Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda i nižestepenih presuda. Sud potvrđuje da u sporovima male vrednosti revizija nije dozvoljena, čak ni kao izuzetna, dok je žalba protiv nižestepenih odluka neblagovremena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Perice Stojanovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 17. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Perice Stojanovića iz Niša izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 633/11 od 22. juna 2011. godine, presude Višeg suda u Nišu Gž. 3397/10 od 21. januara 2011. godine i presude Osnovnog suda u Nišu P. 4951/10 od 28. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Perica Stojanović iz Niša izjavio je 12. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Jelene Savić Nikolić, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 633/11 od 22. juna 2011. godine, presude Višeg suda u Nišu Gž. 3397/10 od 21. januara 2011. godine i presude Osnovnog suda u Nišu P. 4951/10 od 28. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, i povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo utvrđenih članom 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je „podnosilac ustavne žalbe 12. aprila 2011. godine na presudu Višeg suda u Nišu Gž. 3397/10 od 21. januara 2011. godine izjavio reviziju na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS, br. 125/04 i 111/09), kako bi se razmotrila pravna pitanja od opšteg interesa, ujednačila sudska praksa, ističući da je potrebno novo tumačenje prava“; da je uz reviziju dostavljeno više pravnosnažnih presuda, kao dokaz da postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse; da je „u konkretnom slučaju neophodna primena člana 395. Zakona o parničnom postupku“; da je „podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i pravo na pravično suđenje, a naročito ako se uzme u obzir broj pravnosnažnih presuda kojima su identični tužbeni zahtevi tretirani kao dug i usvajani u celosti“.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. istog zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, utvrdio sledeće činjenično stanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 20. marta 2009. godine Opštinskom sudu u Nišu podneo tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstvo odbrane – Vojna pošta 3863 Niš, radi isplate potraživanja na ime tzv. ratnih dnevnica ukupne visine 40.000,00 dinara. Postupak po toj tužbi se vodio pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 4951/10. Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 4951/10 od 28. aprila 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev zbog zastarelosti potraživanja, dok je osporenom presudom Višeg suda u Nišu odbijena žalba tužioca izjavljena protiv navedene prvostepene presude.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 12. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Jelene Savić Nikolić, protiv osporene presude Višeg suda u Nišu, izjavio reviziju na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene odredbi materijalnog prava o zastarelosti potraživanja. Na osnovu okolnosti da je tužilac reviziju protiv osporene drugostepene presude izjavio 12. aprila 2011. godine, Ustavni sud je utvrdio da je tužiocu ta presuda dostavljena najkasnije navedenog dana.

Vrhovni kasacioni sud je prilikom donošenja osporenog rešenja Rev. 633/11 od 22. juna 2011. godine ocenio: da su „prema odredbi člana 467. stav 1. Zakona o parničnom postupku ... sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe“; da „prema odredbi člana 478. stav 6. Zakona o parničnom postupku protiv odluke drugostepenog suda u postupku u parnicama o sporovima male vrednosti revizija nije dozvoljena“; da se „u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti“; da se odredba člana 395. Zakona o parničnom postupku, o izuzetnoj dozvoljenosti revizije i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom po opštoj odredbi iz člana 394. Zakona o parničnom postupku, ne može primeniti u parnici o sporu male vrednosti, bez obzira na razloge zbog kojih se zahteva izuzetna dozvoljenost revizije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama.

Članom 36. Ustava svakome se jemči: jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima (stav 1.), kao i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbom člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu ZPP) propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 395. ZPP-a propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama prethodnog člana, kada je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kada je potrebno novo tumačenje prava.

Odredbom člana 467. stav 1. ZPP-a propisano je da su sporovi male vrednosti, u smislu ovog zakona, sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 478. stav 6. ZPP-a propisano je da u sporu male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Citirane zakonske odredbe bile su sadržinski identične i pre 29. decembra 2009. godine kada je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku objavljenom u „Službenom glasniku RS“ broj 111/09, izmenjen Zakon o parničnom postupku objavljen u „Službenom glasniku RS“ broj 125/04, osim što je odredbom člana 394. stav 2. bilo propisano da revizijski cenzus iznosi 500.000 dinara, a odredbom člana 467. stav 1. da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi iznos od 100.000 dinara.

5. Podnosilac ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, ne navodi ustavnopravne razloge koji ukazuju da su mu osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređena prava zajemčena odredbama čl. 32. i 36. Ustava.

Ustavni sud naglašava da prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi ne može ispitivati pravilnost primene procesnog prava od strane revizijskog suda, osim ukoliko iz navoda ustavne žalbe ne proizlazi da je najviši sud u Republici Srbiji, prilikom donošenja rešenja o odbacivanju revizije, zaključivao očigledno proizvoljno, zbog čega je moglo doći do povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud, imajući u vidu citirane odredbe procesnog zakona, smatra da su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud odbacio reviziju podnosioca, bliže navedeni u tački 3. stav 4. obrazloženja ovog rešenja, prihvatljivi sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje.

U pogledu navoda ustavne žalbe, kojima se ukazuje na povredu prava na pravno sredstvo, Ustavni sud konstatuje da se sistem pravnih lekova kojima se vrši kontrola zakonitosti odluka parničnih sudova, pa samim tim i pretpostavke za njihovo izjavljivanje, uređuje zakonom. Pritom, zakonsko propisivanje uslova za dozvoljenost vanrednih pravnih sredstava, između ostalih i revizije, za razliku od redovnog pravnog sredstva - žalbe, koja je ustavna kategorija, može trpeti ograničenja u pogledu vrste spora i visine tužbenog zahteva.

S obzirom da se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, visine 40.000 dinara, te da je nesporno da se sve vreme radi o sporu male vrednosti, primena odredbe člana 478. stav 6. ZPP-a jeste prihvatljiva sa stanovišta zaštite prava na pravno sredstvo. Pozivanje podnosioca na odredbu člana 395. ZPP-a nije od uticaja na drugačije odlučivanje Ustavnog suda, jer se prema toj zakonskoj odredbi revizija, pod određenim uslovima, može izuzetno dozvoliti i mimo opštih ograničenja sadržanih u članu 394. ZPP-a, ali se takav izuzetak ne može primeniti na ograničenja sadržana u posebnim odredbama tog ili drugog zakona. Ukoliko je u nekom posebnom parničnom postupku revizija izričito isključena, ona se ne može izjaviti na osnovu člana 395. ZPP-a, bez obzira na to da li je potrebno ujednačavanje sudske prakse, razmatranje pravnog pitanja od opšteg interesa ili novo tumačenje prava.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je njemu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud konstatuje da u ustavnoj žalbi nisu iznete tvrdnje i navedeni dokazi koji bi ukazivali da su osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda treća lica, na bilo koji način, favorizovana u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, što je neophodna pretpostavka da bi se povreda prava iz člana 36. stav 1. Ustava mogla ispitati. Navodi podnosioca kojima se ukazuje na nejednako postupanje sudova, pri identičnom činjeničnom stanju, odnose se isključivo na postupak koji je prethodio izjavljivanju revizije. Naime, ustavnom žalbom se ne ukazuje na nejednaku praksu Vrhovnog kasacionog suda prilikom odlučivanja o dozvoljenosti revizije izjavljene po članu 395. ZPP-a u parnicama o sporovima male vrednosti, već se ukazuje na nejednako odlučivanje sudova nižeg stepena prilikom ocene prigovora zastarelosti potraživanja naknade ratnih dnevnica.

Kako podnosilac ne navodi ustavnopravne razloge koji ukazuju da su mu osporenim rešenjem povređena prava zajemčena odredbama čl. 32. i 36. Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu, u delu u kome se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 633/10 od 22. juna 2011. godine, odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Prema stavu Ustavnog suda, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda o odbacivanju revizije kao nedozvoljene i protiv odluka nižestepenih sudova protiv kojih je izjavljeno ovo vanredno pravno sredstvo, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljene revizije, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju nižestepene presude (ako je između prijema drugostepene presude i izjavljivanja ustavne žalbe protekao rok propisan odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu) odbaciti kao neblagovremenu.

S obzirom da je osporena presuda Višeg suda u Nišu podnosiocu dostavljena najkasnije 12. aprila 2011. godine, a da je ustavna žalba izjavljena 12. oktobra 2011. godine, dakle nakon isteka roka iz član 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju presuda Višeg suda u Nišu Gž. 3397/10 od 21. januara 2011. godine i presuda Osnovnog suda u Nišu P. 4951/10 od 28. aprila 2010. godine, odbacio kao neblagovremenu.

7. Imajući u vidu sve izloženo Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti