Odbijena ustavna žalba protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu Deneta Šabanovića izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora kao neosnovanu. Nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje niti prava na pravno sredstvo, dok su ostali navodi odbačeni kao nedopušteni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Deneta Šabanovića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Deneta Šabanovića izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 2225/10 od 28. septembra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dene Šabanović iz Subotice, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo je 8. novembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 2225/10 od 28. septembra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda utvrđenih odredbama čl. 21. i 22. Ustava Republike Srbije i povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, postupanja s licem lišenim slobode, prava na ograničeno trajanje pritvora, prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku, posebnih prava okrivljenog i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 23, 25, 28, 31, 32, 33. i 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno:

- da su osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 2225/10 od 28. septembra 2010. godine odbijene kao neosnovane žalbe okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i njegovog branioca izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 242/10 od 26. avgusta 2010. godine, kojim je produžen pritvor na osnovu člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP;

- da prilikom donošenja rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 242/10 od 26. avgusta 2010. godine (u ustavnoj žalbi se očiglednom omaškom navodi rešenje Višeg suda u Subotici Kv. 118/10 od 26. aprila 2010. godine) okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije bio saslušan, da odluka o produženju pritvora nije bila doneta u sednici veća, da javni tužilac, branilac i okrivljeni nisu bili obavešteni o vremenu i mestu saslušanja, u skladu sa odredbama člana 142a st. 1. i 3. ZKP;

- da Apelacioni sud u Novom Sadu, prilikom odlučivanja o žalbi i donošenja osporenog rešenja, nije po službenoj dužnosti vodio računa o pravilima postupka izričito propisanim odredbama člana 142a st. 1. i 3. ZKP i o „ovoj bitnoj povredi krivičnog postupka“, čime je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na efikasan i delotvoran pravni lek, kao i pravo na pravično suđenje;

- da je prvostepeni sud produžio pritvor okrivljenom pozivanjem na osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano delo ili da će učiniti krivično delo kojim preti, iako „okrivljeni već duže vreme ne iskazuje bilo kakvo kriminogeno ponašanje i da ... u periodu od 2003. do 2008. godine nije vršio krivična dela, pa se ne može smatrati da je sklon vršenju kriminala“;

- da sud koristi optužnicu, koja nema nijedan dokaz protiv okrivljenog, kao opravdanje za produženje pritvora;

- da je „pobijano rešenje doneto bez ijednog materijalnog dokaza, bazirano isključivo na indicijama i predrasudama“, čime je podnosiocu ustavne žalbe povređena pretpostavka nevinosti;

- da je ovakvim postupanjem sud povredio i odredbe čl. 22. i 31. Ustava Republike Srbije;

- da podnosilac ustavne žalbe smatra da je „pobijanim rešenjem“ diskriminisan, jer je Rom po nacionalnosti, kao i „po osnovu nacionalne pripadnosti, jezika, veroispovesti, društvenog porekla, kulture i dr.“, zbog čega trpi i „razna šikaniranja u Okružnom zatvoru u Subotici“, čime mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava bez diskriminacije iz čl. 21. i 22. Ustava, kao i odredbe člana 28. Ustava;

- da se podnosilac nalazi u pritvoru od 9. februara 2009. godine, a do „današnjeg dana nije otpočeo glavni pretres“, čime je prekršen član 33. Ustava;

- da je pogrešno pravno stanovište izneto u osporenom rešenju da nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 1) ZKP, jer su u većanju i glasanju prilikom donošenja prvostepenog rešenja učestvovala i sudije M.R. i N.K.A. koje prema Godišnjem rasporedu rada u Višem sudu u Subotici rade parnične predmete, a pored toga sudija M.R. je i član sudećeg krivičnog veća, te nije mogla učestvovati u radu vanraspravnog krivičnog veća koje je donelo prvostepeno rešenje Kv. 242/10 od 28. avgusta 2010. godine;

- da je u postupku donošenja prvostepenog rešenja učestvovala i sudija N.K.A, iako je „opštepoznata činjenica“ da je ona parnični sudija i da nikada nije radila u krivičnom odeljenju;

- da je neuvažavanjem navoda žalbe koji su se odnosili na učestvovanje tih sudija u donošenju prvostepenog rešenja, Apelacioni sud u Novom Sadu podnosiocu ustavne žalbe povredio pravo na pravično suđenje, pravo na delotvoran pravni lek i pravo na zabranu diskriminacije;

- da su osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu i prvostepeno rešenje Višeg suda u Subotici doneti uz bitnu povredu „parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1) ZKP, jer su odluke o izboru sudija i tužilaca donete na nelegalan i nelegitiman način, s obzirom da Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca nisu konstituisani u skladu sa Ustavnim zakonom, Zakonom o Visokom savetu sudstva i Zakonom o državnom veću tužilaca“, čime je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporeno rešenje, naloži Okružnom zatvoru u Subotici puštanje okrivljenog na slobodu, odredi uklanjanje štetnih posledica i naknadu nematerijalne štete i troškova ustavne žalbe u određenim novčanim iznosima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Optužnicom Okružnog javnog tužioca iz Subotice Kt. 32/09 od 3. jula 2009. godine okrivljenima, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe, stavljeno je na teret, između ostalih, i izvršenje krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09).

Rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Subotici Kri. 44/09 od 9. februara 2009. godine određen je pritvor protiv okrivljenog, iz razloga predviđenih odredbom člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP).

Rešenjem Višeg suda u Subotici Kv. 242/10 od 26. avgusta 2010. godine protiv okrivljenog je produžen pritvor iz razloga predviđenih odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 2225/10 od 28. septembra 2010. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog i njegovog branioca izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 242/10 od 26. avgusta 2010. godine.

4. U članu 22. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (stav 1.), kao i da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (stav 2.).

Odredbama člana 23. Ustava zajemčeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (stav 1.); da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom.

Član 25. Ustava jemči da je fizički i psihički integritet nepovrediv (stav 1.) i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (stav 2.).

Odredbama člana 28. Ustava utvrđeno je: da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti (stav 1.); da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode (stav 2.); da je zabranjeno iznuđivanje iskaza (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 33. Ustava utvrđeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7.); da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.).

Odredbom člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP propisano je da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti.

Članom 142a ZKP propisano je: da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a da se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika (stav 1.); da saslušanju iz stava 1. ovog člana mogu da prisustvuju javni tužilac i branilac okrivljenog (stav 2.); da je sud dužan da na pogodan način obavesti javnog tužioca i branioca okrivljenog o vremenu i mestu saslušanja iz stava 1. ovog člana, kao i da se saslušanje može obaviti i u odsustvu obaveštenih lica (stav 3.); da se o saslušanju ili sednici veća na kojoj se odlučuje o pritvoru vodi poseban zapisnik koji se prilaže spisima (stav 4.); da se, izuzetno od stava 1. ovog člana odluka o određivanju pritvora može doneti bez saslušanja okrivljenog ako poziv za saslušanje nije mogao da mu bude uručen zbog nedostupnosti ili neprijavljivanja promene adrese ili ako postoji opasnost od odlaganja (stav 5.).

Ostalim relevantnim odredbama ZKP propisano je: da prvostepeni sudovi, u veću sastavljenom od trojice sudija, odlučuju o žalbama protiv rešenja istražnog sudije i drugih rešenja kad je to određeno ovim zakonikom, donose odluke u prvom stepenu van glavnog pretresa i stavljaju predloge u slučajevima predviđenim u ovom zakoniku ili u drugom zakonu (član 24. stav 6.).

Odredbama člana 206. Krivičnog zakonika propisano je: da će se, ko upotrebom sile protiv nekog lica ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo oduzme tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, kazniti zatvorom od dve do deset godina (stav 1.); da će se, ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno od strane organizovane kriminalne grupe, učinilac kazniti zatvorom najmanje pet godina (stav 3.).

5. U ustavnoj žalbi su, između ostalih, istaknute povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, odnosno prava na efikasan i delotvoran pravni lek, kako to pravo podnosilac označava. Istaknute povrede su obrazložene sa nekoliko tvrdnji.

Povreda označenih prava je najpre obrazložena tvrdnjama da „Apelacioni sud u Novom Sadu, prilikom donošenja osporenog rešenja, nije po službenoj dužnosti vodio računa o bitnim povredama krivičnog postupka, odnosno o pravilima postupka izričito propisanim odredbama člana 142a st. 1. i 3. ZKP“, kao i da prilikom donošenja rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 242/10 od 26. avgusta 2010. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije bio saslušan, odnosno da „odluka o produženju pritvora nije bila doneta u sednici veća, da javni tužilac, branilac i okrivljeni nisu bili obavešteni o vremenu i mestu saslušanja, u skladu sa odredbom člana 142a st. 1. i 3. ZKP“.

Ustavni sud ukazuje na to da je netačna, te samim tim i neosnovana, tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da rešenje Višeg suda u Subotici Kv. 242/10 od 26. avgusta 2010. godine, nije doneto u sednici veća, jer iz uvoda tog rešenja proizlazi da je Viši sud u Subotici bio propisno sastavljen prilikom donošenja prvostepenog rešenja, a navodni nepropisan sastav veća nije bio ni istican u žalbama povodom kojih je i doneto osporeno drugostepeno rešenje. Ustavni sud, s druge strane, konstatuje da rešenje Višeg suda u Subotici Kv. 242/10 od 26. avgusta 2010. godine nije ni osporeno ustavnom žalbom, pa se deo iznetih tvrdnji koje se odnose na to rešenje ne mogu dovesti u vezu sa tvrdnjama da je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu, koje je isključivo osporeno, podnosiocu ustavne žalbe povređeno označeno ustavno pravo.

U odnosu na ostale tvrdnje iznete u ovom delu ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje na to da je odredbom stava 1. člana 142a ZKP propisano da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a da se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog Zakonika. Ova odredba, prema oceni Ustavnog suda, u sebi sadrži pravila koja se odnose na postupak donošenja tri različite odluke: odluke o određivanju pritvora, kojoj kao procesno pravilo, mora da prethodi saslušanje okrivljenog i odluke o produženju, odnosno ukidanju pritvora. Iako su pravila koja se odnose na ove odluke sadržana u prvoj i drugoj rečenici istog stava navedenog člana, očigledno je da se obaveza saslušanja okrivljenog iz prve rečenice tog stava odnosi samo na postupak donošenja odluke o određivanju, ali ne i odluke o produženju ili ukidanju pritvora, kao što je očigledno i da ostali stavovi člana 142a ZKP (izuzev stava 4.) regulišu isključivo saslušanje okrivljenog, kao deo postupka donošenja odluke o određivanju pritvora. Iz ovoga, logičkim i sistematskim tumačenjem odredaba ZKP, proizlazi da se i odredba stava 3. navedenog člana ZKP, koja propisuje da je sud dužan da na pogodan način obavesti javnog tužioca i branioca okrivljenog o vremenu i mestu saslušanja okrivljenog i da se saslušanje može obaviti i u odsustvu obaveštenih lica, odnosi isključivo na odluku o određivanju pritvora, ali ne i na odluku o produženju pritvora, kako to pogrešno tumači podnosilac ustavne žalbe. U postupku odlučivanja o produženju pritvora, propisanom u drugoj rečenici stava 1. člana 142a ZKP, ne postoji obaveza saslušanja okrivljenog, već samo obaveza da se o sednici veća sačini poseban zapisnik i priloži spisima, u smislu odredbe stava 4. istog člana ZKP.

Ustavni sud je ocenio da su, imajući u vidu izneto, tvrdnje podnosioca ustavne žalbe kojima se ukazuje na navodni propust Apelacionog suda u Novom Sadu da po službenoj dužnosti ispita da li je okrivljeni saslušan prilikom donošenja pobijanog prvostepenog rešenja neosnovane, jer obaveza saslušanja okrivljenog prilikom donošenja rešenja o produženju pritvora i ne postoji. Stoga, iznete neosnovane tvrdnje ne ukazuju na to da su podnosiocu ustavne žalbe povređena označena ustavna prava.

Sledeća tvrdnja kojom se obrazlaže povreda označenih ustavnih prava se svodi na to da Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenom rešenju nije utvrdio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 1) ZKP, jer u donošenju prvostepenog rešenja o produženju pritvora nisu smele da učestvuju, kao predsednik veća, sudija M.R. „koja je i član sudećeg krivičnog veća, te nije mogla učestvovati u radu vanraspravnog krivičnog veća“, a kao članovi veća sudije M.R. i N.K.A. „koje prema Godišnjem rasporedu rada u Višem sudu rade parnične predmete“.

Ustavni sud nalazi da nije osnovan navod ustavne žalbe da sudija M.R. nije smela da učestvuje u vanpretresnom veću koje je donelo prvostepeno rešenje, jer kao član sudećeg – pretresnog veća učestvuje u krivičnom postupku koji se vodi protiv okrivljenog, čime bi mogla biti dovedena u sumnju njena nepristrasnost. Ustavni sud najpre ukazuje na razliku koja postoji između subjektivne nepristrasnosti sudije, koja se pretpostavlja sve dok ne postoji dokaz o suprotnom i objektivne nepristrasnosti, kao pitanja da li sudija pruža garantije koje su dovoljne da isključe bilo kakvu razumnu sumnju po ovom pitanju. Iz navoda ustavne žalbe jasno proizlazi da podnosilac dovodi u pitanje samo objektivnu nepristrasnost sudije, koju i obrazlaže navedenom tvrdnjom.

Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje na to da je odredbama člana 40. ZKP regulisan institut isključenja sudije ili sudije porotnika u vršenju sudijske dužnosti. Ustavni sud je, polazeći naročito od odredaba člana 40. stav 1. tač. 4) i 5) ZKP, utvrdio da se u ustavnoj žalbi i ne tvrdi da je sudija M.R. vršila istražne radnje, niti da je učestvovala u donošenju odluke nižeg suda u istom predmetu, niti da je u istom sudu učestvovala u donošenju odluke koja se pobija žalbom, što su jedini razlozi za isključenje sudije propisani navedenim odredbama ZKP. Sudija M.R, prema navodima ustavne žalbe, jeste u ovom krivičnom predmetu učestvovala u radu i pretresnog i vapretresnog veća, ali istog, a ne nižeg suda, što prema navedenim odredbama ZKP nije razlog za isključenje sudije. Protiv osporenog prvostepenog rešenja koje je donelo vanpretresno veće Višeg suda u Subotici, čiji predsednik je bila sudija M.R, okrivljeni je imao pravo žalbe Apelacionom sudu u Novom Sadu, koje je i iskoristio, kao što će imati pravo žalbe i protiv odluke koju će doneti pretresno veće u konkretnom predmetu, čime je, ili će biti, obezbeđena instanciona kontrola i devolutivno dejstvo pravnog sredstva, izjavljenog protiv odluka u čijem donošenju je učestvovala sudija M.R.

Ustavni sud je tvrdnje podnosioca ustavne žalbe koje se odnose na sudije M.R. i N.K.A, članove vanpretresnog veća, ocenio potpuno paušalnim i proizvoljnim, s obzirom na to da razlozi koje navodi podnosilac ne predstavljaju zakonske razloge niti za isključenje niti za izuzeće sudija. Imajući to u vidu, iznete razloge Ustavni sud nije mogao da prihvati kao osnovane.

Ustavni sud je, stoga, ocenio da sumnja podnosioca ustavne žalbe u nepristrasnost sudija vanpretresnog veća, kod donošenja prvostepenog rešenja, nije objektivno opravdana, niti je ovakvim sastavom veća podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje. S druge strane, podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaz da je u žalbi protiv prvostepenog rešenja uopšte i isticao tvrdnje o nepropisnom sastavu veća, a koje iznosi u ustavnoj žalbi, niti iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je žalba sadržala takve tvrdnje. Stoga je neosnovana i izneta tvrdnja koja se odnosi na „pogrešno pravno stanovište“ Apelacionog suda u Novom Sadu, posebno imajući u vidu sve prethodno navedeno u vezi sa izuzećem sudija.

Ustavni sud ukazuje i na to da je o pitanju izuzeća sudije u krivičnom postupku, u smislu prava na pravično suđenje, Sud već odlučivao na istovetan način (videti: Odluku Už-55/2007 od 26. februara 2009. godine). U tom predmetu, postavilo se pitanje da li u krivičnom postupku predsednik vanpretresnog veća može biti i član pretresnog veća Okružnog suda u Subotici. Ustavni sud je u tom predmetu, kao i u ovom, ocenio da učešće sudije u sudećem – pretresnom veću i u vanpretresnom veću, u postupku koji se vodi protiv istog okrivljenog ne predstavlja povredu odredaba krivičnog postupka, koja bi dovela do povrede prava na pravično suđenje.

I Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je odlučivao u predmetima u kojima se postavilo pitanje različitih uloga sudije tokom postupka. U više odluka po tom spornom pitanju Evropski sud je izrazio stav da „sama činjenica da je sudija učestvovao u donošenju odluke pre suđenja nije dovoljna da se smatra kako on nema objektivnu nepristrasnost; zahteva se postojanje posebnih problema koji idu dalje od toga da sudija ima saznanja o predmetu, činjenice da je već razmatrao pitanja rizikujući donošenje istražnih odluka ili izvršio procenu postojanja prima facie slučaja“ (videti, pored ostalih, odluku u predmetu Nortier v. Netherlands, od 24. avgusta 1993. godine), kao i da je „neophodno da se sudija direktno bavio odlučivanjem o pitanjima koja su relevantna za suđenje ili da je bio angažovan u svojstvu pokretanja istrage“ (videti: Piersack v. Belgium, od 1. oktobra 1982. godine).

Ustavni sud je, ceneći sve navode ustavne žalbe koji se odnose na istaknute povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, utvrdio da je osporeni pojedinačni akt donet i obrazložen od strane zakonom ustanovljenog suda, u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom. U postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud utvrđuje da li su pozitivnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe i da li ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje, koje u konkretnom ustavnosudskom predmetu ovaj sud nije našao.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su tvrdnje podnosioca ustavne žalbe neosnovane i da mu stoga nisu povređeni pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčeni odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11).

6. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povrede načela zabrane diskriminacije i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda utvrđenih odredbama čl. 21. i 22. Ustava i povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, postupanja s licem lišenim slobode, prava na ograničeno trajanje pritvora i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama čl. 23, 25, 28, 31. i 33. Ustava. Ustavni sud nalazi da se tvrdnje koje su iznete u ustavnoj žalbi, a kojima se potkrepljuju navodne povrede označenih ustavnih načela i prava, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali da su osporenim rešenjem na bilo koji način podnosiocu ustavne žalbe ova načela i prava zaista i povređena.

U odnosu na iznete tvrdnje kojima podnosilac ustavne žalbe detaljno obrazlaže nepostojanje osobitih okolnosti za produženje pritvora protiv njega i navodi da je „pobijano (prvostepeno) rešenje doneto bez ijednog materijalnog dokaza i bazirano isključivo na indicijama i predrasudama“, ističući povrede pretpostavke nevinosti, kao i načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda i prava na ograničeno trajanje pritvora, Ustavni sud je utvrdio da se ove tvrdnje odnose isključivo na prvostepeno rešenje Višeg suda u Subotici Kv. 298/10 od 26. oktobra 2010. godine, koje nije osporeno ustavnom žalbom. Stoga se ove tvrdnje ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu, niti sa sadržinom označenih ustavnih načela i prava.

Ustavni sud ukazuje na to da navodi podnosioca ustavne žalbe prema kojima on „smatra“ da je osporenim rešenjem diskriminisan jer je Rom po nacionalnosti, kao i „po osnovu nacionalne pripadnosti, jezika, veroispovesti, društvenog porekla, kulture i dr.“, zbog čega trpi i „razna šikaniranja u Okružnom zatvoru u Subotici“, nisu potkrepljeni nijednim dokazom koji bi govorio u prilog istih, već su izneti paušalno i proizvoljno. Ustavni sud osnovanost ovako iznetih tvrdnji niti može ispitati niti može prihvatiti da iste prima faciae ukazuju na povrede koje podnosilac ističe. Ustavni sud naročito ukazuje i na to da je punomoćnik podnosioca ove ustavne žalbe, advokat Olivera Jovanić, kao punomoćnik drugih podnosilaca ustavnih žalbi koje su odbačene Rešenjem Už-3019/2010 od 14. oktobra 2010. godine i Rešenjem Už-2920/2010 od 23. juna 2011. godine, kao i u mnogim drugim ustavnim žalbama, isticala u suštini iste osnove diskriminacije na veoma sličan, takođe neobrazložen način. Isticanje istovetnih navoda i u ovoj ustavnoj žalbi, kao i u drugim ustavnim žalbama u kojima je imenovani advokat punomoćnik podnosilaca, ukazuje na tipsko ponavljanje razloga bez individualizovanja i bilo kakvog obrazlaganja tvrdnji koje se iznose, što dalje ukazuje na svojevrsnu zloupotrebu prava na izjavljivanje ustavne žalbe u slučajevima kada se ovaj advokat pojavljuje kao punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe.

Tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da „se nalazi u pritvoru od 9. februara 2009. godine, a do današnjeg dana nije otpočeo glavni pretres“, čime mu je povređeno posebno pravo okrivljenog, s jedne strane uopšte nisu potkrepljene bilo kojim dokazom u prilog istih, a s druge strane protivrečne su tvrdnji ustavne žalbe kojom se osporava nepristrasnost sudije M.R, koja je, kako navodi sam podnosilac „i član sudećeg krivičnog veća“, iz čega nedvosmisleno proizlazi da se, suprotno tim navodima, podnosiocu sudi. Ustavni sud međusobno protivrečne tvrdnje, koje pri tom nisu potkrepljene nijednim dokazom, ne može prihvatiti kao ustavnopravne razloge koji bi ustavnu žalbu činili dopuštenom.

Podnosilac ustavne žalbe je izneo i tvrdnju da su osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu i prvostepeno rešenje Višeg suda u Subotici doneti uz bitnu povredu „parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1) ZKP, jer su odluke o izboru sudija i tužilaca donete na nelegalan i nelegitiman način, s obzirom da Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca nisu konstituisani u skladu sa Ustavnim zakonom, Zakonom o Visokom savetu sudstva i Zakonom o državnom veću tužilaca“, čime mu je povređeno pravo na pravično suđenje. Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ovu tvrdnju nikako nije ni mogao da dovede u pravno-logičku vezu sa rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu koje osporava, te ni ove navode nije mogao prihvatiti kao ustavnopravne razloge koji bi ustavnu žalbu činili dopuštenom. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je punomoćnik podnosioca ove ustavne žalbe, advokat Olivera Jovanić, kao punomoćnik drugih podnosilaca ustavnih žalbi iznosila u suštini iste navode koji se odnose na Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca. Tako obrazložene ustavne žalbe su, u tom delu, odbačene, između ostalih, Rešenjem Už-2558/2010 od 12. jula 2011. godine i Rešenjem Už-2764/2010 od 8. septembra 2011. godine.

Polazeći od odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Sud i u ovoj pravnoj stvari ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga, ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom. U ustavnoj žalbi se ne navode razlozi koji bi na bilo koji način ukazivali na to da su podnosiocu ustavne žalbe povređena ili uskraćena označena prava, niti se prilažu bilo kakvi dokazi za tvrdnje koje su iznete.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je podnetu ustavnu žalbu, u ovom delu, odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Odbijena ustavna žalba protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti