Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe izjavljene protiv akta donetog pre stupanja Ustava na snagu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu jer je izjavljena protiv presude Okružnog suda u Pančevu koja je doneta 30. oktobra 2006. godine. Kako je akt donet pre stupanja na snagu Ustava, nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić , dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 4. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3298/15, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Kraljeva izjavio je Ustavnom sudu, 20. aprila 2018. godine, preko punomoćnika M. L, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2444/17 od 13. februara 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3298/15.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi , pored ostalog, naveo da su sudovi pogrešno utvrdili da je on svojim ponašanjem doprineo nastanku štete koju je pretrpeo u vidu teških telesnih povreda , te da je dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete prenisko određen. Takođe, podnosilac smatra da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku , jer je parnični postupak trajao 11 godin a, a od toga čitavih sedam godina pred drugostepenim sudom. U ustavnoj žalbi je istaknut i zahtev za naknadu nematerijalne štete nastale povredom prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3298/15 (u daljem tekstu: Osnovni sud) , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 1. oktobra 2007. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) , kojim je tražio da sud obaveže prvotuženog, Kompaniju „D.O.“ a.d.o. Beograd i drugotuženog preduzeće „E.“ d.o.o Kraljevo d a mu isplate određen e novčan e iznos e po osnovu osiguranja od nastupanja invalidnosti, odnosno na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede na radu.

Prvotuženi je podneskom od 27. novembra 2007. godine priznao tužbeni zahtev u pogledu glavnog duga i dela troškova, dok je drugotuženi narednog dana podneo sudu odgovor na tužbu.

Tužilac je podneskom od 28. novembra 2007. godine povećao novčane iznose koje potražuje tužbenim zahtevima.

Prvo ročište za glavnu raspravu koje je bilo zakazano za 6. mart 2008. godine, nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“. Do kraja 2008. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 27. novembar 2008. godine nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.

Nakon održana dva ročišta i izvedenog dokaza sudsko-medicinskim veštačenjem, Opštinski sud je 13. maja 2009. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 9105/07, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev protiv drugotuženog preduzeća „E.“ d.o.o iz Kraljeva , dok je u stavu četiri izreke utvrđeno da je tužba u odnosu na prvotuženog povučena , zbog zaključeno g vansudskog poravnanj a.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 5462/10 od 31. maja 2012. godine ukinuo prvostepenu presudu, osim u stavu četiri izreke, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, prvo ročište za glavnu raspravu pred Osnovnim sudom je održano 4. decembra 2012. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu.

Veštak je 21. januara 2013. godine dostavio sudu izveštaj o veštačenju, na koji je tužilac imao određene primedbe. Do kraja 2013. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu.

Osnovni sud se rešenjem od 26. marta 2014. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje u toj pravnoj stvari, ali je Viši sud u Beogradu rešenjem od 15. januara 2015. godine, ukinuo navedeno rešenje i predmet vratio Osnovnom sudu na ponovni postupak , uz obrazloženj e da je nejasno zbog čega se Osnovni sud oglasio mesno nenadležnim u toj fazi postupka, imajući u vidu da nema istaknutog prigovora nenadležnosti, niti se radi o isključivoj nadležnosti nekog drugog suda .

Nakon održana dva ročišta i izvedenog dokaza sudsko-medicinskim veštačenjem, Osnovni sud je 3. septembra 20 15. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 3298/15, kojom je delimično usvojio, a delimično odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca protiv preduzeća „E.“ d.o.o iz Kraljeva .

Stranke su izjavile žalbe protiv navedene presude, a Apelacioni sud je 23. juna 2016. godine vratio spise predmeta Osnovnom sudu, jer je prvostepeni sud propustio da odluči o zahtevu tužioca za zakonsku zateznu kamatu na troškove parničnog postupka.

Osnovni sud je doneo dopunsko rešenje P. 3298/15 od 5. oktobra 2016. godine.

Apelacioni sud je zatim 12. decembra 2016. godine , ponovo vratio spise predmeta Osnovnom sudu, jer prvostepeni sud nije odlučio o predlogu tužioca za ispravku pravne pouke dopunskog rešenja.

Osnovni sud je rešenjem P. 3298/15 od 17. marta 201 7. godine, odbio kao neosnovan predlog tužioca za ispravku dopunskog rešenja u pogledu pravne pouke.

Apelacioni sud je rešenjem od 12. januara 2018. godine zakazao raspravu pred tim sudom, da bi nakon održane rasprave doneo osporenu presudu Gž1. 2444/17 od 13. februara 2018. godine, kojom je odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda P. 3298/15 od 3. septembra 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povred u ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 1. oktobra 2007. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je okončan 13. februara 2018. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao nešto preko deset godina i četiri meseca , što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen da bi mogao opravdati decenijsko trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on ima o legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka .

Osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da tokom 2008. godine dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana krivicom suda, kao i da je postupak nakon donošenja prve prvostepene presude 13. maja 2009. godine, koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu od 31. maja 2012. godine, trajao duže od tri godine. Odgovornost snosi prvostepeni sud kome je trebalo više od šest meseci da izradi pismeni otpravak presude i dostavi ga strankama, ali isto tako i drugostepeni sud koji je tek dve godine kasnije doneo rešenje kojim postupak nije pravnosnažno okončan , već je vraćen na ponovni postupak. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15,od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2444/17 od 13. februara 2018. godine, Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, utvrdio da on sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba relevantn og prava na konkretan slučaj, te se stoga navodi ustavne žalbe ne iskazuju kao relevantni sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje. U suštini, podnosilac od Ustavnog suda traži da kao sud treće instance oceni zakonitost osporenog akta.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2444/17 od 13. februara 2018. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.