Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za invalidsku penziju

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem upravnom postupku za priznavanje prava na invalidsku penziju. Povreda je nastala usled višestrukog poništavanja upravnih akata i vraćanja predmeta na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. V . iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. V . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filij ala Šabac u predmetu broj 95560 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. V . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 23797/10 od 4. aprila 2012. godine.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. V . iz Loznice je , 13. juna 2012. godine, preko punomoćnika D . B. F, advokata iz Loznice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 23797/10 od 4. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Podnosilac se pozvao i na povredu prava zajemčenih čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Takođe, ustavna žalba je izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Šabac u predmetu broj 95560.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok osporenog upravnosudskog postupka, te je, između ostalog, navedeno: da je osporeni postupak trajao devet godina; da je povređeno načelo reformatio in peius jer je podnosiocu prvim rešenjem od 27. oktobra 2003. godine bilo priznato pravo na invalidsku penziju počev od 31. jula 2003. godine u iznosu od 6.355,00 dinara, dok je pravnosnažnim rešenjem ovo pravo priznato podnosiocu od 9. aprila 2003. godine, ali u manjem iznosu, odnosno u iznosu od 5.440,88 dinara; da su upr avni organi i Upravni sud "arbitrernim i samovoljnim postupanjem", pravo na invalidsku penziju priznali podnosiocu od dana podnošenja zahteva, iako je priložena medicinska dokumentacija potvrđivala da je kod podnosioca postojala invalidnost i pre podnošenja zahteva.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporeni pojedinačni akt, kao i nižestepena rešenja organa uprave, utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i da podnosiocu naknadi troškove postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Šabac broj 95560, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. aprila 2003. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Šabac zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Šabac broj 95560 od 27. oktobra 2003. godine podnosiocu ustavne žalbe je od 31. jula 2003. godine utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti kao posledica bolesti, utvrđeno pravo na invalidsku penziju od 31. jula 2003. godine i utvrđena invalidska penzija u iznosu od 6.385,78 dinara. Rešenje je postalo pravnosnažno 29. novembra 2003. godine.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Šabac broj 095560 od 12. januara 2004. godine određeno je da će se isplata invalidske penzije utvrđene rešenjem broj 95560 od 27. oktobra 2003. godine vršiti počev od 31. jula 2003. godine.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja od 12. januara 2004. godine podnosilac je 2. februara 2004. godine izjavio žalbu, koja je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija broj 175535 od 20. maja 2004. godine odbijena kao neosnovana.

Presudom Okružnog suda u Šapcu U. 51/04 od 20. decembra 2004. godine poništeno je navedeno drugostepeno rešenje, sa obrazloženjem da priložena medicinska dokumentacija, po oceni suda, ukazuje na činjenicu da je kod podnosioca invalidnost nastupila pre podnošenja zahteva.

U ponovnom postupku drugostepeni organ veštačenja se u svom nalazu i mišljenju broj 37 od 26. januara 2005. godine saglasio sa nalazom i mišljenjem prvostepenog organa od 31. jula 2003. godine da kod podnosioca postoji potpuni gubitak radne sposobnosti, ali se nije složio sa utvrđenim datumom nastanka invalidnosti, već je utvrdio da i na dan podnošenja zahteva – 9. aprila 2003. godine kod podnosioca postoji potpuni gubitak radne sposobnosti.

Rešenjem drugostepenog organa broj 493584 od 14. februara 2005. godine određeno je da se žalba podnosioca odbija, te da se nalaže prvostepenom organu da ponovi postupak okončan rešenjem broj 95560 od 27. oktobra 2003. godine, sa obrazloženjem da je nalaz i mišljenje drugostepenog organa veštačenja nov dokaz.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Šabac broj 95560 od 6. jula 2005. godine određeno je da se ponavlja postupak okončan rešenjem broj 95560 od 27. oktobra 2003. godine, da se poništava rešenje broj 95560 od 27. oktobra 2003. godine, da se podnosiocu utvrđuje od 9. aprila 2003. godine gubitak radne sposobnosti kao posledica bolesti i utvrđuje pravo na invalidsku penziju od 9. aprila 2003. godine u mesečnom iznosu od 5.440,88 dinara.

Protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je 3. avgusta 2005. godine izjavio žalbu. Rešenjem drugostepenog organa broj 493584 od 23. maja 2006. godine poništeno je prvostepeno rešenje od 6. jula 2005. godine, kao preuranjeno doneto, sa obrazloženjem da je presudom Okružnog suda u Šapcu U. 37/05 od 20. marta 2006. godine poništeno drugostepeno rešenje od 14. februara 2005. godine, u skladu sa tim su dalje drugostepenim rešenjem broj 493584 od 22. maja 2006. godine poništena prvostepena rešenja od 27. oktobra 2003. godine i 12. januara 2004. godine, pa je prvostepeno rešenje od 6. jula 2005. godine preuranjeno doneto.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Šabac broj 95560 od 21. juna 2006. godine podnosiocu ustavne žalbe je od 9. aprila 2003. godine utvrđen gubitak radne sposobnosti kao posledica bolesti i utvrđeno pravo na invalidsku penziju od 9. aprila 2003. godine u mesečnom iznosu od 5.440,88 dinara.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 24. jula 2006. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa broj 493584 od 10. oktobra 2006. godine.

Presudom Okružnog suda u Šapcu U. 112/06 od 13. marta 2007. godine poništen je navedeni konačni upravni akt, sa obrazloženjem da nije utvrđena činjenica da li je kod podnosioca postojala invalidnost i pre podnošenja zahteva, imajući u vidu da je podnosilac pre podnošenja zahteva bio na operaciji, bolničkom lečenju i rehabilitaciji. Takođe je ukazano da je drugostepeni organ dužan da vodi računa i u navodima koji se odnose na primenu važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i kada je u pitanju visina pripadajuće invalidske penzije.

Rešenjem drugostepenog organa broj 493584 od 22. marta 2007. godine žalba podnosioca je ponovo odbijena kao neosnovana.

Presudom Okružnog suda u Šapcu U. 50/07 od 26. novembra 2007. godine poništen je navedeni konačni upravni akt, sa obrazloženjem da tuženi organ nije postupio po primedbama suda iz presude od 13. marta 2007. godine, jer ni u ponovnom postupku nije na nesumnjiv način utvrđena činjenica da li je kod podnosioca postojala invalidnost i pre podnošenja zahteva. Takođe je ukazano tuženom drugostepenom organu da je u ponovnom postupku dužan da posebno obrazloži razloge vezane za primenu važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju kada je u pitanju utvrđivanje visine invalidske penzije.

Rešenjem drugostepenog organa broj 493584 od 6. maja 2008. godine žalba podnosioca je ponovo odbijena kao neosnovana.

Presudom Okružnog suda u Šapcu U. 62/08 od 23. januara 2009. godine poništen je navedeni konačni upravni akt, sa obrazloženjem da tuženi organ nije postupio po primedbama suda iz presude od 13. marta 2007. godine i presude od 26. novembra 2007. godine, a vezano za datum gubitka radne sposobnosti kod podnosioca. Takođe je ukazano tuženom drugostepenom organu da kada su u pitanju pravna pravila o vremenskom važenju zakona, da je tačno da se zahtevi rešavaju saglasno propisima koji su važili u vreme podnošenja zahteva, ali samo ako je to povoljnije po osiguranika, a u odnosu na važeće propise u odnosu na postupak koji je započet, a nije okončan po ranijim propisima.

Rešenjem drugostepenog organa broj 493584 od 31. marta 2009. godine žalba podnosioca je ponovo odbijena kao neosnovana.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 23797/10 od 4. aprila 2012. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca izjavljena protiv navedenog konačnog upravnog akta. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je drugostepeni organ veštačenja u svom nalazu, oceni i mišljenju naveo da se gubitak radne sposobnosti nije mogao utvrditi pre podnošenja zahteva, jer medicinska dokumentacija iz ranijeg perioda i stepena utvrđenih bolesti i bolesna stanja ne ukazuju na potpunu radnu nesposobnost; da je, po oceni toga suda, navedeni nalaz medicinski dokumentovan i obrazložen i dat od strane organa koji je pozvan da daje ocenu postojanja potpunog gubitka radne sposobnosti tako da je mogao da posluži kao punovažno mišljenje veštaka; da je otpusna lista Specijalne bolnice za rehabilitaciju broj 651 cenjena od strane organa veštačenja, a da se izveštaj sa nalazom i mišljenjem ordinirajućeg lekara od 31. marta 2003. godine ne odnosi na predlog za utvrđivanje prava na ostvarivanje invalidske penzije, već na ostvarivanje prava pomoći i nege drugog lica, zbog čega nije od uticaja na donošenje drugačije odluke u predmetnom upravnom sporu.

4. Ustavna žalba je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Podnosilac se pozvao i na povredu prava zajemčenih čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije i Protokola, Ustavni sud je postojanje povrede prava iz ustavne žalbe cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Međutim, Sud konstatuje da se podnosilac u ustavnoj žalbi samo formalno pozvao na povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, a da nije ukazao u čemu se sastoji povreda označenih ustavnih prava. Podnosilac je samo obrazložio u čemu se ogleda povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporeni upravnosudski postupak je pokrenut 9. aprila 2003. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za priznavanje prava na invalidsku penziju, a okončan je donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 23797/10 od 4. aprila 2012. godine.

Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak okončan za devet godina.

Očigledno je da je samo trajanje konkretnog upravnosudskog postupka prekoračilo standard postupanja u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, i nadležnih sudova u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u osporenom postupku bilo donekle složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

U pogledu značaja predmeta postupka za podnosioca, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao legitiman interes da nadležni organi, odlučujući o njegovom zahtevu za priznavanje prava na invalidsku penziju, postupaju ažurno. Ocenjujući ponašanje podnosioca u predmetnom postupku, Ustavni sud je mišljenja da je ono u datim okolnostima bilo aktivno, pa u tom smislu treba tumačiti i njegove procesne podneske kojima je blagovremeno osporavao akte donošene u predmetnom upravnom postupku. Podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo produženju trajanja osporenog upravnog postupka i upravnog spora.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo pogrešno postupanje prevashodno dovelo do neopravdano dugog trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i spisa predmeta prvostepenog organa uprave, utvrdio da su u predmetnom postupku za devet godina doneta dva prvostepena rešenja, sedam rešenja drugostepenog organa i da je vođeno čak šest upravnih sporova, iz čega se može zaključiti da nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju nadležnih organa. Ustavni sud je, međutim, utvrdio da je tada nadležan Okružni sud u Šapcu, postupajući u upravnom sporu po tužbi podnosioca, čak pet puta poništavao konačne upravne akte i predmet vraćao na ponovno odlučivanje iz gotovo identičnih razloga, imajući u vidu da nadležni drugostepeni organ nije postupao po primedbama i pravnim stavovima tog suda. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01 od 6. septem bra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka br oj 17271/04 od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i ponašanje samog podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tvrdnji da u upravnom postupku odlučne činjenice nisu pravilno i potpuno utvrđene, da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, a što je imalo za posledicu donošenje osporenih odluka suprotno zakonu, na štetu podnosioca.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg organa, odnosno suda.

Ustavni sud konstatuje da su se tokom osporenog postupka kao sporna postavljala dva pitanja, prvo, da li je kod podnosioca postojala invalidnost i pre podnošenja zahteva, imajući u vidu priloženu medicinsku dokumentaciju, te, drugo, koji zakon je, u konkretnom slučaju, trebalo primeniti.

Naime, podnosilac ustavne žalbe je zahtev za utvrđivanje prava na invalidsku penziju podneo 9. aprila 2003. godine. Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS ", broj 34/03) je stupio na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", odnosno 2. aprila 2003. godine. Međutim, odredba člana 263. Zakona, u delu kojim je bilo propisano stupanje na snagu zakona danom objavljivanja, prestala je da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda IU-134/2003 u "Službenom glasniku Republike Srbije", odnosno 7. juna 2004. godine. Prvim rešenjem od 27. oktobra 2003. godine, kojim je podnosiocu utvrđeno pravo na invalidsku penziju, visina penzije je utvrđena saglasno odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2003. godine. Međutim, u ponovnom postupku, upravni organi su, saglasno navedenoj Odluci Ustavnog suda o stupanju na snagu novog Zakona (10. aprila 2003. godine), odredili da se o zahtevu podnosioca koji je podnet 9. aprila 2003. godine, rešava primenom zakona koji je tada bio na snazi - saveznog zakona, pa i u pogledu određivanja visine penzije.

Odredbom člana 221. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", broj 34/03) propisano je da će se postupak za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, odnosno za utvrđivanje penzijskog staža, pokrenut do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati pod uslovima i na način predviđenim propisima koji su bili na snazi u vreme pokretanja postupka, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Ustavni sud najpre konstatuje da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni. U konkretnom slučaju, Upravni sud je u potpunosti prihvatio kao pravilne i na zakonu zasnovane razloge date u obrazloženju drugostepenog rešenja, te je konstatovao da navodi tužbe nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovoj upravnoj stvari.

Naime, u obrazloženju rešenja drugostepenog organa uprave je navedeno da je taj organ ocenio mišljenje veštaka kao dovoljno obrazloženo i medicinski dokumentovano, da je dato od strane organa koji je pozvan da daje ocenu postojanja potpunog gubitka radne sposobnosti, te da je kao takvo moglo da posluži kao punovažno mišljenje veštaka u smislu člana 149. Zakona o opštem upravnom postupku. U ovom mišljenju je navedeno i obrazloženo iz kog razloga se gubitak radne sposobnosti nije mogao utvrditi pre podnošenja zahteva, a na osnovu medicinske dokumentacije iz ranijeg perioda i stepena utvrđenih bolesti i bolesnih stanja. Po oceni Upravnog suda, navodi tužbe nisu doveli u sumnju zakonitost i pravilnost drugostepenog rešenja.

Ustavni sud još jednom ponavlja da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrerna ili diskriminatorna. U konkretnom slučaju, Ustavni sud ukazuje da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje da li pribavljena medicinska dokumentacija vodi zaključivanju da je invalidnost postojala i pre podnošenja zahteva, niti da preispituje ocenu nadležnog organa veštačenja o izvršenoj proceni. Po oceni Suda, u obrazloženju drugostepenog rešenja upravnog organa je dato ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje vezano za ocenu da kod podnosioca nije moguće utvrditi postojanje invalidnosti pre podnošenja zahteva, a na osnovu izvedenih dokaza i nalaza i mišljenja nadležnog organa veštačenja.

Takođe, po oceni Ustavnog suda, nesporno je da se zahtev za priznavanje prava na invalidsku penziju rešava po propisu koji je važio u vreme podnošenja zahteva, saglasno navedenoj odredbi člana 221. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", broj 34/03), a to je, u konkretnom slučaju , Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 52/96, 46/98, 29/01 i 80/02), jer je predmetni zahtev podnet 9. aprila 2003. godine, a novi zakon je stupio na snagu 10. aprila 2003. godine.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju materijalno pravo nije bilo proizvoljno primenjeno na štetu podnosioca, te je ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu Upravnog suda U. 23797/10 od 4. aprila 2012. godine odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

Imajući u vidu da je ustavna žalba u odnosu na donetu odluku kojom je postupak okončan odbijena, to nema uslova za odlučivanje o istaknutom zahtevu za naknadu materijalne štete, pa je Sud taj zahtev odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 4. izreke.

8. Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema zakonskih uslova za naknadu troško va postupka pred Ustavnim sudom, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za invalidsku penziju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti