Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Sud je zaključio da je postupak nerazumno dugo trajao prvenstveno zbog neefikasnog postupanja sudova i višestrukog ukidanja odluka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Smilje Ević iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Smilje Ević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3268/2010 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Smilja Ević iz Novog Sada je, 14. juna 2012. godine, preko punomoćnika Sanje Dragić, advokata iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9070/10 od 29. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Takođe, podnositeljka ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporila dužinu trajanja parničnog postupka u kome je doneta navedena drugostepena presuda.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da Apelacioni sud u Novom Sadu u konkretnom slučaju nije odgovorio na pitanje da li je fiktivan sporni ugovor o zajmu, te da je osporenu presudu zasnovao isključivo na iskazu tužioca – protivtuženog i da nije objasnio zašto nije poklonio poverenje iskazu podnositeljke, ceneći taj dokaz samo u odnosu na iskaz tužioca – protivtuženog. Predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3268/2010, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac N.G. je 7. novembra 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv prvotužene Smilje Ević, ovde podnositeljke ustavne žalbe, drugotuženog J.L. i trećetužene S.L, tražeći da se realizuje njegova hipoteka, koja je predviđena ugovorom o zajmu od 15. oktobra 1992. godine, koji je tužilac, kao zajmodavac, zaključio sa sada pok. Lj.S, kao zajmoprimcem, a prema tuženima kao sadašnjim vlasnicima hipotekovane nepokretnosti - kuće u Ulici Veselina Masleše broj 32 u Novom Sadu. Predmet je zaveden pod brojem P. 8630/03.

Prvotužena Smilja Ević, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 11. decembra 2003. godine prvostepenom sudu odgovor na tužbu i protivtužbu, tražeći da se utvrdi ništavost zemljišno – knjižnog upisa založnog prava tužioca - protivtuženog na navedenoj kući i poništi rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu Dn. 17343/92 od 27. decembra 1995. godine.

Prvostepeni sud je u ovom predmetu ukupno zakazao 11 ročišta za glavnu raspravu (12. decembra 2003, 11. maja i 30. novembra 2004, 24. marta, 17. maja i 20. juna 2005, 2. jula, 5. oktobra i 27. oktobra 2009, 2. februara i 23. marta 2010. godine), od kojih je deset održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 5. oktobar 2009. godine nije održano iz nepoznatih razloga.

Opštinski sud u Novom Sadu je 20. juna 2005. godine doneo presudu P. 8630/03, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i delimično usvojio tužbeni zahtev prvotužene-protivtužilje. Prvostepena presuda je 1. avgusta 2005. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tužioca-protivtuženog, Okružni sud u Novom Sadu je 8. februara 2007. godine doneo presudu Gž. 4913/2005, kojom je delimično usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i naložio javnu prodaju 8/10 opterećenog dela navedene kuće (u visini suvlasničkog udela prvotužene-protivtužilje na kući), dok je odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev prvotužene-protivtužilje.

Prvotužena-protivtužilja je 4. aprila 2007. godine podnela reviziju protiv navedene drugostepene presude, a podnescima od 25. marta i 14. aprila 2008. godine je tražila od Vrhovnog suda Srbije da hitno okonča postupak po vanrednom pravnom leku.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 1560/07 od 26. novembra 2008. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4913/2005 od 8. februara 2007. godine i vratio predmet drugostepenom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje. Revizijski sud je 26. januara 2009. godine, preko drugostepenog suda, dostavio prvostepenom sudu spise predmeta sa pismenim otpravcima revizijskog rešenja.

Nakon toga, Okružni sud u Novom Sadu je 21. maja 2009. godine doneo rešenje Gž. 514/2009, kojim je usvojio žalbu tužioca-protivtuženog i ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8630/03 od 20. juna 2005. godine, te je vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, predmet je zaveden pod brojem P. 5147/09. Tužena-protivtužilja je podneskom od 18. juna 2009. godine uredila tužbu, tražeći da sud utvrdi da su ništavi navedeni ugovor o zajmu, založna izjava sada pok. M.S. od 15. oktobra 1992. godine kojom je dozvolila da se na nepokretnosti koja je bila formalno u njenom vlasništvu uknjiži hipoteka u korist tužioca - protivtuženog na dinarsku protivvrednost 56.000,00 DM, kao i zemljišno – knjižni upis založnog prava tužioca-protivtuženog na navedenoj kući, te da se poništi rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu Dn. 17343/92 od 27. decembra 1995. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu, koji je preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj parnici, doneo je 23. marta 2010. godine presudu P. 3268/2010, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog; u stavu drugom izreke usvojio protivtužbeni zahtev prvotužene-protivtužilje; a u stavu trećem izreke obavezao tužioca-protivtuženog da naknadi prvotuženoj-protivtužilji troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da je prvotužena-protivtužilja, kao kupac, sa sada pok. M.S, kao prodavcem, zaključila 13. jula 1992. godine ugovor o kupoprodaji navedene kuće i da je na osnovu njega stekla pravni osnov za upis prava svojine na toj nepokretnosti, a zahtev prvotužene-protivtužilje radi uknjižbe prava svojine je dostavljen sudu 11. decembra 1992. godine; da je nakon zaključenja pomenutog ugovora o kupoprodaji, tužilac-protivtuženi u svojstvu zajmodavca zaključio 15. oktobra 1992. godine ugovor o zajmu sa sada pok. Lj.S, a istog dana je njena majka, sada pok. M.S, potpisala izjavu kojom se saglasila da se u zemljišne knjige kod Opštinskog suda u Novom Sadu upiše teret – hipoteka na kući na kojoj je ona formalno bila vlasnik, a koju je prethodno prodala prvotuženoj-protivtužilji; da je tužilac-protivtuženi u momentu zaključenja ugovora o zajmu bio nesavestan, jer je imao saznanje o postojanju ugovora o kupoprodaji, a pristao je da se dâ založna izjava, i pored saznanja da se takva izjava odnosi na nepokretnost koja je prethodno prodata prvotuženoj-protivtužilji i za koju je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu Dn. 17343/92 od 27. decembra 1995. godine dozvoljena uknjižba založnog prava u korist tužioca-protivtuženog; da je prvostepeni sud, imajući u vidu navedeno, ocenio da je nedopušten osnov davanja založne izjave sada pok. M.S. za nepokretnost koju je prethodno otuđila ugovorom o kupoprodaji, u smislu člana 51. Zakona o obligacionim odnosima, pa je ništava takva založna izjava na osnovu člana 52. istog zakona, zbog čega je sud našao da je osnovan protivtužbeni zahtev; da je tužilac-protivtuženi svoje potraživanje zasnovao na hipotekarnoj izjavi sada pok. M.S. na iznos od 56.000, 00 DM sa kamatom na taj iznos od 5% i 10%, a da je pri tom on stupio u kontakt sa sada pok. Lj.S. sa namerom da zaradi na osnovu kamata na pozajmljeni iznos i da je sada pok. Lj.S. nešto potpisala, ali da ni sama ne zna šta je potpisala, a tokom postupka ni na koji način nije dokazano da je tužilac-protivtuženi pozajmio njoj 56.000, 00 DM; da iz navedenog proizlazi da predmet ugovora o zajmu nije jasno određen i dopušten, u smislu odredbe člana 46. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, pa je takav ugovor ništav prema članu 47. istog zakona; da tužilac-protivtuženi nije priložio dokaze da je sada pok. Lj.S. zaista pozajmio 56.000,00 DM i da ugovor o zajmu sadrži isključivo obavezu vraćanja stvarno date pozajmice, a ne zelenaške kamate koja je u suprotnosti sa članom 399. Zakona o obligacionim odnosima i za koju tužilac-protivtuženi ne bi mogao ostvariti sudsku zaštitu, pa je sud doneo odluku primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o žalbi tužioca-protivtuženog izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, Apelacioni sud u Novom Sadu je u skladu sa odredbama člana 369. Zakona o parničnom postupku, održao raspravu, nakon koje je doneo osporenu presudu Gž. 9070/10 od 29. marta 2012. godine, kojom je delimično usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev prvotužene-protivtužilje i delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog u odnosu na prvotuženu-protivtužilju, pa je odredio realizaciju hipoteke u iznosu od 28.000,00 evra dinarske protivvrednosti na dan isplate, sa domicilnom kamatom, i to na iznos od 56.000,00 DM, računajući ovu kamatu od 15. oktobra 1992. do 30. decembra 2001. godine, a na iznos od 28.000,00 evra, računajući kamatu od 1. januara 2002. godine do konačne isplate, a koju tužilac-protivtuženi ima na 8/10 dela kuće koja se nalazi u Ulici Veselina Masleše br. 32 u Novom Sadu (upisana u list nepokretnosti br. 1745, KO Novi Sad 1) , prodajom tog susvojinskog udela i namirenjem tužioca-protivtuženog, a što je prvotužena-protivtužilja dužna trpeti. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su na raspravu pred drugostepenim sudom pristupili i prvotužena-protivtužilja i njen punomoćnik, te da je Apelacioni sud otvorio raspravu i sproveo dokazni postupak čitanjem celokupne pismene dokumentacije priložene spisima predmeta sa zapisnicima o iskazima saslušanih stranaka i svedoka, kao i da je obavio dopunsko saslušanje tužioca-protivtuženog i prvotužene-protivtužilje, radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja; da je Opštinski sud u Novom Sadu doneo rešenje Dn. 17343/92 od 27. decembra 1995. godine, kojim je dozvolio uknjižbu založnog prava u korist tužioca – protivtuženog na 8/10 dela navedene kuće, a na osnovu založne izjave koju je dala sada pok. M.S, radi obezbeđenja potraživanja koje je tužilac-protivtuženi imao prema njenoj ćerki; da je isti sud, postupajući po zahtevu prvotužene-protivtužilje od 11. decembra 1992. godine za upis prava svojine na navedenoj kući, doneo rešenje Dn. 17439/92 od 20. marta 1998. godine, kojim je odbijen taj zahtev sa obrazloženjem da je ovde prvotužena – protivtužilja zaključila ugovor o kupoprodaji sa punomoćnikom prodavca, a da uz ugovor nije priključeno punomoćje; da je prvotužena-protivtužilja, nakon još jednog bezuspešnog pokušaja, izdejstvovala na osnovu rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu Dn. 7336/98 od 26. oktobra 1998. godine upis svog prava svojine na kući; da je tužilac – protivtuženi sa sada pok. Lj.S. stupio u kontakt preko kolege koji mu je rekao da pozajmicama može da zaradi na osnovu kamata, te da je prilikom zaključenja ugovora o zajmu bila prisutna i sada pok. M.S, majka Lj.S, koja je sama ponudila da založi nekretninu kao garanciju ispunjenja ugovora, a da one prilikom pregovora i u toku realizacije pozajmice nisu pominjale tužiocu-protivtuženom da je već otuđena sporna nepokretnost; da je ugovor o zajmu pravljen kod advokata M.M, čiji pečat stoji na ugovoru, a da saznanje tužioca-protivtuženog o prodaji navedene kuće datira kasnije, nakon realizacije pozajmice, kada mu je njegov tadašnji advokat rekao da je bilo nekog pokušaja uknjižbe prava vlasništva na toj nepokretnosti; da je tužilac-prvotuženi, nakon što nije uspeo da naplati pozajmicu od sada pok. Lj.S, hteo da zaključi ugovor o kupoprodaji sporne kuće sa M.S. kao prodavcem, ali da taj ugovor nije bio potpisan ni overen zato što je M.S. u međuvremenu preminula, a da on do dana presuđenja nije naplatio iznos od 56.000,00 DM koji je obezbeđen hipotekom; da je prvotužena-protivtužilja 2001. godine saznala da postoji hipoteka na navedenoj kući i da u momentu podnošenja prvog zahteva za upis prava svojine nije postojala nikakva hipoteka; da je drugostepeni sud, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza iz člana 8. Zakona o parničnom postupku, našao da iz pismene dokumentacije proizlazi da je tužilac-protivtuženi na osnovu ugovora o zajmu pozajmio sada pok. Lj.S. novčani iznos od 56.000,00 DM, te da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da tužilac-protivtuženi nije dokazao činjenicu o izvršenoj pozajmici, jer je suprotno logici stvari da neko daje hipotekarnu izjavu, a da ne postoji pravni posao kome hipoteka služi kao obezbeđenje; da nije na strani tužioca-protivtuženog da dokazuje negativnu činjenicu da zajam nije vraćen, već je to obaveza suprotne strane da dokazuje činjenice da je pozajmica vraćena, čime bi i otpao osnov za realizaciju hipoteke; da je sud prihvatio u celini iskaz tužioca-protivtuženog da nije imao saznanje o tome da je pre ugovora o zajmu zaključen ugovor o kupoprodaji navedene kuće, s obzirom na to da se u zemljišnim knjigama u vreme kada je dozvoljena uknjižba založnog prava na kući u korist tužioca-protivtuženog, kao vlasnik te kuće i dalje vodila sada pok. M.S; da je, pored toga, životno logično da lice, koje u svojstvu zajmodavca daje devizni zajam u većem iznosu, ne bi pristalo da mu hipotekarnu izjavu daje lice koje nije vlasnik nepokretnosti koja bi bila opterećena hipotekom, pa da zbog svega toga sud nije prihvatio tvrdnje prvotužene-protivtužilje da je tužilac-protivtuženi u vreme davanja zajma imao saznanje o ugovoru o kupoprodaji, te da je on dolazio kod nje u stan u avgustu 1992. godine, pominjući zajam koji je dao sada pok. Lj.S. i hipoteku koja je ustavnovljena i predlažući da proda spornu kuću; da je nelogično da tužilac u avgustu 1992. godine spominje zajam i hipoteku, s obzirom na utvrđene činjenice vremena zaključenja ugovora o zajmu i davanja hipotekarne izjave; da je uzimajući u obzir da je prvotužena-protivtužilja stekla pravo susvojine na navedenoj kući tek odgovarajućim upisom tog prava u javnu knjigu 26. oktobra 1998. godine, kada je već egzistirala hipoteka na toj nepokretnosti, drugostepeni sud ocenio da je tužilac-protivtuženi ovlašćen da bez obzira na promenu vlasnika opterećene nepokretnosti traži namirenje svog potraživanja iz vrednosti suvlasničkog udela koji ima prvotužena-protivtužilja; da je pogrešno pravno stanovište prvostepenog suda da je ništav navedeni ugovor o zajmu i da bi se u konkretnom slučaju jedino ugovorna kamata na pozajmljeni iznos mogla smatrati ništavom, ali da se raspravljanje o delimičnoj ništavosti ovog ugovora, u delu koji se odnosi na kamatu, pokazalo kao nepotrebno, jer je tužilac-protivtuženi, u smislu odredbe člana 399. Zakona o obligacionim odnosima, precizirao tužbeni zahtev, tražeći realizaciju hipoteke samo u visini dozvoljene domicilne kamate na devizni iznos duga, a ne u visini nedozvoljene ugovorene kamate.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmišu načelo efikasnog postupanja suda u parnici. Ostalim odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog momenta primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da sud odlučuje po svom uverenju koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da zahtev za isključenje ili izuzeće sudije višeg suda stranka može staviti u pravnom leku ili odgovoru na pravni lek, a ako se pred višim sudom održava rasprava, onda do završetka rasprave (član 68. stav 3.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, te da će veće drugostepenog suda, kada nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazati raspravu pred drugostepenim sudom i da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369.); da se na raspravu pozivaju stranke, odnosno njihovi zakonski zastupnici ili punomoćnici, kao i oni svedoci i veštaci za koje sud odluči da se saslušaju (član 370. stav 1.); da je drugostepeni sud dužan da vrati spise prvostepenom sudu u roku do 30 dana od dana donošenja odluke (član 383.); da će se ako u čl. 394 – 410. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom revizije shodno primenjivati odredbe ovog zakona o žalbi protiv presude iz člana 342, 356. st. 2. i 3, čl. 357, 358. i 363, člana 366. st. 2. i 3, člana 367. stav 2, čl. 368, 373, 378. i čl. 381 – 384. ovog zakona (član 411.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 7. novembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9070/10 od 29. marta 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period, od podnošenja tužbe pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj spor trajao osam godina i četiri meseca, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Razmatrajući kriterijume za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak. Naime, parnični sudovi su, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca-protivtuženog i protivtužbenog zahteva podnositeljke ustavne žalbe, trebali da utvrde da li tužilac-protivtuženi kao hipotekarni poverilac prema tzv. pravu sledovanja može da se namiri prodajom dela sporne kuće na kojoj podnositeljka ima suvlasnički udeo, odnosno da li je punovažan navedeni ugovor o zajmu kojim je ustanovljeno založno pravo na nepokretnosti i kome je prethodilo zaključenje ugovora o kupoprodaji, kojim je davalac hipotekarne izjave otuđio istu tu nepokretnost. U tom kontekstu, treba istaći da su pre podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku preminule M.S. i Lj.S, koj e su učestvoval e u zaključenju ugovora o kupoprodaji i ugovora o zajmu, pa su sudovi morali da pribegnu izvođenju drugih dokaza (saslušanje parničnih stranaka, jednog svedoka i čitanje mnogobrojne pismene dokumentacije), što se odrazilo na dužinu trajanja postupka. Ipak, Ustavni sud nalazi da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje predmetnog parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su ona i njen punomoćnik preduzeli sve procesne radnje kako bi se ova parnica efikasno okončala, posebno urgirajući da se ubrza postupak po reviziji izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4913/2005 od 8. februara 2007. godine.

Uzimajući u obzir da je podnositeljka ustavne žalbe suvlasnik udela na nepokretnosti koji je hipotekom opteretila sada pok. M.S. kao raniji vlasnik, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka imala legitiman interes da se blagovremeno okonča parnični postupak u kome je tužilac-protivtuženi tražio realizaciju tog založnog prava.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud je najpre konstatovao da je u ovoj pravnoj stvari odloženo jedno ročište za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnositeljki ustavne žalbe i da je Opštinski sud u Novom Sadu u početnoj fazi parnice zakazivao i održavao ročišta u neprihvatljivo dugim vremenskim intervalima. Ustavni sud nalazi da je prekomerno trajanje parničnog postupka prouzrokovano i usled činjenice da su jedna prvostepena odluka i jedna drugostepena odluka bile ukinute, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta nižestepenim sudovima na ponovni postupak i odlučivanje. Zauzimanje pogrešnog pravnog stanovišta od strane prvostepenog i drugostepenog suda i neutvrđivanje svih činjenica bitnih za donošenje odluke o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju odlučne razloge za nerazumno dugo trajanje parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine). Uzimajući u obzir da je postupak po reviziji izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4913/2005 od 8. februara 2007. godine trajao jednu godinu i sedam meseci i da je revizijski sud, u smislu odredaba čl. 383. i čl. 411. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, za mesec dana prekoračio rok za vraćanje spisa predmeta prvostepenom sudu nakon donošenja rešenja Rev. 1560/07 od 26. novembra 2008. godine, Ustavni sud je ocenio da postoji određeni doprinos Vrhovnog kasacionog suda zbog neopravdano dugog trajanja ove parnice.

Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. O dlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilik e u Republici Srbiji, svoju praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštin u naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi njenog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, temelji na činjenici da je Apelacioni sud u Novom Sadu, nakon održane glavne rasprave, doneo osporenu presudu Gž. 9070/10 od 29. marta 2012. godine, zasnivajući je isključivo na iskazu tužioca-protivtuženog i ne obrazlažući zašto nije poklonio poverenje iskazu podnositeljke u pogledu toga da je tužilac-protivtuženi imao saznanje o tome da je kuća, na kojoj je imao hipoteku, prethodno otuđena na osnovu ugovora o kupoprodaji koji su zaključili sada pok. M.S. i podnositeljka. Takođe, podnositeljka ustavne žalbe ističe da postupajući drugostepeni sud nije odgovorio na njen navod da li je fiktivan sporni ugovor o zajmu (a kojim se sada pok. M.S. obavezala da će u korist tužioca-protivtuženog ustanoviti hipoteku na njenom suvlasničkom delu kuće, ukoliko njena ćerka ne vrati pozajmicu do dospelosti duga), a što je podnositeljka isticala u prvostepenom postupku.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud napominje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci d â detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnositeljka ustavne žalbe osporava drugostepenu presudu koja je u konkretnom slučaju doneta nakon što je Apelacioni sud u Novom Sadu održao raspravu, Ustavni sud nalazi da je u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud zasnovao svoju odluku na logički doslednim argumentima i razlozima. Dakle, Ustavni sud je primetio da, kada se radi o ovoj specifičnoj vrsti drugostepenih odluka, pravo na obrazloženu sudsku odluku ne podrazumeva samo obavezu suda da odgovori na ključne navode žalioca, već i dužnost suda da ispita odlučne navode podnositeljke ustavne žalbe, da oceni dokaze koji joj idu u prilog, dovede te dokaze u vezu sa dokazima koje je predložila suprotna parnična stranka, te da, izvodeći zaključak o postojanju određenih činjenica, obrazloži zašto su jedni dokazi verodostojni, a drugi nisu. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da ovakva obaveza drugostepenog suda posebno dolazi do izražaja kada protiv njegove odluke nije dozvoljena revizija kao vanredni pravni lek, te u takvom slučaju žalbeni sud mora uložiti poseban trud i napor kako bi parnične stranke uverio u snagu svojih argumenta.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9070/10 od 29. marta 2012. godine, Ustavni sud smatra da je navedeni drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je punovažan ugovor o zajmu za čije obezbeđenje je ustanovljena hipoteka na navedenoj kući u korist tužioca-protivtuženog i da on nije imao saznanje o tome da je pre toga zaključen ugovor o kupoprodaji kuće, jer se u zemljišnim knjigama u vreme kada je dozvoljena uknjižba njegovog založnog prava na kući kao vlasnik te nepokretnosti i dalje vodila sada pok. M.S, koja je i dala hipotekarnu izjavu. Pri tome, Ustavni sud je konstatovao da je Apelacioni sud u Novom Sadu, u skladu sa načelom slobodnog sudijskog uverenja propisanog odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, zasnovao osporenu presudu ne samo na iskazu tužioca-protivtuženog, već njegovim dovođenjem u pravno-logičku vezu sa ostalim dokazima izvedenim u predmetnom parničnom postupku, kao i da je u tom kontekstu izneo razloge zbog kojih nije poklonio poverenje iskazu podnositeljke ustavne žalbe. Pored toga, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o tome da drugostepeni sud nije odgovorio na pitanje da li je fiktivan sporni ugovor o zajmu, imajući u vidu da podnositeljka u predmetnom parničnom postupku nije ni postavila odgovarajući protivtužbeni zahtev kojim bi tražila od suda utvrđenje ništavosti ugovora po navedenom osnovu.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je tokom drugostepenog postupka koji se vodio pred Apelacionim sudom u Novom Sadu omogućeno podnositeljki ustavne žalbe da podnese odgovor na žalbu tužioca-protivtuženog izjavljenu protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3268/2010 od 23. marta 2010. godine, da prisustvuje raspravi pred drugostepenim sudom i dâ svoj iskaz, tj. da učestvuje u postupku na način i pod uslovima koji je nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na drugu parničnu stranku. Iz tih razloga, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije narušena procesna jednakost stranaka u drugostepenom parničnom postupku.

U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da je u postupku pred Apelacionim sudom u Novom Sadu povređeno njeno pravo na nepristrasno suđenje, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da podnositeljka nije podnela zahtev za izuzeće predsednika drugostepenog sudskog veća P.J, iako je prema odredbi člana 68. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, imala pravo da podnese takav zahtev do završetka rasprave. S tim u vezi, Ustavni sud i u ovoj ustavnopravnoj stvari podseća da je ustavna žalba pravno sredstvo supsidijernog karaktera i da je jedna od pretpostavki za njeno izjavljivanje iscrpljenost svih dozvoljenih pravnih sredstava, pa se eventualne povrede ustavnih prava građana učinjenih aktima ili radnjama sudskih organa prvenstveno ispituju i otklanjaju u postupcima po žalbi i vanrednim pravnim lekovima kada su zakonom dozvoljeni, kao i u postupcima po drugim pravnim sredstvima kada su ona predviđena odgovarajućim procesnim zakonom. Stoga podnositeljka ustavne žalbe ne može u postupku pred Ustavnim sudom da ukazuje na razloge koji mogu dovesti u sumnju nepristrasnost postupajućeg sudije, ukoliko to nije isticala u parnici koja je prethodila podnošenju ustavne žalbe.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9070/10 od 29. marta 2012. godine nije povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje, pa je odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti