Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Iako je sud bio neaktivan, podnosiocu je dosuđena umanjena naknada nematerijalne štete od 100 evra zbog njegovog značajnog doprinosa odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. D . iz B, Republik a Crna Gora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba K. D . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 2158/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. D . iz B, Republika Crna Gora , je 15. juna 2012. godine, podne o Ustavnom sudu ustavnu žalbu , dopunjenu 7. juna 2013. godine, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu K ž3. 9/11 od 16. marta 201 2. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , posebnih prava okrivljenog i prava na pretpostavku nevinosti iz člana 32. stav 1 , člana 33. st. 5. i 6. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 6. st. 1, 2. i 3d Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se označene odredbe Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava zajemčenih Ustavom, to Ustavni sud postojanje istaknutih povreda prava ceni u odnosu na označene odredbe Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi detaljno iznosi tok krivičnog postupka koji je protiv njega vođen pred Okružnim sudom u Beogradu, a koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude i zaključuje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i posebno pravo okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava, jer je postupak trajao „13 godina i skoro 8 meseci“. Podnosilac dalje ističe da je nakon dve oslobađajuće presude Okružnog suda u Beogradu (K. 419/02 od 14. maja 2008. godine i K. 2158/08 od 11. septembra 2009. godine) Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž1. 6424/10 kojom je „osuđen na četiri godine zatvora“, da bi osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu, kao suda trećeg stepena, preinačena presuda drugostepenog suda samo u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci. Podnosilac smatra, pored ostalog, da je drugostepeno i trećestepeno veće uverenje o njegovoj krivici steklo na osnovu čitanja spisa predmeta, a ne neposrednim saslušanjem svedoka na čijim iskazima „grade svoje zaključke“, te zaključuje da mu je povređeno posebno pravo okrivljenog iz člana 33. stav 5. Ustava, jer su „drugostepeni i trećestepeni sud odlučili da na osnovu sopstvenih pretpostavki i neodrživih spekulacija, samo na osnovu čitanja spisa predmeta izvedu zaključak o vrednosti izjava svedoka identifikacije“. Konačno, podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i povredu prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, koju, nakon detaljne analize izvedenih dokaza, zasniva na tvrdnji da u osporenog presudi Apelacioni sud u Beogradu „nije sa jednakom pažnjom utvrdio i ocenio činjenice koje ga terete kao okriljenog i one koje mu idu u korist, dajući isključivo značaj činjenicama za koje utvrđuje da terete okrivljenog i na bazi takve svoje ocene donosi presudu“.

Predložio je , pored ostalog, da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu nematerijalne štete , te poništi osporenu presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odgovore Višeg i Apelacionog suda u Beogradu VIII Su. 52/12-52 i Su. VIII 962/2012, kao i spise predmeta Višeg suda u Beogradu K. 14259/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Okružnim sudom u Beogradu, koji je pravnosnažno okončan.

Krivični postupak je pokrenut 12. novembra 1999. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga (rešenje Ki. 870/98), zbog krivičnog dela neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga. Navedeno rešenje je doneto bez prethodnog saslušanja podnosioca, jer nije bio dostupan sudu, a zbog „opasnosti od odlaganja istražnih radnji“

Istaržni sudija je potom ispitao predložene svedoke, nakon čega je 23. decembra 1999. godine prema podnosiocu ustavne žalbe odredio pritvor, naredio izdavanje poternice i prekinuo istragu (rešenja Ki. 870/98).

Iz službene beleške koju je 14. maja 2002. godine sačinio istražni sudija Okružnog suda u Beogradu proizlazi da je „zamenik Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu izrazio saglasnost da se okrivljeni K. D . ne pritvara“, nakon čega je istog dana podnosilac ustavne žalbe saslušan pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 20. juna 200 2. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu , koja mu nije mogla biti blagovremeno uručena.

Nakon što je branilac podnosioca ustavne žalbe 26. novembra 2002. godine dostavio sudu adresu u Republici Crnoj Gori na koju mu se mogu slati pismena, podnosiocu je 22. marta 2003. godine optužnica uručena.

Okružni sud u Beogradu je zakazao glavni pretres 11 puta, i to:

- tokom 2003. godine dva puta – oba puta neodržan;

- tokom 2004. godine dva puta - oba puta održan;

- tokom 2005. godine tri puta – jedanput održan i dva puta neodržan;

- tokom 2006. godine dva puta – oba puta neodržan;

- tokom 2007. godine nijednom;

- tokom 2008. godine dva puta – jedanput održan i jedanput neodržan.

Dakle, glavni pretres nije održan sedam puta, i to: tri puta zbog nedolaska svedoka (1. oktobar 2003, 17. novembar 2003. i 10. april 2006. godine); dva puta zbog podnosioca ustavne žalbe - jedanput jer nije pristupio zbog toga što se nalazio na brodu na radu (19. oktobar 2005. godine), a drugi put zbog bolesti (1. april 2008. godine); jedanput jer nije pristupio niko od pozvanih lica, dakle ni podnosilac ustavne žalbe, niti njegov branilac (18. februar 2005. godine); jedanput zbog zdravstvene sprečenosti predsednika veća (24. maja 2006. godine), koji je odredio da će naredni pretres biti zakazn naknadno pismenim putem.

Novi predsednik veća je 7. marta 2008. godine glavni pretres zakazao za 1. april 2008. godine.

Okružni sud u Beogradu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 14. maja 200 8. godine doneo presudu K. 419/02 kojom je podnosioca ustavne žalbe oslobodio od optužbe za krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga. Navedena presuda je ukinuta 1. decembra 2008. godine rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2329/08 i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, Okružni sud u Beogradu je glavni pretres zakazao dva puta, i to: 5. marta 2009. godine, k ada nije održan, jer se podnosilac ustavne žalbe nalazio na brodu na radu do avgusta meseca iste godine; 11. septembra 2009. godine, k ada je održan.

Okružni sud u Beogradu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 11. septembra 200 9. godine doneo presudu K. 2158/08 kojom je podnosioca ustavne žalbe oslobodio od optužbe.

Navedena presuda je po žalbama, nakon održanog pretresa pred drugostepenim sudom, preinačena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 6424/10 od 12. jula 201 1. godine, tako što je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga i osuđen je na četiri godine zatvora.

Apelacioni sud u Beogradu je, kao sud trećeg stepena, 16. marta 2012. godine doneo osporenu presudu Kž3. 9/11, kojom je preinačio drugostepenu presudu u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je podnosioca ustavne žalbe osudio na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci, čime je krivični postupak pravnosnažno okončan.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane i da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. st. 5. i 6.) ; da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

5. Imajući u vidu Ustavom utvrđenu sadržinu prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6, na čije povrede podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje, kao i navode i razloge na kojima svoje tvrdnje zasniva, Ustavni sud je istaknutu povredu prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja cenio u okviru prava na suđenje u razumnom roku.

Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od 12. novembra 1999. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage postupak pokrenut, do 16. marta 201 2. godine kada je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud trećeg stepena, doneo presudu Kž 3. 9/11 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak ukupno trajao 12 godina i skoro četiri meseca, odnosno devet godina i 11 meseci efektivno (budući da je postupak bio u prekidu u periodu od 23. decembra 1999. do 14. maja 2002. godine), što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka, prvenstveno snosi prvostepeni sud koji je vodio postupak u kome je prva prvostepena presuda doneta tek nakon pet godina od stupanja optužnice na pravnu snagu. Takođe, Ustavni sud ukazuje da, iako je u konkretnom slučaju, imajući u vidu krivično delo koje je stavljeno na teret podnosiocu (neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga), nadležni sud u krivičnom postupku trebalo da raspravi i oceni niz činjeničnih pitanja od kojih je zavisilo donošenje zakonite i pravilne odluke, Sud je utvrdio i postojanje perioda potpune neaktivnosti Okružnog suda u Beogradu u trajanju od jedne godine i deset meseci (od 24. maja 2006. do 1. aprila 2008. godine), za koje vreme nije preduzeta nijedna procesna radnja. Tokom navedenog perioda u osporenom krivičnom postupku nadležni sud nije zakazao niti jednom glavni pretres. Ovakvo postupanje se ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Pri ovakvom činjeničnom stanju, Ustavni sud ukazuje da nije potrebno posebno ocenjivati značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca, dok je njegov očigledni doprinos dugom trajanju postupka uzet u obzir kod utvrđivanja iznosa naknade štete.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno sledeće činjenice: da podnosilac nije bio dostupan sudu, te mu je bio određen pritvor , zbog čega je istražni postupak bio u prekidu dve godine i skoro pet meseci; da podnosiocu nije mogla biti uručena optužnica devet meseci; da je zbog nedolaska podnosioca glavni pretres tri puta nije održan. Navedeno predstavlja veoma značajan doprinos samog podnosioca ukupnoj dužini trajanja predmetnog krivičnog postupka, te Ustavni sud nalazi da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o u konkretnoj pravnoj stvari. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje prema okolnostima svakog pojedinačnog slučaja.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povred u prava iz člana 33. stav 5. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodima ustavne žalbe u ovom delu zapravo se ukazuje na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporen om presudom činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i u tom smislu se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da se povreda prava na pretpostavku nevinosti, kao jednog od prava kojim se, saglasno odredbi člana člana 34. stav 3. Ustava, jemči pravna sigurnost u kaznenom pravu, ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa osporenom presudom koj om je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim i osuđen, s obzirom na to da ne postoje ustavna jemstva da će se krivični postupak okončati u skladu sa očekivanjima bilo koje od stranaka koje u postupku učestvuju.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti