Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i pravno sredstvo
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu privrednog društva, utvrđujući da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljnom primenom prava povredio pravo na pravično suđenje i pravno sredstvo. Sud je pogrešno primenio stari zakon, uskrativši podnosiocu pristup sudu radi preispitivanja konačnog pojedinačnog akta.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva "N. š." d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2015. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva "N. š." d.o.o. i utvrđuje da su rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 245/11 od 25. novembra 2011. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravno sredstvo, iz člana 32. stav 1. i člana člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 245/11 od 25. novembra 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9686/10 (2009) od 21. aprila 2011. godine.
3. Odbacuje se ustavna žalba Privrednog društva "N. š." d.o.o. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom sporu koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 4380/09 i Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 9686/10 (2009).
O b r a z l o ž e nj e
1. Privredno društvo "N. š." d.o.o. iz Beograda je, 20. januara 2012. godine, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 245/11 od 25. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da mu je u upravnom sporu koji se vodio po njegovoj tužbi podnetoj 11. juna 2009. godine, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.
Ustavnom žalbom se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda kojim je odbačen kao nedozvoljen zahtev podnosioca za preispitivanje rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9686/10 (2009) od 21. aprila 2011. godine, a kojim je odbačena kao nedozvoljena tužba podnosioca izjavljena protiv konačnog rešenja od 13. maja 2009. godine.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt, kao i u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Rešenjem Ministarstva prosvete broj 650-02-00250/2008-06/29 od 19. juna 2008. godine podnosiocu ustavne žalbe nije odobreno izdavanje i upotreba rukopisa udžbenika "R. m.", za treći razred osnovne škole.
Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 4800/08 od 4. februara 2009. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno navedeno rešenje.
U ponovnom postupku, Ministarstvo prosvete je donelo rešenje broj 650-02-00250/2008-06/29-1 od 13. maja 2009. godine kojim, takođe, podnosiocu ustavne žalbe nije odobreno izdavanje i upotreba rukopisa udžbenika "R. m.", za drugi razred osnovne škole. U navedenom rešenju je data pouka o pravnom sredstvu, da se protiv tog rešenja može pokrenuti upravni spor u roku od 30 dana od dana prijema istog.
Podnosilac ustavne žalbe je 11. juna 2009. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koja je zavedena pod brojem U. 4380/09.
Upravni sud je preuzeo nerešene predmete Vrhovnog suda Srbije i okružnih sudova od 1. januara 2010. godine. Rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9686/10 (2009) od 21. aprila 2011. godine odbačena je kao nedozvoljena tužba podnosioca izjavljena protiv navedenog rešenja, sa obrazloženjem da to rešenje nema karakter upravnog akta.
Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 245/11 od 25. novembra 2011. godine je odbačen kao nedozvoljen zahtev podnosioca za preispitivanje rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9686/10 (2009) od 21. aprila 2011. godine, sa obrazloženjem da je odredbom člana 6. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), koji je bio u primeni u vreme podnošenja tužbe, bilo propisano da se upravni spor može voditi samo protiv upravnog akta, pa imajući u vidu da akt koji je bio osporen tužbom nema karakter upravnog akta, zbog čega je tužba bila odbačena kao nedozvoljena, to nisu ispunjeni ispunjeni uslovi ni za podnošenje zahteva za preispitivanje sudske odluke.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).
Odredbom člana 198. stav 2. Ustava utvrđeno je da zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita.
Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje i o zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (član 3. stav 2.); da protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke (u daljem tekstu: „zahtev“), da zahtev može da se podnese kada je to zakonom predviđeno, u slučajevima kada je sud odlučivao u punoj jurisdikciji i u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba (član 49. st. 1. i 2.); da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96) (član 78.).
5. Podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje da su mu osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređena Ustavom zajemčena prava na sudsku zaštitu, na pravično suđenje i na pravno sredstvo.
Ustavni sud najpre ukazuje da pravo na pristup sudu, iako nije eksplicitno naznačeno prilikom normiranja ustavnog prava na pravično suđenje, čini njegov imanentni i neodvojivi deo, kao nužni uslov da bi se ovo pravo uopšte moglo ostvariti. Ovo zato, jer ako se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom ili drugim državnim organom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi strukturalno složenog i višeslojnog prava na pravično suđenje, postaju iluzorni i apstraktni, odnosno bespredmetni.
Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda je odbačen kao nedozvoljen zahtev podnosioca za preispitivanje rešenja Upravnog suda, sa obrazloženjem da je odredbom člana 6. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), koji je bio u primeni u vreme podnošenja tužbe, bilo propisano da se upravni spor može voditi samo protiv upravnog akta.
Odredbama novog Zakona o upravnim sporovima predmet upravnog spora je postavljen znatno šire nego odredbama prethodnog Zakona o upravnim sporovima. Naime, u ranijem Zakonu o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), predmet upravnog spora je bio samo upravni akt (član 6. stav 1.). Međutim, odredbom člana 198. stav 2. Ustava utvrđeno je da zakonitost svih konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita. Tako je već sam Ustav kao predmet upravnog spora odredio svaki konačan rešavajući pravni akt koji ne uživa neku drugu sudsku zaštitu. Ustavni sud konstatuje da se pojedinačni akti, kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu i protiv kojih nije izričito predviđen nijedan drugi oblik sudske zaštite, mogu pobijati u upravnom sporu pred Upravnim sudom, primenom odredaba člana 3. novog Zakona o upravnim sporovima, a na podlozi stava 2. člana 198. Ustava. Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da nije ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje dato u osporenom rešenju da, imajući u vidu da je odredbom člana 6. stav 1. prethodnog Zakona o upravnim sporovima bilo propisano da se upravni spor može voditi samo protiv upravnog akta, pa imajući u vidu da akt koji je bio osporen tužbom nema karakter upravnog akta, nema mesta vođenju upravnog spora, te, dalje, ni meritornog odlučivanja o zahtevu za preispitivanje sudske odluke.
Dalje, iz odredbe člana 49. stav 2. tačka 3) Zakona o upravnim sporovima, proizlazi da protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba. Ustavni sud konstatuje da je protiv konačnog rešenja Ministarstva prosvete broj 650-02-00250/2008-06/29-1 od 13. maja 2009. godine, bila isključena žalba.
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenje doneto proizvoljnom primenom merodavnog prava koja je onemogućila podnosiocu raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu. Ovim je, po oceni Ustavnog suda, bez obzira na pravnu utemeljenost zahteva koji je podnosilac ustavne žalbe podneo, povređeno njegovo pravo na pristup sudu, kao sastavni deo prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Na opisani način, podnosiocu je osporenim rešenjem povređeno i pravo na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.
Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke, jer je utvrdio da su osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 245/11 od 25. novembra 2011. godine povređena navedena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe.
6. Istovremeno, kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporeno rešenje i odredio da Vrhovni kasacioni sud, kao nadležan sud, donese novu odluku o zahtevu podnosioca za preispitivanje rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9686/10 (2009) od 21. aprila 2011. godine.
7. Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na navode podnosioca da su mu osporenim pojedinačnim aktom povređena i druga Ustavom zajemčena prava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo i poništio osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, te da je određeno da isti sud ponovo odluči o zahtevu podnosioca.
8. Ocenjujući navode podnosioca da mu je u upravnom sporu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na sledeće: podnosilac je 11. juna 2009. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije tužbu protiv konačnog pojedinačnog akta; Upravni sud je 1. januara 2010. godine preuzeo nerešene predmete Vrhovnog suda Srbije, a o podnetoj tužbi je odlučio 25. marta 2011. godine, dakle u roku nešto dužem od godinu dana od preuzimanja predmeta. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, navedeno trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su očigledno neosnovani ovi navodi podnosioca, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.
9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.