Odluka Ustavnog suda o pogrešnoj primeni roka zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Višeg suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Sud je zaključio da je pogrešna primena trogodišnjeg roka zastarelosti na odnos između preduzetnika i fizičkog lica bila proizvoljna.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4788/2013
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Senke Zirojević, vlasnice STR Komision „ Zira“ iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Senke Zirojević, vlasnice STR Komision „Zira“ i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1278/13 od 2 8. maja 201 3. godine povređeno prav o podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda iz tačke 1. i određuje da Viši sud u Kragujevcu donese novu odluku o žalbi koju je tužilja izjavi la protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 16469/11 od 19. marta 20 13. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Senka Zirojević, vlasnica STR Komision „Zira“ iz Kragujevca , izjavila je , 17. juna 201 3. godine, preko punomoćnika Kamenka M. Spasića, advokata iz Kragujevca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude V išeg suda u Kragujevcu Gž. 1278/13 od 2 8. maja 201 3. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da su i prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno primenili materijalno pravo, te da je umesto odredbe člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, trebalo da primene odredbu člana 371. istog zakona. Podnositeljka ističe da je trebalo primeniti opšti rok zastarelosti, jer se u konkretnom slučaju radi o potraživanju između preduzetnika. Podnositeljka ističe da su nižestepeni sudovi učinili bitnu povredu postupka i time što su je suprotno zakonskim propisima označili kao STR Komision „Zira“ iz Kragujevca, umesto da kao tužioca označe ime i prezime vlasnika radnje, jer je zakonom jasno definisan subjektivitet preduzetnika.

Podnositeljka od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, poništi osporen u presudu, te naloži Višem sudu u Kragujevcu da donese novu odluku o njenoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalb e i priložene dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Kragujevcu je doneo presudu P. 16469/11 od 19. marta 2013. godine, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca STR Komision „Zira“ iz Kragujevca , ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traži la da se obaveže tuženi S.S. da joj na ime duga isplati iznos od 26.482,52 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom bliže opisanom u izreci presude, kao i tužbeni zahtev kojim je traži la da se tuženi obaveže da joj isplati zakonsku zateznu kamatu za račune čiji su iznosi zakasnili sa uplatom , te je obavezao da tuženom naknadi troškove postupka. Tokom prvostepenog postupka je utvrđeno da je tužilac tuženom, kao preduzetniku, tokom 2004. i 2005. godine, isporučivao robu za koju mu je ispostavljao račune, a po kojima tuženi nije postupio, odnosno nije u celosti isplatio dogovorenu cenu, te da je ekonomsko-finansijskim veštačenjem utvrđeno da je tuženi poslednju uplatu na ime isporučene robe izvršio 20. marta 2008. godine. Prvostepeni sud je našao da se na konkretan slučaj ima primeniti odredba člana 374 . st av 1 . Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima zastarevaju za tri godine, jer njena primena proističe iz odredbe čl ana 51 . Zakona o privrednim društvima („Sl užbeni glasnik PC“, br oj 125/04), kojom je propisano da se odredbe navedenog zakona o poslovnom imenu, sedištu, delatnosti, uslovima za obavljanje delatnosti, zastupanju, likvidaciji i zastarelosti privrednih društava shodno primenjuju i na preduzetnika, ako posebnim zakonom nije drukčije određeno . Prvostepeni sud je ocenio da kako je poslednja uplat a tuženog izvršena 20. marta 2008. godine, kada je počeo ponovo da teče trogodišnji rok zastarelosti, da je 21. marta 2011. godine nastupila zastarelost spornog potraživanja, a tužilac je predlog za izvršenje radi naplate podneo 15. septembra 2011. godine, dakle nakon isteka roka zastarelosti.

Postupajući po žalbi tužioca, Viši sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž. 1278/13 od 28. maja 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu. Drugostepeni sud je našao da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo. Drugostepeni sud je ocenio da nije napravljena grešk a u pogledu vremenskog važenja Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik PC“, broj 125/04 , od 22. novembra 2004. godine), jer se sporno potraživanje odnosi na poslovanje tokom 2004. i 2005. godine, u momentu kada je tuženi imao svojstvo preduzetnika ( samostalna radnja tuženog je trajno odjavljena zaključno sa 17. oktobrom 2005. godine), a poslednja uplata tuženog, od koje se računa trogodišnji rok zastarelosti , je izvršena 20. marta 2008. godine, zbog čega su se imale primeniti odredbe navedenog z akona, koji je bio na snazi do stupanja na snagu Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik PC“, br oj 36/11 , od 27. maja 2011. godine, sa početkom primene od 1. februara 2012. godine). Viši sud u Kragujevcu je našao i da je n eosnovan žalbeni navod tužioca da je sud u konkretnom slučaju trebalo da primeni odredbu čl ana 371 . Z akona o obligacionim odnosima, a ne odredbu člana 374 . istog zakona, jer se u konkretnom slučaju radilo o pravnom odnosu nastalom između pravnog lica i preduzetnika, koji se shodno čl anu 51 . Zakona o privrednim društvima izjednačava sa pravnim licima u pogledu pravnog instit uta zastarelosti, zbog čega se u ovoj spornoj stvari ima primeniti rok zastarelosti iz člana 374. navedenog zakona, koji teče u odnosu na pravna lica.

4. Ustavom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog pokretanja postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o privatnim preduzetnicima („Službeni glasnik SRS“, br. 54/89 i 9/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 19/91, 46/91, 31/93, 39/93, 53/93, 67/93, 48/94, 53/95, 35/02, 101/05 i 36/11) , koji je važio u vreme nastanka spornog poslovnog odnosa, te u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je privatni preduzetnik, u smislu ovog zakona, fizičko lice koje, radi sticanja doviti, osniva radnju i samostalno obavlja delatnost (član 1a); da za obaveze koje proisteknu u obavljanju delatnosti radnje, osnivač odgovara celokupnom svojom imovinom (član 7.).

Zakonom o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da je privredno društvo pravno lice koje osnivaju osnivačkim aktom pravna i/ili fizička lica radi obavljanja delatnosti u cilju sticanja dobiti (član 2. stav 1.); da potraživanja ortaka, članova i akcionara prema privrednom društvu, dok imaju to svojstvo, zastarevaju u roku od 180 dana od dana saznanja za razlog podnošenja tužbe a najkasnije u roku od tri godine od dana dospelosti, ako zakonom za pojedina potraživanja nije drugačije uređeno, kao i da potraživanja poverilaca privrednog društva prema ortacima, članovima i akcionarima, zastarevaju u roku od 180 dana od dana saznanja za razlog podnošenja tužbe, a najkasnije u roku od tri godine od dana prestanka društva ili od dana prestanka svojstva ortaka, člana i akcionara, ako zakonom za pojedina potraživanja nije određen drugi rok zastarelosti, te da se odredbe st. 1. i 2. ovog člana primenjuju i na potraživanja privrednog društva prema ortacima, članovima i akcionarima, kao članovima organa društva, zastupniku i likvidacionom upravniku, po osnovu tog svojstva (član 47.); da je preduzetnik, u smislu ovog zakona, fizičko lice koje je registrovano i koje radi sticanja dobiti u vidu zanimanja obavlja sve zakonom dozvoljene delatnosti, uključujući umetničke i stare zanate i poslove domaće radinosti (član 48. stav 1.); da preduzetnik odgovara za sve obaveze iz obavljanja delatnosti celokupnom imovinom (član 49.); da se odredbe ovog zakona o poslovnom imenu, sedištu, delatnosti, uslovima za obavljanje delatnosti, zastupanju, likvidaciji i zastarelosti privrednih društava, shodno primenjuju i na preduzetnika, ako posebnim zakonom nije drukčije uređeno (član 51.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi sa tim ugovorima, zastarevaju za tri godine (član 374. stav 1.).

5. Imajući u vidu da se podnositeljka ustavne žalbe žali na pogrešnu primenu materijalnog prava, koja se po njoj zasniva na činjenici da su postupajući sudovi pogrešno primenili odredbe Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud je, iako se podnositeljka ustavne žalbe nije formalno pozvala na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pre svega pošao od ispitivanja postojanja pretpostavki o osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe, kao privatni preduzetnik podnela tužbu Osnovnom sudu u Kragujevcu, 15. septembra 2011. godine, protiv fizičkog lica S.S, koji je imao svojstvo preduzetnika pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, ali je njegova samostalna radnja trajno odjavljena zaključno sa 17. oktobrom 2005. godine. U prvostepenom postupku je utvrđeno da se radi o pravnom odnosu nastalom između pravnog lica i preduzetnika, a da se preduzetnik, shodno članu 51. Zakona o privrednim društvima, izjednačava sa pravnim licem u pogledu pravnog instituta zastarelosti, pa se u ovoj pravnoj stvari ima primeniti rok zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionom odnosima, kao poseban rok koji teče u odnosu na pravna lica, te da kako je podnositeljka tužbu radi naplate potraživanja (duga) podnela po isteku roka navedenog roka, to se radi o zastarelom potraživanju, zbog čega je prvostepeni sud tužbene zahteve odbio kao neosnovane, a Viši sud u Kragujevcu takvu odluku potvrdio osporenom presudom.

Ustavni sud je ceneći navode ustavne žalbe da su nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju na sporno potraživanje morali primeniti odredbu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, tj. opšti rok zastarelosti, jer se radi o potraživanju između preduzetnika, prvobitno pošao od odredaba navedenog Zakona o privatnim preduzetnicima iz 1989. godine, koji je, sa svim kasnijim izmenama i dopunama do 2011. godine, važio u vreme nastanka predmetnog poslovnog odnosa. Odredbom člana 1a navedenog zakona bilo je propisano da je privatni preduzetnik fizičko lice koje, radi sticanja dobiti, osniva radnju i samostalno obavlja delatnost, dok je odredbom člana 7. istog zakona bilo propisano da za obaveze koje proisteknu u obavljanju delatnosti radnje osnivač odgovara celokupnom svojom imovinom. Ustavni sud nalazi da i z navedenih odredaba zakona proizlazi da se subjektivitet privatnog preduzetnika (radnje) upravo iskazuje kroz subjektivitet vlasnika, odnosno osnivača.

Imajući u vidu da je članom 48. stav 1. i članom 49. Zakona o privrednim društvima iz 2004. godine takođe propisano da je preduzetnik fizičko lice, koje odgovara za sve obaveze iz obavljanja delatnosti celokupnom imovinom, te da je odredbom člana 2. stav 1. istog zakona propisano da je privredno društvo pravno lice, Ustavni sud nalazi da iz samog teksta zakona proizlazi da samo privredno društvo ima svojstvo pravnog lica, a ne i preduzetnik, koji to svojstvo nema. Takođe, Ustavni sud nalazi i da je odredbom člana 47. Zakona o privrednim društvima regulisan institut zastarelosti potraživanja (naknade štete) članova privrednog društva (ortaka, članova i akcionara) prema privrednom društvu i drugih poverilaca (fizičkih i pravnih lica) prema privrednom društvu. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju nije moglo raditi o međusobnim potraživanjima pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi sa tim ugovorima, jer je ugovorni odnos postojao između, sa jedne strane preduzetnika, a sa druge strane fizičkog lica, bivšeg preduzetnika. Ustavni sud nalazi da Viši sud u Kragujevcu u osporenoj presudi nije obrazložio niti zašto je poslovni odnos između podnositeljke ustavne žalbe i tuženog tretirao kao odnos dva pravna lica, niti šta je bio osnov primen i člana 47. Zakona o privrednim društvima, koji se odnosi na potraživanja naknade štete lica iz člana 47. st. 1. i 2. prema privrednom društvu, čija je shodna primena propisana navedenom odredbom člana 51. istog zakona, te na koji način je ova zakonska odredba bila osnov primeni člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je našao da je Viši sud u Kragujevcu donoseći osporenu presudu proizvoljno primenio materijalno pravo, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Polazeći od prethodne ocene, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1278/13 od 28. maja 2013. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje. S aglasno navedenom, Sud je ustavnu žalbu usvojio, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1278/13 od 28. maja 201 3. godine i određivanjem da u ponovnom postupku drugostepeni sud done se novu odluku o žalbi tuž ioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 16469/11 od 19. marta 2013. godine, te je , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o pogrešnoj primeni roka zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti