Povreda prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u parničnom i izvršnom postupku koji traju preko 11 godina. Dodeljuje se naknada materijalne štete u visini dosuđenog potraživanja i nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4809/2011
30.04.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. J. iz Č, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. J. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 608/04 i izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 1592/08, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 23408/11, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Z. J . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 1592/08, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 23408/11, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na imovinu, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i pravo podnositeljke na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 1592/08 od 26. februara 2008. godine. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

4. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme odgovarajuće mere u skladu sa zakonom kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. J. iz Č. je 10. oktobra 2011 . godine, preko punomoćnika D. Lj. R, advokata iz Č, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 608/04 i izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 1592/08, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 23408/11.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporeni parnični postupak, koji je vođen radi isplate razlike između pripadajuće i isplaćene zarade i drugih primanja po osnovu rada, trajao pet godina, a da je osporeni izvršni postupak radi naplate potraživanja dosuđenog u parničnom postupku pokrenut 8. februara 2008. godine i da još nije okončan. Prema navodima podnositeljke, nedelotvorno postupanje suda je osnovni razlog dugom trajanju osporenih postupaka. Podnositeljka je istakla da je nesprovođenje izvršenja uzrokovano i radnjama Narodne banke Srbije i Agencija za privatizaciju. Pored toga, podnosi teljka je navela da propust postupajućih sudova da izvrše pravnosnažnu presudu u dužem vremenskom periodu preds tavlja i povredu njenog prava na mirno uživanje imovine. P odnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i pravo na naknadu materijalne štete, i to u iznosu od 215.606,74 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, na način određen pravnosnažnom presudom, odnosno u iznosu opredeljenom u rešenju o izvršenju.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Čačku P1. 608/04 i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu u predmetu I. 23408/11 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 1592/08) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja Z. J, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 11. novembra 2002. godine Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog H. „J.“ AD P. G. – G. DOO B, K, radi isplate razlike između pripadajuće i isplaćene zarade i drugih primanja po osnovu rada. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P1. 1366/02.

U toku predmetnog postupka, tuženi je 5. februara 2003. godine dostavio sudu odgovor na tužbu, u kome je, pored ostalog, istakao prigovor mesne nenadležnosti. Nakon četiri održana i četiri neodržana ročišta (zbog nedolaska tuženog ili na njegov zahtev), Opštinski sud u Čačku je 17. februara 2004. godine doneo rešenje P1. 1366/02 kojim se oglasio mesno nenadležnim za suđenje u predmetnom sporu. Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Čačku je doneo rešenje Gž. 387/04 od 16. maja 1996. godine kojim je usvojio žalbu tužilje i ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U daljem toku postupka, u kome je predmet dobio broj P1. 608/04, od ukupno zakazanih 23 ročišta, održano je 17 ročišta, dok šest ročišta nije održano iz procesnih razloga (uručenje podnesaka neposredno pred ročište, zahtev tužene, sprečenost sudije i dr.), a koji se ne mogu staviti na teret podnositeljki. U sprovedenom postupku izvedeni su dokazi veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke, saslušanjem tužilje i određenog broja svedoka i uvidom u odgovarajuću dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 608/04 od 11. jula 2007. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime razlike između pripadajuće i primljene zarade za period od novembra 1999. godine do marta 2002. godine isplati označene iznose, sa opredeljenom kamatom. U stavu drugom izreke presude obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade za prevoz za navedeni vremenski period isplati označene iznose , sa opredeljenom kamatom, dok je u stavu trećem izreke obavezan tuženi da za period od 1999. godine do 2002. godine tužilji na ime naknade regresa isplati označene iznose , sa opredeljenom kamatom. U stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 119.900,00 dinara. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 16. avgusta 2007. godine

Presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 1478/07 od 10. oktobra 2007. godine odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Čačku P1. 608/04 od 11. jula 2007. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je 8. februara 2008. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika H. „J .“ AD P. G. – G. DOO B, K, na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Čačku P1. 608/04 od 11. jula 2007. godine, tražeći da se izvršenje sprovede na sredstvima na računu izvršnog dužnika. Po podnetom predlogu za izvršenje formiran je predmet I. 1592/08.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 26. februara 2008. godine doneo rešenje o izvršenju I. 1592/08 kojim je usvojio podneti predlog za izvršenje, a 13. maja 2008. godine doneo je zaključak kojim je naložio Narodnoj banci Srbije – Odeljenju za prinudnu naplatu da sprovede predmetno izvršenje. Narodna banka Srbije je dopisom od 23. maja 2008. godine obavestila sud da u rešenju o izvršenju račun izvršnog dužnika nije pravilno označen, te da je potrebno otkloniti taj nedostatak. Izvršni poverilac je podneskom od 30. maja 2008. godine ispravio predlog za izvršenje označivši broj računa izvršnog dužnika. Nakon toga, Četvrti opštinski sud je zaključkom od 5. juna 2008. godine ponovo naložio Narodnoj banci Srbije - Odeljenje za prinudnu naplatu da sprovede predmetno izvršenje.

Izvršni poverilac je 6. septembra 2011. godine podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za nastavak izvršnog postupka, u kome je, navodeći da je odlukom Agencije za privatizaciju od 3. avgusta 2009. godine pokrenut postupak restrukturiranja nad izvršnim dužnikom, zatražio da se predmetni izvršni postupak nastavi, iako nije formalno prekinut, a na osnovu pravnog shvatanja građanskog odeljenj a Vrhovnog kasacionog suda od 24. februara 2011. godine. Predmet je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu zaveden pod brojem I. 23408/11.

Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom od 4. novembra 2011. godine zatražio od Narodne banke Srbije – Odeljenja za prinudnu naplatu da obavesti sud da li je predmetno izvršenje sprovedeno. Pored toga, postupajući sud je dopisom od istog datuma zatražio od Agencije za privatizaciju informacije o toku postupka restrukturiranja nad izvršnim dužnikom. Narodna banka Srbije je dopisom od 15. novembra 2011. godine obavestila sud da rešenje o izvršenju nije sprovedeno, jer je izvršni dužnik u restrukturiranju, kao i da će biti postupljeno po navedenom rešenju, ako u formi zaključka ili rešenja dobiju nalog za nastavak postupka. Agencija za privatizaciju je 22. novembra 2011. godine dostavila sudu odgovor, u kome je navedeno da je na osnovu odluke Agencije za privatizaciju broj 10-3580/09-1223/02 od 3. avgusta 2009. godine pokrenut postupak restrukturiranja nad izvršnim dužnikom.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 23408/11 od 11. januara 2012. godine određen je zastoj u ovom izvršnom predmetu na period od šest meseci, odnosno do 10. jula 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.)

Za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe zakona navedene, pored ostalih, u Odluci Ustavnog suda Už–1906/2010 od 27. marta 2013. godine, a koja je objavljena na veb sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja osporenih sudskih postupka, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju kao jedinstvena celina mora sagledati i parnični postupak koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 608/04, kao i izvršni postupak koji se, nakon pravnosnažnog okončanja parničnog postupka, vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 1592/08, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 23408/11. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je i Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi izrazio slično stanovište (videti presudu Evropskog suda od 19. marta 1997. godine, u predmetu Hornsby protiv Grčke , broj aplikacije 18357/91, stav 40.). Dakle, za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan je ceo protekli period, od dana kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu Opštinskom sudu u Čačku.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da sudski postupci ukupno traju 11 godina i pet meseci, kao i da osporeni izvršni postupak, koji je usledio nakon parničnog, još nije okončan.

Navedeno trajanje parničnog i izvršnog postupka samo po sebi ukazuje da postupci nisu okončani u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se ceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe, pokrenut 11. novembra 2002. godine, trajao skoro pet godina i da u postupku nije bilo toliko složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Ustavni sud je zaključio da je za podnositeljku ustavne žalbe predmeta spora bio nesumnjivo od izuzetnog značaja, jer se u njemu odlučivalo o isplati razlike između isplaćene i pripadajuće zarade i ostalih primanja po osnovu rada. Ispitujući ponašanje podnositeljke, Ustavni sud je utvrdio da ona nije doprinela dužem trajanju parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, je nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Čačku, koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se predmetni postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje da je prvostepeni sud o istaknutom prigovoru mesne nenadležnosti odlučio nakon godinu dana, a da je meritornu odluku doneo tek nakon četiri godine i osam meseci. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu i da u toku postupka deset ročišta nije održano iz procesnih razloga, a za koje odgovornost ne snosi podnositeljka ustavne žalbe.

U pogledu dužine trajanja predmetnog izvršnog postupka, Ustavni sud ukazuje da jemstvo prava na suđenje u razumnom roku obuhvata obavezu suda i drugih nadležnih organa da preduzmu sve neophodne korake da se izvrši pravnosnažna sudska presuda i da je obaveza suda da osigura delotvorno učešće svih nadležnih organa u postupku prinudnog izvršenja sudske odluke (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pini i drugi protiv Rumunije, br. 78028/01 i 78030/01, od 22. juna 2004. godine, st. 174. do 189. i Odluku Ustavnog suda Už-2008/2009 od 2. juna 2011. godine).

U vezi sa postupanjem sudova u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da predmetni izvršni postupak traje preko šest godina i da još uvek nije okončan. Po oceni Ustavnog suda, nedelotvrono postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu ogleda se u tome što je, uprkos zakonskom načelu hitnosti u postupanju i rokovima predviđenim za preduzimanje radnji u izvršnom postupku, rešenje o izvršenju done o nakon 18 dana od podnošenja predloga za izvršenje i što je tek nakon dva i po meseca to rešenje dostavio Narodnoj banci Srbije radi sprovođenja izvršenja. Pored toga, Četvrti opštinski sud u Beogradu se potpuno pasivno ponašao godinu i po dana, ne tražeći od Narodne banke Srbije izveštaj o tome da li je predmetno izvršenje sprovedeno, iako je obaveza suda da izvršni postupak sprovodi u skladu sa načelom oficijelnosti. Propust Prvog osnovnog suda u Beogradu ogleda se i u tome što je doneo rešenje o zastoju postupka, uprkos činjenici da je izvršenje u tom momentu nije sprovedeno već četiri godine, kao i u tome što nakon isteka roka u kome je određen zastoj, više od godinu i po dana nije preduzeo nijednu radnju da se predmetno izvršenje sprovede.

Po oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe je svojim ponašanjem u neznatnoj meri uticala na dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka, i to zbog propusta da u predlogu za izvršenje označi ispravan račun izvršnog dužnika. Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da podnositeljka u periodu od juna 2008. godine do 6. septembra 2011. godine nije ispoljila zainteresovanost za predmetni postupak, kao i da se, nakon isteka roka na koji je određen zastoj postupka, nije obraćala sudu sa zahtevom za nastavak postupka.

Imajući u vidu činjenicu da se izvršni dužnik nalazi u postupku restrukturiranja od 3. avgusta 2009. godine, Ustavni sud konstatuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao pitanje koje se postavlja i u ovom predmetu, a tiče se postupanja ne samo nadležnog izvršnog suda, već i Agencije za p rivatizaciju, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje postupka restrukturiranja nad subjektima privatizacije (vid. Odluku Ustavnog suda Už-1918/2010 od 13. oktobra 2011. godine na www.ustavni.sud.rs). U navedenoj odluci, Ustavni sud je, ukazujući na svoj stav izražen u Rešenju IUz-98/2009 od 23. juna 2011. godine prema kojem nakon 31. decembra 2008. godine više nije bilo moguće sprovoditi restrukturiranje, zaključio da se subjekti privatizacije nakon označenog datuma više nisu mogli nalaziti u postupku restrukturiranja zbog čega nisu ni postojali razlozi za prekid izvršnih postupaka. Stoga, Ustavni sud nalazi, pozivajući se na obrazloženje dato u navedenoj Odluci Už-1918/2010, da okolnost što se izvršni dužnik nalazi u postupku restrukturiranja ne može biti opravdanje za činjenicu da izvršenje nije sprovedeno ni nakon više od šest godina.

Ustavni sud ukazuje da se i prema načelnom pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda od 24. februara 2011. godine, izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama dužnika, protiv subjekta privatizacije u restrukturiranju, neće prekidati, a prekinuti postupci će se nastaviti i okončati.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu i odredbu člana 20ž stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koja je produžila rok u kome se subjekti privatizacije mogu nalaziti u postupku restrukturiranja do 30. juna 2014. godine. Međutim, uzimajući u obzir sve prethodno navedeno, Ustavni sud nalazi da ova zakonska odredba ne može predstavljati pravni osnov za prekid, odnosno zastoj, izvršnog postupka koji je pokrenut radi prinudne naplate potraživanja iz radnog odnosa, kao što je slučaj i sa prinudnim izvršenjem povodom koga je podneta ustavna žalba. Ustavni sud je takav stav zauzeo u Odluci Už-1906/2010 od 27. marta 2013. godine.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na imovinu u osporenom izvršnom postupku, Ustavni sud ukazuje da novčano potraživanje iz radnog odnosa dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke u periodu dužem od šest godina, i to u izvršnom postupku u kome je izvršni dužnik preduzeće u restrukturiranju, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava. Iz navedenih razloga, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud konstatuje da je ovakav stav već izrazio i u svojim ranijim odluka (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-1645/2010 od 7. marta 2013. godine). Takođe, Ustavni sud ukazuje da i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, propust države da izvrši pravnosnažnu presudu izrečenu u korist podnosioca, predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti odluke u predmetima Kačapor i dr. protiv Srbije, od 15. januara 2008. godine i Vlahović protiv Srbije, od 16. decembra 2008. godine, „Službeni glasnik RS“, broj 1/09).

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnih sudskih postupaka , kao i ponašanje podnositeljke u izvršnom postupku. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje podnositeljke zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u potpunosti može ostvariti samo ako se usvoji njen zahtev. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je Evropski sud za ljudska prava doneo 29. januara 2013. godine Odluku o dopuš tenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz navedenu Evropsku konvenciju, dosuđuje naknada materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je u tački 3. izreke utvrdio i pravo podnositeljke na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 1592/08 od 26. februara 2008. godine. Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnositeljki ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neo tuđivost prava koja je podnositeljka pokušala na prinudan način da ostvari u predmetnom izvršnom postupku.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme odgovarajuće mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. izreke okončao u skladu sa zakonom, odnosno da okonča izvršni postupak kada se izvrši isplata podnositeljki ustavne žalbe dosuđene naknade materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 1592/08 od 26. februara 2008. godine, bilo u izvršnom postupku, bilo na osnovu ove odluke Suda.

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti