Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo odbacivanjem žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Osnovni sud je nezakonito odbacio žalbu na rešenje o određivanju pritvora kao bespredmetnu, propuštajući da meritorno odluči o njoj pre službenog preispitivanja pritvora.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4814/2010
08.03.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Ćirića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Ćirića i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu Kv. 2325/10 od 15. oktobra 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravno sredstvo garantovano odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Ćirić iz Novog Sada, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, podneo je 15. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu Kv. 2325/10 od 15. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost zajemčenog članom 27. stav 3. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na delotvoran pravni lek zajemčenog članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) i prava na žalbu u krivičnim stvarima zajemčenog članom 2. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se navodi da je rešenjem istražnog sudije Osnovnog suda u Novom Sadu Ki. 32/10 od 6. oktobra 2010. godine protiv podnosioca ustavne žalbe određen pritvor u trajanju od osam dana, a koji se računao od 12. oktobra 2010. godine, kad je podnosilac lišen slobode, te da je protiv navedenog rešenja njegov branilac 15. oktobra 2010. godine izjavio žalbu. Podnosilac navodi da je istog dana kada je izjavljena žalba, Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu protiv njega podnelo optužni predlog, te da je veće Osnovnog suda u Novom Sadu, preispitujući po službenoj dužnosti odluku o pritvoru, istovremeno osporenim rešenjem „paušalno, neo snovano i očigledno nezakonito“ odlučilo o njegovoj žalbi izjavljenoj na rešenje o određivanju pritvora. Podnosilac smatra da o njegovoj žalbi nije odlučeno na Ustavom i zakonom predviđen način, budući da sud nije ni odlučivao o njegovoj žalbi, već je po službenoj dužnosti preispitivao odluku o pritvoru, a što je i navedeno u uvodu osporenog rešenja. Po mišljenju podnosioca, osporeno rešenje je „apsolutno nezakonito i neosnovano“ i iz razloga što je tim rešenjem žalba odbačena „u situaciji u kojoj nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za to“.

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih prava i podnosiocu ustavne žalbe naknadi štetu koju je pretrpeo zbog povrede ovih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odgovor Osnovnog suda u Novom Sadu i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu Kv. 2325/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Protiv podnosioca ustavne žalbe se pred Osnovnim sudom u Novom Sadu vodi krivični postupak u predmetu K. 24807/10, a po optužnom predlogu Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 156/10 od 14. oktobra 2010. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti i javnog reda i mira iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru.

Podnosiocu ustavne žalbe je pritvor određen rešenjem istražnog sudije Osnovnog suda u Novom Sadu Ki. 32/10 od 6. oktobra 2010. godine, na osnovu odredbe člana 436. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP) , a koji mu se računa od 12. oktobra 2010. godine kada je lišen slobode.

Branilac podnosioca ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja o određivanju pritvora izjavio žalbu 15. oktobra 2010. godine. Istog dana, Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu je podnelo optužni predlog Kt. 156/10 od 14. oktobra 2010. godine protiv podnosioca ustavne žalbe, pa je predmet od strane postupajućeg sudije dostavljen veću tog suda radi kontrole pritvora. Preispitujući po službenoj dužnosti odluku o pritvoru, Osnovni sud u Novom Sadu je 15. oktobra 2010. godine doneo osporeno rešenje Kv. 2325/10. Stavom prvim osporenog rešenja je odbačena kao bespredmetna žalb a branioca podnosioca izjavljen a protiv rešenja o određivanju pritvora Ki. 32/10 od 6. oktobra 2010. godine, dok je s tavom drugim osporenog rešenja podnosiocu ustavne žalbe, na osnovu člana 436. stav 1. tačka 1) ZKP, pritvor produžen za jedan mesec, a najduže do 15. novembra 2010. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je žalba branioca bespredmetna, a u pouci o pravnom leku je navedeno da protiv stava prvog tog rešenja nije dozvoljena žalba.

Nakon podnošenja ustavne žalbe branilac podnosioca je 20. oktobra 2010. godine izjavio žalbu protiv osporenog rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu Kv. 2325/10 od 15. oktobra 2010. godine. Žalba je izjavljena protiv stava drugog osporenog rešenja, odnosno odluke suda da se podnosiocu ustavne žalbe, na osnovu člana 436. stav 1. tačka 1) ZKP, pritvor produži za jedan mesec. Odlučujući o navedenoj žalbi, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Kž. 2431/10 od 21. oktobra 2010. godine žalbu branioca odbio kao neosnovanu.

4. Odredbom člana 27. stav 3. Ustava utvrđeno je da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu, ako je lišenje slobode bilo nezakonito.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Član 36. stav 2. Ustava utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05 i 7/05 i „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, broj 12/10) (u daljem tekstu: Evropska konvencija) odredbom člana 13. utvrđuje da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu. Odredbom člana 2. stav 1. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju je utvrđeno da svako ko je odlukom suda osuđen za krivično delo ima pravo da njegovu osudu ili kaznu preispita viši sud i da se ostvarivanje ovog prava, uključujući i osnove za njegovo korišćenje, uređuje zakonom.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka poziv, dovođenje, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo i pritvor, kao i da će se ove mere ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih su preduzete, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 133. st. 1. i 3.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, kao i da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141.); da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika, kao i da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu (član 146. st. 1. i 2.); da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. stav 4.); da će se u postupku za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili zatvor do pet godina, primenjivati odredbe čl. 434. do 448. ovog zakonika, a ukoliko u ovim odredbama nije nešto posebno propisano, primenjivaće se shodno ostale odredbe ovog zakonika (član 433.).

Član 398. ZKP propis uje da protiv rešenja istražnog sudije i protiv drugih rešenja suda donesenih u prvom stepenu, stranke i lica čija su prava povređena mogu izjaviti žalbu uvek kad u ovom zakoniku nije izrično određeno da žalba nije dozvoljena (stav 1.) i da protiv rešenja veća donesenog pre i u toku istrage nije dozvoljena žalba, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno (stav 2.). Odredb ama člana 401. ZKP je propisano da o žalbi protiv rešenja istražnog sudije odlučuje veće istog suda (član 24. stav 6 .), ako ovim zakonikom nije drukčije određeno (stav 2.) i da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (stav 3.) .

Odredbama člana 436. ZKP, kojima je regulisana mera pritvora u skraćenom postupku, propisano je: da se pritvor može odrediti, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost ili ako postoje druge okolnosti koje očigledno ukazuju na opasnost od bekstva (stav 1. tačka 1)); da pre podnošenja optužnog predloga, pritvor može trajati samo onoliko koliko je potrebno da se sprovedu istražne radnje, ali ne duže od osam dana, a izuzetno do trideset dana ako se radi o krivičnom delu sa elementima nasilja, kao i da o žalbi protiv rešenja o pritvoru rešava veće (član 24. stav 6.) (stav 2.); da se u pogledu pritvora, od predaje optužnog predloga do izricanja prvostepene presude, primenjuju shodno odredbe člana 146. ovog zakonika, s tim što je veće dužno da svakih mesec dana ispita da li postoje razlozi za pritvor (stav 3.); da je, kad se okrivljeni nalazi u pritvoru, sud dužan da postupa sa naročitom hitnošću (stav 4.).

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o javnom redu i miru ("Službeni glasnik RS", br. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 i 101/05) je propisano da ko uvredi, zlostavi, preti da će napasti, pokuša da napade ili napadne ili na drugi način ometa ovlašćeno službeno lice u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira, kazniće se zatvorom od šest meseci do tri godine.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da odredba člana 36. stav 2. Ustava izričito sadrži garanciju prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu. Navedenim pravom se, po oceni Ustavnog suda, u krivičnom postupku daje mogućnost svakoj od strana u tom postupku da izjavi žalbu protiv prvostepene odluke suda, radi eventualnog preispitivanja kako utvrđenih činjenica, tako i primenjenog prava , u situaciji kada je takva žalba dopuštena.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se ustavno pravo na žalbu ne iscrpljuje u strogo formalnom smislu u (ne)mogućnosti njenog izjavljivanja, već podrazumeva mogućnost ostvarivanje delotvorne pravne zaštite putem izjavljene žalbe. Pravo na žalbu se, po oceni Ustavnog suda, pored ostalog, može delotvorno ostvariti ako nadležni drugostepeni sud oceni sve relevantne žalbene navode, što s druge strane ne znači da korišćenje žalbe mora rezultirati pozitivnim ishodom za žalioca.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju pravo podnosioca ustavne žalbe da izjavi žalbu protiv rešenja istražnog sudije Osnovnog suda u Novom Sadu Ki. 32/10 od 6. oktobra 2010. godine kojim mu je određen pritvor, izričito utvrđeno odredb ama člana 27. stav 3. Ustava i člana 436. stav 2. ZKP. Ustavni sud je utvrdio i da je podnosilac ovo pravo formalno iskoristio izjavljivanjem žalbe nadležnom sudu 15. oktobra 2010. godine. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio i da je istog dana nadležno tužilaštvo podnelo optužni predlog protiv podnosi oca ustavne žalbe, da je predmet od strane postupajućeg sudije dostavljen veću tog suda da, saglasno odredbama člana 436. ZKP, „izvrši kontrolu“ prethodno određenog pritvor a, te da je osporen im rešenje m po službenoj dužnosti preispitivana odluka o pritvoru . Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem sud istovremeno rešio i o navedenoj žalbi podnosioca na rešenje o određivanju pritvora, tako što je žalbu odbacio kao bespredmetnu, jer je našao da stoje razlozi za zadržavanje podnosioca u pritvoru propisani članom 436. stav 1. tačka 1) ZKP.

Ustavni sud je dalje konstatovao da je, zbog činjenice da su u konkretnom slučaju žalba podnosioca na rešenje o određivanju pritvora i optužni predlog nadležnog tužilaštva izjavljeni, odnosno podneti istog dana (15. oktobra 2010. godine), veće Osnovnog suda u Novom Sadu ( veće iz člana 24. stav 6 . ZKP), kao nadležno da postupa po žalbi na rešenje o određivanju pritvora i da nakon predaje optužnog predloga ispita da li još postoje razlozi za pritvor, osporenim rešenjem rešavalo o obe ove stvari.

Iako je procesnopravno reč o dva različita postupka o kojima odlučuje isto nadležno veće, Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, zbog činjenice da su žalba podnosioca i optužni predlog dostavljeni istog dana nadležnom veću, kao i činjenice da veće u oba navedena postupka u suštini ispituje da li postoje razlozi za pritvor , veće moglo istovremeno rešavati i o žalbi podnosioca na rešenje o određivanju pritvora i po službenoj dužnosti preispitivati odluku o pritvoru . Međutim, iako u konkretnom slučaju odluka nadležnog veća kojom je po službenoj dužnosti kontrolisan pritvor posredno kon sumira i odlučivanje veća po žalbi, Ustavni sud nalazi da se veće prethodno moralo izjasniti o blagovremenosti i dozvoljeno sti žalb e podnosioca, saglasno odredbi člana 401. stav 3. ZKP.

6. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je Osnovni sud u Novom Sadu povredio pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 36. stav 2. Ustava, kada je osporenim rešenjem Kv. 2325/10 od 15. oktobra 2010. godine njegovu žalbu odbacio kao bespredmetnu.

Naime, iako je istog dana kada je podnosilac izjavio žalbu na rešenje o određivanju pritvora Ki. 32/10 od 6. oktobra 2010. godine, nadležno tužilaštvo protiv podnosioca podnelo optužni predlog, pa je veće tog suda moralo po službenoj dužnosti preispitati odluku o pritvoru, po oceni Ustavnog suda, postupajući sud je morao prvo meritorno odlučiti o žalbi podnosioca, ceneći relevantne žalbene navode, a tek nakon toga, ukoliko bi našao da je žalba neosnovana i da je treba odbiti, preći na preispitivanje odluke o pritvoru po službenoj dužnosti. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je žalba podnosioca odbačena po osnovu koji nije propisan odredbom člana 401. stav 3. ZKP.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je utvrdio da je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu Kv. 2325/10 od 15. oktobra 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravno sredstvo garantovano odredbom člana 36. stav 2. Ustava, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je konstatovao da je odredba člana 13. Evropske konvencije identična odredbi člana 36. stav 2. Ustava, kao i da odredba člana 32. stav 1. Ustava ne sadrži izričito pravo na žalbu, ali da je ovo pravo sastavni deo prava na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da iako se podnosilac ustavne žalbe poziva na povredu ovih prava, navodi ustavne žalbe se, u suštini, odnose na povredu prava iz člana 36. stava 2. Ustava. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu Kv. 2325/10 od 15. oktobra 2010. godine povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 36. stava 2. Ustava, to nije posebno cenio osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 13. Evropske konvencije. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da se navodi podnosioca o povredi prava iz člana 27. stav 3. Ustava u suštini odnose na povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, te stoga nije posebno cenio ove navode podnosioca ustavne žalbe.

U vezi navoda ustav ne žalbe o povredi člana 2. stav 1. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud je utvrdio da se ovom odredbom Evropske konvecije garantuje pravo žalbe svakom licu koje je odlukom suda osuđeno za krivično delo , što podrazumeva pravo da viši sud preispita odluku nižestepenog suda o osudi ili izrečenoj kazni. Kako je u konkretnom slučaju, krivični postupak koji se vodi protiv podnosioca tek u fazi nakon podnošenja optužnog predloga, Ustavni sud je utvrdio da za ocenu osnovanosti ustavne žalbe nije relevantn a odredb a člana 2. stav 1. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju, pa je ocenio da je pozivanje podnosioca ustavne žalbe na njih neosnovano.

Ustavni sud je našao da je u konkretnom slučaju donošenje odluke kojom je utvrđena povreda navedenog ustavnog prava i njeno objavljivanje u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo odbacivanjem žalbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti