosnovana.

Podnosilac je 18. novembra 2014. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, ali je rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 14958/14 od 25. decembra 2014. godine postupak prekinut, jer rešenje Upravnog suda U. 14958/14 od 2. decembra 2014. godine, kojim je naloženo uređenje tužbe, nije bilo moguće dostaviti podnosiocu na adresu označenu u tužbi, s obzirom na to da se pošiljka vratila neuručena, sa konstatacijom dostavljača da dostava nije bezbedna.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 4159/15 od 14. maja 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda broj 01-02/182.6.4 12993/14 od 29. avgusta 2014. godine .

Podnosilac je 30. juna 2015. godine podneo zahtev za uspostavljanje isplate penzije za period od 1999. godine do 9. juna 2004. godine, koji je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda broj 182.1.4-307/15 od 1. jula 2015. godine odbijen kao neosnovan.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 01-02/182.6.4 11107/15 od 1. jula 2015. godine odbijena kao neosnovana.

Podnosilac je 14. oktobra 2015. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 14488/15 od 28. januara 2016. godine uvažena, poništeno je drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Drugostepeni organ je, u postupku izvršenja navedene presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 14488/15 , doneo rešenje broj 181.6.3-11107/05 od 23. marta 2016. godine, kojim je žalbu podnosioca ponovo odbio.

Podnosilac je 6 . juna 2016. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 8726/16 od 15. decembra 2016. godine uvažena, poništeno je drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Drugostepeni organ je, u postupku izvršenja navedene presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 8726/16, doneo rešenje broj 01-02/181.6.3-11107/15 od 6. februara 2017. godine, kojim je žalbu podnosioca uvažio, poništio rešenje prvostepenog organa od 1. jula 2015. godine, i predmet vratio prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

U postupku izvršenja navedenog rešenja drugostepenog organa broj 01-02/181.6.3-11107/15 od 6. februara 2017. godine, prvostepeni organ je doneo rešenje broj 182.6.3 -423/17 od 2 8. marta 201 7. godine, kojim je zahtev podnosioca za uspostavljanje penzije za period od 15. februara 1999. godine do 9. juna 2004. godine, ponovo odbijen.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena reše njem drugostepenog organa broj 01-02/182.6.4 8553/17 od 2. avgusta 2017. godine.

Podnosilac je 5. septembra 2017. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 13515/17 od 8. novembra 2018. godine uvažena, poništeno je drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, postupajući po navedenoj presudi Upravnog suda – Odeljenje u Nišu, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 01-02/182.6.4 8553/17 od 12. decembra 2018. godine kojim je žalba podnosioca uvažena, poništeno rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini broj 182.6.3-423/2017 od 28. marta 2017. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

U postupku izvršenja navedenog rešenja od 12. decembra 2018. godine, Republički fond za pe nzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini je rešenjem broj 182.6.3-515/2018 od 25. decembra 2018. godine odbacio zahtev podnosioca za uspostavljanje isplate penzije za period od 15. februara 1999. do 9. juna 2004. godine.

Kako Direkcija Fonda u zakonskom roku nije donela rešenje po žalbi, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je 18. marta 2019. godine podnela zahtev za donošenje rešenja po žalbi.

Rešenjem drugostepenog organa uprave broj 01-02/182.6.8 2780/19 od 19. marta 2019. godine žalba podnosioca je uvažena i poništeno rešenje prvostepenog organa uprave broj 182.6.3-515/2018 od 25. decembra 2018. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, prvostepeni organ je rešenjem broj 182.6.3-530/2019 od 15. aprila 2019. godine, ponovo odbacio zahtev podnosioca za uspostavljanje penzije za period od 15. februara 1999. do 9. juna 2004. godine .

Protiv ovog rešenja podnosilac je podneo žalbu koja je rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/182.6.4 5067/19 od 5. jula 2019. godine odbijena kao neosnovana . Protiv navedenog rešenja podnosilac je podneo tužbu Upravnom sudu povodom koje je formiran predmet U. 15950/19, o kojoj još nije odlučeno .

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je 2. marta 2018. godine podnela novi zahtev da se podnosiocu uspostavi isplata penzije za period od 1. jula 2010. godine, i dalje, koji je rešenjem prvostepenog organa uprave broj 182.1.4-545/2018 od 26. decembra 2017. godine (rešenje je ispravljeno rešenjem broj 181.2.6-352 od 9. januara 2019. godine, tako što je naveden pravilan datum – godina donošenja rešenja, 26. decembar 2018. godine) odbijen.

Podnosilac je protiv navedenog rešenja podneo žalbu koja je odbijena rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/182.6.4 904/19 od 7. marta 2019. godine.

Podnosilac je 17. aprila 2019. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 6369/19 od 24. decembra 2020. godine, poništeno je drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 6369/19, doneo rešenje broj 01-02/182.6.4 904/19 od 6. aprila 2021. godine kojim je žalbu uvažio i poništio prvostepeno rešenje broj 182.1-4-545/2018. godine od 26. decembra 2018. godine i predmet vratio prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

U daljem postupku, u izvršenju rešenja drugostepenog organa od 6. aprila 2021. godine, prvostepeni organ je doneo rešenje broj 182.6.3-607/21 od 7. jula 2021. godine kojim je odbijen zahtev podnosioca za uspostavljanje isplate penzije od 1. jula 2010. godine i dalje, jer nisu ispunjeni zakonski uslovi.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je preko punomoćnika podneo žalbu koja je rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/182.6.4 9844/21 od 8. oktobra 2021. godine, odbijena kao neosnovana.

Punomoćnik podnosioca je 19. novembra 2021. godine protiv navedenog konačnog akta podneo tužbu Upravnom sudu povodom koje je formiran predmet U. 29274/21, o kojoj još nije odlučeno.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (stav 1.), da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno po krenuti upravni spor (stav 2.) (član 208.) ; da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (stav 1.), da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.) (član 232.) .

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje) je propisano: da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 171. st. 2. i 3.) ; da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.).

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Ocenjujući osnovanost razloga i navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu D. broj 3539 Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - služba Direkcije Fonda u Prištini, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu o povredi prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme dosadašnjeg trajanja postupka, i to od 10. juna 2005. godine, kada je podnosilac podneo zahtev za uspostavljanje isplate penzije i da još nije pravnosnažno okončan. Iz navedenog proizlazi da osporeni postupak traje skoro 17 godina.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da je on izašao iz okvira koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode upravni postupak, odnosno suda koji vodi upravni spor, broj donetih odluka u tom postupku, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje bilo donekle složeno, ali da se nisu postavila složena pravna pitanja, posebno imajući u vidu da je, nakon donošenja presude Grudić protiv Srbije, od 17. aprila 2012. godine (predstavka broj 31925/08), Evropski sud za ljudska prava doneo odluku u predmetu Skenderi i drugi protiv Srbije, od 27. jula 2017. godine (predstavke br. 15090/08, 27952/10, 35372/10, 35374/10 i 47575/12), a koji se, takođe, odnosio na pitanje obustave isplate penzija osiguranicima sa prebivalištem na teritoriji AP Kosovo i Metohija i njihovo ponovno uspostavljanje .

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu za uspostavljanje isplate penzije u celini odluči u razumnom roku .

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da on u periodu dužem od osam godina i osam meseci nije, u skladu sa odredbom člana 208. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, podneo žalbu zbog nedonošenja i nedostavljanja prvostepenog rešenja po njegovom zahtevu od 10. juna 2005. godine.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz spisa predmeta utvrdio da je za 17 godina u predmetnom postupku doneto šest rešenja i jedan zaključak prvostepenog organa, jedanaest rešenja drugostepenog organa, kao i jedno rešenje i pet presuda Upravnog suda. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01 , od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije predstavka broj 17271/04 , od 10. juna 2008. godine). Pored toga, Ustavni sud ukazuje da predmetni postupak nije pravnosnažno okončan.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, neefikasno i sporo postupanje upravnih organa i propuštanje podnosioca da u periodu dužem od osam godina i osam meseci koristi pravno sredstvo za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Imajući u vidu da postupak nije pravnosnažno okončan, to je Ustavni sud zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, kao i zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava označenih u ustavnoj žalbi, odbacio kao preuranjen, rešavajući kao u tački 4. izreke ove odluke, odnosno kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U vezi zahteva za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti, pored mnogih drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9). člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti