Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao 12 godina i pet meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. Preostali deo žalbe koji se odnosi na druga prava je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4792/2010
13.06.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Kokerića iz Sokobanje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Kokerića i utvrđuje se da je u krivičnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Sokobanji K. 106/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1300 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Kokerić iz Sokobanje podneo je Ustavnom sudu 13. novembra 2010. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Sokobanji K. 106/08. Podnosilac ustavne žalbe je ustavnu žalbu podneo i zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na imovinu i prava na rad iz člana 23, člana 58. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da se protiv njega pred Okružnim sudom u Zaječaru, a potom pred Opštinskim sudom u Sokobanji vodio krivični postupak ; da je postupak pokrenut 21. januara 1998. godine, a da je pravnosnažno okončan 21. juna 2010. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1683/2010, kojom je potvrđena oslobađajuća presuda Opštinskog suda u Sokobanji K. 106/08 od 20. maja 2009. godine; da je postupak trajao 12 godina i pet meseci, a da je prva oslobađajuća presuda doneta 2. oktobra 2000. godine; da je tri puta u prvom stepenu doneta oslobađajuća presuda, da je tužilaštvo uporno ulagalo žalbe, a da je drugostepeni sud dva puta presude ukidao i predmet vraćao na ponovno suđenje, „iako je već nakon sprovedene istrage i prvostepenog postupka koji se vodio pred Okružnim sudom u Zaječaru i prvostepene oslobađajuće presude od 2. oktobra 2000. godine...bilo jasno da podnosilac ustavne žalbe nije izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret“. Iz svega navedenog podnosilac ustavne žalbe zaključuje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, ali i pravo na dostojanstvo, pravo na rad i pravo na imovinu, jer mu zbog „neosnovane optužbe koja je bila na snazi punih dvanaest godina i pet meseci, uskraćeno pravo na izbor zanimanja i pravo na rad, jer ni u jednom državnom organu i javnom preduzeću nije mogao biti primljen na radnim mestima koja odgovaraju stručnoj spremi, znanju i sposobnostima“, ističući da je „1/3 svog radnog veka proveo u sudnici kao optuženi“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica vođen je krivični postupak pred (ranije) Okružnim sudom u Zaječaru, a potom pred (ranije) Opštinskim sudom u Sokobanji, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 21. januara 1998. godine, donošenjem rešenja da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 2. u vezi sa krivičnim delom izazivanje opšte opasnosti iz člana 187. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, po zahtevu za sprovođenje istrage Okružnog javnog tužilaštva u Zaječaru.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Zaječaru je 28. oktobra 1999. godine podnelo optužnicu protiv podnosioca ustavne žalbe zbog krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 2. u vezi sa krivičnim delom izazivanje opšte opasnosti iz člana 187. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Okružni sud u Zaječaru je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, tokom koga su saslušani okrivljeni i veći broj svedoka, te pribavljena pismena dokumentacija, 29. septembra 2000. godine doneo, a 2. oktobra 2000. godine objavio presudu K. 55/99 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe oslobodio od optužbe da je izvršio krivično delo za koje je optužen.

Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o žalbi Okružnog javnog tužilaštva u Zaječaru izjavljenoj protiv prvostepene presude, 18. septembra 2003. godine doneo presudu Kž. I 109/02 kojom je uvažio žalbu, ukinuo presudu Okružnog suda u Zaječaru K. 55/99 od 29. septembra 2000. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Tokom trajanja ponovnog postupka pred Okružnim sudom u Zaječaru, Okružno javno tužilaštvo u Zaječaru je 6. marta 2006. godine izmenilo i preciziralo optužnicu Kt. 3/98 od 28. oktobra 1999. godine, te je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 4. u vezi sa članom 187. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Okružni sud u Zaječaru se rešenjem Kv. 57/06 od 9. marta 2006. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u predmetu protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica za krivično delo iz izmenjene i precizirane optužnice i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi dostave Opštinskom sudu u Sokobanji kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Tokom trajanja postupka pred Opštinskim sudom u Sokobanji u predmetu K. 68/06, Opštinsko javno tužilaštvo u Sokobanji je 6. decembra 2006. godine preciziralo optužnicu Okružnog javnog tužilaštva u Zaječaru Kt. 3/98 od 6. marta 2006. godine u pogledu kvalifikacije dela , te je podnosiocu ustavne žalbe staljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 4. u vezi sa članom 189. stav 3. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Opštinski sud u Sokobanji je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 11. decembra 2006. godine doneo, a 14. decembra 2006. godine objavio presudu K. 68/06 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe oslobodio od optužbe da je izvršio krivično delo za koje je optužen preciziranom optužnicom .

Okružni sud u Zaječaru je, rešavajući o žalbi Opštinskog javnog tužilaštva u Sokobanji izjavljenoj protiv prvostepene presude, 25. juna 2008. godine doneo presudu Kž. 704/07 kojom je, pored ostalog, delimično uvažio žalbu, ukinuo presudu Opštinskog suda u Sokobanji K. 68/06 od 14. decembra 2006. godine u odnosu na podnosioca ustavne žalbe (i druga dva lica) i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Opštinski sud u Sokobanji je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 20. maja 2009. godine doneo, a 22. maja 2006. godine objavio presudu K. 106/08 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe oslobodio od optužbe da je izvršio krivično delo za koje je optužen preciziranom optužnicom.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešavajući o žalbi Opštinskog javnog tužilaštva u Sokobanji izjavljenoj protiv prvostepene presude, 21. juna 2010. godine doneo presudu Kž1. 1683/10 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio oslobađajuću presudu Opštinskog suda u Sokobanji K. 106/08 od 20. maja 2009. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan. Drugostepena presuda je uručena podnosiocu 15. oktobra 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se n iko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 21. januara 1998. godine, kada je istražni sudija Okružnog suda u Zaječaru doneo rešenje o sprovođenju istrage po zahtevu Okružnog javnog tužilaštva u Zaječaru, pa do 21. juna 2010. godine, kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž1. 1683/2010 kojom je potvrđena oslobađajuća presuda Opštinskog suda u Sokobanji K. 106/08 od 20. maja 2009. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao 12 godina i pet meseci, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ničim nije doprineo neprimerenom trajanju postupka, već da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak u kome je prva prvostepena, oslobađajuća, presuda doneta još 2. oktobra 2000. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan, takođe oslobađajućom presudom, tek 21. juna 2010. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1300 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja i smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na Ustavom zajemčena prava iz člana 23, člana 58. stav 1. i člana 60. stav 4, Ustavni sud je utvrdio da se istaknute povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na imovinu i prava na rad, ne mogu dovesti u pravnu i logičku vezu sa osporenim krivičnim postupkom u kome je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oslobođen od optužbe.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba čl. 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti