Odluka Ustavnog suda o ponovljenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje ponovljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko pet godina nakon prethodne odluke Suda o istoj povredi, dosuđujući podnosiocima naknadu nematerijalne štete zbog propusta suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. Đ. i Z. Đ, oboje iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. aprila 2022. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. Đ. i Z. Đ. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25827/12 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Đ. Đ. i Z. Đ, oboje iz Zaječara, su 7. maja 2019. godine, preko punomoćnika D. O, advokata iz Despotovca, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25827/12 (prethodno predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26449/11 i predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2974/09 – prvobitno P. 804/01), kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 274/18 od 8. februara 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se iznosi tok osporenog parničnog postupka povodom koga su podnosioci već podnosili Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, koju je Ustavni sud usvojio Odlukom Už-4925/2013 od 21. novembra 2013. godine i kojom je podnosiocima dosuđena naknada nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. U ustavnoj žalbi se takođe navodi da Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući po žalbi tužilaca, nije razmotrio sve žalbene navode, niti je u obrazloženju svoje odluke dao jasne i argumentovane razloge. Podnosioci predlažu da Ustavni sud poništi presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 274/18 od 8. februara 2019. godine u st. trećem, četvrtom i šestom izreke i da im dosudi naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i naknadu štete prema iznosima koji su opredeljeni u preciziranom tužbenom zahtevu nakon veštačenja od strane veštaka ekonomske struke.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25827/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 14. juna 2001. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv prvotuženog Ministarstva zdravlja i zaštite životne sredine, drugotuženog DP „K.“ Klokot, sa sedištem u B. – Bujanovac i trećetuženog I. T. – Zavod … B. Bujanovac, radi naknade štete zbog neisplaćenih ličnih dohodaka i ostalih primanja iz radnog odnosa.

Na ročištu za glavnu raspravu od 14. oktobra 2002. godine tužioci su uredili tužbu tako što su kao prvotuženog označili Republiku Srbiju – Ministarstvo zdravlja i zaštite životne okoline. Tužioci su, nakon sprovedenog ekonomsko-finansijskog veštačenja, precizirali tužbeni zahtev podneskom od 15. marta 2008. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 15. aprila 2009. godine doneo rešenje P. 2147/03 kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari u odnosu na drugotuženog DP „K.“ Klokot, opština Vitina.

Prvom prvostepenom presudom u ovom sporu P. 26449/11, koju je doneo Prvi osnovni suda u Beogradu 8. septembra 2011. godine, stavovima prvim i drugim izreke, usvojeni su tužbeni zahtevi prvotužioca i drugotužilje i obavezani prvotuženi i trećetuženi da solidarno isplate tužiocima iznose sa zakonskom zateznom kamatom kao u izreci, stavom trećim izreke odbijen je predlog tužilaca za određivanje privremene mere prema tuženim prvog i trećeg reda i stavom četvrtim izreke obavezani tuženi prvog i trećeg reda da solidarno naknade tužiocima troškove parničnog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude prvotužena je izjavila žalbu 12. decembra 2011. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1052/12 od 14. novembra 2012. godine ukinuo ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu u st. prvom, drugom i četvrtom izreke i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

Posle dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už-4925/2013 od 21. novembra 2013. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je nastavio novi prvostepeni postupka pred novim postupajućim sudijom u kome su zakazana četiri ročišta (26. marta, 14. maja, 2. jula i 11. septembra 2014. godine), od kojih su održana dva.

Prvostepeni sud je 26. maja 2014. godine doneo rešenje P. 25827/12 da se nastavlja postupak u ovoj pravnoj stvari prema drugotuženom.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25827/12 od 11. septembra 2014. godine, stavovima prvim i drugim izreke, delimično su usvojeni tužbeni zahtevi prvotužioca i drugotužilje i obavezan drugotuženi DP „K.“ iz Bujanovca da tužiocima na ime naknade zarade i regresa za godišnji odmor isplati iznose sa zakonskom zateznom kamatom kao u izreci, stavovima trećim i četvrtim izreke odbijeni su tužbeni zahtevi prvotužioca i drugotužilje prema tuženima prvog i trećeg reda Republici Srbiji i I. T. iz Niša, stavom petim izreke obavezano je DP „K.“ iz Bujanovca da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka i stavom šestim izreke obavezani su tužioci da tuženoj Republici Srbiji naknade troškove parničnog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tužioci su izjavili žalbu 30. oktobra 2014. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž1. 4185/14 od 11. februara 2016. godine, vratio spise Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka, jer prvostepeni sud nije omogućio drugotuženom da se izjasni o povlačenju tužbe prema njemu, koje su tužioci izvršili na ročištu 10. juna 2013. godine.

Nakon toga, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenjem P. 25827/12 od 27. aprila 2016. godine kojim se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom u odnosu na DP „K.“ iz B. i dostavio spise drugostepenom sudu.

Apelacioni sud u Beogradu je ponovo rešenjem Gž1. 2487/16 od 15. juna 2017. godine vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka, jer prvostepeni sud svoje rešenje od 27. aprila 2016. godine nije dostavio prvotuženom i trećetuženom.

Nakon što je prvostepeni sud dostavio trećetuženom navedeno rešenje, a zatim i prvostepenu presudu od 11. septembra 2014. godine, trećetuženi je 10. oktobra 2017. godine izjavio žalbu protiv navedenih akata, a prvostepeni sud je dostavio spise Apelacionom sudu 9. januara 2018. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, osporenom presudom Gž1. 274/18 od 8. februara 2019. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25827/12 od 11. septembra 2014. godine u stavovima trećem, četvrtom i šestom izreke (stav prvi izreke) i odbacio žalbu tuženog I. T. iz Niša izjavljenu u odnosu na stavove prvi, drugi i peti izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25827/12 od 11. septembra 2014. godine kao nedozvoljenu (stav drugi izreke). Apelacioni sud u Beogradu je našao da u postupku donošenja ožalbene presude u potvrđenom delu nisu učinjene povrede odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni povede odredaba parničnog postupka koje bi bile bitne, te da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud u potvrđujućem delu pravilno primeni materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud. Presuda je dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe 8. aprila 2019. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) na osnovu koga je navedeni parnični postupak okončan.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je svojom prethodnom odlukom Už-4925/2013 od 21. novembra 2013. godine već odlučio o povredi ovog ustavnog prava podnosilaca u periodu trajanja osporenog postupka do donošenja odluke, te je u vezi sa ovom ustavnom žalbom osporeni postupak razmatrao u odnosu na period nakon donošenja navedene odluke i njenog dostavljanja nadležnom sudu, tj. posle decembra 2013. godine.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, nakon donošenja odluke Ustavnog suda o prethodno izjavljenoj ustavnoj žalbi, trajao pet godina i nepuna dva meseca, što samo po sebi ne ukazuje nužno na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je u ovom slučaju imao u vidu da je do odlučivanja o prethodnoj ustavnoj žalbi izjavljenoj zbog povrede istog prava podnosilaca postupak trajao već 13 i po godina, te da je nadležni sud bio dužan da preduzme sve mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem mogućem roku, a što je naloženo i odlukom Ustavnog suda Už-4925/2013. Stoga je Ustavni sud ocenio da je trajanje postupka po žalbama parničnih stranaka protiv prvostepene presude P. 25827/12 od 11. septembra 2014. godine od četiri godine i tri meseca, a čemu su odlučujuće doprineli propusti u postupanju prvostepenog suda usled kojih je Apelacioni sud u Beogradu dva puta vraćao spise tom sudu radi dopune postupka, dovoljan razlog za utvrđivanje povrede prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku i u nastavku osporenog postupka. Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava – razdela Ministarstva pravde i državne uprave, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu trajanja postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije broj 22080/09 i dr. od 5. aprila 2016. godine i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe da je osporenim delom presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 274/18 od 8. februara 2019. godine povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu dao dovoljne, jasne i obrazložene razloge za donetu odluku, izjasnivši se pri tome o glavnim razlozima žalbe podnosilaca, te je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud preispita i oceni zakonitost i pravilnost osporene presude. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.