Povreda prava na suđenje u razumnom roku u posedovnoj parnici

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku jer je parnica zbog smetanja poseda, koja je hitne prirode, trajala 17 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . P. iz R, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji j e vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1658/94, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P. iz R. je 13. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika A . A. M, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2540/06, kao i protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 5361/10 od 1. juna 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je njegova majka pok. M . P. još 14. juna 1994. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu protiv tuženog Ž. S, radi smetanja poseda; da je rešenjem zbog izostanka P. 1658/94 od 9. decembra 1994. godine tužbeni zahtev usvojen u celosti; da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5986/95 od 28. juna 1995. godine ukinuto rešenje zbog izostanka; da je tužilja M. P. preminula, te je njen sin, ovde podnosilac ustavne žalbe, kao zakonski naslednik, 19. februara 1999. godine predložio sudu da stupi u parnicu na mesto pok. tužilje, njegove majke; da je rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2597/95 od 11. juna 2001. godine odbijen tužbeni zahtev; da je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 8493/03 od 11. septembra 2003. godine ukinuo prvostepenu odluku i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je novom prvostepenom odlukom P. 2597/95 od 15. novembra 2004. godine ponovo odbijen tužbeni zahtev, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4980/06 od 27. jula 2006. godine ponovo je ukinuta prvostepena odluka; da je prvostepeni sud novim rešenjem P. 2040/06 od 14. aprila 2009. godine usvojio tužbeni zahtev; da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 5361/10 od 1. jula 2011. godine preinačeno rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2540/06 od 14. aprila 200 9. godine, tako što je tužbeni zahtev u celosti odbijen; da mu je takvim nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova u parničnom postupku zbog smetanja poseda koji je po svojoj prirodi hitnog karaktera, a koji je trajao 17 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

U osporavanju rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 5361/10 od 1. jula 2011. godine zbog povrede prav a na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, podnosilac ustavne žalbe je naveo: da Viši sud u Beogradu nije savesno i brižljivo cenio svaki izvedeni dokaz pojedinačno i sve dokaze zajedno; da u osporenoj odluci nisu navedeni dokazi na osnovu kojih je sud zaključio kada je tuženi ušao u posed sporne parcele jer iz iskaza svedoka proizlazi drugačije činjenično stanje; da je Viši sud u Beogradu doneo osporenu odluku ocenom samo jednog dokaza i to iskaz a tu ženog, te da je selektivnom ocenom dokaza od strane nadležnog suda , podnosiocu osporen im rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16706/11 (ranije P. 1658/94 Petog opštinskog suda u Beogradu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. P, majka podnosioca ustavne žalbe je 14. juna 1994. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu radi smetanja poseda protiv tuženog Ž. S. Predmet je dobio broj P. 1658/94.

Pred Petim opštinskim sudom u Beogradu tri ročišta nisu održan a, zbog nedolaska tuženog.

Rešenjem zbog izostanka P. 1658/94 od 9. decembra 1994. godine usvojen je tužbeni zahtev u celosti i obavezan je tuženi da tužilji plati troškove postupka, iz razloga što na ročište 9. decembra 1994. godine nije pristupio tuženi iako je uredno pozvan, izostanak nije opravdao, niti je osporio tužbeni zahtev.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5986/95 od 28. juna 1995. godine ukinuto je rešenje zbog izostanka Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1658/94 od 9. decembra 1994. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 2597/95.

Pred Petim opštinskim sudom u Beogradu održana su dva ročišta na kojima je saslušan tužilac kao parnična stranka, dok 21 ročište nije bilo održano, i to dva ročišta nisu održana zbog nedolaska obe parnične stranke, a 19 ročišta nije održano zbog nedolaska tuženog za koga nije bilo dokaza da je uredno pozvan . Imajući u vidu da je tuženi konstantno izbegavao prijem poziva za ročišta, sud je u više navrata tražio od SUP-a Voždovac da potražno odeljenje izvrši uručenje poziva za tuženog. Međutim i pored uručenja poziva tuženom od strane MUP-a, tuženi i dalje nije prisustvovao ročištima.

Podneskom od 19. februara 1999. godine sud je obavešten da je tužilja preminula i da njen sin kao jedini zakonski naslednik, ovde podnosilac ustavne žalbe, stupa u parnicu na mesto pok. tužilje.

Od dana stupanja u parnicu podnosilac ustavne žalbe nije pristupio na dva ročišta.

Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2 597/95 od 11. juna 2001. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da je tuženi smetao tužilju sada pok. M. P, pravnog prethodnika tužioca u mirnom i nesmetanom posedu određene katastarske parcele K.O. Ripanj, tako što je u maju 1994. godine bez znanja i odobrenja tužilje preorao i zasejao polovinu ove parcele, te da se naloži tuženom da uspostavi pređašnje stanje poseda, tako što će po ubiranju zasejanog roda napustiti parcelu i vratiti je u posed tužiocu uz obavezu da se ubuduće uzdržava od ovakvog ili sličnog uznemiravanja; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime parničnih troškova plati iznos od 55.000,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8494/03 od 11. septembra 2003. godine uvažena je žalba tužioca, ukinuto je rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2597/95 od 11. juna 2001. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je jedno ročište, dok dva ročišta nisu bila održana, i to jedno zbog bolesti postupajućeg sudije, a jedno zbog nedolaska tuženog. Na jed inom održanom ročištu su pročitani spisi predmeta i saslušane su parnične stran ke.

Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2597/95 od 15. novembra 2004. godine, sud je rešio na isti način kao u prvom prvostepenom rešenju i ponovo je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2742/03 od 10. februara 2006. godine je: u stavu prvom izreke odbijen predlog tuženog za donošenje dopunskog rešenja o troškovima postupka ; u stavu drugom izreke ispravljeno rešenje tog suda P. 2597/95 od 15. novembra 2004. godine ta ko što umesto broja predmeta P. 2597/95 treba da stoji P. 2742/03; u stavu trećem izreke konstatovano da u preostalom delu rešenje ostaje neizmenjeno.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4980/06 od 27. jula 2006. godine, u stavu prvom izreke ukinuto je rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2742/03 od 15. novembra 2004. godine is pravljeno rešenjem istog suda P. 2742/03 od 10. februara 2006. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđ enje, a u stavu drugom izreke ukinuto je rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2742/03 od 10. februara 2006. godine u prvom stavu izreke.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 2540/06 i održano je pet ročišta, dok dva ročišta ni su bila održana i to jedno zbog bolesti postupajućeg sudije, a jedno zbog nedolaska pozvanih svedoka. Na ročištima su saslušane parnične stranke, saslušano je više svedoka, i pročitani su spisi predmeta.

Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2540/06 od 14. aprila 2009. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da je tuženi smetao tužilju , sada pok. M. P, pravnog predhodnika tužioca, u mirnom i nesmetanom posedu određene kat astarske parcele K.O. Ripanj, na taj način što je u maju 1994. godine, bez znanja i odobrenja tužilje, preorao i zaseja o polovinu ove parcele, pa je naloženo tuženom da uspostavi pređašnje stanje poseda tako što će po ubiranju zasejanog roda napustiti parcelu i vratiti je u posed tužiocu uz obavezu da se ubuduće uzdržava od ovakvog ili sličnog uznemiravanj a, dok je u stavu drugom izreke obavezan tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 189.500,00 dinara.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 5361/10 od 1. juna 2011. godine, u stavu prvom izreke, preinačeno je ožalbeno rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2540/06 od 14. aprila 2009. godine pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tuženi smetao tužilju, sada pok. M . P, kao pravnog prethodnika tužioca , u mirnom i nesmetanom posedu određene katastarske parcele K.O. Ripanj na taj način što je u maju 1994. godine bez znanja i odobrenja tužilje preorao i zasejao polovinu ove parcele , te da se naloži tuženom da uspostavi pređašnje stanje tako što će po ubiranju zasejanog roda napustiti parcelu i vratiti je u posed tužiocu uz obavezu da se ubuduće uzdržava od ovakvog ili sličnog uznemiravanja, a u stavu drugom izreke preinač ena je odluka o troškovima postupka, pa je obavezan tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 73.500,00 dinara.

U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da je prvostepeni sud iz utvrđenih činjenica izveo nepravilan zaključak na kome je zasnovao svoju odluku, te su se stekli uslovi za preinačenje prvostepenog rešenja; da je pravilno prvostepeni sud utvrdio činjenicu da je pravni prethodni k tužioca bi o u državini sporne nepokretnosti sve do novembra 1993. godine kada je predmetna nepokretnost prodata tuženom i kada je tuženi uveden u posed; da je, međutim, nepravilan zaključak prvostepenog suda da su tužioci bili u državini sporne parcele sve do maja 1994. godine jer dokazi izvedeni u toku postupka ne govore u prilog te tvrdnje, pa je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je tuženi smetao tužioce u mirnoj državini predmetne nepokretnosti u maju 1994. godine, iz razloga što iz izvedenih dokaza proizlazi da je tuženi ušao u posed sporne nepokretnosti u novembru 1993. godine kada ju je raskrčio i poorao, a da je radnju sejanja predmetne parcele preduzeo u martu 1994. godine, iz čega proizlazi da nema smetanja poseda kako je to tužbom traženo, niti činjenice ukazuju na to da je tužilac, odnosno da je pravni prethodnik tužioca bi o u državini sporne parcele sve do maja 1994. godine; da izvedeni dokazi ukazuju upravo na činjenicu da je pravni prethodni k tužioca bi o u državini predmetne nepokretn osti sve do kraja 1993. godine; da je pravni prethodnik tužioca podnela tužbu za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji u januaru 1994. godine, što ukazuje na činjenicu da su tužioci očigledno mnogo ranije , pre maja meseca saznali da je tuženi ušao u posed sporne nepokretnosti, zbog čega je tužbeni zahtev neosnovan, pa je i odluka prvostepenog suda morala biti preinačena; da se iz navedenih dokaza u spisima predmeta ne može zaključiti da je tužilac bio u državini sporne parcele od kraja 1993. godine pa sve do maja meseca 1994. godine, zbog čega i nema osnova za državinsku zaštitu, pa je i njegov tužbeni zahtev u celosti neosnovan.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano daje sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja (član 447.)

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 12 godina i pet meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe pravnog prethodnika podnosioca, 4. juna 1994. godine , pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni parnični postupak koji ima za predmet smetanje državine i koji je hitne prirode , okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene odluke zbog izostanka prošlo je šest meseci i u tom periodu tri ročišta nisu bila održana zbog nedolaska tuženog. Zatim je drugostepeni sud nakon šest meseci ukinuo prvostepeno rešenje zbog izostanka i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održana su dva ročišta, dok nije održano čak 21 ročište , i to 19 zbog nedolaska tuženog , koji je konstantno izbegavao uručenje poziva tako da su mu pozivi uručivani preko MUP-a, a dva zbog nedolaska obe parnične stran ke. Od 19. februara 1999. godine podnosilac ustavne žalbe je stupio u parnicu kao zakonski naslednik pok. tužilje i tokom postupka nije pristupio na dva ročišta. Nova prvostepena odluka je doneta nakon šest godina, a drugostepeni sud je odlučio posle dve godine i tri meseca tako što je ukinuo prvostepen u odluk u i predmet vratio na ponovni postupak.

Zatim je nova prvostepena odluka doneta nakon godinu dana i dva meseca i u tom periodu je održano samo jedno ročište, dok dva nisu bila održana. Drugostepeni sud je odlučio nakon godinu dana i osam meseci tako što je ponovo ukinuo prvostepenu odluku i vratio predmet na ponovno suđenje, a nova prvostepena odluka je doneta posle dve godine i devet meseci dok je postupak pravnosnažno okončan nakon još dve godine i dva meseca.

Dakle, parnični postupak koji je po svojoj prirodi hitnog karaktera je trajao 17 godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka leži, pre svega, na nadležnom sudu, koji ima i zakonsku obavezu da preduzima sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud nalazi da je dužini trajanja postupka u značajnoj meri doprinelo i ukidanje prvostepenih odluka u više navrata od strane drugostepenog suda. Ustavni sud ukazuje da se ovakvo postupanje sudova, saglasno praksi ovog a suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova", s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presuda „Pavlylynets protiv Ukrajine “, od 6. septembra 2005. godine).

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe je u manjoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer nije prisustvovao na dva ročišta za glavnu rasprav u. Ustavni sud konstatuje da predmet spora nije bio od značaja za podnosioca, imajući u vidu da u konkretnom slučaju nije odlučivano o državinskoj zaštiti podnosioca ustavne žalbe, već njegovog pravnog prethodnika, na čije je mesto stupio u parnicu.

Sud nalazi da predmetni postupak nije bio posebno složen i nije iziskivao izvođenje većeg broja dokaza da bi trajao 17 godina.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1658/94, te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra, obračunat o u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, doprinos podnosioca trajanju postupka, računajući vreme od kada je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnicu, kao i značaj predmeta spora za podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 5361/11 od 1. jula 2011. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, nepravilnim tumačenjem relevantne činjenične građe i pogrešnom ocenom dokaza od strane drugostepenog suda.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog prava. U postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili neprihvatanju pojedinih dokaza, odnosno nije nadležan da preispituje valjanost date ocene dokaza već je nadležan jedino da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava ili sloboda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instanciono viši parnični sud preispita zakonitost osporenog rešenja za koje Sud ne nalazi da je zasnovan o na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitr ernoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava. U konkretnom slučaju Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Beogradu dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je preinačio prvostepeno rešenje i odbio tužbeni zahtev podnosioca.

8. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 5361/11 od 1. juna 2011. godine jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

9. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u posedovnoj parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti