Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u ostavinskom i parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u povezanim ostavinskom i parničnom postupku koji traju preko decenije. Nalaže se nadležnom sudu da hitno okonča postupke, dok je zahtev za naknadu štete odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika S uda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Klare Nićiforović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Klare Nićiforović i utvrđuje da je u ostavinskom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O. 3877/02 i parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4871/05, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11185/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se postupci iz tačke 1. okončali u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Klara Nićiforović iz Beograda, preko punomoćnika Duška Stojanovića i Maje Jovanović, advokata iz Beograda, podnela je 11. novembra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u ostavinskom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O. 3877/02 i parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4871/05, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11185/10, sa predlogom da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnog prava podnositeljke i naloži da se postupak u ovoj pravnoj stvari okonča u razumnom roku. Dopunom ustavne žalbe od 20. jula 2012. godine podnositeljka je tražila da joj Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete u visini dinarske protivvrednosti 100.000 evra.

Ustavna žalba zbog povrede ustavnog prava u osporenom ostavinskom postupku bila je zavedena u Ustavnom sudu u predmetu pod brojem Už-4785/2010, a u odnosu na osporeni parnični postupak u predmetu formiranom pod brojem Už- 5036/2010. Ustavni sud je, zatim, saglasno odredbama člana 42. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio da se spoje postupci po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničnog odlučivanja, i to tako što je predmet Už-5036/2010 pripojen predmetu Už- 4785/2010.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Saglasno članu 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Članom 32. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11), koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine, izmenjen je i dopunjen član 85. Zakona, tako da je stavom 3. tog člana propisano da zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe.

Članom 40. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Dugog opštinskog suda u Beogradu O. 3877/02 i predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11195/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnositeljka ustavne žalbe je 3. decembra 2002. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu predlog za sprovođenje ostavinskog postupka iza njenog muža, pok. Dragoljuba Nićiforovića, sa predlogom da sud proglasi svojeručni testament ostavioca, koji je on sastavio u Minhenu 25. maja 2001. godine, i za naslednika imovine koja je predmet zaostavštine proglasi podnositeljku. Učesnici u ovom postupku su sestra ostavioca A. R. iz Beograda i braća M. N. iz Beograda i R. N. sa boravištem u Parizu, Francuska.

Nakon što su tri ročišta odložena zbog neurednog pozivanja stranaka, (29. januara, 20 februara i 18. marta 2003. godine), održano je ročište 16. juna 2003. godine na kome je sud rešio da zamolnim putem zatraži original zaveštanja od suda u Minhenu i naložio učesnicima da za naredno ročište dostave dokaze o imovini ostavioca koje poseduju i koje su u mogućnosti da pribave.

Zamolnica za dostavljanje originala testamenta od strane nemačkog suda je dostavljena Ministarstvu pravde Republike Srbije 27. juna 2003. godine, ali bez potrebnog prevoda na namečaki jezik.

Ročište zakazano za 22. decembar 2003. godine je odloženo, jer nije stigao odgovor na zamolnicu suda, te je ista ponovljena 23. februara 2004. godine.

Na ročištu od 2. jula 2004. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je proglasio testament koji je dostavljen uz predlog za sprovođenje ostavinskog postupka, utvrdio predmet zaostavštine na teritoriji Srbije i Crne Gore i uzeo nasledničku izjavu od Klare Nićiforović, dok ostali učesnici nisu pristupili na ročište, iako su bili uredno pozvani.

Ministarstvo pravde Republike Srbije je 27. septembra 2004. godine dostavilo dopis Generalnog konzulata SRJ u Minhenu sa overenom fotokopijom zaveštanja.

Ročišta zakazana za 16. juli i 27. septembar 2004. godine su odložena zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a na ročištu od 28. decembra 2004. godine prisutni učesnici nisu mogli da se izjasne o punovažnosti ostaviočevog zaveštanja, te je ročište odloženo.

Na ročištu od 23. maja 2005. godine braća i sestra ostavioca nisu priznali punovažnost proglašenog testamenta, te su rešenjem O. 3877/02 od 23. maja 2005. godine upućeni na parnicu protiv podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđivanja nepunovažnosti testamenta, a postupak za raspravljanje zaostavštine je prekinut do pravnosnažnog okončanja parnice ili do proteka roka od 30 dana, ukoliko parnica ne bude pokrenuta.

Protiv ovog rešenja A. R, M. N. i R. N. su izjavili žalbu 18. juna 2005. godine, koju je Okružni sud u Beogradu, rešenjem Gž. 8966/05 od 22. februara 2006. godine odbio i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu.

3.2. Tužioci R. N. i A. R. su 30. juna 2005. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene – ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđivanja ništavosti testamenta, koja je zavedena pod brojem P. 4871/05.

M. N. je podneo istu tužbu odvojeno i ona je kod Drugog opštinskog suda u Beogradu zavedena pod brojem P. 4950/05.

Tužba zavedena pod brojem P. 4871/05 je 19. avgusta 2005. godine zamolnim putem dostavljena tuženoj na odgovor, a odgovor na tužbu je primljen u prvostepenom sudu 4. novembra 2005. godine.

Na pripremnom ročištu održanom 11. aprila 2006. godine sud je odlučio da zatraži radi uvida spis istog suda P. 4950/05, kako bi odlučio o predlogu stranaka za spajanje postupaka.

Ročište zakazano za 8. septembar 2006. godine nije održano, jer je konstatovano da je rešenjem od 10. maja 2006. godine određena rekonstrukcija spisa P. 4950/05, koji je zagubljen.

Ročišta zakazana za 23. novembar 2006. godine i 20. februar 2007. godine nisu održana, jer nije bila završena rekonstrukcija spisa.

Rešenjem P. 4871/05 od 15. juna 2007. godine prvostepeni sud je rešio da zastane sa postupkom u ovoj pravnoj stvari do okončanja postupka za obnavljanje spisa P. 4950/05.

Rešenjem P. 4871/05 od 23. januara 2008. godine prvostepeni sud je odlučio o spajanju parnica P. 4871/05 i P. 4950/05, radi zajedničkog raspravljanja, pod brojem P. 4871/05.

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu je održano 19. februara 2009. godine, kada je doneto rešenje P. 4871/05 da se tužba smatra povučenom u odnosu na tužioce R. N. i A. R, a na ročištu 23. aprila 2009. godine, odlučeno je da se zastane sa postupkom do pravnosnažnosti ovog rešenja.

Prvostepeni sud je 3. septembra 2009. godine dostavio Ministarstvu pravde zamolnicu za dostavljanje R. N. dopisa suda kojim mu se nalaže da u roku od 30 dana postavi punomoćnika za primanje pismena u Republici Srbiji, kod činjenice da je njegov punomoćnik J. R. podneskom od 13. februara 2009. godine obavestio sud o tome da otkazuje punomoćje R. N, kao i da ga je o tome obavestio.

Podnesak R. N. o postavljanju punomoćnika za primanje pismena (trećetužioca M. N.) je primljen u prvostepenom sudu 23. februara 2010. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 9. marta 2010. godine, nakon što je preuzet predmet i promenjen postupajući sudija, uputio dopis tužiocu M. N. da se izjasni o tome da li ostaje pri tužbi i tužbenom zahtevu, da obavesti sud o prebivalištu – boravištu R. N. i R. A, kao i o tome da li postoji mogućnost mirnog rešenja spora.

Na ročištu održanom 14. septembra 2010. godine je konstatovano da rešenje o povlačenju tužbe nije uredno dostavljeno tužiocima R. N. i R. A; na ročištu održanom 4. novembra 2010. godine utvrđeno je u odnosu na R. N. da je tužba povučena, a 11. novembra 2010. godine A. R. je pristupila sudu i dala izjavu da se neće žaliti na rešenje o povlačenju tužbe.

Na ročištu 20. januara 2011. godine prvostepeni sud je rešio da zatraži od Univerzitetske bolnice u Minhenu fotokopiju medicinske dokumentacije o lečenju ostavioca; na ročištu 2. juna 2011. godine izveden je dokaz saslušanjem tužene u svojstvu parnične stranke.

Na ročištu 4. oktobra 2011. godine prvostepeni sud je odlučio da ponovi zahtev prema Univerzitetskoj bolnici u Minhenu i naložio tužiocu da predloži ličnost veštaka i zadatak veštačenja.

Ministarstvo pravde je 13. februara 2012. godine vratilo Prvom osnovnom sudu navedeni zahtev radi sačinjavanja zamolnice u skladu sa Haškom konvencijom o dostavljanju u inostranstvo sudskih i vansudskih akata u građanskim i trgovačkim stvarima od 15. novembra 1965. godine, te je zamolnica ponovljena 10. septembra 2012. godine, a odgovor nemačkog organa na zamolnicu je primljen 18. decembra 2012. godine.

Ročište zakazano za 30. oktobar 2012. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a na ročištu od 28. novembra 2012. godine je određeno veštačenje od strane veštaka neuropsihijatra na okolnost zdravstvenog stanja ostavioca u vreme sačinjavanja zaveštanja i neposredno pre toga.

Nalaz i mišljenje veštaka su primljeni u Prvom osnovnom sudu u Beogradu 21. marta 2013. godine, a spisi predmeta su dostavljeni Ustavnom sudu na uvid 9. maja 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjuje u ovom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2.) .

Zakonom o vanparničnom postupku ("Službeni glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i " Službeni glasnik RS", broj 85/12) je propisano da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.) .

5. Polazeći od prethodno navedenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni ostavinski postupak pokrenut podnošenjem predloga , 3. decembra 2002. godine, da je prekinut rešenjem od 23. maja 2005. godine zbog upućivanja naslednih učesnika na parnicu i u vreme razmatranja ustavne žalbe je još uvek u prekidu. Takođe je utvrđeno da je osporeni parniči postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 30. juna 2005. godine i još uvek nije okončan ni u prvom stepenu.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupaka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Prilikom ocenjivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je i ovom prilikom pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ustavni sud je ocenio da je efikasno okončanje osporenih postupaka nesumnjivo od velikog značaja za podnositeljku, kao testamentalnu naslednicu iza svog supruga, kao i da ona nije doprinela dugom trajanju ovih postupaka, koji se zbog svoje povezanosti imaju posmatrati kao jedinstvena celina.

Osporeni ostavinski postupak je od svog pokretanja do donošenja rešenja o prekidu trajao dve godine, pet meseci i 20 dana, a za to vreme ostavinski sud je proglasio testament koji je podnositeljka priložila uz predlog za pokretanje postupka i uzeo nasledničke izjave od četiri učesnika postupka.

Po oceni Ustavnog suda, pitanja o kojima je sud odlučivao u dosadašnjem toku ostavinskog postupka ne mogu opravdati trajanje tog postupka do donošenja odluke o njegovom prekidu od skoro dve i po godine, a odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju postupka dao je ostavinski sud svojim neefikasnim i nedelotvornim ponašanjem. Ovde ukazujemo da je Drugi opštinski sud u Beogradu prvo odlučio da zatraži original zaveštanja od suda u Minhenu, da je zbog propusta suda dva puta upućivana zamolnica nadležnom državnom organu, a zatim je posle godinu dana sud proglasio testament koji je dostavila podnositeljka uz predlog za sprovođenje postupka; da je sud tek posle tri i po meseca i tri odložena ročišta, prvi put uputio poziv i naslednom učesniku R. N; da je više ročišta odloženo zbog nepostojanja procesnih pretpostavki za njihovo održavanje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u ostavinskom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O. 3877/02 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, je do vremena razmatranja ustavne žalbe trajao sedam godina i jedanaest meseci, a da još uvek nije doneta prvostepena presuda, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja o kojima sud treba da se izjasni u ovom postupku ne mogu opravdati tako dugo trajanje postupka, a odlučujući doprinos dugom trajanju ovog postupka dao je prvostepeni sud svojim neefiksanim i neažurnim postupanjem. U vezi s tim, ukazujemo da je postupak rekonstrukcije zagubljenog spisa P. 4950/05, koji je trebalo spojiti sa predmetom P. 4871/05, trajao oko 18 meseci; da je sud na prvom održanom ročištu u ovom predmetu 19. februara 2009. godine doneo rešenje da se tužba smatra povučenom u odnosu na dva tužioca, da bi posle jedne godine i sedam meseci (na ročištu 14. septembra 2010. godine) konstatovao da rešenje o povlačenju nije uredno dostavljeno tužiocima na koje se odnosi; da je postupak međunarodne pravne pomoći po rešenju Prvog osnovnog suda u Beogradu sa ročišta od 4. oktobra 2011. godine da zatraži dostavljanje dokumentacije od Univerzitetske bolnice u Minhenu, upravo zbog propusta suda, trajao sve do 18. decembra 2012. godine, dakle više od godinu dana; da je pismeni otpravak rešenja o određivanju neuropsihijatrijskog veštačenja izrađen 7. februara 2013. godine, posle više od dva meseca nakon što je veštačenje određeno (na ročištu od 28. novembra 2012. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4871/05, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11195/10, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od svega napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio povredu ustavnog prava podnositeljke i usvojio ustavnu žalbu, kao u tački 1. izreke.

U cilju otklanjanja štetnih posledica nastalih povredom Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se osporeni postupci okončali u najkraćem roku.

6. Podnositeljka ustavne žalbe je zahtev za naknadu nematerijalne štete nastale usled povrede ustavnog prava stavila tek u dopuni ustavne žalbe koju je podnela Usta vnom sudu 20. jula 2012. godine. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je zahtev za naknadu nematerijalne štete podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu za naknadu štete, kada je takav zahtev postavljen ( član 89. Zakona). Na osnovu navedenog, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine , a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, u tački 3. izreke odbacio zahtev za naknadu nematerijalne štete kao neblagovremen ( videti odluku Už-3594/2010 od 4. aprila 2013. godine)

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 7. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u ostavinskom i parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti