Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje prava svojine koji traje sedam godina i još nije okončan. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnosti sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jelisavke Tošić iz Knjaževca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jelisavke Tošić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 15/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da , kada se stvore procesni uslovi , preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelisavka Tošić iz Knjaževca je 4. januara 2010. godine, preko punomoćnika Dragane Videnović i Mileta Petkovića, advokata iz Bora, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Knjaževcu u predmetu P. 751/05. Pored toga, podnositeljka ustavne žalbe smatra da su nedonošenjem presude u ovom predmetu povređen i njeno pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava, pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pravo na jednaku zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i “naredi Opštinskom sudu u Knjaževcu da donese presudu i dostavi je punomoćnicima parničnih stranaka“.


2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P. 15/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Jelisavka Tošić, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 29. avgusta 2005. godine podnela Opštinskom sudu u Knjaževcu tužbu protiv tuženog društvenog preduzeća “Poljoprivredno – prehrambeni kombinat Džervin“ iz Knjaževca, radi utvrđenja prava svojine tužilje na k.p. br. 6156 , KO Knjaževac. U tužbi je, pored ostalog, istaknuto: da je prodavac Miodrag Žikić 20. septembra 1959. godine zaključio ugovor o kupoprodaji sa kupcem Živojinom Tošićem, kojim mu je preneo u svojinu navedenu parcelu; da je Živojina Tošića nasledio njegov sin Milovan Tošić, koga je nakon smrti nasledila tužilja i da je ona u svojinskoj državini ove parcele sa svojim pravnim prethodnicima od 1959. godine; da se u Službi za katastar nepokretnosti u Knjaževcu sporna parcela vodi na tuženog i da tužilja ima pravni interes da se sudskim putem utvrdi da je ona vlasnik navedene nepokretnosti. Predmet je zaveden pod brojem P. 751/05.

Prvostepeni sud je 26. maja 2006. godine doneo presudu P. 751/05, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da joj naknadi troškove parničnog postupka. Prvostepena presuda je 17. jula 2006. godine otpravljena iz suda.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Zaječaru je 13. avgusta 2008. godine doneo rešenje Gž. 2310/06, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Knjaževcu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je i činjenično stanje nepotpuno utvrđeno; da je odlučna činjenica u ovoj pravnoj stvari da li je sporna parcela bila predmet ugovora o kupoprodaji zaključenog 20. septembra 1959. godine, s obzirom na to da u ovom ugovoru nije naveden broj parcele; da iz iskaza svedoka proizlazi da je prodavac Miodrag Žikić 1948. godine osuđen i da mu je izrečena mera konfiskacije celokupne imovine koja je kasnije ukinuta, a prvostepeni sud nije utvrdio da li je sporna parcela bila obuhvaćena ovom merom i kad je ista ukinuta, a što je neophodna pretpostavka da bi se utvrdilo da li je pravni prethodnik tužilje mogao na osnovu ugovora o kupoprodaji da stekne pravo svojine na navedenoj nepokretnosti, od čega zavisi i da li je tužilja ovo pravo stekla nasleđivanjem od svojih pravnih prethodnika. Okružni sud u Zaječaru je u januaru 2009. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu.

Nakon stupanja na snagu i početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2008. godine i Zakona o uređenju sudova iz 2008. godine, prvostepeni parnični postupak u ovoj pravnoj stvari nastavljen je pred Osnovnom sudom u Zaječaru kao stvarno i mesno nadležnim sudom. Predmet je zaveden pod brojem P. 15/10.

Osnovni sud u Zaječaru je 24. februara 2010. godine doneo presudu P. 15/10, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je ona vlasnik k.p. br. 6156, KO Knjaževac, te je obavezao tuženog da trpi da se tužilja uknjiži kao vlasnik navedene nepokretnosti u Službi za katastar nepokretnosti Knjaževac. Prvostepena presuda je 27. aprila 2010. godine otpravljena parničnim strankama.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 13756/2010 od 15. septembra 2010. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta radi dopune postupka, ističući da u spisima ne postoji dokaz da je primerak odgovora tužilje na žalbu dostavljen tuženom.

Nakon što je prvostepeni sud otklonio procesne nedostatke, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 15263/2010 od 10. decembra 2010. godine opet vratio Osnovnom sudu u Zaječaru spise predmeta radi dopune postupka. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da prvostepeni sud treba da utvrdi da li su ispunjeni uslovi iz člana 214. tačka 5) Zakona o parničnom postupku za prekid postupka, s obzirom na to da je tuženi u podnesku od 18. oktobra 2010. godine istakao da je nad njim otvoren stečajni postupak.

Osnovni sud u Zaječaru je rešenjem P. 15/10 od 17. januara 2011. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, ističući da je rešenjem Privrednog suda u Zaječaru St. 395/2010 od 2. jula 2010. godine otvoren stečajni postupak nad tuženim.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, te da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da je drugostepeni sud dužan da vrati spise prvostepenom sudu u roku do 30 dana od dana donošenja odluke (član 383.).

Odredbom člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09).

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (“Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, “Službeni list SRJ“, broj 29/96 i “Službeni glasnik RS“, broj 115/05) je propisano: da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da se po samom zakonu pravo svojine, pored ostalog, stiče i održajem (član 21.); da savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina i da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.).

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula parnični postupak podnošenjem tužbe 29. avgusta 2005. godine, da su u ovoj pravnoj stvari donete dve prvostepene presude i da ovaj postupak još nije pravnosnažno okončan, imajući u vidu da je rešenjem od 17. januara 2011. godine prekinut zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da on traje sedam godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak. Naime, Opštinski sud u Knjaževcu je, rešavajući o osnovanosti tužbenog zahteva podnositeljke ustavne žalbe , trebalo da utvrdi da li ona ima osnov za sticanje svojine na spornoj nepokretnosti, u smislu odredaba čl. 20, 21. i 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. U tom kontekstu, valja napomenuti da je podnositeljka ustavne žalbe istakla da je stekla pravo svojine po osnovu održaja i nasleđa i da nisu postojali validni pismeni dokazi (u ugovoru o kupoprodaji zaključenom između Miodraga Žikića , kao prodavca i pravnog prethodnika podnositeljke Živojina Tošića kao kupca, nije naveden broj parcele koja je predmet ugovora), koji bi na nesumnjiv način potvrdili da je pravni prethodnik podnositeljke bio vlasnik sporne parcele, pa je prvostepeni sud morao da pribegne izvođenju drugih dokaza, što se odrazilo na dužinu trajanja postupka. Ipak, sama priroda spora i neophodnost izvođenja većeg broja dokaza , po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju opravdane razloge za toliko dugo trajanje ove parnice.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su ona i njen punomoćnik preduzeli sve procesne mere kako bi se ovaj parnični postupak efikasno okončao.

Ustavni sud smatra da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se blagovremeno okonča ova svojinska parnica.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje prvostepenog suda prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da je Opštinski sud u Knjaževcu prekoračio rok za izradu pismenog otpravka presude P. 751/05, koja je doneta 26. maja 2006. godine, a otpravljena parničnim strankama 17. jula 2006. godine, uzimajući u obzir odredbu ranije važećeg člana 341. stav 1. ZPP. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da je isti propust učinio i Osnovni sud u Zaječaru, koji je presudu P. 15/10 od 24. februara 2010. godine otpravio parničnim strankama 27. aprila 2010. godine. Takođe, Opštinski sud u Knjaževcu je presudom P. 751/05 od 26. maja 2006. godine usvojio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, ne utvrđujući bitnu činjenicu da li je njen pravni prethodnik stekao pravo svojine na spornoj parceli na osnovu ugovora o kupoprodaji, te je Okružni sud u Zaječaru rešenjem Gž. 2310/06 od 13. avgusta 2008. godine ukinuo navedenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da postoji odgovornost i drugostepenog suda za prekomerno trajanje ove parnice, jer je Okružni sud u Zaječaru, suprotno odredbi člana 383. ranije važećeg ZPP, vratio prvostepenom sudu spise predmeta tek nakon pet meseci od dana donošenja navedenog ukidajućeg rešenja. O pasivnom postupanju Opštinskog suda u Knjaževcu u ovoj pravnoj stvari govori i činjenica da navedeni prvostepeni sud u periodu od pet meseci (od 3. aprila 2009. do 17. septembra 2009. godine, kada je održano ročište za glavnu raspravu) nije preduzeo nijednu procesnu radnju kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku.

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu i ostale procesne propuste prvostepenog suda i da ova parnica traje već sedam godina, te da je neizvesno kad će ona biti pravnosnažno okončana jer je postupak u prekidu zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem se podnositeljka poziva na povredu prava iz člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe prethodna iscrpljenost svih delotvornih pravnih sredstava i da samo u slučaju kada podnositeljka izjavljuje žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, postoji izuzetak od supsidijernog karaktera ovog pravnog sredstva.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da je ovaj parnični postupak prekinut zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim i da ne postoje još procesne pretpostavke da drugostepeni sud odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P. 15/10 od 24. februara 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da nisu iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, kao nužan procesni uslov za izjavljivanje ustavne žalbe u navedenom delu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno o dredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere, kada se stvore odgovarajući procesni uslovi, kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Sledom rečenog , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević