Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu o prestanku službe

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu Milovana Ašanina protiv presude Upravnog suda. Nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje niti prava na jednaku zaštitu prava, jer uporedni slučaj koji je podnosilac naveo nije bio činjenično istovetan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milovana Ašanina iz Bijelog Polja, Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milovana Ašanina izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 9044/13 od 29. maja 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milovan Ašanin iz Bijelog Polja, Crna Gora, podneo je Ustavnom sudu, 22. jula 2015. godine, preko punomoćnika Milorada Vukosava, advokata iz Beograda , ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 9044/13 od 29. maja 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 32, 36. i 60. Ustava Republike Srbije. Pozvao se i na povredu prava na pravično suđenje i prava na delotvorni pravni lek, zajemčenih odredbama člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se povreda prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji da je Upravni sud u postupku donošenja osporene presude povredio načelo javnosti i da je propustio da obrazloži sledeće navode tužbe: da je upravni organ netačno utvrdio da nije bilo radnog mesta na koje bi podnosilac mogao biti postavljen jer je sa slobodnog radnog mesta postavljen na radno mesto koje se gasi i istog dana "dobio otkaz"; da je upravni organ, takođe, netačno utvrdio da se podnosiocu nije moglo obezbediti radno mesto van Vojske.

U prilog tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava navedeno je da je Upravni sud u potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, presudom U. 3633/13 od 13. februara 2015. godine uvažio tužbu i poništio rešenje tuženog organa.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu, naredi Upravnom sudu da u ponovnom postupku donese presudu u sporu pune jurisdikcije i utvrdi pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete "zbog kršenja ljudskih prava po osnovu suđenja u nerazumnim rokovima", u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3.1. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta VP 1122 Beograd Up-2 broj 180-15/2008 , kao i iz celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem VP 5522 Požega broj 2900-2 od 6. avgusta 2003. godine podnosilac ustavne žalbe je raspoređen u VP 5522-11 Bijelo Polje, na radno mesto "elektromehaničar" .

Rešenjem VP 5522 Požega int. broj 467-11 od 3. marta 2005. godine određeno je da se podnosilac ustavne žalbe, raspoređen u VP 5522-11 Bijelo Polje, raspoređuje, počev od 18. aprila 2005. godine, u VP 5522 Požega, na radno mesto "mehaničar za klima i rashladne uređaje".

Rešenjem VP 5522 Požega int. broj 1139-53 od 10. aprila 2005. godine utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe, "raspoređenom" u VP 5522 Požega, na "radnom mestu mehaničar za klima i rashladne uređaje", prestaje služba u Vojsci SCG, bez njegove saglasnosti, dana 10. maja 2005. godine.

VP Požega je rešenjima int. broj 1731-1 i int. broj 1731-2 oba od 3. juna 2005. godine oglasila ništavim pomenuta rešenja od 3. marta i 10. aprila 2005. godine. Prema podacima u spisima predmeta, podnosilac nije izjavio žalbe protiv navedenih rešenja.

Rešenjem VP 5522 Požega int. broj 1731-3 od 6. juna 2005. godine utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe, raspoređenom na radnom mestu "elektromehaničar", u VP 5522-11 Bijelo Polje, prestaje služba u Vojsci SCG, dana 13. jula 2005. godine, na osnovu odredbe člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Rešenjem VP 1099 Beograd int. broj 2306-2 od 11. jula 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U-SCG. 1304/06 od 17. aprila 2008. godine uvažena je tužba podnosioca ustavne žalbe i poništeno navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je utvrdio da se u spisima predmeta ne nalazi ni jedan dokaz da je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen, odnosno da je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu, kao i da mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od prava propisanih članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Postupajući u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, VP 1122 Beograd je rešenjem Up-2 broj 180-15/2008 od 17. maja 2013. godine odbila žalbu podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da je iz potvrda Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane int. broj 146-2 od 26. januara 2012. godine i int. broj 146-5 od 6. aprila 2012. godine proizlazi da je Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine rasformirana VP 5522 Požega (525. pozadinska baza), te da su samim tim ukinuta sva radna mesta u pomenutoj vojnoj pošti, pa i radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen; da iz potvrde Uprave za kadrove Sektor a za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 6448-2 od 8. septembra 2011. godine proizlazi da se podnosiocu u predmetnom periodu nije moglo obezbediti raspoređivanje na drugo odgovarajuće radno mesto, prekvalifikacija ili dokvalifikacija za rad u Vojsci; da su pomenute potvrde 7. februara 2013. godine dostavljene punomoćniku podnosioca ustavne žalbe da bi se o njima izjasnio u roku od osam dana od dana prijema; da se punomoćnik podnosioca o njima nije izjasnio; da se iz dopisa Zavoda za zapošljavanje - Biro rada Bijelo Polje broj 13-879/1 od 12. novembra 2012. godine zaključuje da prema evidenciji navedene filijale nije bilo mogućnosti za zaposlenje podno sioca u vreme prestanka službe, odnosno u periodu od 8. aprila do 13. jula 2005. godine; da sve navedene isprave svedoče o stanju stvari koje je postojalo u vreme prestanka službe podnosioca; da su rešenja VP 5522 Požega od 3. marta i 10. aprila 2005. godine, na koja se podnosilac poziva, oglašena ništavim rešenjima iste vojne pošte od 3. juna 2005. godine; da stoga nisu mogla uticati na činjenicu da je podnosilac u momentu donošenja rešenja o prestanku službe od 6. juna 2005. godine bio raspoređen na radnom mestu "elektromehaničar", u VP 5522-11 Bijelo Polje.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 9044/13 od 29. maja 2015. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Polazeći od odredaba člana 143. tačka 9) i člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, kao i zaključka usvojenog na sednici svih sudija 19. novembra 2012. godine, Upravni sud je našao da je podnosiocu pravilno utvrđen prestanak službe u Vojsci sa danom 13. jula 2005. godine, jer je njegovo radno mesto ukinuto, a nije postojala mogućnost zaposlenja na drugom radnom mestu, niti mogućnost dokvalifikacije ili prekvalifikacije.

3.2. Činjenice koje se odnose na postupak odlučivanja o prestanku službe u Vojsci S.S. iz Bijelog Polja, u toku koga je doneta presuda Upravnog suda U. 3633/13 od 13. februara 2015. godine, kojom podnosilac ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje suda, su:

Presudom Upravnog suda U. 3633/13 od 13. februara 2015. godine uvažena je tužba S.S. i poništeno rešenje VP 1122 Beograd Up-2 broj 112-23/2009 od 11. februara 2013. godine, kojim je odbijena žalba tužioca izjavljena protiv rešenja VP 5522 Požega int. broj 1732-3 od 6. juna 2005. godine. Navedenim prvostepenim rešenjem odlučeno je da tužiocu 13. jula 2005. godine prestaje služba u Vojsci, na osnovu odredbe člana 143. stav 1. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je iz potvrde Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane broj 1558-2 od 16. oktobra 2015. godine utvrđeno da je Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine rasformirana VP 5522 Požega, te da su samim tim ukinuta sva radna mesta u pomenutoj vojnoj pošti; da je iz potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 7652-2 od 26. septembra 2012. godine utvrđeno da se podnosiocu u predmetnom periodu nije moglo obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona; da je iz dopisa Zavoda za zapošljavanje - Biro rada Bijelo Polje broj 13-443 od 6. maja 2010. godine utvrđeno da nije bilo objektivne mogućnosti za zaposlenje tužioca "u vreme prestanka službe".

Upravni sud je ocenio da tuženi organ u izvršenju presude U. 29905/10 od 1. juna 2012. godine nije postupio u skladu sa datim nalogom, odnosno da drugostepeno rešenje ne sadrži dovoljno jasne razloge koji upućuju na zaključak da se tužiocu nije moglo obezbediti neko od prava predviđenih članom 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, a što je uslov za prestanak službe po članu 143. tačka 9) tog zakona. Pri tome je ukazao da je razlog zbog koga je uvažio tužbu posebno to što je u dopisu Zavoda za zapošljavanje - Biro rada Bijelo Polje od 6. maja 2010. godine navedeno da nije bilo objektivnih mogućnosti za zaposlenje tužioca od prestanka radnog odnosa tj. od 13. jula 2005. godine, jer poslodavac nije obavestio Zavod za zapošljavanje najmanje tri meseca pre prestanka radnog odnosa lica za čijim je radom prestala potreba, kako bi se moglo posredovati u zapošljavanju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čije se povrede takođe ističu u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2, kojima se jemči pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja (član 9. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje , kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Upravni sud bio dužan da održi usmenu raspravu, tim pre što je u tužbi stavljen zahtev da sud odluči u sporu pune jurisdikcije, te da mu je navedenim propuštanjem tog suda povređeno pravo na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud, saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, rešio predmet spora bez održavanja usmene rasprave, jer je ocenio da je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja. Ustavni sud je imao u vidu da je drugostepeni organ, saglasno načelu saslušanja stranke iz člana 9. Zakona o opštem upravnom postupku, pružio mogućnost podnosiocu ustavne žalbe da se u postupku koji je prethodio donošenju rešenja izjasni o naknadno pribavljenim dokazima, ali da podnosilac to svoje pravo nije iskoristio.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, jer Upravni sud nije ocenio navode tužbe da je u upravnom postupku netačno utvrđeno da u Vojsci nije bilo upražnjenih radnih mesta na koja bi mogao biti raspoređen i da mu se nije moglo obezbediti odgovarajuće radno mesto van Vojske.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne bi postojala obaveza Upravnog suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili adekvatno ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, 157/1996/776/977, stav 60 , od 19. decembra 1997. godine).

Ispitujući da li je osporena presuda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka službe podnosioca u Vojsci SCG moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređen ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je bilo moguće da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnosioca ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već je drugostepeni organ imao zadatak da, postupajući po primedbama nadležnog suda u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrdi te činjenice i donese novo rešenje zasnovano na zakonu. Ustavni sud je konstatovao da je drugostepeni organ u ponovnom postupku pribavio potvrde Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane int. broj 146-5 od 6. aprila 2012. godine i int. broj 146-2 od 26. januara 2012. godine, potvrdu Uprave za kadrove Sektor a za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 6448-2 od 8. septembra 2011. godine i dopis Zavoda za zapošljavanje - Biro rada Bijelo Polje broj 13-879/1 od 12. novembra 2012. godine.

Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu. Ustavni sud je u ranijim odlukama, takođe, ukazao da poništavanje prvostepenog rešenja o prestanku službe nije smetnja da prvostepeni organ donese novo rešenje sa istim datumom prestanka službe, kao i u ranijem rešenju, pod uslovom da u ponovnom postupku nije utvrđeno drugačije činjenično stanje u pogledu datuma prestanka službe i mogućnosti obezbeđivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. Zakona (videti, na primer Odluku Ustavnog suda Už-7193/2012 od 28. maja 2015. godine).

Nakon izvođenja pribavljenih dokaza, drugostepeni organ je utvrdi o da je ukinuto radno mesto podnosioca ustavne žalbe i da nisu postojale mogućnosti ostvarivanja nekog od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni organ izneo detaljne i jasne razloge zbog kojih je našao da donošenje rešenja o raspoređivanju podnosioca od 3. marta 2005. godine iz VP 5522-11 Bijelo Polje u VP 5522 Požega, nije moglo uticati na zakonitost odluke o prestanku njegove službe u Vojsci. Naime, rešenjem od 3. juna 2005. godine oglašeno je ništavim navedeno rešenje o raspoređivanju, te se moralo smatrati da pomenuto raspoređivanje nije ni izvršeno, odnosno da je podnosilac ostao raspoređen na radnom mestu u VP 5522-11 Bijelo Polje prema rešenju od 6. avgusta 2003. godine. Prema razlozima drugostepenog rešenja, neutemeljena je tvrdnja ustavne žalbe da je u vreme prestanka službe podnosioca postojalo upražnjeno radno mesto u VP 5522 Požega, budući da su rasformiranjem VP 5522 Požega (525. pozadinska brigada ) ukinuta sva radna mesta u toj jedinici, pa i radno mesto na koje se podnosilac poziva. Takođe, tvrdnja ustavne žalbe da je u sprovedenom postupku netačno utvrđeno da se podnosiocu nije moglo obezbediti radno mesto van Vojske zasnovana je na pogrešnom shvatanju da je pre prestanka službe u Vojsci trebalo primeniti odredbe Zakona o radu Crne Gore koje regulišu rešavanje viška zaposlenih, s obzirom na to da su uslovi prestanka službe civilnog lica u Vojsci na osnovu člana 143. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije bili propisani u članu 144. stav 1. tog zakona .

Kako je u konkretnom upravnom sporu odlučivano o zakonitosti konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe koji su isticani i cenjeni u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu. S obzirom na to da je drugostepeni organ, na osnovu činjenica utvrđ enih u dopunjenom postupku, našao da se upravna stvar mora rešiti na isti način kao što je rešena prvostepenim rešenjem iz 2005. godine, Ustavni sud smatra da su ustavnopravno prihvatljivi razlozi na kojima se temelji ocena donosioca osporene presude o tome da je o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe odlučeno u skladu sa zakonom.

6. Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da se postojanje povrede tog prava utvrđuje polazeći od ustavne garantije kojom se obezbeđuje zaštita od arbitrernog odlučivanja sudova i drugih državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja. Ta zaštita se, pored ostalog, ogleda u obavezi nadležnih organa da u istovrsnim slučajevima jednako odlučuju, kako primena istog merodavnog prava na bitno istovrstan činjenični i pravni osnov ne bi imala bitno različit pravni ishod u odnosu na prava i obaveze subjekata u istom pravnom položaju.

Prilikom ocene navoda podnosioca o različitom postupanju sudova u osporenoj presudi i u presudi koja je dostavljena kao dokaz o povredi označenog ustavnog prava, Ustavni sud je ispitivao da li u upravnim postupcima koji su okončani upravnim aktima čija je zakonitost ocenjivana u navedenim predmetima, postoji identitet činjeničnog i pravnog osnova.

Ustavni sud je utvrdio da ono što posmatrane predmete na prvi pogled čini sličnim jesu okolnosti da je tužiocima istog dana (13. jula 2005. godine), u istoj Vojnoj pošti 5522-11 Bijelo Polje i na osnovu iste zakonske odredbe, prestala služba u Vojsci SCG, a da prvostepeni organ nije raspolagao bilo kakvim dokazima da su konkretna radna mesta ukinuta, niti da je tužiocima prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Pored toga , u oba predmeta dokazi od značaja za utvrđivanje odlučnih činjenica pribavljeni su u drugostepenom postupku, i to u izvršenju presuda nadležnih sudova kojima su poništena ranije doneta rešenja . Takođe, ocena o ukidanju radnih mesta tužilaca i nemogućnosti njihovog raspoređivanja na odgovarajuća radna mesta u Vojsci i Ministarstvu odbrane zasnovana je na ispravama iste sadržine - akti Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane i akti Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane.

Međutim, Ustavni sud je utvrdio da u posmatranim predmetima postoje očigledne razlike u pogledu isprava na osnovu kojih su utvrđene činjenice o nemogućnosti ostvarivanja prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije van Vojske i Ministarstva odbrane. Upravni sud je u presudi U. 3633/13 od 13. februara 2015. godine jasno ukazao da su u dopisu Zavoda za zapošljavanje Crne Gore - Biro rada Bijelo Polje od 6. maja 2010. godine potvrđene činjenice o nemogućnosti zasnivanja radnog odnosa tužioca S.S. u periodu od 13. jula 2005. godine, dakle, nakon prestanka službe. Sa druge strane, Upravni sud je u osporenoj presudi U. 9044/13 od 29. maja 2015. godine istu ocenu zasnovao na dopisu Zavoda za zapošljavanje Crne Gore - Biro rada Bijelo Polje od 12. novembra 2012. godine, iz koga proizlazi da je mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe ispitivana za period od 8. aprila do 13. jula 2005. godine, dakle, pre prestanka službe .

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je zaključio da je u navedenim predmetima na osnovu naknadno pribavljenih dokaza utvrđeno drugačije činjenično stanje od značaja za odlučivanje, što je imalo za posledicu da se razlikuju ocene Upravnog suda o ispunjenosti uslova za prestanak službe tužilaca. Polazeći od toga da se podnosilac ustavne žalbe i S.S. nisu nalazili u istoj činjeničnoj situaciji, Ustavni sud je ocenio da podnosi ocu nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

7. Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava suštinski obrazlaže istim navodima da pre prestanka službe nije pokušano da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Kako su ovi navodi ustavne žalbe prethodno bili predmet ocene u okviru istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ih nije ponovo posebno razmatrao.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) u celini odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 9044/13 od 29. maja 2015. godine.

9. Ustavni sud nije imao osnova da razmatra zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog "kršenja ljudskih prava po osnovu suđenja u nerazumnim rokovima". Ovo stoga što u ustavnoj žalbi nije posebno istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, niti je naveden bilo koji razlog koji bi se mogao dovesti u vezu sa povredom tog prava, pri čemu nije postavljen ni zahtev kojim se traži utvrđivanje eventualne povrede tog prava.

10. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu o prestanku službe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti