Odbijena ustavna žalba u sporu za naknadu štete zbog oduzetih vozila

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, nalazeći da redovni sudovi nisu povredili pravo na pravično suđenje. Zahtev za naknadu štete zbog oduzetih vozila je pravilno odbijen, jer je oduzimanje izvršeno na osnovu pravnosnažnog rešenja donetog u prekršajnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Saše Stojkovića i Arsena Arsenovića, obojice iz Novog Sada, i Saše Matića iz Bijeljine, Republika Srpska - BiH, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Saše Stojkovića, Arsena Arsenovića i Saše Matića izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45538/10 od 23. februara 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 67/13 od 20. marta 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Saša Stojković i Arsen Arsenović, obojica iz Novog Sada, i Saša Matić iz Bijeljine, Republika Srpska - BiH, podneli su Ustavnom sudu, 28. maja 2014. godine, preko zajedničkog punomoćnika Miloša Andrića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, na naknadu štete, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. st. 2. i 3, člana 36. i člana 58. st 1. i 4. Ustava Republike Srbije. Podnosioci su se istovremeno pozvali i na povredu prava garantovanog odredbom člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosioci ustavne žalbe navode: da su sudovi u parničnom postupku odbili da izvedu sve predložene dokaze; da nadležni sudovi nisu pravilno primenili pravilo o teretu dokazivanja; da parnični sudovi nisu uzeli u obzir činjenicu da tužena Republika Srbija nije želela da dostavi dokaze kojima očigledno raspolaže, a što je bila dužna; da nije bilo pravnog osnova da se Saši Matiću oduzme vozilo, budući da je u odnosu na njega prekinut prekršajni postupak, čime je došlo i do povrede pretpostavke nevinosti. Pored toga, u ustavnoj žalbi se osporavaju i postupci koji su vođeni pred carinskim organima i organizacionim delovima Ministarstva unutrašnjih poslova. Polazeći od navedenog, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se poništi osporena drugostepena presuda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene presude i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45538/10 od 23. februara 2012. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P. 45538/10 od 23. oktobra 2012. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca Saše Stojkovića, Arsena Arsenovića i Saše Matića kojim su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocima isplati vrednost za vozila koje je dobila radnjom kojom je prouzrokovana šteta, i to: tužiocu Saši Stojkoviću za putničko vozilo marke BMW tip 318, bpoj šasije WBACA31080EG57170, koje je ustupljeno tuženoj 5. januara 1996. godine od strane Savezne uprave carina, iznos od 20.000 eura, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, uvećano za iznos domicilne kamate Centralne evropske banke obračunate počev od dana utuženja; tužiocu Arsenu Arsenoviću za putničko motorno vozilo marke Mercedes tip 220 E, broj šasije WDB1240221V886170, ustupljeno tuženoj 6. februara 1995. godine od strane Savezne uprave carina, iznos od 40.000 eura , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , uvećano za iznos domicilne kamate Centralne evropske banke obračunate počev od dana utuženja; tužiocu Saši Matiću za putničko motorno vozilo marke VW Golf 3 broj šasije WVWZZZ1HZNN149096, ustupljeno tuženoj i to OUP Bačka Palanka 28. februara 1995. godine od strane Savezne uprave carina, iznos od 20.000 eura , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , uvećano za iznos domicilne kamate Centralne evropske banke obračunate počev od dana utuženja. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocima vrati navedena vozila. Stavom trećim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj naknade troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 67/13 od 20. marta 2014. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45538/10 od 23. februara 2012. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P. 45538/10 od 23. oktobra 2012. godine. Stavom drugim izreke, obavezani su tužioci da nadoknade tuženoj troškove drugostepenog postupka. U obrazloženju ove presude je navedeno: da su 4. aprila 1994. godine predmetna putnička vozila privremeno oduzeto od tužilaca; da je privremeno oduzimanje ovih vozila izvršio OUP Vršac i o tome izdao tri potvrde, u kojima su navedene i druge stvari koje su tada oduzete od tužilaca (saobraćajne dozvole, zeleni kartoni, putne isprave i drugo); da su oduzete saobraćajne dozvole za sva tri vozila bile predmet kriminalističko - tehničkog veštačenja kojim je utvrđeno da nisu originalne i da se od originala razlikuju po dimenzijama, kvalitetu papira i obliku odštampanih slova; da je protiv tužilaca kao izvršilaca više krivičnih dela falsifikovanja isprave i nedozvoljene trgovine podneta krivična prijava, i po sprovedenoj istrazi podignuta optužnica; da je krivični postupak okončan pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu K. 611/97 od 20. aprila 2004. godine, kojom je optužba odbijena zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja; da je 5. septembra 1994. godine, na osnovu podnete prekršajne prijave, Carinarnica Vršac podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv tužilaca i NN lica, koji je zaveden u upisnik Komisije za carinske prekršaje carinarnice Novi Sad; da je prekršajni postupak okončan rešenjem Komisije za carinske prekršaje carinarnice Novi Sad P - 2739/94 od 28. oktobra 1994. godine, koje je oglašeno pravnosnažnim sa datumom 6. aprila 1995. godine; da su navedenim rešenjem tužioci Saša Stojković i Arsen Arsenović oglašeni odgovornim za prekršaje iz člana 194. stav 1. u vezi stava 3. tada važećeg Carinskog zakona i izrečene su im novčane kazne, dok je prekršajni postupak pokrenut protiv NN lica i tužioca Saše Matića prekinut, saglasno članu 119. stav 1. tačka 1. Zakona o prekršajima, zbog njihove nedostupnosti organu za vođenje prekršajnog postupka; da su navedenim rešenjem sporna motorna vozila oduzeta od tužilaca, na osnovu člana 200. stav 1. u vezi sa članom 203. stav 1. Carinskog zakona; da je, pre pravnosnažnosti ovog rešenja, Komisija za carinske prekršaje carinarnice Vršac donela naredbu broj 97/94 od 12. decembra 1994. godine o privremenom oduzimanju predmetnih vozila od tužilaca i njihovom stavljanju pod carinski nadzor do okončanja prekršajnog postupka; da vozila oduzeta navedenim pravnosnažnim rešenjem nisu bila izložena javnoj prodaji; da je na molbu direktora Savezne uprave carina vozilo marke Mercedes tip 220 E ustupljeno 6. februara 1995. godine, o čemu je sačinjena potvrda, Odeljenja za prodaju i nabavku motornih vozila Savezne uprave carina broj 003333 od navedenog dana; da je vozilo marke VW tip Golf 3 ustupljeno 28. februara 1995. godine MUP-u Srbije - OUP Bačka Palanka, po potvrdi broj 003368, a vozilo marke BMW tip 318 E predato je 5. januara 1996. godine MUP-u Srbije po reversu broj 2/96; da su putnička vozila ustupljena MUP-u Republike Srbije korišćena do 17. februara 2004. godine, odnosno 12. juna 2011. godine, nakon čega su povučena iz upotrebe, odjavljena i predložena za rashod, i trenutno se nalaze na parkingu MUP-a u Beogradu, odnosno Novom Sadu; da vozilo marke Mercedes nije u vlasništvu Ministarstva unutrašnjih poslova; da su spisi carinskog prekršajnog postupka zbog proteka vremena u kojem se čuvaju uništeni.

Po nalaženju drugostepenog suda, tužioci su neosnovano osporavali pravilnost odluke prvostepenog suda. Naime, prekršajni postupak okončan je pravnosnažnim rešenjem Komisije za carinske prekršaje Carinarnice Novi Sad P-2739/94 od 28. oktobra 1994. godine kojim je okrivljenima - tužiocima izrečena i zaštitna mera oduzimanja vozila, koje je predstavljalo pravni osnov po kojem je tužena držala predmetna vozila. Zbog toga tužena nije u obavezi da ista vrati tužiocima, u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, niti da im isplati njihovu novčanu protivvrednost na osnovu člana 209. tog zakona.

Apelacioni sud ukazuje i da u postupanju organa nadležnog za vođenje carinskog prekršajnog postupka nije bilo nezakonitosti. Ovo stoga što su tužioci Saša Stojković i Arsen Arsenović pravnosnažnim rešenjem oglašeni krivim za izvršeni prekršaj iz člana 194. stav 1. u vezi stava 3. tada važećeg Carinskog zakona („Službeni list CPJ“ broj 45/92 sa kasnijim izmenama i dopunama), i izrečena im je odgovarajuća kazna, a odredbom člana 200. stav 1. navedenog zakona propisano je obavezno oduzimanje robe koja je predmet tog prekršaja, čak i u slučaju ako roba nije svojina učinioca (član 203. stav 1. tog zakona). Prekršajni postupak protiv tužioca Saše Matića, u smislu odredbe člana 119. stav 1. tačka 1. Zakona o prekršajima kojima se povređuju savezni propisi , prekinut je zato što nije bio dostupan prekršajnom organu, ali ta okolnost nije predstavljala smetnju za izricanje mere oduzimanja vozila.

Pravni osnov oduzimanja vozila od tužilaca je pravnosnažno rešenje Komisije za carinske prekršaje carinarnice Novi Sad P - 2739/94 od 28. oktobra 1994. godine. Naredba broj 92/94 od 13. decembra 1994. godine doneta je pre pravnosnažnosti tog rešenja i istom su vozila samo privremeno oduzeta od tužilaca - učinilaca carinskih prekršaja, i stavljena su pod carinski nadzor do okončanja prekršajnog postupka. Iako je prekršajni postupak protiv tužioca Saše Matića prekinut, prema njemu je mogla biti izrečena zaštitna mera oduzimanje vozila jer je to bilo predviđeno članom 204. stav 2. tada važećeg Carinskog zakona. Prekršajni spisi su uništeni zbog proteka roka njihovog čuvanja. Upisnik Komisije za carinske prekršaje carinarnice Novi Sad sadrži podatak da je takvo rešenje doneto i da su tužioci Saša Stojković i Arsen Arsenović izjavili žalbe. Čin izjavljivanja žalbe ukazuje da je žaliocima prepis prvostepenog rešenja i dostavljen. Navedeni upisnik predstavlja javnu ispravu u smislu člana 230. ZPP koja dokazuje istinitost onoga što se u njoj određuje. Tužioci nisu dokazivali da su u toj javnoj ispravi neistinito utvrđene činjenice ili da je isprava nepravilno sastavljena, u smislu člana 188. ZPP. S obzirom na to da prvostepeno prekršajno rešenje sadrži potvrdu o pravnosnažnosti, to se njegova pravilnost i zakonitost u parničnom postupku ne može ocenjivati, bez obzira što upisnik prvostepenog prekršajnog organa ne sadrži upisan podatak o pravnosnažnosti tog rešenja. Dalje postupanje carinskih organa tužene države sa spornim vozilima i njihova predaja drugim državnim organima nema značaja za odluku o tužbenom zahtevu, pošto je oduzimanje vozila od tužilaca zasnovano na pravnosnažnom rešenju donetom u prethodno sprovedenom prekršajnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Kako su odredbama člana 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud povredu ovog prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija

Zakonom o prekršajima kojima se povređuju savezni propisi („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 20/82, 14/85, 74/87, 57/89, 3/90 i 35/91, i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 50/93, 24/94, 28/96, 64/01, 101/05 i 116/08) bilo je propisano: da se saveznim zakonom mogu uz kaznu za prekršaj propisati zaštitna mera oduzimanje predmeta, kao i da se zaštitne mere mogu izreći i ako kazna za prekršaj nije izrečena, samo ako je takva mogućnost predviđena u saveznom zakonu (član 40. stav 1. tačka 3) i stav 3.); da se propisom kojim se određuje prekršaj može predvideti obavezno izricanje zaštitne mere oduzimanja predmeta, da se navedeni predmeti za prekršaje iz oblasti carinskog, spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja, mogu oduzeti i ako kazna za prekršaj nije izrečena, ako se prekršajni postupak ne može voditi zbog nepostojanja uslova za prekršajnu odgovornost ili ako je postupak prekinut iz razloga što učinilac prekršaja nije dostupan organu nadležnom za vođenje prekršajnog postupka (član 45. st. 5. i 8.); da će savezni organ koji vodi prekršajni postupak rešenjem prekinuti postupak ako se ne zna boravište okrivljenog, ili je u bekstvu, ili inače nije dostižan državnim organima, ili se nalazi u inostranstvu na neodređeno vreme, da će se prekinuti postupak nastaviti kad prestanu smetnje koje su ga izazvale (član 119. stav 1. tačka 1) i stav 3.).

Carinskim zakonom ("Službeni list SRJ" br. 45/92, 16/93, 50/93 i 24/94) bilo je propisano: da će se roba koja je predmet prekršaja iz člana 188. stav 1. tačka 1, člana 189. stav 1. tač. 1. do 4. i tač. 6, 7, 8. i 10, člana 190. stav 1. tačka 3, člana 195. stav 1. tač. 1. do 3. i člana 198. stav 1. ako je učinilac prekršaja izvršio neku od radnji iz člana 188. stav 1. tačka 1, člana 189. stav 1. tač. 1. do 4. i tač. 6, 7, 8. i 10. i člana 190. stav 1. tačka 3. i roba koja je predmet prekršaja iz člana 194. st. 1. i 3. u vezi sa članom 188. stav 1. tačka 1, člana 189. stav 1. tač. 1. do 4. i tač. 6, 7, 8. i 10, člana 190. stav 1. tačka 3, člana 195. stav 1. tač. 1. do 3. i člana 198. stav 1. ako je učinilac prekršaja izvršio neku od radnji iz člana 188. stav 1. tačka 1, člana 189. stav 1. tač. 1 do 4. i tač. 6, 7, 8. i 10. i člana 190. stav 1. tačka 3. ovog zakona, oduzeti i da vlasnik robe stavljene pod carinski nadzor u smislu stava 5. ovog člana ima pravo na naknadu štete na teret saveznog budžeta ako se u sprovedenom carinskom postupku utvrdi da nije postojao carinski prekršaj (član 200. st. 1. i 6.); da se roba koja je predmet prekršaja iz člana 188. stav 1. tačka 1, člana 189. stav 1. tač. 1. do 4. i tač. 6, 7, 8. i 10, člana 190. stav 1. tačka 3, člana 195. stav 1. tač. 1. do 3. i člana 198. ako je učinilac prekršaja izvršio neku od radnji iz člana 188. stav 1. tačka 1, člana 189. stav 1. tač. 1. do 4. i tač. 6, 7, 8. i 10. i člana 190. stav 1. tačka 3. ovog zakona može oduzeti i ako nije svojina učinioca prekršaja (član 203. stav 1.); da se roba ili prevozno, odnosno prenosno sredstvo kojim je prekršaj izvršen može oduzeti, odnosno naplatiti njihova vrednost i kad se protiv učinioca ne može voditi prekršajni postupak zbog toga što je nepoznat ili nedostupan nadležnim organima ili zbog postojanja drugih zakonskih smetnji, osim u slučaju nastupanja apsolutne zastarelosti ( član 204. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenih presuda, pored ostalog, bilo je propisano da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili propise u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca.

U konkretnom slučaju, povodom predmetnih vozila vođena su tri različita postupka od strane nadležnih državnih organa. Najpre je protiv podnosilaca ustavne žalbe zbog izvršenja više krivičnih dela falsifikovanja isprave i nedozvoljene trgovine podneta krivična prijava, i po sprovedenoj istrazi podignuta je optužnica, a krivični postupak je okončan pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu K. 611/97 od 20. aprila 2004. godine kojom je optužba odbijena zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Zatim je na osnovu podnete prekršajne prijave, Carinarnica Vršac podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv podnosilaca ustavne žalbe, a prekršajni postupak je okončan rešenjem Komisije za carinske prekršaje carinarnice Novi Sad od 28. oktobra 1994. godine, kojim su podnosioci Saša Stojković i Arsen Arsenović oglašeni odgovornim za prekršaje iz člana 194. stav 1. u vezi stava 3. tada važećeg Carinskog zakona i izrečene su im novčane kazne, dok je prekršajni postupak prekinut protiv podnosioca Saše Matića, saglasno članu 119. stav 1. tačka 1) Zakona o prekršajima, zbog njegove nedostupnosti organu za vođenje prekršajnog postupka. Navedenim rešenjem izrečena je zaštitna mera trajnog odizimanja predmetnih putničkih vozila. Nakon toga su podnosioci ustavne žalbe u parničnom postupku tražili od Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova da im vrati predmetna vozila i naknadi materijalnu štetu, a koji je okončan osporenim presudama.

Ustavni sud primećuje da iz činjeničnog stanja utvrđenog u parničnom postupku proizlazi da su Saša Stojković i Arsen Arsenović u prekršajnom postupku pravosnažno osuđeni za izvršenje carinskog prekršaja iz člana 194. tada važećeg Carinskog zakona, dok je u odnosu na Saš u Mitića prekinut prekršajni postupak zato što nije bio dostupan prekršajnom organu, i da im je tom prilikom, pored ostalog, izrečena mera trajnog oduzimanja vozila. Kako pravni osnov za trajno oduzimanje putničkih vozila od podnosilaca ustavne žalbe, predstavlja pravosnažno prekršajno rešenje, a da se u parničnom postupku ne može utvrđivati pravilnost, odnosno zakonitost pravosnažno okončanog prekršajnog postupka u kojem su doneta takva rešenja, to su, po oceni Ustavnog suda, postupajući sudovi na ustavnopravno prihvatljiv način zaključili da postoji pravni osnov za oduzimanje predmetnih vozila, te da stoga tužena nije u obavezi da vrati ta vozila, niti da nadoknadi štetu u visini njihove protivvrednosti . Sledom navedenog neosnovana je tvrdnja podnosilaca da im je osporenim presudama povređeno pravo zajemčeno članom 35. stav 2. Ustava.

Što se tiče navoda podnosilaca koji se odnose na primenu pravila tereta dokazivanja i sprovođenja dokaznog postupka, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 223. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, bilo predviđeno da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, kao i da Ustavni sud načelno nije nadležan da vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena sudska odluka , osim kad u tome postoji očigledna proizvoljnost ili arbitrarnost, a što ovde nije slučaj. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično bili primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost suprotno ustavnim jemstvima prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nije posebno cenio navode podnosilaca o tome da im je osporenim presudama povređeno pravo iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da podnosi oci povredu prava na imovinu, u suštini, obrazlažu istim razlozima kojima obrazlažu i povredu prava na pravično suđenje.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe Saše Matića da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pretpostavku nevinosti, Ustavni sud konstatuje da se ustavna garancija da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, pre svega, jemči okrivljenom licu dok se protiv njega vodi krivični postupak. U tom smislu, pretpostavka nevinosti je povređena ako sudska odluka koja se odnosi na lice koje je okrivljeno za krivično delo odražava mišljenje da je krivo pre nego što se njegova krivica dokaže po zakonu, odnosno ukoliko u odsustvu zvanične odluke, postoji određeno mišljenje koje ukazuje da sud (ili drugi državni organ) smatra okrivljenog krivim.

S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) više puta ponovio da domašaj člana 6. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (kojim se garantuje prezumcija nevinosti) nije ograničen na krivični postupak koji je u toku, nego se može protegnuti i na sudske odluke donesene nakon obustave tog postupka ili nakon oslobađajuće odluke, ako su pitanja koja se postavljaju u tim odlukama povezana sa krivičnim postupkom u kome je podnosilac optužen i njegova su posledica. U presudi Minelli protiv Švajcarske, od 25. marta 1983. godine, ESLjP je istakao da garancija pretpostavke nevinosti može biti povređena i ako sudska odluka koja se tiče (ranije) okrivljenog lica ostavlja utisak da je on kriv, a da prethodno nije dokazana njegova krivica na osnovu zakona. ESLjP je utvrdio kršenje pretpostavke nevinosti i u predmetima O. protiv Norveške, Hammern protiv Novveške i Y. protiv Norveške, od 11. februara 2003. godine, koji su se odnosili na odluke donete po zahtevima za naknadu štete.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe Saša Matić, nakon što je u odnosu na njega prekršajni postupak pravosnažno prekinut i izrečena zaštitna mera oduzimanja njegovog vozila, podneo parničnom sudu tužbu, radi vraćanja predmetnog vozila i naknade štete. Osporenim presudama donetim u parničnom postupku nije utvrđivana prekršajna odgovornost podnosioca ustavne žalbe Saše Matića, niti one ostavljaju utisak da je Saša Matić učinio prekršaj, čime, po oceni Ustavnog suda, nije došlo do povrede prava na pretpostavku nevinosti. Međutim, okolnost da je prekršajni postupak protiv Saše Matića prekinut i da nije utvrđena njegova prekršajna odgovornost nije predstavljala smetnju za izricanje mere oduzimanja vozila, imajući u vidu da je odredbom člana 204. stav 2. Carinskog zakona iz 1992. godine bilo predviđeno da se sredstvo kojim je prekršaj izvršen može oduzeti i kad se protiv učinioca ne može voditi prekršajni postupak zbog toga što je nepoznat ili nedostupan nadležnim organima ili zbog postojanja drugih zakonskih smetnji.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci nisu pružili dokaze o tome da postoje različite sudske odluke kod iste činjenične i pravne situacije, a što predstavlja uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocima ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njihovih prava i na zakonu zasnovanih interesa, i to žalba drugostepenom sudu, koju su i podneli, ali se Ustavom ne jemči i da će izjavljena žalba biti uvažena.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijena ustavna žalba u sporu za naknadu štete zbog oduzetih vozila

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti