Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog izgubljene zarade

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda parničnih sudova. Zaključeno je da sudovi nisu proizvoljno primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev za naknadu štete zbog izgubljene zarade, jer tužilac nije dokazao izvesnost zaposlenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Veselina Šćepanovića iz Vrbasa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Veselina Šćepanovića izjavljena protiv presuda Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu P1. 1946/10 od 25. juna 2012. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2824/12 od 8. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Veselin Šćepanović iz Vrbasa izjavio je, 15. juna 2013. godine, preko punomoćnika Gorana Roganovića, advokata iz Vrbasa, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu P1. 1946/10 od 25. juna 2012. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2824/12 od 8. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je on bez svoje saglasnosti prijavljen nadležnim fondovima obaveznog osiguranja, počev od 3. decembra 2007. godine, tako da je za sve vreme lečenja ostvario naknadu u iznosu od 17.000,00 dinara umesto 36.000,00 dinara, budući da je sa svojim bivšim poslodavcem usmeno ugovorio dnevnicu od 1.200,00 dinara. Takođe, naveo je da je posle lečenja njegova radna sposobnost za poslove vozača umanjena 44,44%, te da je po redovnom toku stvari izvesno da u takvom stanju ne bi mogao da se zaposli kao vozač, kao i da nije bilo nužno da on kao tužilac dokaže da nije mogao da ostvari zaradu usled umanjene radne sposobnosti, jer se prema odredbi člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima radi o verovatnoći, odnosno u obzir se uzima dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, a ne o dokazanoj činjenici. Podnosilac je istakao da je do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje došlo usled toga što je parnični sud pogrešno primenio odredbe merodavnih materijalnih i procesnih zakona, kao i jer je drugostepeni sud propustio da obrazloži svoju ocenu o osnovanosti navoda žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenično stanje od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu P1. 1946/10 od 25. juna 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je obavezano tuženo preduzeće „Sunoko“ d.o.o, Novi Sad, da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete, isplati opredeljene novčane iznose, dok je u preostalom delu zahtev za naknadu nematerijalne štete odbijen kao neosnovan. Istom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete na ime izgubljene zarade usled nesposobnosti za rad u periodu lečenja (od 2. avgusta 2008. do 16. januara 2009. godine) u iznosu od 344.958,00 dinara, na ime izgubljene zarade usled nesposobnosti za rad u periodu posle okončanja lečenja do dana veštačenja (do 14. novembra 2011. godine) u iznosu od 584.940,00 dinara, kao i traženi iznos od 1.646.954,00 dinara. Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je tužilac bio u radnom odnosu kod preduzeća „Rašeta RM“ d.o.o, Vrbas, po osnovu ugovora o radu od 3. decembra 2007. godine, i to na određeno vreme u periodu od 3. decembra 2007. do 5. marta 2008. godine, te da je bio raspoređen na radno mesto vozača, kao i mu je navedenim ugovorom zarada bila određena u iznosu od 17.000,00 dinara. Dalje je utvrđeno da je tužiocu, aneksima ugovora o radu, radni odnos na određeno vreme produžavan do 31. decembra 2008. godine. Prvostepeni sud je utvrdio i da je bivši poslodavac tužioca ugovorio sa tuženim preduzećem da od 10. septembra 2007. godine za potrebe tuženog odvozi kabasti otpad iz kruga fabrike koji nastane u procesu proizvodnje, kao i da je tužilac 2. januara 2008. godine došao na posao u dvorište tuženog, da je dobio nalog da pomeri određeno vozilo, te kako nije mogao da upali motor tog vozila zbog niske temperature, uzeo je iz radionice metalnu šipku, koja inače nije bila namenjena za šlepanje, kako bi otšlepao vozilo. Nadalje je utvrđeno da se tužilac, noseći ovu šipku, okliznuo na ledu, pao, a da je metalna šipka pala na njegovu desnu natkolenicu, usled čega je tužilac zadobio teške telesne povrede u vidu nagnječenja i razmrskavanja mišićne mase primicača natkolenice i konkvasaciju butnih mišića desne noge, sa kidanjem primicača butine. Kao posledica povređivanja, kako je navedeno, podnosiocu je utvrđena umanjena radna sposobnost za poslove vozača za 44,44%, a počev od 17. januara 2009. godine. Prvostepeni sud je utvrdio i da pre povređivanja bivši poslodavac tužioca nije prijavio tužioca kod nadležnih fondova obaveznog osiguranja, već je tužilac, po dogovoru, obavljao svakodnevno poslove kod tog pravnog lica, u vreme kampanje šećerne repe koja traje od septembra do januara i primao dnevnicu od 1.200,00 dinara isplatom tužiocu „na ruke“. U toku parničnog postupka nad bivšim poslodavcem tužioca otvoren je stečajni postupak. Imajući u idu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je našao da postoji odgovornost tuženog za nastanak štete, ali i da je doprinos tužioca njenom nastanku 30%. Polazeći od navedenog, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete.

U odnosu na zahtev za naknadu materijalne štete u obrazloženju označene presude navedeno je da je tužiocu u toku lečenja, odnosno privremene nesposobnosti za rad, isplaćivan novčani iznos u skladu sa odredbama merodavnih propisa, te da za navedeni period ne trpi štetu. Takođe, navedeno je da je za period nakon prestanka radnog odnosa tužilac tražio naknadu štete zbog izgubljene zarade do dana veštačenja i kapitaliziranu rentu za period dokle se može očekivati da bi radio u budućnosti, računajući, pri tome, da bi u celokupnom tom periodu ostvarivao zaradu od 1.500,00 dinara po danu. Prema stanovištu prvostepenog suda, tužilac je samo dostavio dokaz o visini umanjenja radne sposobnosti za poslove vozača od 44,44%. Međutim, kako mu je radni odnos na određeno vreme prestao, to on, prema oceni prvostepenog suda, nije dostavio dokaze koji bi ukazali na osnovanost tvrdnje da ne može da ostvaruje zaradu usled umanjenja radne sposobnosti.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2824/12 od 8. aprila 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu P1. 1946/10 do 25. juna 2012. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je da je prvostepeni sud, primenjujući pravila o teretu dokazivanja, kao neosnovan odbio zahtev tužioca za naknadu materijalne štete na ime izgubljene zarade po okončanju lečenja do dana veštačenja, kao i zahtev za naknadu buduće štete, jer tužilac nije pružio dokaze na okolnost da zbog utvrđenog umanjenja radne sposobnosti gubi zaradu, da su mu potrebe trajno povećane ili da su mu mogućnosti daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene da bi ostvario navedena prava. Prema oceni Apelacionog suda u Novom Sadu, pravilno je prvostepeni sud zaključio da bi po redovnom toku stvari tuženom prestao radni odnos kod bivšeg poslodavca, budući da je bio zasnovan na određeno vreme.

4. Odredom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo, kao i da se pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st. 1, 2. i 3.); da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, kao i da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu (član 195.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o grešno utvrđenom činjeničnom stanju i o pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog ili arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljne, odnosno očigledno pogrešne primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

Prilikom ocene da li je parnični sud proizvoljno primenio materijalno pravo, Ustavni sud, polazeći od pravila o naknadi štete zbog izgubljene dobiti utvrđenih merodavnim Zakonom o obligacionim odnosima, pre svega, ukazuje da lice koje usled zadobijenih povreda bude onesposobljeno za rad, ima pravo na naknadu materijalne štete samo ako ono zbog nesposobnosti za rad ne može da ostvari zaradu u onom obimu u kojem je ostvarivao pre povređivanja. Dakle, ako je njegova radna sposobnost smanjena u tom smislu da on mora da uloži veći napor u obavljanju svoje delatnosti ili mora da otpočne da obavlja drugu delatnost, to još ne znači i da je za povređenog nastala šteta u materijalnom smislu, jer šteta proizašla iz nesposobnosti za rad do koje je došlo usled povrede, može biti samo gubitak u zaradi. Pri tome se pod zaradom podrazumeva imovinska korist koja se postiže radom, a ona može biti samo od dozvoljene aktivnost koju je povređeni vršio pre povređivanja ili koju bi vršio da do povređivanja nije došlo. To bi za lice u radnom odnosu bili zarada i druga primanja iz radnog odnosa, a za lica koja samostalno obavljaju delatnost - prihod od prijavljene delatnosti.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete neophodno da tužilac dokaže kako postojanje osnova potraživanja, tako i visinu koju potražuje. U slučaju kada povređeni koji je van radnog odnosa potražuje određeni novčani iznos na ime izgubljene dobiti i buduće dobiti, a zbog izostanka zarade, odnosno dela zarade do kojeg je došlo ili će doći usled povređivanja, za uspeh u parnici mora da dokaže i koliki je stepen izvesnosti da bi se zaposlio, kao i iznos zarade, odnosno dela zarade koju nije ostvario ili koju neće moći da ostvari zbog umanjenja radne sposobnosti, pri čemu nije od značaja ekonomski efekat koji je on imao ili bi mogao da ima od rada „na crno“.

Imajući u vidu navedeno, u situaciji kao u konkretnom slučaju, kada su sudovi u parničnom postupku utvrdili da je podnosiocu prestao radni odnosa nakon povređivanja, Ustavni sud je ocenio kao ustavnopravno prihvatljivo stanovište parničnog suda o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva ovde podnosioca ustavne žalbe, budući da je podnosilac kao tužilac u toku parničnog postupka dostavio samo dokaz o stepenu nesposobnosti za rad i iznosu zarade koju je on smatrao da bi ostvario da do povređivanja nije došlo, radeći svakodnevno i vršeći obračun prema naknadi koju bi mogao da postigne radom „na crno“, odnosno na isti način kao što je radio i pre povređivanja.

U vezi sa navodima kojima se ukazuje da ugovor o radu na osnovu kojeg je podnosilac prijavljen kod nadležnih fondova obaveznog osiguranja, Ustavni sud ukazuje da u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom podnosilac nije tražio da se utvrdi da navedeni ugovor ne proizvodi pravno dejstvo. U takvoj situaciji, prema oceni Ustavnog suda, ustavnopravno je prihvatljiv zaključak parničnog suda o pravnoj valjanosti tog ugovora. Međutim, nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da tuženo pravno lice koje nije bilo poslodavac podnosiocu u momentu povređivanja, u konkretnom slučaju, ne može da bude odgovorno za ponašanje njegovog poslodavca i njegove eventualne zloupotrebe.

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog izgubljene zarade

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti