Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog neisplaćene zarade

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zaposlenog u javnom preduzeću JAT Airways. Sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, zaključivši da sporazum o povećanju zarade, zaključen bez saglasnosti Vlade kao osnivača, ne proizvodi pravno dejstvo i nije osnov za isplatu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dobrivoja Dunjića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dobrivoja Dunjića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5406/08 od 18. februara 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Dobrivoje Dunjić iz Beograda je 30. marta 2009. godine, preko punomoćnika Jovice Kosića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5406/08 od 18. februara 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. i 2. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da, nakon okončanja štrajka 28. novembra 2004. godine, poslodavac podnosioca ustavne žalbe - JAT Airways, nije postupio saglasno zaključenim pregovorima i donetoj odluci od 29. novembra 2004. godine, te se stoga podnosilac ustavne žalbe obratio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, podnošenjem tužbe radi isplate razlike zarade. Četvrti opštinski sud u Beogradu je 9. jula 2008. godine doneo presudu P1. 145/08 kojom je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 18. februara 2009. godine doneo osporenu presudu Gž1. 5406/08, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Podnosilac ustavne žalbe da smatra da je Okružni sud u Beogradu pogrešnom primenom materijalnog prava, konkretno pozivanjem na odredbe Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, a zanemarivanjem odredaba Zakona o radu, osporenom presudom povredio njegovo Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje. Posebno je istakao da je tuženi svojom voljom potpisao sporazum "u pregovaranju radi okončanja štrajka" i doneo odluku "u postupku izvršenja sporazuma", a da je naknadno negirao "stvoreno pravo tužioca stvaranjem kvazi pravne situacije kojom pokušava da "legalizuje" - opravda svoje nezakonito postupanje i time se neosnovano obogati na račun tužioca". Podnosilac je naveo i da, shodno ugovoru o radu koji je on zaključio sa poslodavcem, direktor donosi odluku o veličini zarade i utvrđuje reperni iznos zarade za inženjere druge grupe, kao i da Zakon o radu ne precizira, niti ograničava poslodavca da u politici zarada primeni sva merila koja odgovaraju njegovom shvatanju raspodele zarada, kao bitnog elementa poslovanja. Stoga podnosilac ustavne žalbe smatra da je sud u osporenoj presudi svoju odluku zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava i da je pogrešnim tumačenjem prava i ovlašćenja na relaciji radnik – poslodavac, „uskratio“ prava zaposlenom i time omogućio da se sudska odluka zasnuje na „nedozvoljenim raspolaganjima stranaka“, čime je tužilac „otvorenom diskriminacijom i privilegovanjem JAT-a“ uskraćen za ostvarivanje svog prava.

Iz navedenih razloga podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Okružnog suda u Beogradu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u dokaze priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv svog poslodavca Javnog preduzeća JAT Airways, radi isplate razlike zarade za 2005. godinu, sa pripadajućom zateznom kamatom, navodeći da je generalni direktor preduzeća 28. novembra 2004. godine, nakon okončanja pregovora sa štrajkačkim odborom, sa predstavnicima samostalnog sindikata kod tog poslodavca, čiji je i on član, potpisao sporazum broj 2470, a da je 29. novembra 2004. godine, u izvršavanju tog sporazuma doneo odluku broj 2741, o isplati posebne stimulacije i utvrdio način konačnog obračuna zarada do donošenja pojedinačnog kolektivnog ugovora. Dalje je naveo da Vlada nije stavila van snage navedeni sporazum i odluku direktora, zatim da sporazum nije ništav, jer ga je potpisao generalni direktor tuženog, shodno zakonskim ovlašćenjima, te da tužiocu pripada utuženi iznos na ime razlike zarade, pa je predloženo da sud usvoji tužbeni zahtev.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 9. jula 2008. godine doneo presudu P1. 145/08, kojom je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan. U obrazloženju ove presude istaknuto je da se, imajući u vidu da je tuženi javno preduzeće čiji je osnivač Republika Srbija, na isplatu zarade zaposlenima u tom preduzeću primenjuju odredbe Uredbe o visini zarada u javnim preduzećima (“Službeni glasnik RS“, broj 127/03). Takođe je, pored ostalog, navedeno da je u toku postupka „utvrđeno da ni Vlada Republike Srbije ni nadležno ministarstvo nisu dali saglasnost na sporazum koji je u ime tuženog zaključio generalni direktor sa Samostalnim sindikatom inženjera vazduhoplovstva Srbije, kao ni na odluku generalnog direktora broj 2741 od 29. novembra 2004. godine, koja je doneta radi izvršavanja sporazuma od 28. novembra 2004. godine, a kako osnov tužbenog zahteva predstavlja upravo taj sporazum i odluka generalnog direktora tuženog br. 2741 od 29.11.2004. godine, koja je doneta pri izvršenju Sporazuma br. 2740 od 28.11.2004. godine, te kako je tim aktima povećana zarada kod tuženog, to sporazum nije zaključen u skladu sa Uredbom o visini zarada u javnim preduzećima, pa je isti ništav u smislu čl. 103. st. 1. ZOO-a, obzirom da ... direktor javnog preduzeća nema ovlašćenje da bez saglasnosti osnivača odredi pravo na stimulaciju određene kategorije zaposlenih preko dozvoljenog iznosa sredstava za tu godinu, to je sud odbio postavljeni tužbeni zahtev“.

Protiv ove presude tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je izjavio žalbu.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 18. februara 2009. godine doneo presudu osporenu Gž1. 5406/08, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda P1. 145/08 od 9. jula 2008. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno, između ostalog, da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i da je na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje prihvata i drugostepeni sud. Takođe je istaknuto da „u konkretnom slučaju Vlada Republike Srbije nije dala saglasnost na isplatu uvećane stimulativne zarade u JAT-u po Sporazumu zaključenom između Samostalnog sindikata vazduhoplovstva Srbije i Generalnog direktora tuženog, od juna i novembra 2004. godine, niti na Odluku direktora tuženog o isplati uvećane zarade, pa su kod takve pravne regulative ovi akti pravno nepostojeći, odnosno nevažeći akti na osnovu kojih tužilac neosnovano potražuje isplatu ... kako je to pravilno ocenio prvostepeni sud“.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (člana 21. st. 1. i 2); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe sledećih propisa:

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu, da se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca, da zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona, kao i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarade (član 81.); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu, za prekovremeni rad, rad na dan praznika koji je neradni dan, noćni rad i rad u smenama, a da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu (član 82.).

Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000 i 25/02), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da je javno preduzeće preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina (član 1. stav 1.); da su delatnosti od opšteg interesa, u smislu ovog zakona, delatnosti koje su kao takve određene zakonom u oblasti, između ostalog, vazdušnog saobraćaja (član 2. stav 1.); da delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća (član 3. stav 1.); da javno preduzeće osniva Republika Srbija i da pravo osnivača iz stava 1. ovog člana ostvaruje Vlada Republike Srbije (član 4. st. 1. i 2.). Odredbama člana 22. ovog zakona bilo je propisano: da javno preduzeće za svaku kalendarsku godinu donosi godišnji program poslovanja i dostavlja ga osnivaču javnog preduzeća radi davanja saglasnosti najkasnije do 1. decembra tekuće godine za narednu godinu (stav 2.); da se Program smatra donetim kada na njega saglasnost da osnivač javnog preduzeća (stav 3.); da program, pored ostalog, naročito sadrži: planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirani način raspodele dobiti javnog preduzeća, elemente za celovito sagledavanje politike cena proizvoda i usluga, kao i politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću, koji se utvrđuju u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju utvrđuje Vlada za godinu za koju se Program donosi (stav 4); da Vlada, do donošenja Programa, može da uredi uslove i način obračuna ukupnog iznosa sredstava za zarade u javnim preduzećima i preduzećima čiji je osnivač javno preduzeće (stav 5.).

Na osnovu ovlašćenja iz člana 22. stav 5. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Vlada je donela Uredbu o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", br. 127/03 i 126/04). Ovom uredbom, koja je takođe bila na snazi u vreme nastanka spornog pravnog odnosa, bilo je propisano da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima koja su osnovala javna preduzeća (u daljem tekstu: preduzeća) obračunavaju i isplaćuju u skladu sa ovom uredbom počev od isplata za mesec januar 2004. godine (član 1.). Odredbom člana 2. Uredbe bilo je propisano šta čini ukupan iznos sredstava za zarade isplaćen za mesec decembar 2003. godine, dok je odredbom člana 3. bilo propisano da preduzeća do donošenja Programa poslovanja za 2004. godinu obračunavaju i isplaćuju zarade za januar i naredne mesece 2004. godine najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog u članu 2. ove uredbe. Odredbom člana 4. stav 2. Uredbe bilo je propisano da preduzeće čiji je osnivač Republika, ukupan iznos sredstava za obračun i isplatu zarada može da uveća uz saglasnost Vlade, na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija, ministarstva nadležnog za poslove rada i ministarstva nadležnog za odgovarajuću oblast. Ovom uredbom bilo je propisano i: da će se, ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiti umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata (član 9.); da su upravni odbor i direktor preduzeća odgovorni za isplatu u skladu sa ovom uredbom, a da će osnivač preduzeća preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom, ako preduzeće vrši isplatu zarada suprotno odredbama ove uredbe (član 10.). Odredbom člana 12. Uredbe bilo je propisano da se isplate zarada suprotno odredbama ove uredbe, sankcioniše kao privredni prestup.

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je ocenio da podnosilac u suštini ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u osporenoj presudi.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud i u ovoj ustavnosudskoj stvari konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje. Dakle, ocena pravilne primene materijalnog prava je, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova, koji tu kontrolu vrše u zakonom propisanom postupku. Međutim, kako i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud vlastan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene materijalnog prava, povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud naglašava da je povodom ustavnih žalbi drugih lica zaposlenih u JAT-Airways, podnetih protiv odluka Okružnog suda u Beogradu, a koje su donete na osnovu tužbenih zahteva proisteklih iz identične pravne i činjenične situacije, cenio i povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje (videti, izmešu ostalog, Odluku Už-1147/2008), ali, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe nije zahtevao ocenu i tog elementa prava na pravično suđenje.

6. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje sa stanovišta navoda ustavne žalbe o pogrešnoj primeni materijalnog prava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za ocenu Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 5496/08 nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Naime, saglasno navedenim odredbama Zakona o radu, svaki zaposleni je imao pravo na odgovarajuću zaradu, pri čemu se zaposlenom garantovala jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Odredbama ovog zakona takođe je bilo propisano da se pod pojmom "zarada" podrazumeva i uvećana zarada, s tim da uvećanje zarade koje je bilo predmet spora pred sudom, nije spadalo u Zakonom propisane slučajeve kada zaposlenom pripada pravo na uvećanu zaradu, već je odredbom člana 82. stav 2. Zakona bila predviđena mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima bi zaposleni imao pravo na uvećanu zaradu.

Međutim, kako je tuženi u konkretnom slučaju javno preduzeće čiji je osnivač Republika Srbija i čije je poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarada, bilo regulisano Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, kao i Uredbom donetom za izvršavanje ovog zakona, saglasno napred navedenim odredbama Zakona i Uredbe, tuženi, pod pretnjom propisanih sankcija, nije mogao da samostalno, bez saglasnosti nadležnog državnog organa, donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada, niti da vrši obračun i isplatu uvećanih zarada, bez prethodno dobijene saglasnosti Vlade. Prema oceni Ustavnog suda, imajući u vidu izneto, ali i činjenicu da je odredbama člana 22. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa propisano da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog programa poslodavca, koji mora da sadrži sve pozicije rashoda za čitavu narednu kalendarsku godinu, po namenama, dakle i za zarade, i elemente za celovito sagledavanje politike zarada u istom preduzeću, kao i da na ovakav program Vlada mora da dâ saglasnost, te imajući u vidu i da je Vlada na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja, navedenom uredbom precizno uredila pitanje zarada u javnim preduzećima, ne mogu se prihvatiti kao osnovani navodi ustavne žalbe da "činjenica da je tuženi javno preduzeće ništa ne menja u njegovom poslovanju, odnosno pravima i dužnostima prema zaposlenima, jer je reč o ugovornom odnosu, odnosno ovlašćenju poslovodstva - generalnog direktora da stimuliše radnika i odredi visinu zarade".

Iz iznetog sledi da, u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću, odnos poslodavca i zaposlenog jeste ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja. Dakle, po oceni Ustavnog suda, osnivač javnog preduzeća nema ovlašćenje da određuje visinu pojedinačne zarade ili stimulacije svakog zaposlenog, ali kada zbir pojedinačnih zarada i stimulacija utiče na ukupnu masu zarada, odnosno na njeno uvećanje, a što je bilo u konkretnom slučaju, jer uvećanje zarada određenim zaposlenima nije bilo praćeno smanjenjem zarada drugim zaposlenima kod tuženog ili smanjenjem ukupnog broja zaposlenih, čime bi se jedino mogla očuvati ista masa zarada, to saglasno članu 4. stav 2. Uredbe, svako takvo uvećanje pojedinačnih zarada i stimulacija podleže saglasnosti Vlade.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud ocenjuje da je osporena presuda Okružnog suda u Beogradu zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava i da se obrazloženje presude temelji na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari, te da materijalno pravo nije bilo primenjeno arbitrerno, na štetu podnosioca ustavne žalbe.

7. Ocenjujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da nema osnova za tvrdnju da je osporenom odlukom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije, već podnosilac svoju argumentaciju o postojanju ove povrede temelji na pogrešnoj primeni zakona i pogrešnom tumačenju prava i ovlašćenja.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, te je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić