Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povlačenja tužbe

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnetu zbog povlačenja tužbe usled nedolaska punomoćnika na ročište. Sud smatra da su redovni sudovi ustavnopravno prihvatljivo ocenili da prisustvovanje drugoj raspravi nije opravdan razlog za izostanak, naročito jer je punomoćnik bio blagovremeno obavešten.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Đ . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. Đ . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 696/13 od 27. februara 2014. godine i rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5200/11 od 4. jula 2013. godine i P1. 5200/11 od 24. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Đ . iz Beograda je , 28. maja 201 4. godine, preko punomoćnika S. S , advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 696/13 od 27. februara 2014. godine i rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5200/11 od 4. jula 2013. godine i P1. 5200/11 od 24. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčen ih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava .

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da su osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu potvrđena osporena rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu, i to rešenje kojim se tužba podnosioca smatra povučenom i rešenje kojim je odbijen kao neosnovan njegov predlog za vraćanje u pređašnje stanje; da je punomoćnik podnosioca, dan pre održavanja ročišta za glavnu raspravu, telegramom obavestio postupajućeg sudiju o svojoj sprečenosti da pristupi na ročište; da je razlog njegove sprečenosti bilo održavanje sednice veća pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu u kome je on bio branilac okrivljenog; da telegram u momentu donošenja rešenja o povlačenju tužbe verovatno nije bio združen spisima predmeta, imajući u vidu da se u obrazloženju rešenja uopšte ne pominje; da je prvostepeni sud predlog za vraćanje u pređašnje stanje odbio sa obrazloženjem da nije dostavljena verodostojna dokumentacija (dokaz) da je punomoćnik podnosioca istog dana prisustvovao suđenju u drugom predmetu; da to nije mogao biti osnov za odbijanje predloga za vraćanje u pređašnje stanje, već eventualno za odbacivanje; da prvostepeni sud ni u jednom, ni u drugom rešenju nije pomenuo da je razlog nedolaska punomoćnika podnosioca na zakazano ročište bio neopravdan; da se tek Viši sud u Beogradu, odlučujući o žalbama izjavljenim protiv navedenih rešenja, upustio u takvu ocenu, zaključujući da punomoćnik podnosioca nije „pružio“ opravdan razlog za propuštanje ročišta; da Viši sud u Beogradu nije bio ovlašćen da se bavi takvom ocenom, već samo da li je prvostepeni sud zakonito postupio sa podnetom molbom (telegramom) za odlaganje ročišta; da je isti drugostepeni sud, u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, zauzeo bitno drugačiji stav, usvojivši predlog za vraćanje u pređašnje stanje (rešenje objavljeno na internet stranici suda), na koji način je podnosiocu, pored prava na pravično suđenje, povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno drugostepeno rešenje i podnosiocu prizna pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 24. novembra 2012. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi isplate uvećane zarade. Predmet je zaveden pod brojem P1. 5200/11.

Osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5200/11 od 4. jula 2013. godine je konstatovano da se tužba tužioca smatra povučenom i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da na ročište za glavnu raspravu, zakazano za 4. jul 2013. godine, parnične stranke, iako uredno pozvane, nisu pristupile, te kako svoj izostanak nisu opravdale, sud je, primenom člana 296. stav 2. i člana 159. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5200/11 od 24. septembra 2013. godine je odbijen kao neosnovan predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da podnesak tužioca od 18. jula 2013. godine sadrži predlog za vraćanje u pređašnje stanje, kao i žalbu protiv rešenja kojim je konstatovano da se tužba smatra povučenom; da je predlog za vraćanje u pređašnje stanje zasnovan na tvrdnji da je punomoćnik tužioca blagovremeno, tačnije 3. jula 2013. godine u 11,00 časova, putem telegrama broj 21996050513589, obavestio sud da iz opravdanih razloga nije u mogućnosti da pristupi na ročište zakazano za 4. jul 2013. godine u 12,00 časova, zbog čega je predložio da se isto odloži; da je punomoćnik tužioca, advokat S . S, bio prisutan na ročištu za glavnu raspravu koje je održano 10. aprila 2013. godine, na kome je usmeno obavešten o danu i času održavanja narednog ročišta, uz upozorenje na posledice izostanka, u smislu člana 108. stav 3. u vezi člana 296. Zakona o parničnom postupku; da kao dokaz o tome postoji njegov svojeručni potpis na zapisniku sa navedenog ročišta; da je punomoćnik tužioca 3. jula 2013. dostavio sudu telegram u kome je naveo da nije u mogućnosti da pristupi na ročište zakazano za 4. jul 2013. godine u 12,00 časova, jer je u obavezi da u isto vreme prisustvuje sednici veća pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Kž1. 6725/12, kao branilac okrivljenog; da punomoćnik tužioca nije dostavio verodostojnu dokumentaciju kojom bi opravdao svoj izostanak sa istog, odnosno nije dostavio dokaz o tome da je navedenog dana prisustvovao sednici veća pred Apelacionim sudom u Beogradu u navedenom predmetu; da s obzirom na to da je o danu i času održavanja ročišta obavešten 10. aprila 2013. godine i da mu nikakvo rešenje o otkazivanju ili prezakazivanju ročišta nije dostavljeno, punomoćnik tužioca je kao stručno lice iz reda advokata morao da obezbedi zamenu kako bi se ročište moglo nesmetano održati, što nije učinio, a kako predlog nije zasnovan na opštepoznatim činjenicama, sud je, primenom člana 296. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Odlučujući o žalbama tužioca izjavljenim protiv rešenja P1. 5200/11 od 4. jula 2013. godine i P1. 5200/11 od 24. septembra 2013. godine, Viši sud u Beogradu je doneo osporeno rešenje Gž1. 696/13 od 27. februara 2014. godine, kojim je žalbe odbio i ožalbena rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu u celini potvrdio.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je kao razlog nepristupanja ročištu punomoćnik tužioca naveo prisustvo na sednici veća Apelacionog suda u Beogradu u predmetu Kž1. 6725/12, u svojstvu branioca okrivljenog, što je naveo i u samom telegramu; da je odlučujući o podnetom predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje prvostepeni sud ocenio da kako je punomoćnik tužioca prisustvovao ročištu za glavnu raspravu koje je održano 10. aprila 2013. g odine, na kome je usmeno obavešten o danu i času održavanja narednog ročišta za glavnu raspravu i upozoren na posledice izostanka, o čemu kao dokaz postoji njegov svojeručni potpis na zapisniku, te kako nije , kao punomoćnik iz reda advokata, obezbedio zamenu da bi se ročište moglo nesmetano održati i nije dostavio verodostojnu dokumentaciju kojom bi opravdao svoj izostanak zbog prisustvovanja sednici veća Apelacionog suda u Beogradu, to njegov izostanak ne predstavlja opravdani razlog za propuštanje ročišta za glavnu raspravu, zbog čega je , primenom odredbe člana 111 . Zakona o parničnom postupku, odbio predlog za vraćanje u pređašnje stanje kao neosnovan; da je za svoje odluke prvostepeni sud dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i Viši sud; da je odredbom člana 111 . stav 1 . Zakona o parničnom postupku propisano da ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci na njen predlog dozvoliti da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kada postoje opravdani razlozi za propuštanje; da kako je tužilac kao razlog za propuštanje ročišta za glavnu raspravu naveo da je njegov punomoćnik prisustvovao sednici veća Apelacionog suda u Beogradu i da je o tome telegramom dan pre ročišta obavestio sud, koji razlog i po oceni Višeg suda ne predstavlja opravdani razlog za propuštanje navedenog ročišta, to je, suprotno žalbenim navodima tužioca , pravilno prvostepeni sud postupio kada je rešenjem od 24. septembra 2013. godine odbio predlog za vraćanje u pređašnje stanje kao neosnovan; da je pravilna i odluka od 4. jula 2013. godine, jer su se, prema stanju u spisima parničnog predmeta , stekli zakonski uslovi za njeno donošenje, a žalbom se njena pravilnost ne dovodi u sumnju, s obzirom na to da žalbeni razlozi predstavljaju, u stvari, razloge za vraćanje u pređašnje stanje.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP) , koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da će s ud u pozivu naročito upozoriti na zakonske posledice izostanka sa ročišta (član 108. stav 3.); da s ud može odložiti ročište kad je to potrebno radi izvođenja dokaza ili kad za to postoje drugi opravdani razlozi, da kad se ročište odloži, sud će, ako je moguće, odmah saopštiti prisutnima mesto i vreme novog ročišta (član 110. st. 1. i 2.); da a ko stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci na njen predlog dozvoliti da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad postoje opravdani razlozi za propuštanje (član 111. stav 1.); da a ko na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom (član 296. stav 2.). Odredbama člana 115. ZPP je bilo propisano: da će n eblagovremene i nedozvoljene predloge za vraćanje u pređašnje stanje sud odbaci ti rešenjem (stav 1.); da će predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji nije zasnovan na opštepoznatim činjenicama, a stranka uz predlog nije podnela niti predložila odgovarajuće dokaze, sud odbaci ti kao neuredan (stav 2); da se o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje odlučuje, po pravilu, bez rasprave (stav 3.); da će sud kad nađe da je radi pravilnog utvrđivanja činjenica potrebno da se izvedu dokazi zakaza ti ročište (stav 4.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, u suštini, ukazuje da je odbijanje njegovog predloga za vraćanje u pređašnje stanje, koje je za krajnju posledicu imalo pravnosnažno povlačenje tužbe u predmetnom parničnom postupku, zasnovano na proizvoljnoj primeni merodavnog procesnog prava.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud), pravičnost suđenja ostvaruje se kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva njihovu obavezu da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. E vropski sud je u presudi Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine, broj predstavke 39442/98, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj. Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primen iti.

U konkretnom slučaju, punomoćnik podnosioca i zakonski zastupnik tužene nisu pristupili na ročište za glavnu raspravu, koje je bilo zakazanao za 4. jul 2013. godine, zbog čega je, po oceni prvostepenog suda, nastupila fikcija povlačenja tužbe.

Ustavni sud smatra da je povlačenjem tužbe moglo biti dovedeno u pitanje pravo podnosi oca na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Uprkos tome što nije izričito utvrđeno navedenom odredbom Ustava, pravo na pristup sudu predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovim pravom se u parničnom postupku tužiocu daje mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi eventualnog raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama . S tim u vezi, ukoliko se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi složenog i višeslojnog prava na pravično suđenje postaju iluzorni i bespredmetni.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, kao i u parničnom postupku koji prethodi ustavnosudskom, insistira na tome da je njegov punomoćnik opravdao svoj izostanak sa ročišta time što je dan pre održavanja predmetnog ročišta prvostepenom sudu dostavio telegram u kome je naveo da mora da pristupi na sednicu veća koja se pred Apelacionim sudom u Beogradu održavala istog dana i u isto vreme. Takođe smatra da je prvostepeni sud predlog za vraćanje u pređašnje stanje odbio kao neosnovan isključivo zbog toga što uz predlog nije dostavljena „verodostojna dokumentacija“, iz kog razloga je predlog mogao da bude odbačen kao neuredan, bez upuštanja u ocenu njegove osnovanosti.

Ustavni sud je, polazeći od relevantnih odredaba ZPP, najpre zaključio da postoji terminološka, ali i suštinska razlika između „opravdanih razloga“ i „opravdanja“ za propuštanje ročišta. Punomoćnik podnosioca je blagovremeno obavestio prvostepeni sud da nije u mogućnosti da pristupi na zakazano ročište, što je predstavljalo njegovo opravdanje za izostanak sa ročišta. Međutim, opravdanost razloga za propuštanje ročišta je isključivo bio ovlašćen da ceni prvostepeni sud, bez obzira na to što je punomoćnik podnosioca smatrao da njegov pristup na sednicu veća koja se u isto vreme održavala pred drugim sudom predstavlja razlog zbog kojeg bi predmetno ročište trebalo odložiti. Prema tome, Ustavni sud nalazi da nije od ključnog značaja da li je parnična stranka obavestila sud o razlogu za propuštanje ročišta, već da li sud navedeni razlog smatra u dovoljnoj meri opravdanim za takvo propuštanje. Ovakvom zaključku idu u prilog i zakonske formulacije normi iz člana 111. stav 1. i člana 296. stav 2. ZPP (opravdani razlog za propuštanje i neopravdan izostanak sa ročišta).

Iz obrazloženja osporenog prvostepenog rešenja, kojim je odbijen predlog podnosioca za vraćanje u pređašnje stanje, proizlazi da se prvostepeni sud nije bavio samo pitanjem urednosti predloga, kako to tvrdi podnosilac u ustavnoj žalbi (da li su uz predlog podneti ili predlož eni odgovarajuć i dokaz i), već je, po mišljenju Ustavnog suda, prvostepeni sud na detaljan i ustavnopravno prihvatljiv način ocenio i opravdanost razloga koji je naveden najpre u telegramu od 3. jula 2013. godine, a potom i u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. Činjenica da je punomoćnik podnosioca skoro tri meseca pre održavanja predmetnog ročišta bio obavešten o danu i času njegovog održavanja, za prvostepeni sud je odlučujuća, imajući u vidu da je reč o punomoćniku iz reda advokata (licu kome je pružanje pravne pomoći profesija ), koji je bio u obavezi da na neki od zakonom propisanih načina, po pravilu davanjem zameničkog punomoćja drugom advokatu, omogući da se predmetno ročište održi. Dakle, pristup na sednicu veća pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Kž1. 6725/12, po oceni prvostepenog suda, koju je prihvatio i Viši sud u Beogradu, nije bio opravdan razlog za propuštanje predmetnog ročišta. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su bez osnova navodi ustavne žalbe da prvostepeni sud nije sa datim obrazloženjem mogao da odbije kao neosnovan predlog za vraćanje u pređašnje stanje, s obzirom na to da rešenje evidentno sadrži razloge za takvu odluku, koji su, kako je već izneto, dovoljni i ustavnopravno prihvatljivi.

Istovremeno, Ustavni sud smatra da je bez značaja činjenica kada je prvostepeni sud primio telegram kojim ga je punomoćnik podnosioca obavestio o svojoj sprečenosti da pristupi na predmetno ročište. Polazeći od toga da je prvostepeni sud, postupajući po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, izneo stav da razlog naveden u telegramu, kasnije i u predlogu, nije opravdan za propuštanje predmetnog ročišta, Ustavni sud je zaključio da bi ishod predmetnog parničnog postupka, u svakom slučaju, bio isti. Naime, i u situaciji u kojoj je obaveštenje parnične stranke o sprečenosti da pristupi na ročište dostavljeno pre početka ročišta, sud je bio ovlašćen da ceni razlog izostanka, te ukoliko nađe da isti nije opravdan, donese rešenje kojim se tužba smatra povučenom, saglasno članu 296. ZPP.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu Gž1. 696/13 od 27. februara 2014. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5200/11 od 4. jula 2013. godine i P1. 5200/11 od 24. septembra 2013. godine nije povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Što se tiče navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da do uskraćivanja ovog prava može, pre svega, doći zbog nejednakog postupanja sudova najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Kako podnosilac nije dostavi o dokaze da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, već je uz ustavnu žalbu priloži o sentencu iz sudske prakse Višeg suda u Beogradu, iz koje se ne mogu pouzdano utvrditi činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju prava na jednak u zaštit u prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da je sporno procesno-pravno pitanje u predmetu u vezi kojeg je nastala pomenuta sentenca bilo pitanje blagovremenosti obaveštenja o sprečenosti stranke da pristupi na ročište za glavnu raspravu , a ne ocena opravdanosti razloga za propuštanje ročišta, kao u slučaju podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 5940/2015: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog formalističkog tumačenja propisa
• Už 1084/2012: Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka
• Už 4525/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 1979/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku