Odluka Ustavnog suda o neadekvatnoj naknadi štete zbog dužine postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog neadekvatne visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Naknada je povećana na 800 evra, u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, čime je ispravljena povreda prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4790/2016
19.07.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. R . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 885/14 od 23. decembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R . iz Beograda je , 16. juna 2016. godine, preko punomoćnika S . P . i S l. P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 885/14 od 23. decembra 2015. godine, zbog povrede načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda i prava na rehabilitaciju i naknadu štete, utvrđenih odredbama člana 22. stav 1. i člana 35. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je proizvoljno stanovište Vrhovnog kasacionog suda, kao i nižestepenih sudova, da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni člana 560. stav 1. ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku, imajući u vidu da krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe nisu vodili organi tužene Republike Srbije; da su, nasuprot tome, istražni sudija i krivično vanpretresno veće Okružnog suda u Beogradu, postupajući po Zakonu o saradnji Srbije i Crne Gore sa Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine, preduzeli određene istražne radnje; da je reč o lišavanju slobode, određivanju pritvora, saslušanju okrivljenog, njegovoj predaji organima Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, odlučivanju krivičnog vanpretresnog veća o rešenjima istražnog sudije; da je, prema tome, deo krivičnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe vođen pred pravosudnim organima Republike Srbije; da bez preduzimanja navedenih istražnih radnji ne bi bilo moguće vođenje postupka pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, iz kog razloga one čine jedinstvenu celinu, odnosno činjenični i pravni kontinuitet sa tim postupkom; da napred izneto predstavlja osnov odgovornosti tužene za štetu koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neosnovanog boravka u pritvoru za vreme trajanja krivičnog postupka pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, koji je u odnosu na njega okončan oslobađajućom presudom; da parnični sudovi nisu uzeli u obzir odredbu člana 40. navedenog Zakona, kojom je propisano da se n a pitanja koja njime nisu regulisana shodno primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku ; da pravo na naknadu štete lica koja su pravnosnažno oslobođena krivične odgovornosti nije uređeno tim propisom, zbog čega ima mesta shodnoj primeni člana 560. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku u vezi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da Republika Srbija za predmetnu štetu odgovara po principu objektivne odgovornosti, uzimajući u obzir da je pravnosnažna presuda Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju obavezujuća za nacionalno zakonodavstvo i smatra se kao da ju je doneo domaći sud; da Statut Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju nije predvideo pravo okrivljenog na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, a kako je sloboda kretanja zajemčena i Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, naknadu štete zbog njenog ograničenja snosi tužena država.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u osporenu presud u i druge pismene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Višeg suda u Beogradu P. 2349/10 od 14. oktobra 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca M. R, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tužena Republika Srbija, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, povrede ugleda i časti i povrede sloboda i prava ličnosti, kao i pretrpljenog straha, isplati ukupan iznos od 50.000.000 dinara , sa zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do konačne isplate.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 606/12 od 9. aprila 2014. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 885/14 od 23. decembra 2015. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca podnetu protiv navedene drugostepene presude.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je (prema utvrđenom činjeničnom stanju) rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Kr. 38/02 od 21. aprila 2003. godine, na osnovu čl. 5. i 21. Zakona o saradnji SCG (ranije SRJ) sa Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine (u ovom delu teksta: Zakon o saradnji SCG), tužiocu određen pritvor do predaje Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju (u ovom delu teksta: MKT) ili do pravnosnažnosti odluke kojom se odbija zahtev za predaju, a koji se računa od momenta lišenja slobode – 21. april 2003. godine u 9,00 časova ujutru; da je žalba tužioca protiv rešenja o određivanju pritvora odbijena kao neosnovana rešenjem istog suda Kv. 1023/03 od 30. aprila 2003. godine; da je pravnosnažno rešenje o određivanju pritvora doneto u postupku za predaju okrivljenog, saglasno odredbama glave IV Zakona o saradnji SCG, na osnovu zahteva MKT, podnetog zajedno sa potvrđenom optužnicom i naredbom za lišenje slobode; da je optužnica protiv tužioca podneta 7. novembra 1995. godine, pod brojem It. 95-13/1; da je istog dana potvrđena pred MKT, a Vladi SRJ je dostavljen međunarodni nalog za hapšenje i izručenje tužioca; da je pretresno veće MKT 3. aprila 1996. godine izdalo međunarodni nalog za hapšenje i izručenje tužioca svim zemljama članicama i snagama za implementaciju mirovnog sporazuma; da je izmenjenom optužnicom od 2. decembra 1997. i 16. jula 2003. godine tužiocu stavljeno na teret izvršenje krivičnih dela teških povreda Ženevskih konvencija iz 1949. godine, koja su propisana odredbama čl. 2a i 2c Statuta MKT, zatim kršenja ratnih zakona i običaja ratovanja iz člana 3. Statuta MKT, kao i zločina protiv čovečnosti iz člana 5. Statuta MKT; da je potvrđena optužnica MKT Saveznom ministarstvu SRJ dostavljena 4. aprila 2002. godine; da je u cilju postupanja po nalogu za hapšenje i izručenje tužioca sprovedena potraga za njim, koja je trajala sve do 21. aprila 2003. godine, kada je lišen slobode; da je, u međuvremenu, preko sredstava javnog informisanja, saopštavan poziv za predaju MKT; da je tužiocu pritvor određen radi obezbeđenja prisustva okrivljenog do pravnosnažnosti odluke o predaji ili odluke o odbijanju zahteva za predaju MKT; da je rešenjem istražnog sudije Okružnog sudije u Beogradu Kr. 38/02 od 23. aprila 2003. godine utvrđeno da su ispunjene pretpostavke za predaju tužioca MKT, predviđene Zakonom o saradnji SCG; da je žalba tužioca odbijena kao neosnovana rešenjem istog suda Kv. 1035/03 od 30. aprila 2003. godine; da je rešenjem Ministarstva za ljudska i manjinska prava od 12. maja 2003. godine dozvoljena predaja tužioca MKT, radi vođenja i dovršenja krivičnog postupka pokrenutog pred tim organom; da je posle izvršenog lekarskog pregleda i izdavanja potvrde o zdravstvenom stanju, tužilac, po naredbi istražnog sudije, predat predstavnicima MKT 17. maja 2003. godine u 5,00 časova ujutru; da je tom radnjom završeno postupanje domaćih organa po zahtevu za izručenje tužioca MKT; da se tužilac, na osnovu pravnosnažnog rešenja istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu, nalazio u pritvoru od 21. aprila do 17. maja 2003. godine; da je presudom MKT It. 95-13/1-1 od 27. septembra 2007. godine tužilac oslobođen optužbe za krivična dela koja su mu optužnicom stavljena na teret i pušten je na slobodu; da je u pritvorskoj jedinici Ujedinjenih nacija proveo 1622 dana, što predstavlja period od 17. maja 2003. do 27. septembra 2007. godine; da je Vlada Republike Srbije zaključkom od 4. septembra 2003. godine dala garancije da će obezbediti dostupnost tužioca u svako doba, ukoliko veće MKT donese odluku da se tužilac brani sa slobode i za to vreme boravi u Srbiji; da su polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi zaključili da je neosnovan zahtev tužioca za naknadu štete istaknut prema tuženoj, imajući u vidu da povreda njegove slobode i drugih ličnih i neimovinskih prava nije posledica krivičnog postupka koji je vođen i okončan oslobađajućom presudom sudskih organa tužene, već MKT, po čijem zahtevu su organi tužene samo sproveli određene radnje radi obezbeđenja prisustva i predaje tužioca, u skladu sa međunarodnom i zakonskom obavezom; da su zato nižestepeni sudovi, primenom člana 560. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, a u vezi sa odredbama Zakona o saradnji SCG, odbili tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete.

U obrazloženju predmetne revizijske presude je dalje navedeno: da su odluke nižestepenih sudova zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava i sadrže jasne, neprotivrečne i detaljne razloge koje Vrhovni kasacioni sud prihvata; da je odredbama Zakona o saradnji SCG uređena obaveza države iz Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 827 i Statuta MKT; da se saradnja i izvršenje obaveza na osnovu Zakona o saradnji SCG sprovodi ustupanjem krivičnog postupka i predajom optuženih od strane nadležnih organa republika članica, kao i sprovođenjem njegovih odluka i ukazivanjem pravne pomoći; da se u saradnji SCG sa MKT ne primenjuju opšta pravila i propisi koji regulišu saradnju sa stranim državama u oblasti pravosuđa; da odredbe Statuta MKT, prema članu 2. stav 2. Zakona o saradnji SCG, predstavljaju opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava; da je takva zakonska odredba ugrađena na osnovu člana 16. stav 2. i člana 194. Ustava; da se zahtev za saradnju ili izvršenje odluka MKT usvaja ako je isti zasnovan na odredbama Statuta i Pravila o postupku i dokazima MKT; da je postupak za predaju okrivljenih MKT regulisan odredbama čl. 18 -31. Zakona o saradnji SCG; da se taj postupak odnosi na sva lica optužena pred MKT koja se zateknu na teritoriji S CG, za koja nadležni organi država članica donesu odluku o predaji , na osnovu zahteva podnetog zajedno sa potvrđenom optužnicom i naredbom za lišenje slobode ; da istražni sudija nadležnog suda određuje pritvor okrivljenom čija se predaja traži, odnosno preduzima druge mere za obezbeđenje njegovog prisustva; da istražni sudija, takođe, ispituje da li su ispunjene pretpostavke za predaju okrivljenog , a sastoji se u utvrđivanju da se zahtev odnosi na lice protiv kojeg se vodi postupak, da je protiv lica čija se predaja traži potvrđena optužnica u skladu sa članom 19. Statuta MKT, da se radi o delu kažnjivom i po domaćem zakonu i da se radi o krivičnom delu iz nadležnosti MKT; da su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili da je tužilac u momentu stupanja na snagu Zakona o saradnji SCG imao status lica protiv kojeg je podignuta i potvrđena optužnica MKT, koji je izdao međunarodni nalog za njegovo pronalaženje, hapšenje i izručenje, radi vođenja i dovršenja krivičnog postupka pred tim sudom; da su organi tužene, po zahtevu MKT, vodili postupak za predaju tužioca kao okrivljenog pred MKT, u skladu sa odredbama Zakona o saradnji SCG; da je njemu određen pritvor, koji je opravdan pravnosnažnim rešenjem kojim je utvrđeno postojanje pretpostavki iz člana 29. tog Zakona, kao i njegovom predajom MKT; da je potraživanje naknade nematerijalne štete tužilac zasnovao na odredbi člana 560. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, kao lice koje je boravilo u pritvoru, a koje je pravnosnažno oslobođeno od optužbi; da je tužba usmerena prema tuženoj državi, čiji su organi u postupku za predaju doneli odluku o pritvoru i predaji tužioca MKT, po osnovu odgovornosti bez krivice, a u smislu člana 154. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima; da je pravilno zaključivanje nižestepenih sudova o nepostojanju odgovornosti tužene za štetu koja je prouzrokovana tužiocu; da protiv tužioca pred domaćim sudom nije vođen krivični postupak za ista krivična dela za koja je predviđena nadležnost MKT, niti su preduzete bilo kakve istražne radnje, a nije bilo ni ustupanja krivičnog postupka započetog pred domaćim sudom; da je domaći sud, po zahtevu MKT, a u skladu sa međunarodnom i zakonskom obavezom, sproveo postupak za predaju tužioca, u okviru kojeg mu je određen pritvor radi obezbeđenja njegovog prisustva, koji je trajao do predaje; da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužilac u pritvorskoj jedinici Ujedinjenih nacija zadržan na osnovu odluke MKT, a ne suda Republike Srbije; da tužilac, takođe, nema status žrtve iz člana 106. Pravila MKT o postupku i dokazima, tako da ni po tom osnovu ne postoji odgovornost tužene države; da je nadležan domaći sud samo cenio ispunjenost uslova za traženu predaju, koji su propisani Zakonom o saradnji SCG; da jedan od tih uslova jeste da delo zbog kojeg se traži izručenje predstavlja kažnjivo delo i po domaćem zakonu; da bez ispunjenosti tog uslova ne bi mogla biti doneta odluka o predaji; da ocena ispunjenosti uslova za predaju i donošenje odluke o pritvoru radi obezbeđenja prisustva okrivljenog ne predstavljaju deo istražnog postupka sprovedenog pred domaćim sudom; da se sudski organi tužene nisu upuštali u ocenu osnova za pokretanje krivičnog postupka, pa i same optužbe povodom koje je izvršena predaja tužioca, protiv kojeg je, po optužnici nadležnog tužioca, pokrenut krivični postupak pred MKT, niti su to mogli prema važećim propisima; da su neosnovani i revizijski navodi o shodnoj primeni člana 560. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, koju tužilac temelji na odredbi člana 40. Zakona o saradnji SCG; da takva odgovornost tužene, po shvatanju tužioca, proističe iz same činjenice da je donet zakon o saradnji sa MKT, koji je u konkretnom slučaju sproveden; da tužilac u reviziji ukazuje i na postojanje faktičkog i pravnog kontinuiteta između radnji sudskih organa tužene i krivičnog postupka koji je vođen pred MKT; da takvo rezonovanje nije pravilno, iz razloga što radnje koje su preduzeli organi tužene u postupku za predaju tužioca nisu deo jedinstvenog krivičnog postupka koji je pokrenut, vođen i okončan pred MKT; da je odredbom člana 560. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku bio propisan poseban oblik objektivne odgovornosti države i zaštita od povrede slobode, kao i ličnih i neimovinskih prava, zbog neosnovanog pokretanja i vođenja krivičnog postupka od strane njenih organa; da ovim, kao ni drugim propisima, tužena nije preuzela odgovornost za akte i radnje drugih pravnih subjekata i njihovih organa, pa ni MKT; da takva odgovornost nije sadržana ni u odredbama Zakona o saradnji SCG; da nesumnjiva povreda slobode i ljudskih prava tužioca, kao oslobođenog lica, na osnovu pravnosnažne presude u krivičnom postupku koji je vođen i okončan pred MKT, čija zaštita i obeštećenje nisu predviđeni Statutom MKT, ni njegovim Pravilima o postupku i dokazima, ne može ne samo neposredno, već ni posredno, dovesti do odgovornosti tužene države zbog izvršenja međunarodne i zakonske obaveze saradnje sa MKT.

4. Odredbama Ustava, na čij u povred u se ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je : da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom, da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o saradnji Srbije i Crne Gore sa Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine („Službeni list SRJ“, broj 18/02 i „Službeni list SCG“, broj 16/03) (u daljem tekstu: Zakon) propisano je: da se ovim zakonom uređuje saradnja Srbije i Crne Gore sa Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine (u daljem tekstu: Međunarodni krivični tribunal) i izvršenje obaveza koje za Srbiju i Crnu Goru proizlaze iz Rezolucije Saveta bezbednosti br. 827 (1993) i Statuta Međunarodnog krivičnog tribunala, na osnovu kojeg će nadležni organi republika članica odlučivati o ustupanju krivičnog postupka i p redaji optuženih ovom tribunalu, da će Srbija i Crna Gora poštovati i sprovoditi sudske odluke Međunarodnog krivičnog tribunala i ukazivati pravnu pomoć njegovim istražnim i sudskim organima (član 1.); da je Međunarodni krivični tribunal sud obrazovan od strane Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, te se u saradnji Srbije i Crne Gore sa tim tribunalom ne primenjuju opšta pravila i propisi koji regulišu saradnju sa stranim državama u oblasti pravosuđa , da su odredbe Statuta Međunarodnog krivičnog tribunala opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava (član 2.); da će se z ahtev za saradnju ili izvršenje odluka Međunarodnog krivičnog tribunala usvojiti ako je zasnovan na odredbama Statuta i Pravila o postupku i dokazima Međunarodnog krivičnog tribunala (član 4. stav 1.); da nadležni organi republika donose odluku o ustupanju krivičnog postupka Međunarodnom krivičnom tribunalu (član 12. stav 2.); da z ahtev Međunarodnog krivičnog tribunala da mu se ustupi krivično gonjenje lica protiv kojeg se pred nadležnim sudom u Srbiji i Crnoj Gori vodi krivični postupak mora biti obrazložen i uz njega dostavljena potvrđena optužnica (član 13. stav 1.); da će se obustaviti k rivični postupak pred domaćim sudom, za koji je dozvoljeno ustupanje Međunarodnom krivičnom tribunalu (član 15. stav 1.); da se o ptuženom o čijoj je krivici odlučio Međunarodni krivični tribunal ne može za isto krivično delo suditi u Srbiji i Crnoj Gori (član 16.); da se o dredbama ovog odeljka (IV) utvrđuje postupak za predaju okrivljenih Međunarodnom krivičnom tribunalu i odnosi se na sva lica optužena pred Međunarodnim krivičnim tribunalom koja se zateknu na teritoriji Srbije i Crne Gore, bez obzira na prava i privilegije koje proističu iz njihove državne, političke, javne ili službene dužnosti, da nadležni organi država članica donose odluku o predaji okrivljenih Međunarodnom krivičnom tribunalu (član 18.); da se z ahtev za predaju, zajedno sa potvrđenom optužnicom i naredbom za lišenje slobode, podnosi Ministarstvu spoljnih poslova, koje ih dostavlja na postupak nadležnom sudu (član 19.); da i stražni sudija nadležnog suda određuje pritvor okrivljenom čija se predaja traži, odnosno preduzima druge mere za obezbeđenje njegovog prisustva (član 21.); da će p re donošenja rešenja o pritvoru, sud saslušati okrivljenog (član 25.); da pritvor određen po čl. 18. i 21. ovog zakona može trajati do predaje optuženog Međunarodnom krivičnom tribunalu, odnosno do pravnosnažnosti odluke kojom je zahtev za predaju odbijen (član 26.); da će u postupku po zahtevu za predaju okrivljenog, istražni sudija nadležnog suda okrivljenog upoznati sa zahtevom i optužbama koje mu se stavljaju na teret i saslušati ga o svim okolnostima važnim za odlučivanje o zahtevu Međunarodnog krivičnog tribunala (član 28.); da a ko istražni sudija nadležnog suda nađe da su ispunjene pretpostavke za predaju okrivljenog, utvrdiće to rešenjem, u roku od tri dana od dana privođenja okrivljenog, da su pretpostavke za predaju ispunjene ako se utvrdi da se zahtev odnosi na lice protiv kojeg se vodi postupak, da je protiv lica čija se predaja traži potvrđena optužnica u skladu sa članom 19. Statuta Međunarodnog krivičnog tribunala, da se radi o delu kažnjivom i po domaćem zakonu i da se radi o krivičnom delu iz nadležnosti Međunarodnog krivičnog tribunala (čl. 2, 3, 4. i 5. Statuta) (član 29. st. 1. i 2.); da se p ravosnažno i izvršno rešenje kojim je utvrđeno da su ispunjene pretpostavke za predaju okrivljenog lica Međunarodnom krivičnom tribunalu, dostavlja Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, da rešenje o predaji okrivljenog Međunarodnom krivičnom tribunalu donosi Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, koje izvršava ministarstvo unutrašnjih poslova države članice (član 31. st. 1. i 2.); da će n a zahtev Međunarodnog krivičnog tribunala, nadležni državni organi Srbije i Crne Gore obaviti pojedine istražne radnje, prikupiti potrebne podatke o krivičnom delu i učiniocu i druge činjenice važne za krivični postupak, raspisati poternicu, preduzeti mere za zaštitu svedoka, dostaviti poziv i druga pismena koja licima sa boravištem u Srbiji i Crnoj Gori upućuje Međunarodni krivični tribunal i obaviti druge radnje važne za postupak pred Međunarodnim krivičnim tribunalom (član 32. stav 1.); da se p ravosnažna presuda Međunarodnog krivičnog tribunala može izvršiti u Srbiji i Crnoj Gori, a Ministarstvo spoljnih poslova će obavesti ti Međunarodni krivični tribunal o spremnosti Srbije i Crne Gore da prihvati osuđenike na izdržavanje zatvorske kazne (član 34. stav 1.); da će se n a pitanja koja nisu regulisana ovim zakonom (npr: o pozivanju, dovođenju, obećanju okrivljenog da neće napustiti boravište, jemstvu, izdavanju poternice, postupku izvršenja pritvora i dr.), shodno primenjivati odredbe Zakonika o krivičnom postupku (član 40.).

Odredbom člana 560. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07) (u daljem tekstu: ZKP) , koji se primenjivao u vreme donošenja pravnosnažne oslobađajuće presude pred Međunarodnim krivičnim tribunalom, bilo je propisano da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je bilo u pritvoru , a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem, ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena .

Statutom Međunarodnog krivičnog tribunala, koji je usvojen Rezolucijom Saveta Bezbednosti Organizacije Ujedinjenih nacija broj 872 od 25. maja 1993. godine, sa kasnijim izmenama i dopunama (u daljem tekstu: Statut), propisano je: da Međunarodni krivični tribunal, osnovan od strane Saveta bezbednosti , na osnovu Poglavlja VII Povelje Ujedinjenih nacija, deluje u skladu s a odredbama ovog Statuta (preambula); da je Međunarodni krivični tribunal nadležan da krivično goni osobe odgovorne za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine, u skladu s odredbama ovog Statuta (član 1.); da Međunarodni krivični tribunal ima nadležnost nad fizičkim licima u skladu s odredbama ovog Statuta (član 6.); da osoba koja je planirala, podsticala, naredila, počinila ili na drugi način pomogla i podržala planiranje, pripremu ili izvršenje nekog od krivičnih dela navedenih u članovima od 2. do 5 . ovog Statuta snosi individualnu odgovornost za to krivično delo (član 7. stav 1.); da teritorijalna nadležnost Međunarodnog krivičnog tribunala obuhvata teritoriju bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, što podrazumeva njenu kopnenu površinu, vazdušni prostor i teritorijalne vode , a vremenska nadležnost obuhvata razdoblje od 1. januara 1991. godine (član 8.); da Međunarodni krivični tribunal i nacionalni sudovi imaju uporednu nadležnost za krivično gonjenje osoba za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1. januara 1991. godine, da Međunarodni krivični tribunal ima primat nad nacionalnim sudovima i može u bilo kojoj fazi postupka formalno zatražiti od nacionalnih sudova da mu ustupe nadležnost , u skladu s a ovim Statutom i Pr avilnikom o postupku i dokazima (član 9.); da se nijednoj osobi kojoj je već suđeno pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za dela koja prema ovom Statutu predstavljaju teška kršenja međunarodn og humanitarnog prava ne može za ista de la suditi pred nacionalnim sudom (član 10. stav 1.); da sudije Međunarodnog krivičnog tribunala usvajaju pravila o postupku i dokazima za vođenje pretpretresne faze postupka, suđenja i žalbenog postupka, prihvatanje dokaza, zaštitu žrtava i sv edoka i druga relevantna pitanja (član 15.); da Tužilac pokreće istrage ex officio ili na temelju informacija pribavljenih iz bilo kojeg izvora, posebno od vlada, organa Ujedinjenih nacija, međuvladinih i nevladinih organizacija , da Tužilac mora proceniti informacije koje je primio ili pribavio i odlučiti postoje li dovoljne osnove za pokretanje postupka, da je Tužilac ovlašćen da ispituje osumnjičene, žrtve i svedoke, prikuplja dokaze i sprovodi istragu na licu mesta, da prilikom obavljanja tih poslova tužilac može, kada je to prikladno, zatražiti pomoć nadležnih državnih vlasti (član 18. st. 1. i 2.); da optužnicu pregleda sudija pretresnog veća kojem je ona dostavljena, da će ako se uveri da je Tužilac utvrdio da prima facie postoje osnove, sudija potvrditi optužnicu , a ako se u to ne uveri, optužnica se odbacuje (član 19. stav 1.); da pretresna veća moraju osigurati da suđenje bude pravično i ekspeditivno, te da se postupak vodi u skladu sa pravilima o postupku i dokazima , uz puno poštovanje prava optuženog i d užnu brigu o zaštiti žrtava i svedoka, da osoba protiv koje je potvrđena optužnica mora, na osnovu sudskog naloga ili naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog tribunala, biti pritvorena, odmah obaveštena o optužbama protiv nje i prebačena u Međunarodni krivični tribunal, da će pretresno veće pročitati optužnicu, uveriti se da se poštuju prava optuženog, potvrditi da optuženi razume optužnicu i uputiti ga da se izjasni o krivici; da će pretresno veće zatim odrediti datum početka suđenja (član 20.); da se prilikom rešavanja po svim optužbama na osnovu ovog Statuta, optuženom, uz puno poštovanje načela ravnopravnosti, garantuju sledeća minimalna prava – da bude pravovremeno i detaljno obav ešten, na jeziku koji razume, o prirodi i razlozima optužbi protiv njega, da ima odgovarajuće vreme i uslove za pripremu odbrane i komunikaciju s a pravnim zastupnikom po vlastitom izboru , da mu se sudi bez nepotrebnog odgađanja , da mu se sudi u njegovom prisustvu i da se brani lično ili putem pravnog zastupnika po sopstvenom izboru , da se, ako nema pravnog zastupnika, obavesti o tom pravu , da ispita svedoke koji ga terete ili da se oni ispitaju u njegovo ime, kao i da se svedoci odbrane dovedu i ispitaju pod istim uslovima kao i svedoci koji ga terete , da ima besplatnu pomoć prevodioca ako ne razume ili ne govori jezik koji se koristi u Međunarodnom krivičnom tribunalu, da ne bude primoran da svedoči protiv sebe ni da prizna krivicu (član 21. stav 4.); da se kazna zatvora izdržava u državi koju Međunarodni krivični tribunal odredi s popisa država koje su Savetu bezbednosti izrazile spremnost da prihvate osuđene osobe (član 27.); da države moraju sarađivati sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u istrazi i krivičnom gonjenju osoba optuženih da su počinile teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava , da države moraju bez nepotrebnog odlaganja udovoljiti svakom zahtevu za pomoć ili nalogu koji je izdalo pretresno veće, što, između ostalog, podrazumeva – utvrđivanje identiteta i pronalaženje osoba , uzimanje iskaza i dostavu dokaza , uručenje dokumenata , hapšenje ili pritvaranje , predaju ili dovođenje optuženih pred Međunarodni krivični tribunal (član 29.).

Pravilima o postupku i dokazima Međunarodnog krivičnog tribunal a, donetim na osnovu člana 15. Statuta, sa izmenama i dopunama objavljenim do puštanja na slobodu podnosioca ustavne žalbe (u daljem tekstu: Pravila), bilo je propisano: da pored slučajeva na koje se primenjuju pravilo 11, pravilo 13, pravilo 59 i pravilo 61, ako su se pretresno veće ili stalni sudija uverili da neka država nije ispunila svoju obavezu iz člana 29. Statuta koja se odnosi na bilo koji postupak koji se vodi pred tim pretresnim većem ili sudijom, tada to pretresno veće ili sudija mogu informisati predsednika, koji će o tome izvestiti Savet bezbednosti , da će ako tužilac dokaže predsedniku da neka država nije ispunila svoju obavezu iz člana 29. Statuta , u vezi sa zahtevom tužioca na osnovu pravila 8, pravila 39 ili pravila 40, predsednik o tome obavestiti Savet bezbednosti (pravilo 7 bis); da će po završetku izvođenja dokaza optužbe, pretresno veće usmenom odlukom, nakon što sasluša argumente strana, doneti oslobađajuću presudu po bilo kojoj od tačaka optužnice ukoliko nema dokaza koji mogu biti osnov za osudu (pravilo 98 bis); da ukoliko se donese oslobađajuća presuda ili se usvoji prigovor na nadležnost, optuženi će odmah biti pušten na slobodu, osim u slučaju predviđenom stavom B, da ako prilikom izricanja presude tužilac na javnom pretresu obavesti pretresno veće da namerava podneti najavu žalbe u skladu sa pravilom 108, pretresno veće može, na zahtev tužioca i nakon što sasluša strane, po svom nahođenju izdati nalog za nastavljanje pritvora optuženog dok se ne odluči o žalbi (pravilo 99 – status oslobođene osobe); da p resudu kojom se optuženi oglašava krivim za krivično delo kojim je nanesena šteta žrtvi sekretar prosleđuje nadležnim vlastima država kojih se to tiče; da žrtva ili osobe koje putem žrtve potražuju nadoknadu mogu u skladu sa relevantnim nacionalnim zakonima , pred nacionalnim sudom ili drugim nadležnim telom , pokrenuti postupak za dobijanje nadoknade , da u svrhu potraživanja iz prethodnog stava, presuda Suda je ste konačna i obavezujuća u pogledu krivične odgovornosti osuđenog za tu štetu (pravilo 106.).

Poveljom Ujedinjenih Nacija („Službeni list DFJ - Međunarodni ugovori“, broj 69/45 i „Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, br . 2/65, 12/66 i 39/72 ) (u daljem tekstu: Povelja) utvrđeno je: da se kao glavni organi Organizacije Ujedinjenih nacija ustanovljavaju – Generalna skupština, Savet bezbednosti, Privredni i socijalni savet, Starateljski savet, Međunarodni sud pravde i Sekretarijat (član 7. stav 1.); d a bi se osigurala brza i efikasna akcija Organizacije Ujedinjenih nacija, njeni članovi poveravaju Savetu bezbednosti glavnu odgovornost za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti i saglasni su da u vršenju svih svojih dužnosti na osnovu ove odgovornosti Savet bezbednosti postupa u njihovo ime (član 24. stav 1.); da se č lanovi Organizacije Ujedinjenih nacija obavezuju da će primiti i izvršiti odluke Saveta bezbednosti u skladu sa ovom Poveljom (član 25. stav 1.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na naknadu štete iz člana 35. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuje na proizvoljnost ocene Vrhovnog kasacionog suda, kao i nižestepenih sudova, da Republika Srbija nije deliktno odgovorna za nematerijalnu štetu koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neosnovanog boravka u pritvorskoj jedinici Ujedinjenih nacija za smeštaj osoba koje čekaju na sudski postupak pred Međunarodnim krivičnim tribunalom, u trajanju od 1622 dana. Ustavnom žalbom se, dakle, osporava stanovište parničnih sudova da Republika Srbija nije imala pasivnu legitimaciju u parnici za naknadu štete zbog neosnovanog pritvora.

Pravo na naknadu štete, koje Ustav garantuje u članu 35. Ustava, pored ostalog, podrazumeva neosnovano ili nezakonito liše nje slobode, pritv aranje i osu du, kao i svaki drugi nezakonit ili nepravilan rad državnog organ a, imaoca javnog ovlašćenja, organ a autonomne pokrajine ili organ a jedinice lokalne samouprave , koji je za posledicu imao povredu nekog materijalnog ili nematerijalnog dobra pojedinca. Nesumnjivo je da Ustav insistira na tome da deliktna radnja, u vidu nezakonitog ili nepravilnog rada, uključujući i ne osnovano liše nje slobode i pritv aranje, kao osnov za naknadu materijalne ili nematerijalne štete, mora biti preduzeta od strane domaćeg suda ili nekog drugog subjekta javnog prava.

Podnosilac ustavne žalbe je tužbu za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog boravka u pritvoru usmerio protiv Republike Srbije, smatrajući: da su njeni pravosudni organi, u okviru postupka za predaju okrivljenog Međunarodnom krivičnom tribunalu, preduzeli određene istražne radnje koje predstavljaju jedinstevnu celinu sa krivičnim postupkom koji je taj sud protiv njega vodio i okončao pravnosnažnom oslobađajućom presudom; da Zakon u članu 40. predviđa shodnu primenu odredaba ZKP n a sva pitanja koja njime nisu regulisana , te kako pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode nije materija Zakona, to ima mesta shodnoj primeni člana 560. stav 1. tačka 1) ZKP; da su odluke Međunarodnog krivičnog tribunala obavezujuće za Republiku Srbiju, zbog čega pravnosnažnu oslobađajuću presudu, u konkretnom slučaju, treba tretirati kao da ju je doneo domaći sud.

Ustavni sud polazi od toga da je Republika Srbija, kao pravni sledbenik Savezne Republike Jugoslavije, punopravna članica Organizacije Ujedinjenih nacija počev od 1. novembra 2000. godine. Jedan od glavnih organa te međunarodne organizacije jeste Savet bezbednosti, kome su u isključivu nadležnost povereni poslovi na održavanju međunarodnog mira i bezbednosti . Imajući u vidu da je Savet bezbednosti Poveljom ovlašćen da u vezi sa svim pitanjima koja se tiču međunarodnog mira i bezbednosti postupa u ime svih država članica, države članice su se obavezale da će odluke Saveta bezbednosti primati i izvršavati u skladu sa Poveljom. Nakon što je ustanovio da se na područjima bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koja su bila zahvaćena ratnim sukobom, dešavaju teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava, Savet bezbednosti je doneo Rezoluciju broj 827 od 25. maja 1993. godine kojom je osnovao ad hoc međunarodni sud (Međunarodni krivični tribunal) za krivično procesuiranje izvršilaca najtežih krivičnih dela protiv međunarodnog humanitarnog prava – teške povrede Ženevskih konvencija iz 1949. godine, kršenja zakona ili običaja ratovanja, genocid i zločini protiv čovečnosti. Istim aktom je usvojen i Statut Međunarodnog krivičnog tribunala, kojim je, pored načelnog uređenja postupka pred tim sudom, bila predviđena i obaveza država članica da sa njim sarađuju u istrazi i krivičnom gonjenju optuženih , a naročito da po zahtevu za pomoć ili nalogu: utvrđuju identitet i prona laze optužene osob e; uzima ju iskaz e i dostav ljaju dokaz e; uruč uju dokumenta ; hap se, pritvara ju, predaju i dovode optužen e pred Međunarodni krivični tribunal . Obaveza država članica je dodatno „pojačana“ kroz Pravila, kojima je posebno regulisano postupanje Međunarodnog krivičnog tribunala u slučaju nepostupanja po zahtevu za pomoć ili nalogu , a koje se prevashodno ogleda u obaveštavanju Saveta bezbednosti.

Nakon reaktivacije članstva u Organizaciji Ujedinjenih nacija, Savezna Republika Jugoslavija je 2002. godine donela Zakon, kojim je institucionalizovala svoju međunarodnopravnu obavezu izvršenja odluka Saveta bezbednosti, konkretno kada je reč o obaveznoj saradnji sa Međunarodnim krivičnim tribunalom. Zakonom su propisani oblici saradnje, zatim postupak po kome se saradnja odvija, kao i organi nadležni za njegovo sprovođenje. Što se tiče oblika saradnje, Zakon najpre propisuje ustupanje krivičnog gonjenja. Reč je o situacijama u kojima su pravosudni organi Republike Srbije već započeli krivično gonjenje lica za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo neko od krivičnih dela iz nadležnosti Međunarodnog krivičnog tribunala. Drugi oblik saradnje je predaja lica koja su pred Međunarodn im krivičnim tribunalom optužena , a koja se zateknu na teritoriji Srbije (ranije i Crne Gore). Ovde je, dakle, reč o licima koja (još uvek) nisu objekat krivičnog gonjenja u Republici Srbiji, a nalaze se na njenoj teritoriji.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe spadao u kategoriju optuženih koji prethodno nisu krivično procesuirani u Republici Srbiji. S tim u vezi, istražni sudija nadležnog suda je nakon prijema zahteva za njegovu predaju, koji je Međunarodni krivični tribunal, preko Ministarstva spoljnih poslova, dostavio zajedno sa potvrđenom optužnicom i naredbom za lišenje slobode , podnosioca ustavne žalbe, koji je prethodno lišen slobode, najpre saslušao, zatim mu odredio pritvor i utvrdio postojanje pretpostavki za predaju, a na kraju, po rešenju Ministarstva za ljudska i manjinska prava, predao predstavnicima Međunarodnog krivičnog tribunala. Podnosilac ustavne žalbe je i protiv rešenja o određivanju pritvora i protiv rešenja kojim su utvrđene pretpostavke za predaju izjavio (preko branioca) žalbe, koje je krivično vanpretresno veće istog suda odbilo kao neosnovane.

Što se tiče tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da navedene procesne radnje, koje je u postupku njegove predaje preduzeo nadležan sud, imaju karakter istražnih radnji, koje treba posmatrati kao celinu sa krivičnim postupkom koji je vođen pred Međunarodnim krivičnim tribunalom, Ustavni sud iznova ukazuje da protiv podnosioca ustavne žalbe u Republici Srbiji nikada nije pokrenut krivični postupak. Njega je optužio nadležni tužilac Međunarodnog krivičnog tribunala, a sudija pretresnog veća je optužnicu potvrdio. Osnovano se može pretpostaviti da je podizanju optužnice prethodila odgovarajuća istraga, koju je tužilac pokrenuo ex officio ili na temelju informacija pribavljenih iz nekog od izvora ( vlade, organi Ujedinjenih nacija, međuvladin e i nevladin e organizacij e). Podnosilac ustavne žalbe je, dakle, u Republici Srbiji lišen slobode na osnovu naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog tribunala, kome je prethodilo potvrđivanje optužnice. Ustavni sud smatra da su ovde od ključnog značaja ovlašćenja istražnog sudije u postupku za predaju lica optuženih pred Međunarodnim krivičnim tribunalom. S tim u vezi, najpre treba ukazati da istražni sudija ne ispituje pravnu valjanost priložene (potvrđene) optužnice, već samo ima obavezu da o njenoj sadržini informiše optuženog, predočavajući mu optužbe koje mu se stavljaju na teret. Istražni sudija ima takođe obavezu da sasluša optuženog, ali isključivo na okolnosti koje su važne za odlučivanje o zahtevu za predaju. Prema tome, istražni sudija se ni prilikom saslušanja optuženog ne upušta u osnovanost razloga koji su doveli do optuženja. Po mišljenju Ustavnog suda, smisao zakonskog rešenja po kome je istražni sudija dužan da sasluša optuženog ogleda se najpre u potrebi da se utvrdi njegov identitet, kako bi se istražni sudija osvedočio da lice koje je navedeno u optužnici odgovara licu koje je na osnovu te optužnice lišeno slobode. S druge strane, Ustavni sud je mišljenja da od saslušanja optuženog umnogome zavisi opredeljenje istražnog sudije prilikom izbora mera za obezebeđenje njegovog prisustva, imajući u vidu da Zakon navodi pritvor kao prioritetnu meru, ali da istražni sudija može preduzeti i druge mere, prema okolnostima konkretnog slučaja. Ostale činjenice, koje su Zakonom označene kao pretpostavke za odlučivanje o zahtevu za predaju, istražni sudija, po shvatanju Ustavnog suda, može utvrditi nezavisno od sadržine iskaza optuženog (da je protiv lica čija se predaja traži potvrđena optužnica u skladu sa članom 19. Statuta, da se radi o delu kažnjivom i po domaćem zakonu i da se radi o krivičnom delu iz nadležnosti Međunarodnog krivičnog tribunala). Prema tome, ukoliko se istraga, odnosno istražne radnje, posmatraju kao faza krivičnog postupka u okviru koje se prikupljaju dokaz i i poda ci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti o podi zanju optužnic e, Ustavni sud, polazeći od napred iznetog, zaključuje da je Vrhovni kasacioni sud izneo ustavnopravno prihvatljivu ocenu o neosnovanosti tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da su radnje koje je istražni sudija preduzeo u postupku za njegovu predaju, a koje su bile predmet žalbene kontrole nadležnog veća istog suda, predstavljaju jedinstvo sa krivičnim postupkom koji je vođen pred Međunarodnim krivičnim tribunalom.

Ovlašćenja nadležnog domaćeg suda u postupku za predaju optuženog Međunarodnom krivičnom tribunalu determinišu i ocenu Ustavnog suda o neosnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe da se u tom postupku shodno primenjuje odredba člana 560. stav 1. tačka 1) ZKP. Naime, pitanja koja nisu uređena Zakonom, a na koja se, saglasno članu 40. Zakona, shodno primenjuju odredbe ZKP, po mišljenju Ustavnog suda, nisu neograničenog karaktera, utoliko što bi svaki krivično-procesni institut iz ZKP mogao da nađe mesto u postupku za predaju optuženih. Naprotiv, shodna primena dolazi u obzir samo kod onih instituta koje zahteva obavezna saradnja države sa Međunarodnim krivičnim tribunalom. Obaveza države prema Statutu i Zakonu ne ogleda se samo u ustupanju krivičnog gonjenja ili predaji optuženih. Dijapazon procesnih radnji čije izvršenje Međunarodni krivični tribunal može da zahteva od države daleko je širi. Zakon u tom pogledu navodi: obavljanje pojedin ih istražn ih radnj i, prikupljanje potrebn ih podat aka o krivičnom delu i učiniocu i drug ih činjenic a koje su važne za krivični postupak, raspis ivanje poternic e, preduzimanje mer a za zaštitu svedoka, dostav ljanje poziv a i drug ih pismena koja licima sa boravištem u Srbiji upućuje Međunarodni krivični tribunal i druge radnje važne za postupak pred Međunarodnim krivičnim tribunalom . Kako navedene procesne radnje nisu uređene Zakonom, sudovi i drugi organi, po mišljenju Ustavnog suda, moraju pribeći shodnoj primeni ZKP. S tim u vezi, zakonodavac je u članu 40. Zakona, kao primere za shodnu primenu ZKP, naveo odredbe: o pozivanju, dovođenju, obećanju okrivljenog da neće napustiti boravište, jemstvu, izdavanju poternice, postupku izvršenja pritvora. Ovde se ne sme izgubiti iz vida da se pritvor u postupku za predaju optuženog određuje isključivo radi obezbeđenja njegovog prisustva do predaje Međunarodnom krivičnom tribunalu , odnosno do donošenja odluke kojom se zahtev za predaju odbija. Pritvor u postupku pred Međunarodnim krivičnim tribunalom može biti određen isključivo na osnovu odluke toga suda, a države članice i njihovi sudovi na takvu odluku ne mogu uticati. Treba takođe imati u vidu da boravak optuženog u pritvorskoj jedinici Ujedinjenih nacija tokom trajanja krivičnog postupka predstavlja pravilo iz Statuta. S druge strane, o d domaćeg suda ni u kom slučaju ne zavisi da li će krivični postupak, za čije potrebe se predaja traži, biti obustavljen ili će pravnosnažnom presudom optuženi biti oslobođen od optužbe , odnosno optužba prema njemu odbi jena, a što predstavlja materijalnopravni uslov odgovornosti države za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode (boravka u pritvoru). S tim u vezi, Ustavni sud, kao i Vrhovni kasacioni sud, nalazi da shodnoj primeni člana 560. stav 1. tačka 1) ZKP u postupku saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom nema mesta.

Pored navedenog, Ustavni sud smatra neosnovanim i stanovište podnosioca ustavne žalbe po kome pravnosnažnu presudu Međunarodnog krivičnog tribunala treba posmatrati kao da ju je doneo domaći sud. Kada je reč o dejstvu pravnosnažne presude Međunarodnog krivičnog tribunala unutar pravnih sistema država članica, Statut i Pravila govore samo o načelu ne bis in idem ( član 10. stav 1. Statuta) i vezanosti domaćeg suda pravnosnažnom osuđujućom presudom kod odlučivanja o zahtevu žrtve za naknadu štete od osuđenog (pravilo 106). Istovremeno, pravnosnažna osuda na zatvorsku kaznu može biti izvršena u državama članicama koje su Savetu bezbednosti izrazile spremnost da prihvate osuđene osobe (član 27. Statuta), u koje spada i Republika Srbija, imajući u vidu odredbu člana 34. stav 1. Zakona. Iz napred iznetog nesumnjivo sledi da presuda Međunarodnog krivičnog tribunala, pod određenim uslovima, deluje snagom materijalne i formalne pravnosnažnosti unutar pravnih sistema država članica, ali se ista ne može smatrati odlukom nacionalnog suda.

Na kraju, Ustavni sud posebno ukazuje da činjenica da opštim aktima Međunarodnog krivičnog tribunala nije predviđena obaveza tog suda da oslobođenom licu naknadi štetu zbog neosnovanog boravka u pritvoru, ne znači da takvu obavezu preuzima država članica koja je to lice predala Međunarodnom krivičnom tribunalu. Obaveza saradnje država članica sa Međunarodnim krivičnim tribunalom je opšta jer uključuje sve države članice Organizacije Ujedinjenih nacija. Propusti u njenom izvršavanju podrazumevaju odgovarajuće sankcije, u skladu sa Poveljom. U tom kontekstu, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivom konstataciju Vrhovnog kasacionog suda da pravnosnažno oslobađanje podnosioca ustavne žalbe pred Međunarodnim krivičnim tribunalom ne samo neposredno, već ni posredno ne može dovesti do odgovornosti Republike Srbije zbog izvršenja međunarodne i zakonske obaveze saradnje sa tim međunarodnim sudom.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 885/14 od 23. decembra 2015. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete, zajemčeno odredbama člana 35. st. 1. i 2. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu .

U odnosu na istaknutu povredu načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da je reč o načelu u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da ist o ne mo že bit i osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neadekvatnoj naknadi štete zbog dužine postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti