Usvajanje ustavne žalbe zbog arbitrerne primene roka zastarelosti za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je arbitrerno primenio materijalno pravo zaključivši da je potraživanje naknade štete zastarelo, pogrešno tumačeći da zahtev za vansudsko obeštećenje ne prekida zastarelost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanovi i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gojka Ajdića iz Loka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gojka Ajdića i utvrđuje da je presud om Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2964/10 od 10. marta 2011. godine, u stavu prvom izreke, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2964/10 od 10. marta 2011. godine , u stavu prvom izreke, i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 3862/09 od 16. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gojko Ajdić iz Loka je 12. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Slobodana Divnića, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2964/10 do 10. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Vrhovni kasacioni sud u predmetnom parničnom postupku na pogrešan način protumačio i primenio odredbe čl. 367. i 377. Zakona o obligacionim odnosima ; da je podnosilac nepravično stavljen u gori položaj jer je njegova revizija odbačena, a revizija tužene dovela do preinačenja nižestepenih presuda i odbijanja tužbenog zahteva; da je Vrhovni kasacioni sud pogrešno ocenio da zahtev za obeštećenje podnet van spora ne predstavlja osnov za prekid roka zastarelosti. Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu prava na pravično suđenje i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 24. oktobra 200 6. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete nastale usled ranjavanja tužioca 17. septembra 1991. godine prilikom ekspolozije bombe u vojnoj kasarni u Šibeniku.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) P. 6802/06 od 28. oktobra 2008 . godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca a tužena obavezana da mu na ime pretrpljenih fizičkih bolova isplati iznos od 250.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 200.000,00 dinara, na ime naruženosti iznos od 30.000,00 dinara i na ime umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na navedene iznose počev od 28. oktobra 20 08. godine kao dana presuđenja, pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke presude odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužioca za nakandu nematerijalne štete preko dosuđenih iznosa, a stavom trećim izreke tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Okružnog sud a u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) Gž. 3862/09 od 16. septembra 2009. godine žalba tužene je odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda je potvrđena.

Stavom prvim izreke osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2964/10 od 10. marta 2011. godine preinačena je presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 3862/09 od 16. septembra 2009. godine i presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6802/06 od 28. oktobra 2008. godine u st. 1. i 3. izreke, pa je tužbeni zahtev tužioca odbijen, a stavom drugim izreke navedene presude kao nedozvoljena je odbačena revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 3862/09 od 16. septembra 2009. godine. U obrazloženju revizijske presude navedeno je: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac , kao vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka u VP 8360 Šibenik, Republika Hrvatska, ranjen 17. septembra 1991. godine, prilikom eksplozije bombe u vojnoj kasarni u Šibeniku; da je tom prilikom zadobio teške telesne povrede; da se tužilac 26. maja 2006. godine obraćao zastupniku tužene sa zahtevom za obeštećenje van spora; da je tužbu radi naknade nematerijalne štete zbog ranjavanja tužilac podneo 24. oktobra 20 06. godine; da su, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi pogrešno zaključili da prigovor zastarelosti potraživanja koji je istakla tužena nije osnovan; da rok zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom, kao kod zastarelosti krivičnog gonjenja, počinje da teče od dana njenog prouzrokovanja, a ističe protekom roka za krivično gonjenje za to delo; da je tužilac povređen u oružanim sukobima koji se kvalifikuju kao oružana pobuna iz člana 124. Osnovnog krivičnog zakona; da potraživanje naknade štete nastale izvršenjem ovog krivičnog dela zastareva za 15 godina; da rok zastarelosti u konkretnom slučaju nije prekinut obraćanjem nadležnom organu radi obeštećenja van spora; da je potraživanje naknade nematerijalne štete zastarelo, budući da je šteta tužiocu prouzrokovana 17. septembra 1991. godine, a tužba podneta 24. oktobra 2006. godine, dakle nakon proteka roka od 15 godina. Takođe, u osporenoj presudi se u odnosu na reviziju koju je izjavio tužilac navodi: da tužilac u predmetnom parničnom postupku nije izjavio žalbu protiv prvostepene presude, u odnosu na deo odluke kojim je njegov tužbeni zahtev odbijen; da je prvostepena presuda potvrđena drugostepenom presudom, te da tužilac nije imao pravni interes za izjavljivanje revizije.

4. Odredbom Ustava , na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano: da o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud, da je oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, te da ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda (član 194.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90, „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ, kazniće se zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u svetlu navedenih ustavnopravnih razloga u vezi osporene presude, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac žali na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ustavni sud nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u svojim ranijim odlukama povodom ustavnih žalbi kojima je osporavana pogrešna primena materijalnog prava u odlukama parničnih sudova donetim u gotovo identičnoj pravnoj stvari kao u konkretnom slučaju, takođe konstatovao da u tim ustavnim žalbama nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni kao neosnovani pogrešnom ili arbitrernom primenom zakona (videti, pored drugih, Rešenje Ustavnog suda Už-2673/2010 od 4. novembra 2010. godine), odnosno da podnosioci nisu svoje tvrdnje potkrepili dokazima koji bi doveli u sumnju zaključak sudova o zastarelosti potraživanja tužilaca za naknadu štete (videti Rešenje Ustavnog suda Už-2684/2010 od 6. oktobra 2010. godine).

Ustavni sud konstatuje da je, u ovom ustavnosudskom predmetu, Vrhovni kasacioni sud da o ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, kada je istak ao da se, u konkretnom slučaju, primenjuje odredba člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, radi se o objektivnom roku zastarelosti potraživanja, koji počinje teći od momenta nastanka štete, dok sam momenat saznanja za štetu i obim štete u ovako dugom roku zastarelosti od 15 godina, nemaju uticaja na zastarelost predmetnog potraživanja (videti Odluku Už-2039/2010 od 13. juna 2012. godine). Prema stavu Ustavnog suda od 7. jula 2011. godine: u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugo sporno pravno pitanje koje se nameće u konkretnom slučaju je pitanje da li se u situaciji kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, na taj rok mogu primenjivati razlozi zastoja i prekida zastarevanja koje predviđa ZOO.

Pre upuštanja u razmatranje ovog značajnog pravnog pitanja, Ustavni sud je analizirao praksu redovnih sudova u Republici, pa je polazeći najpre od prakse najviše sudske instance do reforme pravosuđa (2010. godine) - Vrhovnog suda Srbije, utvrdio da je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 27. decembra 1999. godine, Vrhovni sud Srbije usvojio pravno shvatanje koje se odnosi na „zastarelost potraživanja naknade ratne štete“ i koje glasi:

“Šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA (pogibija, ranjavanje), u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN – 22. maja 1992. godine, prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo (član 377. stav 1. ZOO)“. (''Bilten'' Vrhovnog suda Srbije broj 2008/3).

Pre toga, Vrhovni sud Srbije je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 16. februara 1998. godine utvrdio pravno shvatanje koje se odnosi na „zastarelost potraživanja naknade štete u slučaju ranjavanja i pogibije u oružanim sukobima“ i koje glasi:

„Zastarevanje ne teče (zastoj) za sve vreme za koje oštećenom poveriocu zbog oružanih sukoba ili neposredne opasnosti takvih sukoba na području njegovog prebivališta, odnosno boravišta nije bilo moguće da sudskim putem zahteva dosudu naknade štete (član 383. ZOO);

Dobrovoljna (vansudska) isplata naknade štete oštećenom poveriocu od strane odgovornog lica (vojne pošte, odnosno državnog organa) prekida zastarevanje potraživanja naknade štete, pa od dana isplate zakonom propisani rok zastarelosti počinje teći iznova (član 387. stav 2. u vezi sa članom 392. stav 1. ZOO);

Prethodno (inače obavezno) obraćanje oštećenog poverioca odgovornom licu (vojnoj pošti, odnosno državnom organu) radi isplate naknade štete prekida zastarevanje potraživanja naknade štete (član 388. ZOO)“.

Vrhovni sud Srbije nije menjao navedena pravna shvatanja. Međutim, novija sudska praksa izražena kroz presude Vrhovnog kasacionog suda i utvrđena pravna shvatanja i presude Apelacionih sudova je drugačija.

Naime, Vrhovni kasacioni sud je u presudi Rev. 1770/10 od 1. juna 2011. godine istakao da produženi rok zastarelosti potraživanja ratne štete iz odredbe člana 377. stav 1. ZOO počinje da teče od dana izvršenja krivičnog dela i da rok za isticanje zahteva za naknadu štete nastale izvršenjem krivičnog dela odgovara zakonskom roku za zastarelost krivičnog gonjenja koji se može produžavati u slučaju prekida ili zastoja krivičnog gonjenja, ali ne i po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja. Gotovo identične stavove su zauzeli i Apelacioni sudovi u svojim presudama (videti presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1965/10 od 29. aprila 2010. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9772/10 od 16. marta 2011. godine), dok je Apelacioni sud u Nišu na sednici Građanskog odeljenja održanoj 17. juna 2011. godine utvrdio pravno shvatanje identične sadržine.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivreči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, u slučaju ''Atanasovski protiv `Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije`'', odluka od 14. januara 2010. godine, § 38.).

Analizom sudske prakse dolazi se do zaključka da su sudovi nakon 2010. godine izmenili pravna shvatanja koja se odnose na zastarelost potraživanja naknade (ratne) štete u slučaju ranjavanja i pogibije u oružanim sukobima, odnosno na uslove pod kojima dolazi do prekida i zastoja zastarevanja, smatrajući da se predviđeni (privilegovani) rok utvrđen shodno članu 377. stav 1. ZOO može prekidati samo po pravilima krivičnog postupka, ali ne i po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja, ne dajući suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse.

S tim u vezi, suprotno iskazanom stavu Apelacionih sudova i Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra da takav stav nije ustavnopravno prihvatljiv. Naime, zakonskim odredbama nije isključena primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarelosti iz ZOO, iako se zastarelost određuje shodno članu 377. stav 1. ZOO. Privilegovani rok za oštećenog je ustanovljen zbog načina na koji mu je pričinjena šteta (krivičnim delom), te je ratio legis tih odredbi da se oštećeni dovede u povlašćeni položaj u odnosu na druga lica kojima šteta nije pričinjena izvršenjem krivičnog dela. Isključivanjem razloga za zastoj i/ili prekid zastarevanja propisanih opštim pravilima obligacionog prava, moglo bi se doći u situaciju da privilegovani rok zastarevanja utvrđen shodno članu 377. ZOO, izgubi to svojstvo, čak i da bude de facto kraći od rokova predviđenih članom 376. ZOO. Ustavni sud smatra da se podnošenjem tužbe sudu ili preduzimanjem neke druge radnje pred nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388 .) od strane oštećenog lica, prekida zastarevanje, bez obzira što takav razlog nije predviđen odredbama Krivičnog zakona koje regulišu prekid zastarevanja krivičnog gonjenja. Prihvatajući suprotan stav, analogno bi se moglo doći do zaključka da čak i podnošenje tužbe sudu ne dovodi do prekida zastarelosti, što bi u krajnjoj liniji obesmislilo sudsku zaštitu u takvim situacijama. Ustavni sud napominje da je i u pravnoj teoriji izražen identičan stav.

Sledom rečenog, Ustavni sud konstatuje da obraćanje tužioca Ministarstvu odbrane za obeštećenje van spora, dovodi do prekida zastarelosti. Štaviše, odredbama člana 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije bila je propisana obaveza oštećenog da, pre nego što podnese tužbu protiv države radi naknade štete, podnese zahtev za obeštećenje van spora nadležnom vojnom pravobranilaštvu, i da tek ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni tek onda može podići tužbu kod nadležnog suda. Odredbom člana 388. ZOO je propisano da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, pa podnošenje zahteva u skladu sa odredbom člana 194. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, po mišljenju Ustavnog suda, svakako predstavlja radnju kojom se prekida zastarelost.

Imajući u vidu izneti pravni stav Ustavnog suda u ovoj odluci, kao i to da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe kao pripadnik JNA bio ranjen 17. septembra 1991. godine, a da je Direkciji za imovinsko-pravne poslove 26. maja 2006. godine godine podneo zahtev za obeštećenje van spora, dakle, pre isteka roka zastarevanja od 15 godina iz člana 95. stav 1. tačka 2) Osnovnog Krivičnog zakona, to je očigledno da je u konkretnom slučaju primena materijalnog prava bila arbitrerna, što za posledicu ima povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je iskazao i u Odluci Už – 863/2012 od 21. februara 2013. godine koja je objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je stavom prvim izreke osporen og akt a povređen o pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava ( prvi deo tačke 1. izreke) , poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3254/10 od 1. juna 2011. godine u stavu prvom izreke i naložio tome sudu da donese novu odluku o reviziji koju je tužena izjavi la protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1293/09 od 23. septembra 2009. godine (tačka 2. izreke).

6. U odnosu na deo ustavne žalbe kojim se osporava odluka Vrhovnog kasacionog suda o odbacivanju revizije podnosioca, Ustavni sud konstatuje da se navodi podnosioca o tome da mu je usled nepostojanja vrednosnog cenzusa revizija odbačena ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog akta. Naime, revizija podnosioca je u konkretnom slučaju odbačena zbog nepostojanja njegovog pravnog interesa za osporavanje drugostepene presude. Ovo iz razloga što je drugostepenom presudom potvrđena prvostepena presuda , protiv koje podnosilac nije ni izjavio žalbom u delu kojim je njegov tužbeni zahtev delimično odbijen. Stoga je, po nalaženju Ustavnog suda , Vrhovni kasacioni sud, pozivajući sa na odredbe člana 401. Zakona o parničnom postupku, u ovom delu na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio svoju odluku.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, na osnovu čega je rešeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog arbitrerne primene roka zastarelosti za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti