Povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina. Iako je prvostepeni sud bio efikasan, drugostepeni postupak je neopravdano trajao skoro četiri godine, što je dovelo do povrede prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. M. iz Jarebica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 1858/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Loznici P. 1031/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba B. M. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3435/12 od 10. aprila 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M. iz Jarebica je, 14. juna 2013. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 1858/11, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3435/12 od 10. aprila 2013. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 18, 20. i 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je presudom Opštinskog suda u Loznici P. 12/08 od 8. maja 2009. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev Opštine L. i Javnog preduzeća „G.“ L, protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, radi utvrđenja i predaje u državinu; da je osporenom presudom, koja je nezakonita, preinačena prvostepena presuda i usvojen tužbeni zahtev protiv podnosioca; da je drugostepeni sud pogrešno primenio član 42. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa jer navedeni član uređuje smetanje – uznemiravanje stvari vlasnika i pravo vlasnika da od suda zahteva da to uznemiravanje prestane, dok je u konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva zauzeće, te je time osporenom sudskom odlukom legalizovano monopolističko ponašanje tužioca; da mu je osporenom presudom povređeno pravo iz člana 36. Ustava jer veštaci geometri nisu bili ovlašćeni da određuju da li postoji zauzeće, već su bili ovlašćeni samo da izmere katastarsku parcelu i da daju podatke o njoj, te samim tim nalazi veštaka ne predstavljaju dokaz da je podnosilac izvršio zauzeće; da je osporenim aktom povređeno pravo podnosioca na neposrednu primenu zajemčenih prava iz člana 18. Ustava jer se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarivanje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava; da su mu osporenim aktom ograničena ljudska i manjinska prava, konkretno pravo na pravno sredstvo, čime je povređen član 20. Ustava; da je paušalnim i površnim ocenjivanjem dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom, od strane drugostepenog suda, povređeno ustavno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava; da je podnosiocu takođe, povređeno i pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava jer je predmetni postupak trajao sedam godina. Naveo je da mu je povređeno i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Zahtevao je naknadu nematerijalne i materijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

U vezi navoda podnosioca da mu je u predmetnom postupku povređeno i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se to pravo sadržinski ne razlikuje od prava iz člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu navedenog prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Loznici P. 1858/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci Opština L. i J. p. u. g. z. „G.“, L, podneli su 10. jula 2006. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Loznici protiv podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja i predaje. Predmet je dobio broj P. 1031/06. Tužbeni zahtev je preciziran 5. januara 2007. godine.

Pred Opštinskim sudom u Loznici bilo je održano pet ročišta, dok jedno ročište nije bilo održano zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga.

Na ročištima su saslušane parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane veštaka geometra, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, saslušan je veštak, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Loznici P. 1031/06 od 23. januara 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tuženi izvršio zauzeće dela katastarske parcele broj 2737, u KO J.– putno zemljište, koje u svojini Republike Srbije, na korišćenju kod opštine L, a kojim upravlja JP „G.“ L, i da je zauzeti deo putnog zemljišta pripojio svojoj katastarskoj parceli broj 2739, u KO Jarebice, kao i da se obaveže tuženi da zauzeti deo putnog zemljišta preda na korišćenje opštini L. a na upravljanje JP „G.“ L; u stavu drugom izreke odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž. 687/07 od 25. decembra 2007. godine, donetim u žalbenom postupku, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Loznici P. 1031/06 od 23. januara 2007. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 12/08 i održano je sedam ročišta na kojima su pročitani spisi predmeta, saslušani su svedoci, ponovo je izvršeno veštačenje i dopunsko veštačenje od strane veštaka geometra i veštaka inženjera geodezije, saslušani su veštaci, dok pet ročišta nije bilo održano i to: jedno iz procesnih razloga, tri jer veštak nije dostavio svoj nalaz zbog štrajka u Službi za katastar nepokretnosti u Loznici, jedno zbog nedolaska veštaka.

Tužbeni zahtev je preciziran 20. februara 2009. godine.

Presudom Opštinskog suda u Loznici P. 12/08 od 8. maja 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev, u stavu drugom izreke obavezani su tužioci da solidarno tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplate iznos od 24.900,00 dinara, dok je zahtev tuženog za naknadu tih troškova za još 69.100,00 dinara odbijen kao neosnovan.

Rešenjem Osnovnog suda u Loznici P. 1858/11 od 6. aprila 2012. godine prvostepena presuda je ispravljena zbog očigledne greške u pisanju.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3435/12 od 10. aprila 2013. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Opštinskog suda u Loznici P. 12/08 od 8. maja 2009. godine, ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Loznici P. 1858/11 od 6. aprila 2012. godine, tako što je utvrđeno da je tuženi izvršio zauzeće dela k.p. br. 2737, u KO J. -putno zemljište koje je u svojini Republike Srbije, a koristi ga Grad L, i njime upravlja JP „G.“ L. i da je tuženi zauzeti deo putnog zemljišta pripojio svojoj k.p. broj 2739, KO J, pa je obavezan tuženi da zauzeti deo putnog zemljišta preda na korišćenje Gradu L. i na upravljanje JP „G.“ L; u stavu drugom izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka, tako što je obavezan tuženi da tužiocu Gradu L. na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 75.274,00 dinara.

U obrazloženju presude je navedeno: da je prvostepeni sud pravilnom ocenom dokaza utvrdio činjenično stanje iz koga i po nalaženju ovog suda proizlazi: da je katastarska parcela 2737 u državnom vlasništvu, da su njeni korisnici tužioci, da se ta parcela faktički koristi kao put, i da se graniči sa katastarskom parcelom 2739, KO J, čiji je vlasnik tuženi; da se faktička međa između te dve parcele sastoji u obali, da ta obala zauzima deo katastarske parcele 2737 i da je tuženi sam i preko trećih lica krčio tu obalu; da je pravilno prvostepeni sud, ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, utvrdio u kojim merama i granicama obala faktički zauzima katastarsku parcelu 2737; da je pogrešno prvostepeni sud zaključio da tuženi nije uznemirio tužioce u vršenju njihovih prava jer je netačno gledište prvostepenog suda da naše pravo ne poznaje institut zauzeća, jer je taj sud prevideo odredbu člana 42. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koja propisuje da ako treće lice neosnovano uznemiri vlasnika ili pretpostavljenog vlasnika na drugi način, a ne oduzimanjem stvari, vlasnik, odnosno pretpostavljeni vlasnik, može od tuženog zahtevati da to uznemiravanje prestane; da polazeći od navedene zakonske odredbe, kao i činjenice da tužioci u ovom sporu istupaju kao titulari stvarno-pravnog ovlašćenja na predmetnoj katastarskoj parceli, prvostepeni sud je trebao da oceni od kakvog je pravnog značaja činjenica da tuženi faktički koristi obalu, putem koje je izvršeno zauzeće parcele tužilaca; da tuženi ne poriče tu činjenicu, štaviše, on priznaje da je obala pod njegovim faktičkim nadzorom, koji se ogleda u povremenom krčenju iste; da su se u konkretnom slučaju stekli svi uslovi za uspeh tužilaca u ovoj vrsti svojinskog spora, jer su tužioci dokazali svoja svojinska ovlašćenja na predmetnoj katastarskoj parceli, kao i u činjenici da je tuženi putem širenja obale izvršio zauzeće dela njihove parcele.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 18. Ustava utvrđeno je ustavno načelo neposredne primene zajemčenih prava, članom 20. Ustava utvrđeno je ustavno načelo ograničenja ljudskih i manjinskih prava a članom 21. Ustava načelo zabrane diskriminacije.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri meseca, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 10. jula 2006. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Po oceni Suda, isključivu odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi drugostepeni sud pred kojim je postupak do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude, trajao blizu četiri godine. Međutim, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud efikasno i ažurno postupao tako što je prvu presudu doneo nakon šest meseci, drugostepeni sud je takođe postupao efikasno, jer je odlučio za nepunih godinu dana, a takođe i u ponovnom postupku, prvostepeni sud je odlučio u kratkom periodu - za godinu i po dana, dok je, kako je navedeno, drugostepeni sud potom bio nedelotvoran, jer je pred njim postupak trajao skoro četiri godine.

Po oceni Suda, ukupno trajanje trajanja parnice od skoro sedam godina u predmetu koji očito nije bio posebno složen ni činjenično ni pravno, ne može se opravdati bilo kojim od činilaca koji mogu opredeljujući uticati na dužinu postupka. Zbog toga navedeno trajanje postupka po oceni Suda, prekoračuje uspostavljene standarde suđenja u razumnom roku, i nužno dovodi do zaključka da je ova parnica trajala nerazumno dugo, za šta odgovornost primarno leži na drugostepenom sudu koji nije blagovremeno i ažurno preduzimao sve one procesne radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer je prisustvovao svim ročištima za glavnu raspravu, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebio svoja procesna ovlašćenja, a takođe, predmet spora je bio za njega od većeg materijalnog značaja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 1858/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Loznici P. 1031/06), te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog neažurnog postupanja nadležnog drugostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnosilac nije pružio dokaze da je u predmetnom postupku pretrpeo materijalnu štetu. Stoga je u tački 3. izreke navedeni zahtev odbačen na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka i odlučivanje.

U vezi zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. U vezi navoda podnosioca da mu je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3435/12 od 10. aprila 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski sud i da nakon redovnih sudova preispita zakonitost osporene presude. Naime, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, pogrešnom primenom materijalnog prava, kao i pogrešnom ocenom izvedenih dokaza.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu pravilne primene materijalnog prava tako i ocene izvedenih dokaza. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da je nadležni sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnosioca ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud, u osporenoj presudi dao detaljno argumentovane, jasne i pravno utemeljene razloge kada je usvojio tužbeni zahtev protiv podnosioca ustavne žalbe koji se odnosio na zauzeće određenih katastarskih parcela od strane podnosioca i njegovu obavezu da zauzeti deo zemljišta preda na korišćenje tužiocima, a takve razloge ovaj sud ne smatra proizvoljnim, niti postoje okolnosti na osnovu kojih bi sprovedeni parnični postupak mogao biti ocenjen nepravičnim, sa aspekta procesnih garancija označenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud u svojoj preinačujućoj odluci dao razumljive i detaljne razloge kada je utvrdio, između ostalog, da su tužioci dokazali svoja svojinska ovlašćenja na predmetnoj parceli kao i da je podnosilac izvršio zauzeće njihove parcele, što je na argumentovan način vodilo ka usvajanju postavljenog tužbenog zahteva. Naime, polazeći od nesumnjivo utvrđenih činjenica da su tužioci u ovom sporu titulari stvarno-pravnog ovlašćenja predmetne katastarske parcele, a da je podnosilac izvršio zauzeće parcele tužilaca, drugostepeni sud je u svojoj odluci potpuno obrazložio razloge zbog kojih je usvojio tužbeni zahtev, a što prihvata i ovaj Sud.

Iz svega navedenog proističe da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

9. Ocenjujući navode podnosioca o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je povreda ustavnih načela uvek akcesorne prirode, te mora biti vezana za učinjenu povredu konkretnog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva tvrdnja podnosioca da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima je postojanje različitih odluka sudova najviše instance kod iste činjenične i pravne situacije, a iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da taj uslov postoji. U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac za svoje navode ne daje ustavnopravne razloge, a samo formalno pozivanje podnosioca na povredu ustavnog prava ne čini ustavnu žalbu dopuštenom. Navodi podnosioca o povredi načela iz čl. 18. i 20. Ustava se ne mogu dovesti ni u kakvu vezu sa osporenom odlukom.

Ustavni sud je, stoga, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu u tački 4. izreke, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

10. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.