Povreda prava maloletnika na suđenje u razumnom roku u hitnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku maloletnoj oštećenoj u krivičnom postupku zbog nedavanja izdržavanja. Iako je postupak trajao pet i po godina, zbog hitne prirode predmeta i zaštite interesa deteta, nastupila zastarelost predstavlja povredu prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4798/2021
03.04.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi maloletne A. K, čiji je zakonski zastupnik M. K. iz Kučeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba maloletne A. K. i utvrđuje se da je u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 1/21 (ranije u predmetu istog suda K. 636/15), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo maloletne A. K. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maloletna A. K, čiji je zakonski zastupnik M. K. iz Kučeva, podnela je Ustavnom sudu 13. aprila 2021. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Kučeva, ustavnu žalbu protiv rešenja Drugog osnovnog suda u Beogradu R4. K. 21/20 od 5. februara 2021. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Ržk. 7/21 od 11. marta 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 1/21 (ranije u predmetu istog suda K. 636/15).

Podnositeljka izjavljuje ustavnu žalbu kao lice koje je u osporenom krivičnom postupku imalo svojstvo oštećenog.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je „neažurno i nezakonito postupanje krivičnog suda proizvelo nerazumno trajanje postupka, koji je računajući od podnošenja krivične prijave trajao više od osam godina, usled čega je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, čime je podnositeljka ustavne žalbe direktno pogođena, jer je uskraćena u ostvarivanju prava na zakonsko izdržavanje“; da je prema Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica krivični postupak za krivično delo nedavanje izdržavanja iz člana 195. Krivičnog zakonika hitan; da postupajući sud nije preduzeo nijednu procesnu radnju pet godina.

Predloženo je da Ustavni sud poništi osporene akte i naloži Drugom osnovnom sudu u Beogradu da ponovo odluči o prigovoru podnositeljke podnetom radi ubrzanja postupka u predmetu K. 636/15 ili da Sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Pre svega, Ustavni sud konstatuje da se u spisima predmeta K. 1/21 Drugog osnovnog suda u Beogradu ne nalaze osporena rešenja Drugog osnovnog suda u Beogradu R4. K. 21/20 od 5. februara 2021. godine i Višeg suda u Beogradu Ržk. 7/21 od 11. marta 2021. godine.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta K. 1/21, kao i dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu, između ostalog, utvrdio:

- da je maloletna oštećena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, 28. juna 2012. godine podnela krivičnu prijavu protiv M.K, zbog krivičnog dela nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. Krivičnog zakonika;

- da je podnositeljka ustavne žalbe 17. januara 2013. godine istakla imovinskopravni zahtev;

- da je Drugo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu 21. juna 2015. godine podnelo optužni predlog Kt. 5776/12 protiv M.K.

U optužnom predlogu je, između ostalog, navedeno da „postoji opravdana sumnja da je okrivljeni M.K. u periodu od 1. januara 2012. godine do 1. januara 2015. godine u Beogradu, u stanju uračunljivosti, svestan svog dela, čije je izvršenje hteo, a bio je svestan zabranjenosti dela, nije davao izdržavanje za lice koje je po Zakonu dužan da izdržava, ćerku – maloletnu A. K, a ta dužnost je utvrđena pravnosnažnom i izvršnom sudskom odlukom Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica Kučevo P2. 1303/10 od 18. marta 2011. godine, kojom je okrivljeni obavezan da na ime doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta A. K. plaća mesečno iznos od 300 evra na ruke zakonskom zastupniku maloletne A. K, majci M. K. i to mesečno unapred, od prvog do petog u mesecu dok za to postoje zakonski uslovi u ukupnom iznosu od 10.050,00 evra, čime je učinio krivično delo nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. Krivičnog zakonika“;

- da se postupak vodio u predmetu K. 636/15 Drugog osnovnog suda u Beogradu. Glavni pretres je odložen tri puta i to 20. novembra i 24. decembra 2015. godine i 14. marta 2016. godine usled nedolaska okrivljenog;

- da je Drugi osnovni sud u Beogradu 14. marta 2016. godine izdao naredbu K. 636/15 za izdavanje poternice za M.K;

- da je rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu R4. K. 11/19od 4. decembra 2019. godine odbijen prigovor radi ubrzavanja postupka u predmetu K. 636/15 Drugog osnovnog suda u Beogradu;

- da je rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu K. 1/21 od 4. januara 2021. godine obustavljen krivični postupak, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja;

- da je osporenim rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu R4. K. 21/20 od 5. februara 2021. godine odbijen kao neosnovan prigovor radi ubrzanja postupka, a kojim je traženo da se utvrdi da je maloletnoj oštećenoj A. K. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio u predmetu K. 1/21 Drugog osnovnog suda u Beogradu (ranije u predmetu istog suda K. 636/15);

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Ržk. 7/21 od 11. marta 2021. godine odbijena kao neosnovana žalba, a rešenje Drugog osnovnog suda u Beogradu R4. K. 21/20 od 5. februara 2021. godine je potvrđeno.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica („Službeni glasnik RS“, broj 85/05) propisano je da veće, kojim predsedava sudija koji je stekao posebna znanja iz oblasti prava deteta i krivičnopravne zaštite maloletnih lica, sudi punoletnim učiniocima sledećih krivičnih dela propisanih Krivičnim zakonikom, ako je oštećeni u krivičnom postupku maloletno lice – nedavanje izdržavanja (član 195.) (član 150. stav 1. tačka 18.), kao i da je krivični postupak za krivična dela iz člana 150. ovog zakona hitan (član 157.).

Članom 195. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05-ispravka, 107/05-ispravka, 72/09 i 111/09) propisano je da ko ne daje izdržavanje za lice koje je po zakonu dužan da izdržava, a ta dužnost je utvrđena izvršnom sudskom odlukom ili izvršnim poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, u iznosu i na način kako je to odlukom odnosno poravnanjem utvrđeno, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.

5. Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je najpre ispitivao da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae. Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega, garantuje okrivljenom, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoje izuzeci.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, predstavka broj 41916/04 od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, i to od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je imala svojstvo oštećene, pri čemu je istakla imovinskopravni zahtev, te je Ustavni sud ocenio da je aktivno legitimisana za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ustavni sud je prilikom ocene navoda ustavne žalbe kojima se obrazlaže povreda prava na suđenje u razumnom roku krenuo od kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava.

Naime, članom 20. Standardnih minimalnih pravila Ujedinjenih nacija za maloletničko pravosuđe (tzv. Pekinška pravila) propisano je da će „svaki slučaj od samog početka biti vođen ekspeditivno, bez bilo kakvog nepotrebnog odlaganja (član 20.1.)“. Takođe, iz navedenog proizlazi da je ekspeditivno vođenje postupka u predmetima u kojima se sudi maloletnicima od naročitog značaja.

Smernicama Komiteta ministara Saveta Evrope o pravosuđu po meri deteta od 17. novembra 2010. godine propisano je da je „u smislu ovih smernica o pravosuđu po meri deteta – dete svako lice mlađe od 18 godina (II – definicije)“, kao i da „u svim postupcima u koja su uključena deca treba primeniti načelo hitnosti kako bi se brzo odgovorilo na okolnosti i zaštitili najbolji interesi deteta, uz istovremeno poštovanje vladavine prava (IV – Pravosuđe po meri deteta pre, za vreme i posle pravosudnih postupaka, D. Pravosuđe po meri deteta tokom sudskih postupaka, 4. Izbegavanje nepotrebnog odlaganja – Smernica broj 50.)“. Predmeti u kojima su deca žrtve/učinioci krivičnih dela ili gde je reč o deci treba da budu rešavani ekspeditivno. Načelo hitnosti proizlazi iz Smernice broj 50. Ustavni sud konstatuje da deca imaju drugačiji doživljaj vremena u odnosu na onaj koji imaju odrasli, te da je element vremena njima važan. Na primer godinu dana trajanja postupka u sporu koji se vodi oko starateljstva može izgledati znatno duže desetogodišnjaku nego odraslom punoletnom licu. Ova Smernica dolazi do izražaja i u relevantnim instrumentima Saveta Evrope. Jedan od tih instrumenata zahteva da države obezbede da se istrage i krivični postupci tretiraju kao prioritetni predmeti, te da se rešavaju bez ikakvog neopravdanog odlaganja. Važnost ovoga dolazi do izražaja u dve varijante. Prva je da se žrtvama omogući da započnu oporavak, a druga je da se „obezbedi da se maloletnički predmeti brže rešavaju, izbegavajući nepotrebna odlaganja i kašnjenja, kako bi se obezbedilo preduzimanje delotvornih vaspitnih mera“.

Ustavni sud napominje da su navedeni standardi došli do izražaja u Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica (u daljem tekstu ZM.). Odredbom člana 150. ZM propisano je da je krivični postupak za krivična dela iz člana 150. ZM, a u koja krivična dela spada i krivično delo nedavanje izdržavanja iz člana 195. Krivičnog zakonika, hitan.

Polazeći od svega napred navedenog, a naročito imajući u vidu činjenicu da je u konkretnom slučaju oštećena bila maloletna, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Naime, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka istakla imovinskopravni zahtev 17. januara 2013. godine, da je krivični postupak protiv okrivljenog pokrenut podnošenjem optužnog predloga 21. juna 2015. godine, kao i da je krivični postupak pravosnažno okončan 4. januara 2021. godine, iz čega sledi da je, u odnosu na podnositeljku trajao pet godine i šest meseci.

Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da je predmetni postupak okončan u okviru razumnog roka. Međutim, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku i postupanja nadležnih sudova koji vode postupak. Kod poslednjeg činioca uzima se u obzir i koliki je značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca. Kada je dužina trajanja postupka suštinski bitna i iz nekih drugih razloga (na primer kada je dete/maloletno lice žrtva krivičnog dela ili učinilac krivičnog dela ili kada je reč o predmetima koji se tiču brige o detetu i starateljstvu) Ustavni sud smatra da se na te slučajeve moraju primeniti strožiji standardi u svetlu relevantnih međunarodnih dokumenata, te samog ZM. To u konkretnom slučaju znači da u postupcima u kojima se primenjuje ZM, postupajući sudovi moraju da se ponašaju u skladu sa strožijim standardima suđenja u razumnom roku svakako imajući u vidu i sve okolnosti koje utiču na trajanje postupka.

Primenjujući navedene standarde na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je okrivljenom stavljeno na teret krivično delo nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. Krivičnog zakonika, a koje spada u lakša krivična dela. Glavni pretres je odložen tri puta iz razloga nedolaska okrivljenog M.K. Postupajući sud je pokušavao da procesnim sredstvima obezbedi prisustvo okrivljenog. Međutim, usled boravka okrivljenog u inostranstvu i izbegavanja dolaska u Republiku Srbiju, sud nije uspeo da obezbedi prisustvo okrivljenog. Ustavni sud naročito napominje da je u konkretnom slučaju reč o maloletnoj oštećenoj koja je u trenutku kada je započeto izvršenje krivičnog dela koje je okrivljenom M.K. stavljeno na teret imala tri godine i tri meseca. Imajući u vidu godine podnositeljke, te (eventualne) posledice krivičnog dela nedavanje izdržavanja za podnositeljku, Ustavni sud smatra da je podnositeljka imala veliki interes da se krivični postupak što pre okonča. Četvrto, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Paulsen – Medalen and Svensson v. Sweden 149/1996/770/967 od 19. februara 1998. godine, st. 88. i predmetu Schaal v. Luxembourg, 51773/99 od 18. februara 2003. godine, st. 35. u kom je šestogodišnje trajanje krivičnog postupka imalo dejstvo na zahteve podnosioca predstavke u postupcima za kontakt i boravak deteta, te je u takvoj situaciji bila potrebna izuzetna ekspeditivnost. Peto, Ustavni sud konstatuje da u konkretnom slučaju nema doprinosa podnositeljke ustavne žalbe, niti njenog punomoćnika, trajanju osporenog krivičnog postupka.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja krivičnog postupka, kao i životni standard države, te činjenicu da će naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Usklađujući svoju praksu sa stavovima Evropskog suda, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke (videti odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

8. U odnosu na osporena rešenja Drugog osnovnog suda u Beogradu R4. K. 21/20 od 5. februara 2021. godine i Višeg suda u Beogradu Ržk. 7/21 od 11. marta 2021. godine, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka samo formalno osporava navedena rešenja. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava maloletnika na suđenje u razumnom roku u hitnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti