Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao deset godina. Kao ključni razlog za dužinu postupka navedeno je neefikasno postupanje parničnog suda. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4792/2013
19.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 502/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 2956/04) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D . iz Novog Sada je, 17. juna 2013. godine, preko punomoćnika I . J, advokata iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 502/12.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan tek nakon devet godina, kao i da je taj postupak, po svojoj prirodi, bio hitan i od izuzetnog značaja za nju. Od ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava, kao i pravo podnositeljki na naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava, u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 502/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 15. aprila 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog, svog bivšeg poslodavca, kojom je tražila da sud poništi rešenje tuženog na osnovu kog joj je prestao radni odnos, kao i da obaveže tuženog da je vrati na rad i rasporedi na poslove koje je obavljala pre prestanka radnog odnosa ili na druge odgovarajuće poslove. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 2956/04. Podneskom od 1. juna 2005. godine tužilja je preinačila tužbu tako što je tražila i da sud obaveže tuženog da joj isplati određeni novčani iznos na ime naknade štete zbog izgubljene zarade.

Do donošenja rešenja kojim je utvrđeno da je tužba tužilje u ovoj pravnoj stvari povučena, Opštinski sud u Novom Sadu zakazao je osam ročišta, od kojih je šest održano. Ročište zakazano za 1. jun 2005. godine nije održano na zahtev tuženog koji je tražio da mu sud ostavi rok da se izjasni na podnesak tužilje kojim je preinačena tužba, a koji je ona dostavila sudu neposredno pre početka ročišta. Na održanim ročištima izveden je dokaz uvidom u određenu dokumentaciju tuženog i saslušanjem tužilje kao parnične stranke.

Na ročište zakazano za 30. mart 2006. godine nije došla nijedna parnična stranka, te je Opštinski sud u Novom Sadu istog dana doneo rešenje P. 2956/04, kojim je utvrdio da je tužba tužilje u ovoj pravnoj stvari povučena. Tužilja je 19. aprila 2006. godine podnela predlog za vraćanje u pređašnje stanje, koji je prvostepeni sud, rešenjem od 19. januara 2007. godine odbacio kao neblagovremen. Navedeno rešenje ukinuto je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1134/07 od 1. marta 2007. godine. U ponovnom postupku po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, u kome je predmet dobio broj P1. 2054/07, Opštinski sud u Novom Sadu zakazao je pet ročišta, od kojih jedno nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije, a jedno zbog obustave rada zaposlenih u sudu. Opštinski sud u Novom Sadu je 20. maja 2008. godine doneo rešenje P1. 2054/07 kojim je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo svoje rešenje od 30. marta 2006. godine.

U nastavku postupka Opštinski sud u Novom Sadu zakazao je i održao još devet ročišta, na kojima je odredio izvođenje dokaza veštačnjem, a određeni veštak je dostavio nalaz sa mišljenjem. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni parnični postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu. U ovoj fazi postupka, do donošenja prve prvostepene presude, zakazano je šest ročišta, od kojih dva nisu održana, zbog bolesti posutajućeg sudije.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 4227/10 od 22. oktobra 1010. godine, koja je parničnim strankama dostavljena 30. maja 2011. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilje. Označena prvostepena presuda ukinuta je u žalbenom postupku rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1615/11 od 7. septembra 2011. godine, a predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P1. 1844/11 prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 10. februar 2012. godine, ali ono nije održano jer nijedna parnična stranka nije došla, te je Osnovni sud u Novom Sadu istog dana doneo rešenje P1. 1844/11 da se tužba tužilje u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom. Tužilja je 24. februara 2012. godine podnela predlog za vraćanje u pređašnje stanje, koji je, rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu od 30. marta 2012. godine usvojen, te je ukinuto rešenje tog suda P1. 1844/11 od 10. februara 2012. godine. Protiv rešenja kojim je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje tuženi je izjavio žalbu, koja je, rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž1. 53/12 od 25. aprila 2012. godine, odbijena kao neosnovana.

U nastavku postupka predmet je dobio broj P1. 502/12, a Osnovni sud u Novom Sadu je, nakon četiri održana ročišta na kojima je izveden dokaz saslušanjem tužilje kao parnične stranke, glavnu raspravu zaključio 10. decembra 2012. godine, dok je presudu javno objavio 24. decembra 2012. godine. Označena prvostepena presuda potvrđena je u postupku po žalbi tužilje, presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1427/13 od 24. aprila 2013. godine. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1285/13 od 10. aprila 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe ovde podnositeljke ustavne žalbe 15. aprila 2004. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu, pa do donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda od 10. aprila 2014. godine, trajao deset godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje postupka, koji je u konkretnom slučaju bio hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Nadalje, Ustavni sud je u pogledu postupanja parničnog suda konstatovao da su u toku postupka koji je prethodio ustanosudskom održana 22 ročišta radi utvrđivanja činjenica od značaja za odluku o tužbenom zahtevu, ali da je na tim ročištima određeno izvođenje samo tri dokaza (veštačenjem, uvidom u određenu dokumentaciju tužioca i saslušanjem tužilje, koja je dva puta saslušana zbog promene u sastavu veća). Na ostalim ročištima stranke su se samo izjašnjavale da u svemu ostaju kod navoda tužbe, odnosno odgovora na tužbu. Pored iznetog, Ustavni sud ukazuje da je parničnom sudu bilo potrebno dve godine da odluči o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, kao i da je prva prvostepena presuda parničnim strankama dostavljena tek nakon sedam meseci od donošenja.

Budući da je tužbom traženo da se poništi rešenje na osnovu koga je ovde podnositeljki ustavne žalbe prestao radni odnos, to je Ustavni sud ocenio da je za nju istaknuti zahtev bio od velikog značaja. Međutim, sama podnositeljka je, prema oceni Ustavnog suda, u manjoj meri doprinela da predmetni parnični postupak nešto duže traje. Naime, jedno ročište nije održano jer je suprotna strana tražila rok da se izjasni na podnesak kojim je preinačena tužba, a koji je podnositeljka sudu dostavila neposredno pred početak ročišta. Takođe, njenim propuštanjem dva ročišta dovelo je do toga da su vođeni i dododatni postupci po njenom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. Ali, kako je jedan od njih trajao dve godine, prema oceni Ustavnog suda, ne može se ceo period trajanja postupka po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje staviti na teret podnositeljki, jer se razumno moglo očekivati da taj postupak bude okončan u znatno kraćem vremenskom periodu.

5. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je ključni doprinos navedenoj dužini trajanja predmetnog parničnog postupka koji nije okončan u granicama razumnog roka dao parnični sud svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Stoga je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka i opisan doprinos podnositeljke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti