Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak, koji je trajao nepunih dvanaest godina, okarakterisan je kao neprimereno dug, prvenstveno zbog propusta prvostepenog suda u vođenju postupka.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sime Stojanovića iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2013. godine, doneo je
O D L U K U
Usvaja se ustavna žalba Sime Stojanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 517/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Sima Stojanović iz Vranja podneo je 16. novembra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 517/07 od 22. oktobra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3050/10 od 31. avgusta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede načela slobodnog ko rišćenja i raspolaganja zemljištem iz člana č lana 88. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su donete osporene presude.
Podnosilac ustavne žalbe daje svoje viđenje činjeničnog stanja koje smatra bitnim za razrešenje spornog odnosa, te navodi da mu je pravo na pravično suđenje povređeno pogrešnom primenom materijalnog prava od strane sudova. Takođe ističe da mu je zbog tehničke greške Službe za katastar nepokretnosti oduzet deo zemljišta, i da je sud pogrešno utvrdio da je on zauzeo deo tog zemljišta, kao i da sudovi nisu postupili po primedbama iz rešenja drugostepenog suda Gž. 3344/06 od 2. februara 2007. godine. Pored toga, podnosilac smatra da je odluka o troškovima postupka nezakonita jer su isti previsoko odmereni i dosuđeni umešaču koji nijednu radnju nije preduzeo umesto tužioca. U prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac navodi da je predmetni parnični postupak trajao dvanaest godina. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i poništi osporene akte. Zahtev za naknadu štete nije istaknut.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Vranju P. 517/07, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Opština Vranje podnela je 30. oktobra 1998. godine tužbu protiv tuženih S.J. i Sime Stojanovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi činidbe.
Do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno zakazana dvadeset četiri ročišta, trinaest nije održano. Dva ročišta , koja su bila zakazana u toku 1998. godine , nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženog S.J, odnosno zbog ostavljanja roka ovom tuženom za izjašnjenje na tužbu koja mu uručena neposredno pre ročišta. Ročište koje je bilo zakazano za 26. jul 2000. godine nije održano zbog godišnjeg odmora sudije. U periodu od 27. decembra 2000. godine do 7. avgusta 2001. godine nijedno od četiri zakazana ročišta nije održano zbog nedostavljanja nalaza od strane sudskog veštaka geodetske struke , dok naredno ročište koje je bilo zakazano za 10. septembar 2001. godine, nije održano zbog ostavljanja roka strankama za izjašnjenje na nalaz veštaka koji im je tada neposredno uručen. Ročište koje je bilo zakazano za 27. novembar 2002. godine nije održano na predlog tuženog Sime Stojanovića, a naredna dva ročišta nisu održana zbog nedostatka dokaza o urednom pozivanju tuženog S.J, dok za jedno ročište nisu navedeni razlozi neodržavanja. Ročište koje je bilo zakazano za 29. april 2004. godine nije održano radi ostavljanja roka veštaku za izradu dopunskog nalaza. Pomenuti dopunski nalaz veštak je dost avio sudu 30. maja 2005. godine, nakon čega je prvo ročište zakazano za 6. januar 2006. godine. U ovom delu postupka, pored izvođenja dokaza veštačenjem, saslušan je određeni broj svedoka i izvršen je uviđaj na licu mesta.
Opštinski sud u Vranju doneo je 19. septembra 2006. godine godine presudu P. 1978/98 kojom je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužiocu predaju u državinu deo sporne parcele.
Navedena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 3344/06 od 2. februara 2007. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje. Drugostepeni sud je naložio da se u ponovnom postupku preko veštaka geometra i veštaka građevinske struke rasprave određene činjenice kako bi bilo moguće jasno precizirati obavezu tuženih prilikom predaje spornog zemljišta na korišćenje tužiocu, jer se ne vidi određeno o kojoj obavezi tuženih se radi.
U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, od ukupno sedamnaest zakazanih ročišta, osam nije održano. Ročište koje je bilo zakazano za 10. oktobar 2007. godine nije održano zbog toga što veštak građevinske struke nije izradio nalaz, a u periodu od 30. januara do 26. juna 2008. godine, nijedno od četiri ročišta nije održano jer veštaci geodetke i građevinske struke nisu izradili usaglašen nalaz, nakon čega je u septembru 2008. godine izmenjeno rešenje o veštačenju u pogledu ličnosti veštaka geodetske struke . Dva ročišta nisu održana radi izjašnjenja stranaka na nalaze veštaka koji su im neposredno uručeni pre održavanja ročišta. U ovom delu postupka, pored dopunskih veštačenja, izjašnjavanja veštaka na primedbe stranaka i usaglašavanja mišljenja veštaka, sud je ponovo vršio uviđaj na licu mesta i saslušao dva svedoka.
Osporenom presudom Opštinskog suda u Vranju P. 517/07 od 22. oktobra 2009. godine je: naloženo tuženima da tužiocu predaju u državinu samovlasno zauzeti deo katastarske parcele br oj 2524/1 , KO Vranje II, u površini od 19,17m2, u merama i granicama bliže određenim u presudi, uz obavezu uklanjanja objekata koji se nalaze na spornom delu puta i vraćanja u prvobitno stanje potkopane površine trupa puta (stav 1. izreke presude); određena privremena mera kojom je naloženo tuženima da omoguće tužiocu da pojača već izvršeno podupiranje nasipa dela predmetne ulice na taj način što će postaviti nove fosne radi sprečavanja odrona trupa puta (stav 2. izreke presude). U obrazloženju presude prvostepeni sud je, pored ostalog, naveo da je u ponovnom postupku, saglasno primedbama drugostepenog suda, odredio izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem kao i s provođenje dopunskog veštačenja preko veštaka geodetske struke na okoln osti na koje je ukazano pomenutim rešenjem. U tom smislu, prvostepeni sud je dalje naveo da je na osnovu nalaza veštaka geodetske struke utvrdio da su tuženi faktički zauzeli sporno putno zemljište, odnosno kat astarskoj parceli broj 2524/1 , u površini od 19,17m2 , u merama i granicama bliže navedenim u izreci, kao i to da je navedena parcela u površni od 181m2, na osnovu rešenja Opštinske uprave SO Vranje od 4. maja 1993. godine, preuzeta iz poseda ranijih vlasnika za potrebe opštine Vranje radi prosecanja novoprojektovane ulice, koje je na terenu i izvršeno. Takođe je navedeno da je kod Službe za katastar nepokretnosti kao vlasnik parcele 2524/1 upisana Republika Srbija, a kao korisnik SO Vranje, te da deo te parcele koji su tuženi zauzeli nije obuhvaćen ugovorom o kupoprodaji katastarske parcele broj 671 iz 1979. godine koji su tuženi zaključili sa ranijim vlasnicima, zbog čega je irelevantna činjenica što tuženi kat astarsku parcelu broj 671 koriste u manjoj površini od one koja je navedena kupoprodajnom ugovoru. Polazeći od izloženog, prvostepeni sud je ocenio da su tuženi u smislu člana 42. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa dužni da tužiocu predaju u državinu sporni deo zemljišta.
Protiv prvostepene presude žalbu su izjavili tuženi iz svih zakonom propisanih razloga. Žalbeni navodi se, između ostalog, odnose na to da sudovi nisu postupili po primedbama iz rešenja drugostepenog suda , da je pogrešno utvrđena činjenica da su tuženi zauzeli deo puta budući da je njima greškom Službe za katastar nepokretnosti oduzet deo zemljišta, te da je odluka o troškovima postupka nezakonita jer su ti troškovi previsoko odmereni i priznati su, osim tužiocu i umešaču.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3050/10 od 31. avgusta 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena je prvostepena presuda. Drugostepeni sud je ocenio da su u ožalbenoj presudi navedeni jasni i neprotivrečni razlozi o bitnim činjenicama , te da o bitnim činjenicama ne postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u toku postupka i samih tih isprava, zapisnika i izvedeniih dokaza, kao i to da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pra vilno primenio materijalno pravo. Prema nalaženju drugostepenog suda, pravilno je prvostepeni sud obavezao tužene da izvrše traženu činidbu jer tužilac, kao trajni korisnik javnog dobra, ima pravo da u smislu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa zahteva od tuženih kao držalaca povraćaj dela zauzetog putnog zemljišta u državinu, jer tuženi nemaju pravni osnov za držanje predmetnog dela puta.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2. ); da je korišćenje i raspolaganje poljoprivrednim zemljištem, šumskim zemljištem i gradskim građevinskim zemljištem u privatnoj svojini, slobodno (član 88. stav 1.).
Članom 10. Zakona o parničnom postupku ( "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91, i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/ 02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.
Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11), koji se primenjivao do okončanja predmetnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10 .); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.).
5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 30. oktobra 1998. godine i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3050/10 od 31. avgusta 201 0. godine.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.
Ustavni sud je kod ocene navoda ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnos ioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i prirod a zahteva, o dnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnos ioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja sudskog postupka. Međutim, Ustavni sud je ocenio da nijedan od prethodno navedenih činilaca ne može opravdati to da je , u konkretnom slučaju, parnični postupak trajao nepunih dvanaest godina. Pri tome, Ustavni sud je ocenio da su propusti u pogledu delotvornog i efikasnog vođenja postupka od strane redovnog suda osnovni uzrok neprimereno dugom trajanju. Naime, Ustavni sud nalazi da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka činjenica da dva puta u periodu od preko šest meseci nije održano nijedno ročište zbog toga što veštak u ostavljenom roku nije izradio nalaz i mišljenje, dok je dopunski nalaz sudu dostavio godinu dana nakon što je takav nalaz zatražen, pri čemu je sud tek u septembru 2008. godine izmenio rešenje o veštačenju u pogledu ličnosti tog veštaka. Polazeći od toga da je na strani suda obaveza da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova, Ustavni sud smatra da je prvostepeni sud mogao znatno ranije, pre septembra 2008. godine, preduzeti radnje u skladu sa odredbama procesnog zakona u cilju razjašnjenja spornih činjenica povodom kojih je odredio veštačenje a koje se odnose na opisano ponašanje sudskog veštaka.
Ustavni sud konstatuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.
Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , odlučujući kao u prvom delu izreke.
6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu osporavaju presude Opštinskog suda u Vranju P. 517/07 od 22. oktobra 2009. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 3050/10 od 31. avgusta 2010. godine, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povrede označenih ustavnih prava obrazlaže u potpunosti identičnim razlozima kojima je osporavao zakonitost prvostepene presude u žalbenom postupku.
Prema oceni Ustavnog suda, prvostepeni i drugostepeni sud su dali jasne, precizne i logične zaključke za svoje stavove koji su zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično bili primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost suprotno ustavnim jemstvima prava na pravično suđenje.
Imajući u vidu navedeno, te, sa jedne strane, činjenicu da ustavna žalba nije pravno sredstvo kojim se ispituje zakonitost osporenih pojedinačnih akata i da Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da postupa kao instancioni sud, a, sa druge strane, da su, prema nalaženju Ustavnog suda, osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava, pri čemu je osporenom drugostepenom presudom jasno odgovoreno na sve žalbene navode, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava.
Kako se podnosilac ustavne žalbe pozvao i na povredu načela iz člana 88. Ustava, koje se odnos i na korišćenje i raspolaganje zemljištem, Ustavni sud ukazuje da ov o načel o mo že biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku samo u vezi sa povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode. S obzirom na to da je Ustavni sud našao da ne postoji povreda prava na pravično suđenje i prava na imovinu, samim tim nema ni povrede navedenog načela.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je u delu kojim se osporavaju prvostepena i drugostepena presuda, ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.
7. Polazeći od svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, ) kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
ZAMENICA
PREDSEDNIKA VEĆA
dr Marija Draškić