Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku Ustavnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete. Postupak je trajao skoro sedam godina, što je ocenjeno kao nerazumno dugo, uz naglasak na neefikasnosti postupajućih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4795/2010
18.09.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Janjića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Dušana Janjića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vođen u predmetu P. 2526/05, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58487/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Janjić iz Beograda je 12. novembra 2010. godine, preko punomoćnika Brankice Majkić, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije i prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2526/05, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58487/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 23. marta 2005. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv N. Č, radi naknade štete; da je taj sud 25. januara 2007. godine doneo presudu kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev; da mu je ta presuda dostavljena tek 3. decembra 2007. godine; da je Okružni sud u Beogradu odlučujući o žalbi tuženog 7. februara 2008. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje; da je zatim Prvi osnovni sud u Beogradu 31. marta 2010. godine delimično usvojio tužbeni zahtev; da je tuženi 6. oktobra 2010. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude, ali da nadležni drugostepeni sud do podnošenja ustavne žalbe nije odlučio; da postupak traje pet i po godina i da je neizvesno koliko će dalje trajati. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava a stavom 2. istog člana propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58487/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 23. marta 2005. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv N. Č, radi naknade štete.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu održano je tri ročišta za glavnu raspravu na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, dok jedno ročište nije bilo održano jer je greškom bilo zakazano na dan državnog praznika.

Presudom Drugom opštinskog suda u Beogradu P. 2526/05 od 25. januara 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor mesne nenadležnosti Drugog opštinskog suda u Beogradu istaknut od strane tuženog; u stavu drugom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete plati iznos od 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 25. januara 2007. godine pa do isplate kao i parnične troškove; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga iz stava prvog izreke počev od 10. januara 2005. godine do 25. januara 2007. godine; stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da tuženi na ime naknade nematerijalne štete plati preko dosuđenog iznosa pa do traženog iznosa od 1.000.000,00 dinara, za razliku od 700.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na taj iznos, kao i isplatu zakonske zatezne kamate na ovaj iznos počev od 10. januara 2005. godine do 25. januara 2007. godine; stavom petim izreke je odlučeno da će presuda biti objavljena u dnevnom listu "Novosti" o trošku tuženog. Navedena presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 3. decembra 2007. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1029/08 od 7. februara 2008. godine, donetim po žalbi tuženog, ukinuta je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2526/05 od 25. januara 2007. godine u stavu drugom i petom izreke i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je četiri ročišta, dok četiri ročišta nije bilo održano iz procesnih razloga. Na ročištima su ponovo izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka.

Od uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini predmet je bio u nadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu, gde se vodio pod brojem P. 58487/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58487/10 od 31. marta 2010. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete plati iznos od 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. marta 2010. godine do isplate, kao i parnične troškove; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u kome je traženo da tuženi na ime naknade nematerijalne štete plati tužiocu preko dosuđenog pa do traženog iznosa od 1.000.000,00 dinara, za razliku od 800.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se ova presuda objavi u dnevnom listu "Novosti".

Tuženi je 5. oktobra 2010. godine izjavio žalbu protiv stava prvog navedene prvostepene presude.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da je posle podnošenja ustavne žalbe Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tuženog, doneo presudu Gž. 16020/10 od 19. januara 2012. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58487/10 od 31. marta 2010. godine u stavu prvom izreke.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu dana i osam meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 23. marta 2005. godine do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu postupali efikasno, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, da bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude prošlo je nepune dve godine i u tom periodu održano je tri ročišta za glavnu raspravu, dok jedno ročište nije bilo održano, prvostepena presuda je dostavljena podnosiocu tek posle 11 meseci od njenog donošenja. Dalje, drugostepeni sud je posle godinu dana odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku nova prvostepena presuda je doneta posle dve godine i u tom periodu je održano četiri ročišta, dok četiri ročišta nije bilo održano, dok je drugostepeni sud odlučio posle nepune dve godine. Dakle, postupak je trajao skoro sedam godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po praksi ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer je on ili njegov punomoćnik prisustvovao svim ročištima za glavnu raspravu i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Takođe, predmet spora je za podnosioca bio od značaja, imajući u vidu da je predmet tužbe zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti podnosioca. Takođe, po oceni Suda, predmetni postupak nije bio posebno složen i nije iziskivao izvođenje većeg broja dokaza da bi trajao skoro sedam godina.

Ustavni sud konstatuje da se član 6. stav 1. i član 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava sadržinski ne razlikuju od člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, te je povredu tih prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u prvom delu izreke.

6. U pogledu zahteva podnosioca za utvrđivanje povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac za povredu navedenog prava nije dao ustavnopravne razloge, imajući u vidu da su podnosiocu bila na raspolaganju sva zakonskom propisana pravna sredstva koja je i koristio, te je u tom delu ustavna žalba odbačena, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku Ustavnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti